Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
РАСТЕ „ПРОИЗВОДСТВОТО“ НА ВОЛНА ВО СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА , СЕ ВРАЌААТ ВОЛНЕНИ ВРЕМИЊА
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,223
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#1

Quote:Ќе има санкции ако Кабинетот на Иванов го игнорира новото име


February 20, 2019

[Image: pretsedatel-1.jpg?resize=696%2C390&ssl=1]

Ако не се смени називот на веб-страната на шефот на државата, ќе има санкции.
Генералниот секретар на Владата го предупредил администраторот на веб-страницата на Кабинетот на претседателот Ѓорѓе Иванов дека се соочува со санкции доколку не се промени називот на институцијата во „Претседател на Република Северна Македонија“.
„ Одговорноста за непочитувањето на законите важи за сите, така што, ако не се почитуваат Уставот и законите, ќе се преземе постапка против администраторот на домејнот“, изјави Драги Рашковски за Дојче веле.
Според динамиката што ја објави Меѓуресорската група на 12-ти февруари, во рок од 3 дена сите институции требаше да извршат промена на сите дигитални записи – логоа, меморандуми, електронски комуникации, веб-страници. Тој рок истече на 15-ти февруари, а за 6 дена истекува и рокот од две недели во кои треба да се изменат меморандумите, печатените материјали, папките и индикаторите.



За помалдите да гои разјаснам  поимот   „ВОЛНЕНИ ВРЕМИЊА“


Quote:Историја интелектуалног бешчашћа и забрана
Аутор: Гојко Ђогочетвртак, 08.09.2011. у 22:00
[Image: 00581661.jpg]
Збирка песама Гојка Ђога „Вунена времена” појавила се крајем априла 1981. године, уништена је 25. маја, а аутор је ухапшен 29. маја. Суђење, пред Окружним судом у Београду, трајало је пет дана. Ђого је осуђен на две године затвора за кривично дело „непријатељске пропаганде”, извршено „целом књигом”, а посебно са шест песама. Врховни суд Србије преиначио је пресуду, и за кривично дело „повреде угледа СФРЈ”, извршено са четири песме, 16. фебруара 1982. године, осудио аутора на годину дана затвора. Савезни суд је 9. јула 1982. године потврдио казну. На издржавање казне, у Падинску Скелу, Ђого је отишао 28. марта 1983. године…
„Службени гласник”, у библиотеци „Уметност и култура”, у колекцији „Отпори и забране”, објавио је двотомно дело „Вунена времена” (Процес и коментари), на више од 1.700 страна. О књизи, коју су приредили Бранка Ђого и Гојко Ђого, говорили су Гојко Тешић, Јовица Аћин.
Овом издању збирке песама „Вунена времена” додата су судска документа са процеса који је уследио након објављивања књиге у „Просвети”1981, када је песник осуђен прво на две, а потом на годину дана затвора, као и извештаји и коментари медија, критике и полемике, записници са разних седница и скупова, списи неколико судских процеса у вези са овим „случајем”, одлуке, решења, писма, петиције...
Историја интелектуалног бешчашћа и забрана, истиче Гојко Тешић, уредник књиге, била је у другој половини двадесетог века интегрални део комунистичког идеолошког тоталитаризма, али и масовног пристајања на „најправедније друштво на свету” и његов кетмански идентитет. Мноштво књига, филмова, позоришних представа... склоњено је од очију јавности да не би падала било каква сенка сумње на вођин „светли лик”. Судбина уметника није се много разликовала од судбине њихових дела. Иако „Вунена времена” спадају у још један случај „непријатељске делатности”, ова књига је умногоме, по судбини и процесу који се поводом ње водио, другачија. Тврђава једноумља напукла је по шавовима, а реакција јавности, домаће и стране, надишла је случај једне збирке поезије у којој је песник имао храбрости да се наруга вођи.
Суднице, издавачке куће, књижевни кулоари и салони постали су интелектуални и дебатни кругови, новинари су својим текстовима писали пресуду, а писци и интелектуалци стављени су пред избор: проклетство истине или благодети комформизма субвенционисане књижевности.
„Вунена времена”јединствен су подсетник на менталитет и време које није у потпуности иза нас. Ове књиге нас уче како је освајана слобода, али и како је треба свакодневно освајати и чувати од заборава. Гојко Ђого је још једном посведочио своју личну али и колективну судбину.
Ова књига је, наглашава Тешић, драгоцена, важна и опасна, јер говори о интелектуалном бешчашћу уредника издавачких кућа, писаца и новинара, који су учествовали у афери око збирке „Вунена времена”. Јунак књиге – Јосип Броз Тито – већ је био мртав, а српски интелектуалци плашили су се и његове сенке. Ђогу није најтеже пао затвор, већ издаја дојучерашњих колега и пријатеља. Упркос томе, у књизи нема ничег осветничког, Ђого о идеолошким временима – сведочи документима, које не коментарише. Ова књига би могла да буде добра поука и данашњим интелектуалцима, како не би поновили грешке својих претходника, од пре три деценије.
Јовица Аћин подсетио је на „вунена времена” седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Говорио је о култу Ј. Б. Тита и искуствима које је имао као уредник „Студента” и „Књижевне речи”. О збирци „Вунена времена” писао је позитивно, али, признаје, осећао је страх. Књига је драгоцена и зато што су многи актери тих бурних догађаја још живи.
Гојко Ђого је рекао да се осећа као на парастосу. Многи писци више нису живи. Књига говори о бившим људима и бившим временима. Похвалио је, наравно иронично, анализу песама из збирке „Вунена времена”, коју су направили тужиоци у оптужници и судије у пресуди. У првом делу, у поглављу „Пресуда пре суда”, објављени су новински текстови, петиције, реаговања, у другом делу су судска документа, а у трећем одјеци судске пресуде у земљи и иностранству.
Са ове временске дистанце, каже Ђого, њему се чини да су сви били у праву: и они који су га нападали, и они који су га бранили. А све је то било због неколико песничких алузија. Неким својим пријатељима, који су га нападали, замера што књигу нису читали на прави начин и што су му отежавали положај док је био у затвору.
З. Радисављевић


Quote:Балада о ћесаревој глави
(одломак)
Једна тешка глава
Изливена у безброј комада,
Тврда и својеглава – мисли на нас.
Свака кућа, врт и улица
Има своју главу.
Један рудник олова и цинка
И једна велика ливница у главном граду
Раде само за ту главу…
(This post was last modified: 20-02-2019, 02:57 PM by ЈорданПетровски.)
20-02-2019, 02:35 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,223
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#2

Quote:













Представљена двотомна књига ВУНЕНА ВРЕМЕНА Гојка Ђога
08. Септембар 2011.
У четвртак, 8. септембра у присуству новинара и бројних пријатеља – писаца и уредника, Гојко Ђого је представио нова Вунена времена, која су за разлику од истоимене књиге песама објављене пре 30 година, а због које је био осуђен на годину дана затвора, сада прерасла у двотомно сведочанство о случају Вунених времена. Ново издање поред збирке песама садржи брижљиво прикупљена документа, записнике са седница и скупова, медијске натписе и сведочанства у вези са случајем из 1981. године.
 
На представљању књиге, Гојко Тешић, један од уредника Службеног гласника је рекао да је у питању драгоцена књига која говори о „интелектуалном бешчашћу 80-их“, било да је реч о писцима, уредницима издавачке куће Просвета или медијима.

Књига је први пут објављена у Просвети 1981, и због алузија на Јосипа Броза Тита, изазвала је жестоке осуде, раскол међу интелектуалцима и довела је до судског процеса на коме је Ђого осуђен прво на две, а потом на годину дана затвора.

Тридесет година касније Ђого је, са супругом Бранком, прикупио документа са судског процеса, текстове из југословенске и стране штампе, записнике са седница, фотографије, петиције, писма подршке и осуде.

Књига, према речима Тешића, нема личну нити осветничку ноту, нити коментаре.

Други уредник Службеног гласника и Ђогов пријатељ, Јовица Аћин оценио је да су Вунена времена сведочанство о једном времену и свеприсутном страху који је постојао у јавном и приватном животу.
„Тај страх осудио је једног песника али је и показао нездравост тог времена“, рекао је Аћин и додао да ово дело може да допринесе да се друштво промени и тако нешто не понови.

Сам аутор није желео да упире прстом у некадашње пријатеље који су га се одрекли. Представљајући своју књигу рекао је да би је, да је реч о неком другом, приредио другачије уз коментаре и примедбе али да се у овој збирци максимално трудио да буде коректан.
 
Ђого је навео и да су, када са ове дистанце погледа на читаву ситуацију, сви били у праву, и они који су га бранили и они који су га нападали. Разлог за то су алузије којих је збирка била пуна које је свако могао да тумачи како је хтео и што је он користио како би „разблажио ситуацију“ и смањио себи казну.
20-02-2019, 02:44 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,223
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#3

Quote:ЦРНА ОВЦА

Ево црне овце, мајсторе
Црн јој отац и мајка
Под њом црно јагње
Црно млеко сиса.

И крв јој је пуна дима
И зуби јој очњаци
И очи јој разроке
И рогове има
А нема звезде на челу.

Кога она пољуби
Добиће црни пришт
Коме пред кућом осване
Смркнуће му се у подне.

Вабио је не вабио
Неће ти со с длана лизати
Ни јалове њиве ђубрити.

Више воли вука него пастира
Више кланицу од тора
И слепчовођу
Од видовита предводника.

— Пружи јој руку,
Имаћеш црно на бело.

ОВИДЕЈА У ТОМИМА

Ко је живео у своје време 
славио је његов рођендан, 
ти ниси живео у своје време 
— чекао си његов крај.

Тако је твоје време заувек прошло. 
Јер, то је било његово време, 
и боље би било да ниси ни живео 
него што си живео у његово време.

Живели су мутавци и измећари, 
телали и тунгузи, гмизавци и преливоде, 
крпељи и гњиде,
живели су сви који су били срећни 
што живе у његово време, 
само ти ниси.

Не живи ко проведе живот 
чекајући да неком одзвони. 
Онај што броји дане 
себи броји.

Толики су крстови постали тантузи, 
подеране чизме и свете књиге, 
круне и жезла труну по музејима 
— једнога ће дана и његова звезда 
пасти
и деца ће је гуркати прстом 
по небеском плишу 
јастука у витрини.

Само, шта ти имаш од тога? 
Они што долазе неће ни знати 
да је цезар имао 
поткове на нози.


ЗВЕР НАД ЗВЕРОВИМА

Велики медвед звер,

господар стада мрких бескућника
и самозвани звери цар,
имао је гвоздене зубе
и војску вештих укољица.

По закону своје зверске ћуди,
клао је све што му на жуљ стане,
давио у мраку најбоље другаре 
и гутао своју децу.

А сад мртав лежи....
20-02-2019, 03:09 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,223
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#4

Quote:МУКЕ У НЕДЕМОКРАТСКОМ РЕЖИМУ: СЕДАМ КЊИГА, ИЗЛОЖБИ, СЕРИЈА И ПРЕДСТАВА ЗАБРАЊЕНИХ У СОЦИЈАЛИЗМУ

Поједина уметничка дела наводно су "вређала морал" СФРЈ, па су уништавана и скидана с репертоара

1. У ЗАТВОР ЗБОГ ФУДБАЛА
Због романа „Црвени краљ“ и приче о Зокију Кингу писац Иван Ивановић добио је отказ и осуђен је.
Звезда прелазног рока у фудбалу 1964. био је Стеван Остојић из нишког Радничког. Он је потписао уговор с Партизаном и узео "на руке" 500.000 динара, али је одмах затим потписао и за Звезду и од ње примио 2.000.000 динара.

СПАЉИВАЊЕ КЊИГЕ
Подигла се велика бука у јавности, Остојић је кажњен доживотном дисквалификацијом, али се на крају све завршило укором Звезди и Партизану и једногодишњом забраном играња за Остојића, који је ионако требало да иде у војску.
Иван Ивановић, рођен 1936, запослен у гимназији у Куршумлији као професор српскохрватског језика, преточио је ову аферу у роман „Црвени краљ“, објединивши у судбини главног јунака Зоке Кинга животне приче тада популарних фудбалера Остојића, Милутиновића, Бечејца, Ламзе, Шекуларца и других око којих су се отимали клубови нудећи им паре супротно прокламованом "социјалистичком моралу". Зоку Кинга каријера води чак преко океана, у САД, где игра сокер.
Књигу је 1972. штампао независни издавач Слободан Машић и наишла је на одличан пријем и код читалаца и код критике. У децембру 1972, међутим, Окружни суд у Панчеву трајно је забранио растурање романа „Црвени краљ“ и цео тираж је спаљен, а већ 13. јануара 1973. гимназија у Куршумлији Ивановићу је дала моментални отказ.

ОМАЛОВАЖАВАЊЕ "ЈУГЕ"
Није се све завршило на томе. У јесен 1974. Окружни суд у Прокупљу осудио је Ивана Ивановића на две године затвора (казна је на вишој инстанци укинута) због кривичног дела „повреде угледа државе, њених органа и представника“, које је починио објављујући роман „Црвени краљ“. У образложењу пресуде писало је:
„Крив је што је изложио порузи Социјалистичку Федеративну Републику Југославију називајући је на више места "Југа" и "Југовина", у којој је, поред осталог, кроз уста ногометаша Зорана Југовића омаловажавао Југославију и следећим речима: ‚Немам ни домовину. Што да се лажемо, не могу да кажем да ми је Југовина мајка. Исувише тога ми се десило. А и да није, ја сам интернационалац. Ми интернационалци немамо ни кућу, ни земљу. За Југу ме баш брига! Па ипак, волим је, мајке јој га...‘“ (У то време, иначе, велики хит била је песма Силване Арменулић „Југо, моја Југо“!)
Осим овог, тужилац је закључио да је јунак романа Зока Кинг „шпијун ЦИА, који ради на рушењу социјалистичког поретка“! Сметало је тужиоцу, али није смео да напише, и што су читаоци у наслову „Црвени краљ“ препознавали Тита, а као отежавајућа околност писцу је узето и то што му је отац погинуо као четник.

2. САДИЛИ ТИКВЕ, ОБРАЛИ БОСТАН
Чувена књига Драгослава Михаиловића није забрањена, али је повучена из књижара, а представа рађена по њој скинута је с репертоара после јавне критике из уста Јосипа Броза Тита.
Драгослав Михаиловић, рођен 1930. у Ћуприји, као младић нашао се на Голом отоку јер је бранио друга који је због политичког вица пре њега упућен тамо. По изласку из овог казамата бавио се разним пословима, а 1968. објавио је роман „Кад су цветале тикве“.

ТАБУ ТЕМА
На свега стотинак страна, кроз исповест главног јунака боксера из београдског насеља Душановац, испричана је прича о одрастању у раном социјализму, а поменут је и Голи оток. До „Тикава“ ово је иначе била табу тема.
Књига је одушевила и читаоце и критику, а у ЈДП почела је драматизација представе. Главну улогу, младог боксера Љубу Врапчета, играо је Михаило Јанкетић, а Љуба Тадић тумачио је лик Перишића, директора боксерског клуба и удбаша. У кључној сцени, оној која је послужила као повод за забрану, Љуба Врапче каже Перишићу, пуковнику Удбе: „Гори сте него Немци!“
Штампа је одмах променила тон извештавања: уместо дотадашњих славопојки о представи, Студент и Политика експрес поручују читаоцима да „погледају ‚Тикве‘ док није пукла тиква“ и наговештавају да би неки глумци „могли напрасно да се разболе“ како би се нашао разлог за отказивање представе. Најдаље иду Вечерње новости, које 18. октобра објављују карикатуру Бојана Ступице на којој пише: „Ја садио тикве, а обрао бостан“! Ступица је био директор позоришта...
Седам дана касније, уследило је и обраћање с највишег нивоа. Тито је 25. октобра говор у Зрењанину, намењен пољопривредницима, искористио да се обрачуна с „Тиквама“. То је било други пут у животу да Маршал јавно критикује књижевно дело.

ТИТОВА КРИТИКА
„Ево, на пример, недавно сте ви видели, ту неки комад, казалишне неке тиквице, ‚Како цвате тиква‘, али та његова тиква, који је то писао, не цвате, јер она је, изгледа, потпуно гњила, и тако даље... где се блати наш друштвени систем, где се хоће на сваки начин да се наше друштво прикаже као друштво које не ваља“, рекао је Маршал, додајући да он не тражи хапшење писца, него да јавност осуди и књигу и њеног аутора. Представа је исте вечери скинута с репертоара. Михаило Јанкетић остао је без Ордена рада и неколико година није играо у позоришту. Писац Драгослав Михаиловић годинама је био под присмотром ДБ, а роман „Кад су цветале тикве“, иако није забрањен, повучен је из књижара. Тек у јуну 1984. Народно позориште у Београду поново је играло овај комад.

ОСУДА ПИСЦА
„Та његова тиква, који је то писао, не цвате, јер она је, изгледа, потпуно гњила, и тако даље... где се блати наш друштвени систем, где се хоће на сваки начин да се наше друштво прикаже као друштво које не ваља“, рекао је маршал Јосип Броз Тито

3. СВЕДОЧАНСТВО О СТУДЕНТСКОЈ ПОБУНИ
Књига „Испљувак пун крви“ Живојина Павловића уништена 1984, а само неколико примерака некако је спасено од сецкалице
У јуну 1968. један безазлен сукоб у Студентском граду изродио се у побуну београдских студената коју је милиција покушала да угуши бруталном силом. Студенти су окупирали ректорат и неке факултете и захтевали корените промене у друштву, у првом реду смањење социјалних разлика. Седмог дана побуне Тито је у обраћању јавности преко телевизије привидно подржао студенте, што је довело до престанка протеста...

ДНЕВНИК БУНТА
Редитељ и писац Живојин Павловић, аутор филмова „Кад будем мртав и бео“, „Буђење пацова“ и „Заседа“, водио је дневник у време студентских демонстрација. У њему је описао сукобе полиције и студената, изолацију Универзитета коју је полиција спроводила и дао копије резолуција које су студенти усвајали током отпора, фотографије, одломке из Студента и других листова, као и сведочанства о застрашивању радника који су се пробили до студената да им новцем из својих џепова пруже подршку.
Између осталог, записао је: „Улицама се не може проћи од милиције. Саобраћај надгледају ученици саобраћајних школа - искусни саобраћајци дислоцирани су на улазе града. Говорка се да се хапшења обављају колима Хитне помоћи. Истовремено, неки студенти витлају џиповима кроз Београд бацајући летке; за њима арлаучу патролна кола. Чује се да су на Универзитет приспели хапшени студенти. Држани су у притвору, издеветани, затим пуштени. Атмосфера је пуна напетости и ишчекивања...“
Живојин Павловић у свој дневник укључио је и писмо-исповест голооточког затвореника Николе Чучковића.

НАЈПОТРЕСНИЈИ ДЕО
„Настао је рад и трчање без прекида уз извикивање парола Титу, партији и државном руководству... Онај ко би изнемогао и не би могао носити трагач с каменом добио би двојицу да га гурају, један с једне стране, а други му веже уже око врата и вуче га. Замислите овај изум органа Удбе! Тако човјека мрцваре до изнемоглости....“, писао је Чучковић. За државу је ово био најопаснији и најнеприхватљивији део књиге, а за читаоца најпотреснији, тим пре што су збивања на Голом отоку дотад била обавијена тешким велом ћутања...
Павловић је чекао више од деценију и по на погодан тренутак за објављивање књиге. Године 1984. изгледало је да се може слободно говорити о ‚68. и Голом отоку, па је „Народна књига“ под насловом „Испљувак пун крви“ одштампала његов дневник у 10.000 примерака. Али комунистички врх Србије наредио је да се књига уништи. У штампарији „Бигза“ цео тираж је исечен на резанце. Само неколико примерака је спасено.
Дневник је поново објављен 1990.

ПИСМО С ГОЛОГ ОТОКА
Писмо голооточанина Николе Чучковића за државу је био најопаснији и најнеприхватљивији део књиге, а за читаоца најпотреснији, тим пре што су збивања на Голом отоку дотад била обавијена тешким велом ћутања

4. ПЕСНИК У ПАДИНСКОЈ СКЕЛИ
Због збирке песама „Вунена времена“ и напада на Тита Гојко Ђого морао је да одслужи две године робије
Гојко Ðого, рођен 1940. у Босни и Херцеговини, један од 13 интелектуалаца који су 1989. обновили Демократску странку, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година био је уредник књижевног програма у Дому омладине Београда. Дотад је имао објављене две збирке песама.
У априлу 1981. у едицији „Савремена поезија“, у издању београдске „Просвете“, штампана му је трећа збирка под насловом „Вунена времена“.
Уочи првомајских празника, 30. априла, не чекајући званично одобрење, уредник „Просвете“ и песник Бранислав Петровић изнео је у књижарске излоге девет тек одштампаних песничких збирки, међу њима и Ðогову.

САХРАНА И БИСТЕ
Главни уредник „Просвете“ „Вунена времена“ видео је тек 12. маја и одмах сутрадан наредио њено повлачење из продаје. Дотад је продато 26 примерака...
Страх уредника био је разумљив: тачно годину дана раније умро је Јосип Броз Тито, а песме су садржале отворене алузије на преминулог вођу и његову сахрану.
„Неко“ у песми умире, а остали стоје у страху и не смеју ни огледало да му испод носа принесу јер ће можда мртав да васкрсне! У песми „Балада о ћесаревој глави“ излаже се порузи манија подизања споменика Титу: „Једна тешка глава,/ Изливена у безброј комада,/Тврда и својеглава - мисли на нас./Свака кућа, врт и улица/Има своју главу./Један рудник олова и цинка/И једна велика ливница у главном граду/Раде само за ту главу...“
Под притиском КПЈ утврђено је да је песма „намерно пуштена у продају на дан Титове смрти“, али и „у време демонстрација на Косову“, па су смењени сви укључени у процес издавања књиге.

ХАЈКА
У хајку су се укључили многи песници и писци, Ðогови пријатељи, али и неки од најугледнијих новинара. Један од њих коментарисао је: „Ништа Гојко Ðого не оставља на миру. Отровним крмећим очњацима уједа, рња, дере, тресе, комада... Незапамћено до сада у свету поезије. И с каквом то неутољеном злобом чини! Зар се уметност уопште икада у својој историји оснивала на злоби? И зашто то Гојко Ðого чини? Зар се узда да се тако лако, с неколико песама, могу испрљати и замутити поштовања и осећања милиона људи.“
Збирка „Вунена времена“ уништена је 25. маја, а аутор је ухапшен 29. маја. Суђење пред Окружним судом у Београду трајало је пет дана. Ðого је осуђен на две године затвора за „непријатељску пропаганду“, извршено „целом књигом“, а посебно са шест песама. Врховни суд Србије преиначио је пресуду и за кривично дело „повреде угледа СФРЈ“ 1982. осудио је аутора на годину дана затвора. Савезни суд је потврдио казну и Гојко Ðого је 28. марта 1983. отишао на издржавање казне у Падинску скелу.

ПОВЛАЧЕЊЕ
Збирка „Вунена времена“ Гојка Ђога изнета је у излоге књижара 30. априла, а повучена је 13. маја због алузија на Титову смрт. До тада је продато 26 примерака

5. ОПАСНА ТИТОВА СЛИКА
„Свечана слика“ Миће Поповића инспирисана фотографијом Тита и Јованке у краљевској палати забрањена јер је „провокативна и опасна“
Заједно са супругом Јованком председник СФРЈ Јосип Броз Тито боравио је у посети Холандији од 20. до 23. октобра 1970. У његову част холандска краљица Јулијана приредила је у краљевској палати на тргу Дам, у самом центру Амстердама, свечану вечеру. Том приликом начињена је и протоколарна фотографија на којој се између домаћина налазе Тито и Јованка, док су у другом реду принцезе Беатрикс и Маргарета са својим супружницима. Овај снимак објављен је и у нашој штампи и није изазвао никакву посебну пажњу јавности.

ТИТО, РАДНИЦИ И МАЈМУНИ
Али када је Мића Поповић, рођен 1923. у Лозници, на изложби 1974. представио и уметничку слику коју је урадио по тој фотографији - изложба је забрањена!
Слика се није много разликовала од оригиналног предлошка - за разлику од фотографије, која је била црнобела, на платну је присутна боја, а фигуре су незнатно увећане, док је распоред особа идентичан. Централно место композиције заузима фигура Јосипа Броза Тита, који је те 1974. био проглашен за доживотног председника СФРЈ.
У Галерији Културног центра Београда ово платно великих димензија, које је одисало луксузом и раскоши владајуће елите, под називом „Свечана слика“, имало је главно место. Око ње су на једну и на другу страну биле распоређене слике Миће Поповића из тематског циклуса о гастарбајтерима - радници с несрећним, збуњеним и уморним изразима лица у чекаоницама и возовима, и мртве природе с бајатим и буђавим хлебом... А наспрам „Свечане слике“ налазило се дело на којем је била насликана породица мајмуна!
На дан отварања изложбе доушници су о њеном садржају обавестили државни и партијски врх. У галерију су упућени агенти Удбе, који су закључили да је „изложба провокативна и опасна“, а од аутора је затражено да платно с Титом уклони. Поповић је, међутим, одбацио тај предлог, рекавши да призори које је одабрао чине јединствену целину коју је недопустиво нарушавати.

ИЗЛОЖБА ОДЛОЖЕНА
Управи Културног центра Београда после тога издат је налог да се изложба онемогући!
То је била једина потпуно забрањена изложба слика у Југославији. Изложбе Милића од Мачве у Београду 1962. и друга у Сремским Карловцима 1986. биле су забрањене, али тек дан после отварања. После „одлагања“ изложбе, слике су враћене Мићи Поповићу, а „Свечана слика“ први пут је била изложена 1989, и то у Бијељини.

ДЕЦЕНИЈСКО ОДЛАГАЊЕ
После „одлагања“ изложбе 1974, слике су враћене Мићи Поповићу, а „Свечана слика“ први пут је била изложена 1989, и то у Бијељини. Београђани су могли да је виде тек 1997.


6. ПАРТИЗАН КОЈИ НИЈЕ БИО ХЕРОЈ
Књига „Филип на коњу“ описивала је партизана кукавицу, а серија рађена по њој забрањена је одмах после емитовања прве епизоде
Васа Поповић, рођен 1923. у Срему, био је путописац, новинар, сатиричар и хумориста, познат широкој јавности по својим кратким причама. Само једном се окушао у писању романа, и тако је 1960. настао „Филип на коњу“. Две деценије касније по овој књизи Телевизија Београд снимила је истоимену серију, али је њено емитовање у јесен 1980. после пете епизоде - обустављено на захтев организација које су окупљале преживеле партизане.

И КУРЈАЦИ ДРХТЕ
Главни јунак Филип Брзак, ког је маестрално одиграо Боро Стјепановић, у партизане ступа тек пред крај рата. Он је школарац, „јунак голубљег срца и зечје ћуди“ - стално упада у неспоразуме са саборцима, старешинама и девојком Аном, коју би да заведе. Током ратовања њему највише смета што не може „да се наспава као човек“.
Преживелим партизанима тешко да је Филип могао да се допадне. Током преласка преко непријатељске територије њему од страха „попусти петља“, па му се партизанке смеју, а командир се отреса: „Што код куће ниси срао! Напред!“ Кад треба претрчати брисани простор, он не сме да се подигне, већ плаче...
Мисли у себи: „Нека виде како се плашим, баш ме брига! Нека кажу да дрхтим! И дрхтим? Шта хоћете? Ко не дрхти кад је језа? Сви дрхте! Хоћу да дрхтим, то ми нико не може да забрани, дрхтим као зец, и зец сам, где сте курјаци? И курјаци дрхте! То је само једна пропаганда: да курјаци не дрхте кад је језа!“
Случај удеси да у неколико наврата овај сметењак испадне храбар, а успут и води љубав с неким Швабицама и Мађарицама. „Они Черкези, свиње једне, по десет навале: да упропасте жену! А партизани су добри...“, каже му једна док га грли.

ИСМЕВАЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
„‘Филип на коњу‘ узнемирио је духове, против њега су били нарочито бивши борци, који су у тој серији видели исмејавање револуције - јер су сви учесници партизанског рата желели да буду хероји, школарац Филип није им импоновао. У то време снимали су се ратни филмови у којима су Бата и Смоки таманили фашисте и телевизијске серије као ‚Отписани‘, у којима су Прле и Тихи чинили чуда...“, објаснио је касније редитељ Слободан Новаковић неславну судбину серије.
Он је за Телевизију Љубљана од серије направио филм „Кад ратују дечаци“, који је приказиван у време распада СФРЈ.
„Требало је да до дође наш грађански рат, у коме се распала Југославија и у коме су морали да учествују дечаци, који нису били никакви јунаци и које су присилно мобилисали, па да ‚Филип на коњу‘ постане разумљив“, рекао је Новаковић.

УЗНЕМИРИО
„‘Филип на коњу‘ узнемирио је духове, против њега су били нарочито бивши борци, који су у тој серији видели исмејавање револуције - јер су сви учесници партизанског рата желели да буду хероји, школарац Филип није им импоновао“, објаснио је редитељ Слободан Новаковић неславну судбину серије

7. СОЦИЈАЛИЗАМ НИЈЕ УСПЕО У ОВОМ СЕЛУ
Представа „Голубњача“ по делу Јована Радуловића у Новом Саду оштро је нападана и забрањена, док је у Београду играна више од 30 пута
Јован Радуловић рођен је 1951. у Полачи код Книна. За збирку прича „Голубњача“ добио је у оно време важну југословенску књижевну награду „Седам секретара СКОЈ-а“, која се додељивала за ширење братства и јединства.

ХИТНО У НАПАД
По мотивима збирке „Голубњача“ Јован Радуловић је написао драму. Премијера је играна 10. октобра 1982. у Српском народном позоришту у Новом Саду. Играно је и девет реприза, а онда је војвођански челник Савеза комуниста Душан Поповић дао налог да се представа нападне у медијима и скине с програма. То је учињено 13. децембра исте године, кад је оцењено да драма „доводи у сумњу тековине НОБ и социјалистичке револуције“.
По устаљеној пракси, сви чланови Савеза комуниста, од високих функционера до радника у фабричким погонима, осудили су „Голубњачу“ иако је нису ни гледали. Новине су се утркивале у коментарима, а најчешће је помињано да се у њој „пропагира српски национализам“, ваљда зато што је Голубњача јама у коју су усташе у рату бацале заклане Србе... А управник СНП Никола Петровић био је смењен. Доживео је инфаркт и умро у Загребу, у 50. години.
Критичарима је, најкраће, сметало што у шездесетим годинама 20. века још постоје села у којима „социјализам није успео“. Кључна сцена је она у којој српски дечак Мићука, и сам жртва злостављања, малтретира хрватског дечака Шкоравка.

МАЛТРЕТИРАЊЕ
„МИЋУКА: Заклаћу те и бацити у Голубњачу ако ме не послушаш. ШКОРАВКО: Све ћу слушати... Дајте робу. (Шкоравко је го, дрхти.) (Мићука баца Шкоравкову одјећу за стијену, Лукица љушти јаје.) МИЋУКА: Ајде реци: Смрт усташама. ШКОРАВКО: Смрт усташама. МИЋУКА: Ајде реци: Ја сам усташа. ШКОРАВКО (плаче): Нисам усташа. МИЋУКА: Ајде реци: Дабогда ми цркли и ћаћа и матер. (Шкоравко плаче све јаче.) Понови, бацићу те у јаму. (Поваљује га и удара ногама.) Ајде онда реци: Јебо ја све своје, живе и мртве. ШКОРАВКО: Нећу. Ни живе, ни мртве. МИЋУКА: Понови! (Боцне га ножем у дебело месо, крв процури.) Понови! (Шкоравко све јаче плаче.) Сад ћеш у јаму. (Вуче га према Голубњачи.)“
Али колико год „Голубњача“ била нападана у Новом Саду, толико је у Србији, где је на власти био Иван Стамболић, била брањена. У СКЦ је одиграна више од 30 пута, а то је доцније био један од важних аргумената „аутономаша“ у дискусијама и деобама.

СМЕНА И СМРТ
Новине су се утркивале у коментарима, а најчешће је помињано да се у њој „пропагира српски национализам“, ваљда зато што је Голубњача јама у коју су усташе у рату бацале заклане Србе... А управник СНП Никола Петровић био је смењен. Доживео је инфаркт и умро у Загребу, у 50. години
Извор: "Курир", аутор: Момчило Петровић, фото: Александар Јовановић



Фактот што за овие случувања скоро и да неможе да се најде текст од Македонски автор и на Македонски го дава објаснувањето зошто сме таму каде што сме.
20-02-2019, 03:33 PM
Reply