Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
СФРЈ ЗА ПОВТОРУВАЧИ
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,285
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#1

Quote:Životna preporuka za bolju 2019: “SFRJ za ponavljače” (1)


[Image: Yuno-15-S.jpg]
Maribor 1960: Motiv z Ruške ceste  Photo: Jože Gall

Podsjetnik zaboravljene prošlosti

Prošlost jugoslavenske svakidašnjice u Novačićevu leksikonu malko je falsificirana, obojana ironijom, humorom, nježnošću ili pak veselim pretjerivanjem, što je posve zakonito: rekli smo već, autor je samoproglašeni kurator u svome privatnome muzeju. Međutim, ako ti koji su srušili Jugoslaviju - samozvani heroji, ubojice, lažni povjesničari, ludi predsjednici i novokomponirani političari - ako su, dakle, svi oni s lakoćom srušili to što su drugi ljudi godinama gradili, onda pristojnim ljudima kakav je Novačić ne preostaje drugo nego da pokupe ostatke na hrpu i odaju veselu počast svome bivšem životu. U tom smislu Novačićev književno komemorativni poduhvat zaslužuje puno poštovanje.

[Image: Yuno-18-S.jpg]
Srečna dežela: Ljubljanske ulice zatrpane z ljudmi ob 20-letnici vstaje slovenskega ljudstva, 1961.  Photo: Jože Gall

Čitanje Novačićevog leksikona pruža mnogostruke užitke. Jugoslaveni su dugo živjeli zatočeni u ideološkim floskulama koje su naprosto perpetuirali. I zemlja je bila najljepša na svijetu, i Jadransko more najplavlje, i riba najsvježija, i ljudi najsrdačniji, i samoupravljanje najefikasnije, i bratstvo i jedinstvo najčvršće, i vojska najhrabrija. Novačićeva knjiga dekonstruira te i druge floskule na veseo način. Upravo zato postiže dvostruki efekt. Čitajući Novačićevu knjigu pomireno pristajemo na vlastitu prošlost i istodobno osjećamo olakšavajući otpust od nje. I još nešto, vrijednost Novačićeve knjige je i u tomu što među prvima otvara prostor za revalorizaciju prošlosti, i to ne one “službene” - njome će se baviti povjesničari - nego prošlosti naših osobnih života.


Umesto uvoda


1. U početku bijaše zemlja bez obličja i bijaše tama nad bezdanom. I reče Tito: neka bude svjetlost. I bi svjetlost.
2. I odvoji  Tito svjetlost od tame i nazva Tito svjetlost naši, a tamu nazva njihovi.
3. I opet reče Tito: neka bude zvijezda petokraka. I bi tako. I postavi je Tito na svod nebeski da obasjava zemlju sjajem nebeskijem.
4. I potom reče Tito: nek vrve po šumama partizani po vrstama njihovijem. I krenuše partizani po šumama slaveći ime Titovo. I vidje Tito da je to dobro.
5. I reče Tito partizanima: da načinimo sebi Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije po svom obličju, kao što smo mi, koje će biti gospodar od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po ovoj zemlji.
6. I stvori Tito sebi Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije i gle, dobro bješe veoma. I obradovaše se partizani veoma velikom radošću. I blagoslovi Tito dan kada je stvorio sebi Antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Jugoslavije i posveti ga. I bi veče i bi jutro, Dan Republike.   
Tako kaže narodno predanje.


[Image: Yuno-02-S.jpg]
Partizanska patrola kurirjev Notranjskega odreda v belem odhaja na pot v snegu 1945. Photo: Edi Šelhaus

Nauka, međutim, kaže da je Jugoslavija rođena u Jajcu (lat.: testis, množ.: muda) 29.11.1943. godine, na II zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ). Delegati iz svih krajeva okupirane Jugoslavije izabrali su tada prvu vladu nove zajedničke države, koja je će biti zvanično konstituisana 29.11.1945.godine u Beogradu, pod nazivom “FDJ” (Federativna Demokratska Jugoslavija).  Od 1946. godine Jugoslavija se zove “FNRJ” (Federativna Narodna Tepublika Jugoslavija), a od 1952. -  “SFRJ” (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija).

Priroda: kroz pustinju i prašumu

[Image: Yuno-04-t.jpg]
Julijsko nedeljsko razpoloženje ob Mariborskem jezeru 1960.Photo: Jože Gall

Geografski položaj: 

Od svog osnivanja SFRJ leži na zapadnom delu Balkanskog poluostrva.
Graniči se na zapadu s Italijom i Austrijom, na severu s Mađarskom i Rumunijom, na Istoku s Bugarskom, na jugu s Albanijom i Grčkom, a u zavisnosti od političke situacije može da se graniči i s Etiopijom, Libijom ili Irakom, več prema potrebi. 
Pored  međunarodnih, SFRJ ima i republičke (srpski:  “административне”) granice. One služe za podelu zemlje na SR Bosnu i Hercegovinu, SR Crnu Goru, SR Hrvatsku, SR Makedoniju, SR Sloveniju i SR Srbiju (sa SAP Vojvodinom i SAP Kosovom i Metohijom).

Geologija: 

Jugoslavija leži na posebnoj vrsti zemljišta koje se zove “krš” i koje se sastoji od škrapa, vrtača i sedimentnih stena. Iz krša zjapi mnoštvo dubokih provalija i  jama. U utrobi zemlje teku reke-ponornice i cure mračne podzemne vode, koje znaju da  nadođu, izliju se i poplave sve oko sebe,  pa se turisti upozoravaju da ne čačkaju mnogo po površini.

Reljef

Jugoslavijom dominira violentni Dinarski masiv. Najviši planinski vrh je Brdo kod Kranja (slo.: “Der Zauberberg”), jer se ovde održavaju sastanci najužeg rukovodstva partije i države koje saziva lično drug Tito. On je inače nasledio Brdo kod Kranja od svog oca, kralja Aleksandra, zajedno s Belim dvorom, s tim što se ovo poslednje nalazi malo južnije, na Dedinju (gr.: “”). Ova je planina još od prastarih vremena nastanjena trgovcima  svinja i visokim oficirima vojske i policije.
Oni su tu  gradili naseobine po svom ukusu, pa je Dedinje poznato i po jedinstvenim optičkim fenomenima - fatamorganama u vidu snažnih arhitektonskih halucinacija. 

[Image: Yuno-20-S.jpg]
Rijeke mirno staju: Hidroelektrarna Fala,1960.Photo: Jože Gall

Hidrografija

Najveće more u SFRJ je Jadransko more. Njegov sliv čine velike jugoslovenske reke, od kojih je najpoznatija reka Dunav, a najduža reka Sava. Najšira reka je Neretva: toliko je široka da ni Nemci nisu uspeli da je premoste, pa su zato izgubili II Svetski rat. Jugosloveni su zato veoma ponosni na ovu reku. Pored nje, vole još i  Sutjesku, jer je i ovde izginulo puno ljudi, a takođe i Drinu, jer su za nju jednom dobili Nobelovu nagradu.

Jadranska obala i otoci

Jadranska obala je veoma razuđena. U priobalnom pojasu nalazi se veliki broj arhipelaga, ostrva i podvodnih grebena. Ima ih toliko, da su neka ostrva tek nedavno otkrivena. Takav je slučaj s otokom zvanim “Goli”, koji je pronađen tek početkom 80-ih godina XX veka, na veliko iznenađenje Svetozara Vukmanovića Tempa i Dobrice Ćosića. Preko puta Golog otoka nalazi se Brionski arhipelag. Zahvaljujući blagoj klimi, ovde rastu palme, kamile i pudlice. O njima vode računa drug Tito i drugarica Jovanka. Oni su brižni domaćini, posebno drug Tito, koji na Brionima sam sadi, okopava i bere narandže (“svojom rukom”) i posle ih šalje pionirima i pionirkama širom Jugoslavije.

[Image: Yuno-01-t.jpg]
Pionirji iz Zgornjega Čačiča na Kočevskem se umivajo v posodi Photo: Edi Šelhaus

Klima

U Jugoslaviji vlada promenljiva klima. Na nju utiče geografska širina, nadmorska visina i Kamenko Katić. On svako veče strašnim glasom najavljuje smenu nebeskih znamenja. I mrda obrvama. Koje su isto strašne. Deca ga se zato plaše i posle ne mogu da zaspe. Bar ne pre pola devet. Za razluku od dece, odrasli Jugosloveni ne plaše se  njega, već prirodne nepogode zvane “promaja”. Zato nerado otvaraju prozore u svojim kućama. U kancelarijama ih uopšte ne otvaraju, jer tu svi puše, kao ni u  javnom transportu, jer su svi znojavi, pa promaja može da ih “preseče”. U vozovima je ova zabrana istaknuta na svim jezicima naroda Jugoslavije: “nicht hinnaulschlafen”, “ne pase aux pencher au dehors” i “e pericoloso sporogersi”. Turisti se upozoravaju da pored promaje pripaze i na podmukli prirodni fenomen koji u zatvorenom prostoru nastaje sam od sebe, i koji se zove “vjetar”.

Glavni grad

Glavni grad Jugoslavije je Mrduša Donja. Ovde se donose odluke o svim glavnim pitanjima koja se tiču života i, naročito, smrti građana SFRJ.  O surovoj lepoti glavnog grada Jugoslavije svojevremeno je snimljen dokumentarni film pod nazivom “Predstava Hamleta u Mrduši Donjoj”.

[Image: Sffr-01-t.jpg]


Photo: Kupindo Knjiga

Film je imao veliki odjek kod publike i kritičara, a nakon premijere čak je i poslovično uzdržani Miroslav Krleža pljesnuo rukama i uzviknuo: ”Pa dobro, braćo, jesmo li mi doista bijesni psi?!”, na šta ga je autor filma, režiser Krsto Papić, potapšao po kolenu i utešio rečima: “nismo, nismo”.  Ma kakvi.

Flora

SFRJ se odlikuje bujnom vegetacijom. Najrasprostranjenija biljka je Fikus (Omorica Miniatura). Ova višegodišnja zimzelena biljka najviše uspeva po tzv. “dnevnim” sobama. Ponekad se može naći i u kancelarijama, ali retko, i to samo kod generalnih direktora i, eventualno, njihovih zamenika. Fikusi imaju gusto zeleno lišce koje nije mnogo ukusno, ali se lepo slaže uz goblene.
Šezdesetih godina Jugoslavijom se postepeno šire i filadendroni, pa čak i sobni limunovi. U zimsko doba, na radost pionira, uspeva “Novogodišnja jelka”, koja - ako si bio dobar - rađa kaubojske koltove s kaišem i futrolama.  

[Image: Juogo-22-B.jpg]
Dobra hrana: Flosarski bal na Ljubnem 1961. Photo: Jože Gal

Fauna

U vekovnim prašumama fikusa obitavaju brojne neobične životinje. Jedna od njih je Vučko (Lupus in Fabula), zver nastala  ukrštanjem Miki Mausa i domaćeg kurjaka (Homo Homini Lupus). Vučko živi na obroncima Bjelašnice, Trebevića i Igmana, hrani se ćevapćićima i pivom i, za razliku od drugih  vukova i ljudi, ne kreće se na nogama, nego na skijama. Ovo radi kako bi zameo tragove.
U planinama se može sresti i retka vrsta medveda koji vode poreklo iz državnog dobra “Karađorđevo” i zoološkog vrta u Subotici. Ovi medvedi su izuzetni po tome što ne spadaju u divlje, već domaće životinje i što se hrane apaurinima i bensedinima, pa su zbog toga malo usporeni. Nemaju prirodnih neprijatelja izuzev druga Tita i onog malog Rumuna kad mu dođe u goste. Pošto medvedi, za razliku od Vučka, nemaju skije i ne znaju da zameću tragove, u jednom trenutku bili su suočeni s potpunim istrebljenjem.
Brojnost nekih drugih životinjskih vrsta, međutim, neprekidno raste. Takav je slučaj s jedinom autohtonom jugoslovenskom vrstom, koju narod zove “čovečja ribica”. Nakon oslobođenja, čovečje ribice su se iz Postojnske Jame, gde su pronađene, proširile po celoj Jugoslaviji i postale njen zaštitni znak. “Čovečja ribica” dobila je ime po tome što živi u mraku i ništa ne vidi. I diše na škrge. Jedva. 

[Image: Yuno-16-S.jpg]
Mednarodna razstava motorjev in motornih vozil v Ljubljani 1960. Photo: Jože Gall

Da li ste znali?

• Da svaka buktinja u državnom grbu  SFRJ simbolizuje po jednu republiku - članicu jugoslovenske federacije, koje sve zajedno gore i daju veliki zajednički plamen? 
• Da državnu zastavu SFRJ čine tri horizontalna polja, u plavoj, beloj i crvenoj boji, kao i jedna crvena zvezda u sredini. I da ta zvezda ima žute ivice, što takođe nešto znači? Valjda?     
• Da državna himna SFRJ “Hej, Sloveni” nema nikakve veze s državnom  himnom Narodne republike Poljske? … I da prilikom slušanja svoje himne Jugosloveni obavezno kažu “jebote, sav sam se naježio”? Pogotovo kad razbijemo Ruse u košarci?

Kratka istorija SFR(j): Priča o Josipu Brozu Titu

Tito

Jugoslaviju je svojom slobodnom voljom stvorio Josip Broz Tito.  On je bio najveća i najznačajnija ličnost u istoriji naroda Jugoslavije i poslednji akcioni heroj među državnicima XX veka. O njemu su napisane mnoge knjige i istorijske studije. Najbolju biografiju druga Tita napisao je Vladimir Dedijer pod naslovom “Prilozi”. Pošto Dedijerova knjiga ima 12 kila, ovde prenosimo samo kratak sadržaj:


[Image: Yuno-12-S.jpg]
Predsednik Tito in Sukarno na izhodu Postojnske jame, 1960.Photo: Jože Gall

Josip Broz Tito rođen je u Kumrovcu, posle čega je skuvao glavu od svinje da nahrani braću i sestre i slomio korito na sankanju. Zatim  je otišao na zanat u Sisak i odatle na istočni front gde su ga Čerkezi proboli kopljem, te je pao u rusko zarobljeništvo i oženio se Pelagijom. Nakon toga se zapošljava u Kominterni i ubrzo postaje generalni sekretar KPJ, zbog čega neko vreme leži u Lepoglavi gde priznaje samo sud svoje partije. Po izlasku iz zatvora podiže ustanak i revoluciju, stvara AVNOJ, KNOJ i AFŽ  i oslobađa zemlju od stranih okupatora i domaćih izdajnika. Posle rata kaže Staljinu “ne”, hapsi Đida i pije viski s Čerčilom. Ženi se Jovankom, svira klavir, lovi medvede i pokreće nesvrstane. Putuje plavim vozom i “Galebom”. Nosi belo odelo, rukavice, prsten i Roleks. Voli Čivas, štrukle, mlinčeke s picekom, omladince i, naročito, omladinke. Poseduje dobru kolekciju vina koje na Brionima pije sa svojim kaskaderom Ričardom Bartonom. U starosti lično odlazi na Kubu po svoje sledovanje cigara, usput kinji Fidela i u povratku preskače Kineski zid.
Tito je umro u Ljubljani i, nakon kraćeg zadržavanja u Zagrebu, sahranjen je u “Kući cveća” u Beogradu. Pošto je bio dictator nikome nije bilo žao što je umro, tako da mu ni na sahranu niko nije došao, pogotovo ne iz sveta. Ono na televiziji je montirano, a očevici lažu.

“Tito”

Neposredno nakon Titove smrti, formirana je složena zajednica udruženog rada pod nazivom “Tito”. Njena osnovna delatnost bila je štancovanje značaka s Titovim autografom. Značke su  odmah postale hit, naročito među domaćicama i penzionerima. Veliki uspeh imala je i serija zlatnika s Titovim likom po uzoru na Napoleondore: pojedinci su ih kupovali iz ideoloških, a preduzeća iz sentimentalnih razloga, svojim direktorima. 


[Image: Yuno-17-S.jpg]
Manifestacija mariborskih pionirjev v povorki po mariborskih ulicah, 1960. Photo: Danilo Škofič

Upotrebom  Titovog lika stimulisan je prometa roba i usluga: njegove slike bile su  izložene svuda - u izlozima kasapnica, na šofer-šajbnama šlepera i autobusa,  kasama u luna-parkovima...  Došlo je do prave eskplozije u izdavaštvu: u kolosalnim tiražima štampane se monografije o Titu, Jovanki i pudlicama (najpoznatija je  “Njihovi dani”, Beograd, 1980.). Paralelno se publikuju i knjige iz oblasti nauke (“Tito i pčelarstvo”), fiskulture (“Tito i vaterpolo”) i geografije (“Tito i Zrmanje”). Ove knjige prodaju se na kilo, na metar i na veliko, uglavnom radnim organizacijama i domovima JNA. Cveta pored ostalog i umetničko zanatstvo, pa se tako modeli Augustinčićevog spomenika iz Kumrovca prodaju u tri veličine - stona, sobna i kongresna, a tih godina pojavljuje se i dupli album (na 33 obrtaja) pod naslovom  “Pjesme o Titu” u izdanju Jugotona iz Zagreba, koji je odmah dospeo na prvo mesto svih domaćih top-lista i postigao trostruki dijamantski tiraž.  Pored sticanja materijalnih dobara, pojedinci su dolazili u posed neprocenjivog političkog kapitala. Došlo je do formiranja čitavih kartela poput “Ljubičić & Co” i “Dolanc i drugovi”.


Kriza žanra

[Image: Yuno-02-t.jpg]
Prvomajski sprevod v Ljubljani, 1961.Photo: Jože Gall


U drugoj polovini 80-ih komercijalni sistem “Tito”, zajedno s Genexom, Astrom i Energoinvestom, postepeno zapada u krizu. Radni ljudi i građani polako prestaju da o Titu govore kao o Titu. Umesto toga sve češće koriste njegovo prezime Broz (srpski: “бравар”).  Nekada “najveći sin naših  naroda i narodnosti” i “voljeni predsednik Tito” postaje “Josip Broz” ili samo “Broz”. U ovome se posebno ističu bivši članovi CK, istoriografi-entuzijasti i autori Politikinih “pisama čitalaca”. Talentovaniji pojedinci pribegavaju pesničkim metaforama te tako pišu o “gospodaru broznih vremena”, “pacovu čiji rep niko ne sme da izmeri” ili  “vampiru koga treba upokojiti”. Jedan je čak krenuo s glogovim kocem u ručerdama da otvori Titov grob. 
Drugi je, takođe u Beogradu, organizovao prvu uličnu gej paradu, na kojoj su se njegove pristalice kolektivno hvatale za jaja dok su sirene obeležavale godišnjicu Titove smrti.  U takvoj atmosferi stradali su svi nazivi izvedeni iz imena “Tito”, počev od dečjih vrtića, do brodogradilišta i kasarni. Glavne ulice u svim gradovima (koje su obavezno nosile Titovo ime), bile su preimenovane, i to u skladu sa nezavisnim duhom naših naroda (“Ulica srpskih vladara”, “Ulica hrvatskih kraljeva”). Što se tiče gradova poput Titovog Velenja, Titovog Užica i drugih, naravno da su dobili nova imena, bez mnogo diskusije. 
Jugoslavija je, paralelno s tim, padala u ruke nečega što se zvalo “Predsedništvo SFRJ”. Članovi ovog “tela” stalno su se menjali, i niko nije mogao da ih prebroji, a kamoli zapamti. Izuzetak su članovi poslednjeg Predsedništva SFRJ, koji će ostati upamćeni po tome što su ispoljili državničku veličinu i mudrost kada je to bilo najpotrebnije, u najdramatičnijim trenucima jugoslovenske istorije.  Stenogrami sa sednica Predsedništva iz tog vremena obiluju britkim dijalozima (“jedi govna / puši kurac”) i principijelnim pitanjima (“ko te jebe”) koja su strpljivo rešavali dr Bora Jović, dr Stipe Mesić, dr Janez Drnovšek, dr Bogić Bogičević i dr Vasil Tupurkovski, a braću Kostić i da ne pominjemo. Među njima se muvao i neki lik po imenu Sejdo Bajramović, za koga očevici kažu da je upravo on, sticajem istorijskih okolnosti, ugasio svetlo i zatvorio vrata.  
I posle Tita - Tito, ili nije važno da li je pas crn ili beo
Uprkos svemu, legenda o Titu živi i dalje. Prema B. Crnčeviću i M. Bečkoviću, narod je o Titu spevao preko 10.000 pesama. Legende o Titu su brojne i omiljene, a narodni pripovedači prenose ih s kolena na koleno. Lik druga Tita izazivao je iskreno divljenje ne samo u Jugoslaviji, već i u čitavom progresivnom čovečanstvu.  


[Image: Yuno-09-S.jpg]
Veselo: Prvomajski sprevod v Ljubljani, 1961.Photo: Jože Gall


Poznata je, recimo,  priča o tome kako se u vreme Velikog marša, kada se Kineska narodno - oslobodilačka armija zatekla u pećinama Junana, Teng Hsiao Ping  požalio Mao Ce Tungu na loš smeštaj, vlagu i promaju. Mao je sklopio oči i rekao: “Budućnost je svetla, ali je put do nje dug i trnovit”.  Zatim je ispričao Tengu kako je  tokom 1943.  godine i  drug Tito živeo u jednoj pećini pored Drvara.
“U istoj pećini živela je i njegova verenica Davorjanka Paunović”, - pričao je Mao, - “a tu se  bio uselio i Edvard Kardelj zvani “Bevc” sa suprugom Pepcom i njenom sestrom Živkom. Ali, Tito se nije žalio.  Zatim su došli još i Đilas i Aleksandar Ranković, a  nešto kasnije i Vlado Bakarić, koji je strašno hrkao, ali Tito je i to trpeo”. Mao je uputio dug pogled Tengu, i nastavio: “Na kraju je došao i sin Vinstona Čerčila zvani Mališa. Taj je od partizana naučio da pušta gasove,  zbog čega je Davorjanku stalno bolela glava. Kad se pojavio još i stari Ribar s unucima Ivom i Lolom i pitao da li ima mesta,  Tito nije izdržao”, rekao je Mao, “već je lupio šakom o sto i viknuo: “Van! Svi van!.. Majku vam božju...!”
“Ovo su naravno čuli nemački doušnici” - nastavio je Mao - “ i istog trenutka poslali  depešu u Berlin. Hitler je odmah naredio desant na Drvar… Partizani su međutim  herojski branili svog komandanta. U tome se posebno istakao Titov pas po imenu Tigar. Tigar je u jednom trenutku spazio kako avion iznenada izbacuje bombu na Tita. Tigar je munjevito skocio, oborio Tita na zemlju, a zatim se sam bacio na   bombu, zaklonivši je svojim telom…”. Mao je napravio kratku stanku, i tiho rekao: “I nije važno da li je pas bio crn ili beo”. Teng, koji je shvatio Maovu poruku, zamišljeno je pogledao kroz otvor pećine na rižina polja u daljini, i nešto zapisao u svoju beležnicu.
Tako je to bilo u Kini. Što se Nemaca tiče, Hitler se samo uhvatio za glavu i procedio kroz zube: “Göring, du alte Votze”.     
A Tigar? Pošto je poginuo herojskom smrću, posmrtno je odlikovan sa 2 x cac i 1 x cacib.  Početkom 50-ih, njemu u čast, podignut je spomenik na otoku Veliki Brijun. Ovo je danas mesto hodočašća stranih državnika, predsednika pionirskih zajednica i funkcionera Kinološkog saveza Jugoslavije.

(NASTAVIĆE SE)
* Odlomke iz knjige objavljujemo sa dozvolom autora

XXZMAGAZIN
(This post was last modified: 01-02-2019, 02:25 AM by ЈорданПетровски.)
01-02-2019, 02:19 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,285
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#2

Quote: [Image: Juogo-25-B.jpg]
Maribor: Delavci TAM na poti iz službe 1961. godine



Seljaci su večni, Jugosloveni su kratkotrajni


Piše: Dejan Novačić
Knjiga “SFRJ za ponavljače” je leksikon, personalni katalog stvari, pojmova, običaja, fenomena i imena vezanih uz bivšu Jugoslaviju. Iz današnje perspektive ta se svakidašnjica može činiti fantastičnom, međutim, ni sadašnjost malenih zemalja koje su iščilile iz jugoslavenskog jajeta ne pruža u tom smislu mnogo nade. Čitanje Novačićevog leksikona pruža mnogostruke užitke. Jugoslaveni su dugo živjeli zatočeni u ideološkim floskulama koje su naprosto perpetuirali. I zemlja je bila najljepša na svijetu, i Jadransko more najplavlje, i riba najsvježija, i ljudi najsrdačniji, i samoupravljanje najefikasnije, i bratstvo i jedinstvo najčvršće, i vojska najhrabrija. Novačićeva knjiga dekonstruira te i druge floskule na veseo način. Upravo zato postiže dvostruki efekt. Čitajući Novačićevu knjigu pomireno pristajemo na vlastitu prošlost i istodobno osjećamo olakšavajući otpust od nje

[Image: Juogo-04-t-velika.jpg]
Gradska moda: Modna revija v veliki Unionski dvorani 1958. godine Photo: Jože Gal


Stanovništvo i demografija: Seljaci, Jugosloveni i ostale Švabe

Najbrojnija nacija u Jugoslaviji su Seljaci. Za razliku od zemljoradnika i stočara, Seljaci žive isključivo u gradskim sredinama. Najviše ih ima u upravnim odborima društvenih preduzeća i partijskim komitetima, a dosta su koncentrisani i po republičkim tv-centrima. Dele se na proste (pojedinačne) i proširene seljake (zemljake). Ovi poslednji žive u velikim zajednicama i međusobno se “okupljaju” i “drže”. Zato ih ima svuda i uvek.
Za razliku od Seljaka koji su večni, Jugosloveni su kratkotrajni - reč je o narodu koji je naseljavao  SFRJ samo u periodu od 1943. do 1989. godine. To je hrabar narod koji je porazio Hitlera i Staljina, ali nije imao aspiracije prema drugima (“Trst je naš”), i uvek je bio skroman (“Ća je pusta Londra kontra Splita grada”). U istorijskom smislu, izraz “Jugosloveni” označava balkanski narod koji je izumro ili se iselio u poslednjoj deceniji XX veka.
Posebnu vrstu Jugoslovena čine Beograđani. Oni naseljavaju čitavu teritoriju Jugoslavije. Samo što se u Zagrebu, na primer, zovu Zagrepčani, a u Sarajevu - Sarajlije. I pričaju drugim jezikom. Tako da se međusobno ne razumeju, već komuniciraju na srpskohrvatskom ili hrvatskosrpskom jeziku. Ovo nije prirodan, već neprirodan, veštački jezik, poznat i po tome što ima najduže ime na svetu. Važna napomena za turiste iz velikih i bogatih zemalja: srpskohrvatski (Yugoslavian) jezik treba razlikovati od čehoslovačkog (Polish) jezika. Nije isto.
Pored Seljaka i Jugoslovena u SFRJ žive i pripadnici nekih drugih, malih naroda, samo im to ne treba govoriti jer su osetljivi. Da bi se bolje osećali, ovi mali narodi kinje još manje od sebe i zovu ih “narodnostima”.
Najbrojnija narodnost u SFRJ su Švabe. Oni su loša narodnost jer ubijaju partizanske ranjenike. Jedini način da prestanu je da im dođe Boris Dvornik. Kad njega ugledaju, odmah padnu mrtvi ili se razbeže. Za razliku od Švaba, stanovništvo SFRJ veoma ceni Nemce i, naročito, njihove novčane apoene zvane “marke”. Poštovanje lokalnog stanovništva prema Nemcima iskazuje se parolom “Zimmer frei” koja je u znak dobrodošlice zakucana na svaku kuću u potezu luka Koper - Skadarsko jezero.

Porodica: rodovske zajednice i bratstva

Tipičnu jugoslovensku porodicu ne čine muž i žena i njihova deca, već braća i njihovi sinovci. 
Pod pojmom “braća” podrazumevaju se krvni srodnici drugog stepena, muškog pola, koji zajedno učestvuju u javnom životu zemlje. Istorijski, fenomen "braće" potiče iz proširene (afilirane) porodice zadružnog tipa. Nakon II zasedanja AVNOJ-a "braća" su zauzela ključna mesta u političkoj, ekonomskoj i društvenoj hijerarhiji zemlje. Veliku aktivnost, kako na saveznom, tako i na lokalnom nivou, ispoljila su braća Pozderac i Dizdarević (SR BiH), braća Krajger (SR Slovenija), braća Dapčević i Mićunović (SR Crna Gora) i braća Marković (SR Srbija). U oblasti kulture i umetnosti posebno su se istakla braća Bajić.

[Image: Jgosl-02-S.jpg]
Braća po partijskoj liniji v Impolu 1961. godine: Drug Miloš Minić (prvi sleva, sa šeširom), direktor podjetja Štefan Podričnik (bez šešira) in Boris Kraigher (sa šeširom i šalom, u sredini), u pratnji radoznalih kolega sa šeširima Photo: Jože Gal

Krajem 80-ih "braća" su uglavnom prestala da se pojavljuju u javnosti. Izuzetno, pojedina "braća", kao npr. braća Milošević (SR Crna Gora / SR Srbija) nastavila su da rade to što rade. Druga su "braća", poput braće Karić, čak i proširila spektar svoje delatnosti, te su sa revijalnih i komercijalnih poslova prešli na politički, pa i naučni rad, tako da su neki od njih postali čak i akademici.
Brojčano stanje "braće" u SFRJ varira je od najmanje dve ("mi dva brata oba ratujemo") do više stotina jedinki, zavisno od regiona i lokalnih običaja. Ovo dokazuje da neka "braća" tehnički nisu ni bila u krvnom srodstvu. Eklatantan primer su Boro i Ramiz  (SAP Kosovo).

Mešoviti brak i gradsko dete

[Image: Yuno-03-t.jpg]
Photo: Danilo Škofič

Iako je tipična jugoslovenska porodica sastavljena od dvoje, troje ili više braće i njihovih  muških potomaka (rodovsko bratstvo), deca se uglavnom rađaju u heteroseksualnim brakovima.  Jedna od najčešćih vrsta heterosekslualnih brakova su tzv “mešoviti brakovi”.
Mešoviti brakovi razlikuju se od normalnih po tome što ih sklapaju osobe koje više zanimaju polni, a manje međunacionalni odnosi. Ovo za posledicu ima rađanje tzv. “dece iz mešovitih brakova” (“mati mi žensko, a babo muško”).
Pošto se mešoviti brakovi uglavnom sklapaju u urbanim sredinama, deca iz takvih  brakova poznata su i kao “gradska deca”. U Medicinskoj enciklopediji JLZ-a piše da je “…gradsko dijete blijedo, malokrvno te bespomoćno biće sklono hunjavici, te se ne smije izlagati kiši da se ne istopi”.
Pored gradske, u Jugoslaviji ima i dosta obične dece koja ne piju prokuvanu vodu i ne zahtevaju intenzivnu negu. I jedna i druga deca podjednako su voljena, jer su Jugosloveni dobri i nežni roditelji. Država međutim ne vodi brigu o deci i zato su škole besplatne, a porodice s više dece imaju pravo na “dečji dodatak”. Ako imaju baš puno dece, onda im drug Tito lično čestita i izabere ime za svako dvanaesto dete. U takvim slučajevima drug Tita se smatra za “kuma” (ital.: “the godfather”).

Jugosloveni u drugim zemljama

Jugoslovija je postojbina mnogih emigranata. Reč je o posebnoj vrsti vrabaca koja napušta matična jata da bi se priključila kolonijama drugih ptica (npr. pingivinima ili nojevima), pa se posle pitaju zašto ih sredina ne razume i zašto je život čudan. U širem smislu, svi su Jugosloveni zapravo emigranti, jer su se u određenom trenutku kolektivno našli van granica svoje zemlje. U užem pak smislu, to su oni koji danas zaustavljaju prolaznike po Rejkjaviku i Velingtonu i pitaju ih “šta se desilo?” i “otkud ja ovde?”

Topli obrok za Edvarda Kardelja

[Image: Jgosl-03-S.jpg]
Samoupravljači u akciji: Drug Edvard Kardelj, drug Aleksandar Leka Ranković i Drug Tito - zajednički pišu resoluciju VII. kongresa o prihodnjih nalogah ZKJ/ SKJ, 26. april 1958. godine Photo: Jože Gal

Jugoslovenski put u socijalizam zove se “samoupravljanje”. Reč je o anarhističko - marksističkoj koncepciji uređenja društva i životnom projektu  Edvarda Kardelja zvanog “Bevc”. Njegovo krucijalno delo “Politički sistem socijalističkog samoupravljanja” doživelo je mnoga izdanja i postalo omiljeno štivo asistenata-pripravnika, supruge Pepce i njene sestre Živke. Za ovu knjigu Kardelj je dobio nagradu AVNOJ-a, a luka Ploče ime “Kardeljevo”.
Samoupravljanje je pre svega oličeno u ideji “butkice”. Neki strani teoretičari liberalnog diskursa (ali i domaći naučnici nacionalnih provenijencija) ovo osporovaju, tvrdeći da u SFRJ nema leba da se jede, a kamoli butkica, i da komunjare lažu. Autori pak poput Bloha, Adorna i Fuada Muhića tvrde da se u Jugoslaviji živi sasvim pristojno i pritom posebno ističu doprinos Saveza sindikata Jugoslavije.
Savez Sindikata (lat.: “Caritas”) humanitarna je organizacija koja narodu deli robu za džabe. Zato Jugosloveni preko sindikata nabavljaju sve što stignu: kisele krastavce, jorgane i ulaznice za filharmoniju. Tu su naravno i “butkice” i “polutke”, tj. uzduž pretesterisane svinje. Preko sindikata se ide i u banju, na more i šalju žene u inostranstvo za Osmi mart.


[Image: Juogo-24-B.jpg]
Širok izbor i bez sindikata: Ena izmed mariborskih trgovin 1961. godine Photo: Jože Gal

Posebnu pažnju Sindikat poklanja ishrani radnog naroda. Radni ljudi se hrane tzv. “toplim obrocima” na posebnim za to određenim mestima, “menzama” ili “restoranima  društvene ishrane”. Topli obroci su ukusni, kalorični i obilni. U prosečnom jugoslovenskom preduzeću za doručak se obično služi pasulj s kobasicom (u  skromnijoj) ili krmenadlom (u luksuznoj varijanti). Takođe su popularni i škembići (tripice), a ponekad i kolenica (buncek) s kiselim kupusom ili papci u saftu.
Menze se inače dele na fabričke (radničke), službeničke i studentske. Posebnu vrstu menza koriste “funkcioneri”. Pošto imaju fina nepca i osetljive želuce, oni se hrane odvojeno, u restoranima zatvorenog tipa i klubovima oficira.
Od kraja 60-ih, dodatak za društvenu ishranu delio se  svim  zaposlenima u obliku “bonova”. Bonovi su mogli biti upotrebljeni u restoranu preduzeća, ili u najbližoj kafani, ili u samoposluzi. Tako da su ljudi menjali bonove za  čitave kolutove “kačkavalja”, metre “zimske” salame ili pakovanja od 300 komada “bonžite”. Ili par flaša vinjaka, kako ko.

[Image: Juogo-33-B.jpg]
Odmorište za antialkoholičare v Celju: Bar novega hotela Celeia 1962. godine Photo: Jože Gal

Samoupravljanje, pored povećanja telesne težine stanovništva, utiče i na druge sfere društvene nadgradnje. Ono je obogatilo književni i kolokvijalni jezik neobičnim skraćenicama i sintagmama poput “UR”, “ZUR” i “OOUR”, te nečim što se zove “interesna zajednica”.  Samopravljanje je i čest motiv umetničkog stvaralaštva. U kinematografiji se ističe film “Licem u lice”, potresna priča o sudbini  radničkih saveta, kao i “Veliki generator”, film o proizvodnji električne struje. U vajarstvu je ideja samoupravljanja doživela apoteozu u grupnom spomeniku “Moša Pijade” gde se Moša kao dogovara nešto s radnicima ispred zgrade “Politike” u Beogradu.

Ideologija marksizma ili kako je Marks ukrao jedanaestu tezu Fojerbahu 

“Na početku bijaše teza, i teza bijaše u Fojerbaha. A  Marks poželje teze brata svojega Fojerbaha i ubi ga, a tezu uze. I još poželje Marks brata svojega Engelsa i uze i njega. I zatrudnje Engels i rodi Marksu Lenjina i Staljina. A Josip se držaše za petu Staljinu, pa i on izađe. I življaše tako Josip životom svojim pravedničkim, i bojaše se Staljina veoma. A kad napuni  Josip 300 godina, vidje Josip žbun gdje gori, jer je Josip pio dosta cvičeka, i reče žbun Josipu: ostavi Staljina i pođi u zemlju Balkansku i potraži tamo Kardelja što ga zovu Bevc. I učini tako Josip i vidje Kardelja što ga zovu Bevc  gdje sjedi na gori Balkanskoj i govori učenicima svojijem. I slušaše ga Gajo i Ljubo i Supek što ga zovu Juhica. A među njima bijaše i neki Mihailo, i reče Mihailo: eda li ćeš nas ti učiti? I napisa Mihailo poslanicu Savlu o Pavlu. I čuše to kraljevi i književnici i veliku uzbunu podigoše. I jeknu truba, i puče puška, i ustaše mrtvaci iz grobova svojijeh. I nikom ništa”.   

Avangarda radničke klase: drug Dača i jagnjeće brigade

[Image: Juogo-23-B.jpg]
Pučka zabava: Flosarski bal na Ljubnem 1961. godine Photo: Jože Gal

U SFRJ postoji više društveno-političkih organizacija. Najpoznatija i najveća je Savez komunista Jugoslavije. To je avangarda radničke klase. A Jagnjeće brigade su avangarda Saveza komunista Jugoslavije.  Idejni vođa Jagnjećih brigada bio je drug Dača. On je rasporedio brigadire po formacijskim jedinicima na opštinskom, pokrajinskom, republičkom i saveznom  nivou. Zahvaljujući odličnoj organizaciji, Jagnjeće brigade presudno utiču na brojnost stočnog fonda SFRJ.  Brigadiri posebno vole male ovce (odatle pridev “jagnjeće”), koje najčešće peku na otvorenoj vatri ili kuvaju u majčinom mleku, ponekad i u glinenim posudama (“ispod saća”). Od pića uvažavaju domaću i posebno, škotsku rakiju. Naravno da jelo nije samo sebi cilj, već predstavlja ritualni deo “izlaska na teren” tj. posete lokalnim organima Saveza komunista i DPZ-a, a dobar povod može da bude i polaganje nekog kamena-temeljca ili urne, svejedno.

[Image: Jnost-01-S.jpg]
Oštra kritika društva: Nela Eržišnik kao Marica Hrdalo zasmejava druga Tita i drugaricu Jovanku Photo: Muzej Istorije Jugoslavije/ XXZ

“Izlazak na teren” obavezno podrazumeva izvođenje prigodnog kulturno-umetničkog programa. U ovom programu učestvuju folklorni ansambli i glumci - komičari. Na primer ”Stevka - Božurevka” i ”Marica Hrdalo”. To su bili tipični predstavnici tzv. “sindikalne” škole humora, koji na pristupačan i duhovit način komentarišu aktuelne prilike u zemlji – povećanje cena benzina, nestašicu jestivog ulja, socijalne razlike i slično. Posebno su bili cenjeni nastupi estradnih zvezda koje izvode zabavnu i narodnu muziku.  U takvim prilikama običaj je da se nakon početnog bloka revolucionarnih pesama (npr. “Konjuh planino”) pređe  na nešto lakše (“Niška banja - topla voda, za mangupe živa zgoda”),  da  bi se na kraju ušlo u fazu  iz koje nema povratka (“raspašoj”),  uz pesme tipa “Komšinica vodu gazi ovako, ovako” i “Vuk magare na plot nagonio”, šta god to značilo.  

Funkcioneri

Predstavnici naroda u društveno-političkim zajednicama I organizacijama zovu se “funkcioneri”.  Tipičan funkcioner (lat. “budža”) ličnost je renesansne širine i enciklopedijske erudicije. Funkcioneri se zato podjednako uspešno bave umetnošću vladanja (u državnoj administraciji), društvenim radom (u odborima SSRNJ), a ako treba i  književnošću (u izdavačkim savetima), pa čak i telesnom kulturom (u upravnim odborima bokserskih klubova).


[Image: Yuno-21-S.jpg]
Besednik iz Srbije ima šta da poruči Slovencima: Govor druga Petra Stambolića na veliki politični manifestaciji na Glavnem trgu v Mariboru 1958.
Photo: Jože Gall

Svaki funkcioner se u skladu sa zahtevima vremena bavi i filozofijom (predgovori za izdanja Centra za istoriju međunarodnog radničkog pokreta) i besedništvom (uvodna izlaganja na akcionim konferencijama SK). Na kraju karijere, funkcioneri se obično bave diplomatijom (ambasade u  umerenom klimatskom pojasu) i poezijom (uspomene iz NOB-a i revolucije).
Funkcioneri se kreću u vozilima s malim registarskim brojevima (što se smatra veoma ekskluzivnim) i gde god da se pojave privlače veliku pažnju. Posebno u pozorištima (kad moraju na premijeru) jer sede u prvom redu, a imaju  velike glave i krupne žene. Po spoljnim obeležjima  poznaju se i po tome što imaju tzv. “ozbiljan”  izraz lica, koji se u drugim zemljama obično viđa samo po zubarskim čekaonicama. 


[Image: Jgosl-04-S.jpg]
Slovenački funkcioneri Vida Tomšič i Franc Leskošek u šetnji: Proslava ob 20-letnici vstaje v Slovenj Gradcu 1961. godine Photo: Danilo Škofič

Inače, funkcioneri se dele na dve velike grupe: a) Rukovodioci b) Hercegovci.  Rukovodioci su obični ljudi i osim u SFRJ ima ih svuda po svetu. Hercegovce je pak  teško naći bilo gde drugde osim u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Hercegovci mogu biti istočni i zapadni, ali nema nikakve razlike. U principu, Hercegovci mogu biti i Zagorci (ako žive u Zagrebu), ili Crnogorci (ako žive u Beogradu), dok u tehničkom smislu to mogu biti i Ličani, zbog ravnomerne zastupljenosti u obe republike, a posebno u  njihovim Organima. Hercegovci su poznati i po tome što se veoma lako integrišu u urbane sredine. Zato su tako omiljeni. 

SUBNOR


[Image: Proslava_ob_dnevu_borca_v_Mariboru_1960.jpg]
Svi smo mi SUBNOR: Proslava ob dnevu borca v Mariboru 1960. godine Photo: Jože Gal

Najmasovnija društveno-politička organizacija u SFRJ nije, nasuprot ustaljenom mišljenju, Savez socijalističkog radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ), već Savez udruženja boraca Narodno-oslobodilačkog rata (SUBNOR). 
SUBNOR ima dvostruko više članova od SSRNJ i čak trostruko više od Saveza pionira i Udruženja mladih gorana zajedno. Najugledniji članovi SUBNOR-a su “prvoborci”, to jest nosioci “Partizanske spomenice 1941.”. Ovo je važno, jer “Spomenica” daje nosiocu pravo da se besplatno vozi u tramvaju, kupuje šećer preko reda i da po svom nahođenju i slobodnoj volji  koristi pokretnu i nepokretnu imovinu oduzetu od domaćih izdajnika i saradnika okupatora. Članovi SUBNOR-a su uglavnom partizani, mada osim njih, ima i ustaša i četnika, pod uslovom da su se predomislili pre 09.05.1945. i da su našli dva pouzdana svedoka da to potvrde.


Quote:Bata Živojinović s nepunih 18 godina otišao je u kauboje i uskoro postao komandir, a zatim i komesar Prve kaubojske narodno-oslobodilačke udarne brigade. Proslavio se u bitkama za Alamo, Getisbro i kod OK korala.  Više puta je pohvaljivan i nagrađivan od strane generala Lija, Granta i Nikole Ljubičića. Nosilac je Kaubojske spomenice 1941. godine


Predsednik SUBNOR-a je narodni heroj Bata Živojinović. On je najpopularniji i najgledaniji predsednik SUBNOR-a na svetu, jer je njegov film “Valter brani Sarajevo” svaki Kinez gledao u preseku 12 puta. 
Bata Živojinović rođen je u poštenoj i skromnoj radničkoj porodici u Oklahomi gde je veoma rano pristupio kaubojskom podmlatku i uključio se u ilegalni rad protiv Indijanaca. S nepunih 18 godina otišao je u kauboje i uskoro postao komandir, a zatim i komesar Prve kaubojske narodno-oslobodilačke udarne brigade. Proslavio se u bitkama za Alamo, Getisbro i kod OK korala.  Više puta je pohvaljivan i nagrađivan od strane generala Lija, Granta i Nikole Ljubičića. Nosilac je Kaubojske spomenice 1941. godine. Za ulogu u bici na Neretvi, kada je golim rukama ubio dve divizije Indijanaca i neopisivu količinu njihovih grizlija,  odlikovan je ordenom Narodnog heroja i imenovan počasnim građaninom Galč Sitija. Na vrhuncu slave, iz nepoznatih razloga prešao je na stranu Čejena. Šteta.

Titovi pioniri (čemu služe i čime se hrane) 

[Image: Yuno-14-S.jpg]
Mali ljudi sa crvenim marama: Drugovi pioniri posle zakletve da će biti marljivi učenici Photo: Jože Gall

Pioniri su mali ljudi sa crvenim maramama.  Pionir se postaje tako što izgovoriš svečanu zakletvu: “Na dan kada postajem pionir…” i daš časnu Titovu pionirsku reč da ćeš biti marljiv i dobar učenik i da ćeš uvek slušati učiteljicu i voleti mamu i tatu.
Glavni posao pionira je da idu u školu i dočekuju druga Tita i drugaricu Jovanku kad se vrate kući s puta. Pioniri takođe služe za svečane dočeke i ispraćaje stranih državnika, kojima mašu zastavicama i skandiraju duž ulica (“Si-ri-ma-vo-ban-da-ra-na-i-ke!”). Pionira je bilo svuda po Jugoslaviji, a najviše u “pionirskim parkovima”, specijalno uređenim izletištima gde su pioniri imali i svoj vozić, u kome su sami bili kondukteri, a ponekad čak i mašinovođe. Ali to su bili samo najbolji od najboljih, oni što predaju cveće na aerodoromu.
Pioniri imaju obavezu da rastu, pa su zato za njih svojevremno bili otvoreni  “mlečni restorani” (najpoznatiji je bio “Snežana” u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu), gde su siromašni pioniri dobijali mleko besplatno. Pošto su svi bili siromašni, a mleka malo, onda su ga pili samo oni koji prvi uđu u  restoran. Za utehu, i da bi pionirima bilo lepše, u tom restoranu su bile male stolice i mali stolovi.

[Image: Juogo-29-B.jpg]
Oni bezbrižno šetaju jer im je riblje ulje dalo snagu: Titovi pioniri za Dan mladosti Photo: Jože Gal

Kod kuće se pioniri hrane ribljim uljem. To je napitak neobično prijatnog mirisa i ukusa, zbog čega je omiljen među pionirima. Oni ga piju da se ne razbole i da porastu veliki, zdravi i jaki ko Popaj. Primedba da Popaj nije pio riblje ulje nego da je jeo spanać nije bila na mestu, jer je Popaj itekako pio riblje ulje kad je bio mali, a što se spanaća tiče bolje je bilo ne pominjati ga i ne davati glupe ideje. 
Riblje ulje se pije tako što pionira prvo jure oko stola, onda mu zapuše nos i gurnu kašiku od dva litra u usta. Kad ispljune, opet ga jure oko stola, opet zapuše nos i gurnu dve kašike za kaznu. Riblje ulje se čuva u malim bočicama u prozoru između dva stakla jer hladnjaci još nisu bili izmišljeni, a i zato što se sam napitak oseća. Riblje ulje je izvrsno vaspitno sredstvo i koristi se kao zamena za telesne kazne.  Kasnije, kada su pioniri porasli, neki među njima su postali naučnici pa su izmislili dražeje od ribljeg ulja bez mirisa i ukusa.
(NASTAVIĆE SE)
* Odlomke iz knjige objavljujemo sa dozvolom autora
01-02-2019, 02:34 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,285
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#3

Quote:[Image: Ayuu-14-S.jpg]


Najveći jugoslovenski unutrašnji organ - Služba bezbednosti

Piše: Dejan Novačić

Knjiga “SFRJ za ponavljače” je leksikon, personalni katalog stvari, pojmova, običaja, fenomena i imena vezanih uz bivšu Jugoslaviju. Iz današnje perspektive ta se svakidašnjica može činiti fantastičnom, međutim, ni sadašnjost malenih zemalja koje su iščilile iz jugoslavenskog jajeta ne pruža u tom smislu mnogo nade. Čitanje Novačićevog leksikona pruža mnogostruke užitke. Jugoslaveni su dugo živjeli zatočeni u ideološkim floskulama koje su naprosto perpetuirali. I zemlja je bila najljepša na svijetu, i Jadransko more najplavlje, i riba najsvježija, i ljudi najsrdačniji, i samoupravljanje najefikasnije, i bratstvo i jedinstvo najčvršće, i vojska najhrabrija. Novačićeva knjiga dekonstruira te i druge floskule na veseo način. Upravo zato postiže dvostruki efekt. Čitajući Novačićevu knjigu pomireno pristajemo na vlastitu prošlost i istodobno osjećamo olakšavajući otpust od nje

[Image: Atti-03-S.jpg]
Studentski dom u Beogradu nosi njegovo ime: Patris Lumumba Photo: Jeune Afrique

Spoljna politika: Buda Lončar i Patris Lumumba

Malo je zemalja u svetu sa tako razgranatim stablom spoljne politike kakvo je uspela da odneguje SFRJ. To je zato što su generacije vrsnih diplomata, počev od Dušana Matića i Koče Popovića, preko Miloša Minića i Mike Špiljka do Lazara Mojsova i Raifa Dizdarevića vredno zalivale i đubrile drvo jugoslovenske diplomatije.  Spoljna politika SFRJ zasniva se na nesvrstavanju. Pokret nesvrstanih ima za cilj da okupi narode slične tradicije, kulture i ideologije i da ih ujedini protiv Amerikanaca i, donekle, Rusa.  Idejni tvorac  ili “arhitekta nesvrstanosti” bio je  drug Tito. On je, uz pomoć braće Gamala i Abdela Nasera te Džavarhalar Nerua i njegove kćeri Indire, organizovao prvi kongres nesvrstanih zemalja u Beogradu 1962. godine. Kongres  (“Samit”) je bio veoma uspešan, jer su na njemu učestvovali ne samo predsednici, kraljevi i imperatori, već i jedan pravi bog po imenu Haile Selasije.  Posle je Tito godinama uzvraćao posete na svom “Galebu”.
U to vreme ime “Tito” lebdelo je na usnama probuđenog čovečanstva, a reč “Jugoslavija” postala je simbol nade za milione siromašnih i obespravljenih ljudi  širom sveta.  Takav je bio slučaj i s učenikom osnovne škole "Sese Seku Ture" iz Kinšase,  po imenu Patris Lumumba. On je bio ne samo najbolji učenik u razredu, već je i puno pomagao babi i dedi oko kuće. U retkim slobodnim trenucima, igrao je Džumandži i čitao knjige Branka Ćopića. Kad je Patris završio osmi razred, obratio se Budimiru Lončaru, koji je u to vreme bio drugi sekretar  ambasade SFRJ u Kampali i  pitao da li bi mogao da nastavi školovanje u Jugoslaviji. “Naravno”, rekao je Lončar, i stavio ga u sledeći JAT-ov avion za Beograd.


[Image: Atti-01-S.jpg]
Velemajstor diplomatije: Drug Tito u društvu svojih prijatelja - Gamal Abdel Naser, car Haile Selasije i indonežanski predsednik Sukarno, u Beogradu, septembra 1961. godine  Photo: Muzej istorije Jugoslavije

Patris je upisao Fakultet političkih nauka, diplomirao s desetkom i vratio se u Kongo da širi ideje bratstva i jedinstva među narodima Tutsi i Hutu. Kad u tome nije uspeo, otišao je u Katangu da se bori s iredentom. Na kraju je pao u Čombeove ruke i pod mukama priznao da mu je pravo ime Kapetan Leši. Zato je Zair posle morao da promeni ime u Kongo, a Kongo u Zair. A studentski dom “Veljko Vlahović” u studentski dom “Patris Lumumba”.  Kasnije su nesvrstani prestali da postoje, zbog čega je ukinuta podela sveta na dva antagonistička bloka, ali Jugosloveni su nastavili da idu svojim putem. A svi ostali svojim.


ONO i DSZ, sredstva masovnog uništenja

Organi: spoljni  i unutrašnji

[Image: Ayuu-02-t.jpg]
Photo: Screenshot

Pored prijatelja, samoupravna socijalistička Jugoslavija ima i neprijatelje. Za njih su zaduženi organi.  Organi se dele se na spoljne i unutrašnje. Spoljni organi su SSUP i SSNO jer se vide, a unutrašnji su SDB i KOS, jer se ne vide. Ovi poslednji obavljaju funkciju nadzora, kontrole i prinude, na veliko zadovoljstvo onih s takvim sklonostima. 
Od unutrašnjih organa najveći je SDB. To je tajna policija koja iz razloga konspiracije često menja ime, te je poznata i kao Služba (s/h.), Ozna (slo.), Udba (mak.) i Sigurimi (alb.). SDB su osnovali Otmar Kreačić zvani “Kultura”,  Stevo Krajačić zvani “Kopinić” i Slobodan Penezić zvani “Krcun”, koji je poznat i po tome što je prošvercovao generala Dapčevića iz Rumunije u Jugoslaviju u gepeku polovnog "Fiće". Naročit ugled u narodu uživao je Leka Ranković zvani "Nikson", sve dok ga jednog dana nisu ufanjali u Titovoj i Jovankinoj spavaćoj sobi sa šrafcigerom u desnoj i telefonskom slušalicom u levoj ruci. Naravno da SDB s tim nije imala nikakve veze, kao što nije imala veze ni s međusobnim overavanjem četnika i ustaša po svetu. Ova služba se bavila samo ozbiljnim stvarima, kao što je suzbijanje međunarodnog terorizma (sporazum Dizdarević - Abu Ijad), pa je zbog toga stekla veliko poštovanje od kolega u Staziju i Sekuritatei. Pored  izvanrednih operativaca (Lj.Zemunac, J. Manolić i drugi), SDB je imala i najjaču analitičku službu na svetu, što je posebno došlo do izražaja u dramatičnim događajima krajem osamdesetih godina prošlog veka. SDB predstavlja trajnu inspiraciju jugoslovenskih umetnika. U oblasti poezije, dirljive stihove o Službi ispisao je Oskar Davičo ("Ozna sve dozna"), dok se u prozi, svojim monumentalnim obimom i tiražima izdvajaju romani Dobrice Ćosića o tragičnoj sudbini agenata Kominterne.  O radu pripadnika DB-a snimljen je čitav niz akcionih filmova ("SB zatvara krug", “Inspektor Radiša”), pa se publika i danas, sa suzom u oku, seti Rodžera Mura i njegove čuvene replike: "Moje ime je Dolanc. Stane Dolanc."

[Image: Ayuu-10-S.jpg]
Razdragani narod visi po banderama: Prvomajski sprevod v Ljubljani 1961. godine Photo: Jože Gal

Pored države, sopstvenim organima raspolaže i Jugoslovenska narodna armija. Ove organe čini, kratko rečeno, TO. Savez komunista Jugoslavije obdaren je pak u tolikoj meri da njegov Centralni komitet ima čak dva organa - "Borbu" i "Komunist".  Paradoksalno je međutim da CK nikad nije zadovoljan svojim organima i zato stalno poziva svoje “drugove” da pređu "s reči na dela" i da preduzmu "energičnu i konkretnu akciju". Šta god to značilo.
U Jugoslaviji postoje i omladinski organi (SSOJ), u kojima su mnogi funkcioneri svojevremeno bili veoma “aktivni”, a da im nije zafalila dlaka s glave, iako se u drugim zemljama za to ide u zatvor.
Što se tiče "samoupravnih" organa, odnosno "organa samoupravljanja" to ne treba raditi jer se suši kičma. 

Unutrašnji neprijatelji

Unutrašnji organi imaju zadatak da se, kao što im ime kaže, bore s unutrašnjim neprijateljima, poznatijim pod nazivom “disidenti’. Spisak svih disidenata može se naći u tzv. “Bijeloj knjizi” CK SKH. Ovaj “materijal” čine citati iz  knjiga, eseja i pesama velikih intelektualaca iz malih naroda. Navod u “Bijeloj knjizi” automatski je obezbeđivao mesto pored Aleksandra Solženjicina i Tomasa Mana, a u pojedinim slučajevima čak i pored Gojka Đoga.
Najpoznatiji jugoslovenski disidenti, pored grupe Tuđman - Ćosić - Izetbegović, bili su pripadnici muzičke sekcije Osvobodilne fronte Slovenije, poznate pod nazivom “grupa Buldožer” (hrv.: “Parni valjak”).  U doba kada je Janez Janša još igrao klikere u parkiću i maštao da postane predsednik odeljenske zajednice, Buldožerima je već bilo zabranjeno da izdaju ploče u Sloveniji. Morali su to da rade u  Beogradu, i to na srpskohrvatskom jeziku. Oni su se pobunili, ali vlasti nikako nisu mogle da dokuče kako. Misterija je ostala nerazjašnjena do danas. 
 
Jugoslovenska narodna armija

[Image: Ayuu-06-S.jpg]
Okuplja se JNA: Brigada Miloša Zidanška pred odhodom iz Maribora 1961. godine Photo: Jože Gal

U borbi s unutrašnjim neprijateljima, Jugoslavija ne bira sredstva, pa zato koristi čak i ONO.  Doktrina opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (ONO i DSZ ) predstavlja jedinstven dopirinos teoriji i praksi rata. Prema ovoj koncepciji, nosilac oružane sile nije profesionalno organizovana  i stručno kvalifikovana armija, već naoružani narod. Pošto u Jugoslaviji ne živi samo jedan, već više naroda, i pošto su svi naoružani, logično je i da postoji više oružanih formacija. Najmasovnija vojna formacija u SFRJ je Teritorijalna odbrana, koju čine svi radni ljudi i građani. Ipak, najjača i najefikasnija vojna sila u Jugoslaviji nije TO nego JNA. Ovo ne treba posebno dokazivati, u većem delu zemlje je dovoljno baciti pogled kroz prozor.

[Image: Ayuu-02-S.jpg]
Military face u akciji: Mariborski teden 1961. godine Photo: Jože Gal

JNA je nastala od Prve proleterske narodno-oslobodilačke udarne brigade, koju je  stvorio drug Tito 22. decembra 1941. godine u malom mestu Rudo u Istočnoj Bosni. Prvi komandant ove brigade bio je legendarni Savo Kovačević. On je bio omiljen u narodu, pa je zato 22. decembar postao državni praznik, “Dan armije”. Ovom prazniku se, pored generala Veljka Kadijevića, generala Martina Špegelja i mlađeg vodnika Rasima Delića, najviše radovao onaj novinar iz Zagreba i njegove kolege iz  emisije TV Beograd “Dozvolite da se obratimo”. Inače, ovaj dan se sasvim  slučajno poklapa s rođendanom J.V. Staljina. 
JNA je obeležavala Dan armije ispaljivanjem svečanih plotuna u svim glavnim gradovima republika i pokrajina. Civili ovu poruku nisu uspeli da protumače na vreme. 

Vojno lice

[Image: Ayuu-03-t.jpg]
Nekad bilo: Udžbenik za učenike četvrtog, petog i šestog razreda Photo: Screenshot

Oružane snage Jugoslavije sastoje se od vojnih lica (engl: “military face”). Vojno lice postaje se tako što roditelji odaberu najpametnije dete i daju ga u vojnu školu da sve nauči. Poslednjeg dana škole đak izgovori svečanu zakletvu i tada se pretvori u starešinu, tj. u “vojno lice”.
Vojna lica imaju zadatak da brane narod i štite Jugoslaviju od spoljnog neprijatelja. To je svrha njihovog postojanja, za to su plaćeni i u tom smislu se dele se na aktivna vojna lica (major Šljivančanin i pukovnik Mladić) i pasivna vojna lica (general Mamula i admiral Brovet). 
Privatno, vojna lica žive u “vojnim” stanovima. Kada dovoljno porastu, žene se, ali ne ženama već “drugaricama”. Kod kuće su vojna lica veoma uredna, pravična i stroga, i uče decu da od malih nogu glancaju papuče pre spavanja. Vojna lica u slobodno vreme čitaju časopis  “Front” i slušaju Mišu Kovača i Lepu Lukić u  lokalnom Domu JNA, a tokom leta odlaze u Kupare. Tu se brčkaju i uzimaju meru.
Od vojnih lica treba razlikovati vojnike na odsluženju vojnog roka u JNA. Razlika je u tome što ovi poslednji nisu ljudi nego gušteri. Oni predstavljaju najprostiji i najprimitivniji oblik života u JNA.  Gušter se poznaje po tome što ima unezveren pogled, crvene uši i što ne shvata da “džemsanje” uopšte nema za cilj da hodnik bude čist, već da desetar (nem.: “obersturmführer”) na kraju histerično drekne “ostav”. Gušter ne ume da krade hranu svojim prijateljima i ne zna da gubi u šahu od ćate. I uvek stoji poslednji u redu za menzu. U kantinu pak ne sme ni da priviri, osim da džombama kupi pivo.
Svakom zlu međutim dođe kraj, pa se i gušter jednom pretvori u desetara. Desetari su pak finalni proizvod JNA. Oni su fantastičan primer šta vojska može da uradi od zdravog seoskog klipana u roku od šest meseci nakon što ga odvoji od domaćih životinja, i to bez fizičke prinude.
Pored vojnih lica, guštera i desetara, u SFRJ ima i nešto  “građanskih lica na službi u JNA”. Ovi se drže mračno jer znaju svakakve vojne tajne. Napokon, ima tu i nekakvih “civila”, ali neće dugo. 

O atomskim skloništima i kiselom kupusu

Najveća paravojna formacija u SFRJ zove se Civilna zaštita (CZ). Sastoji se Armije penzionera i Armije domaćica.
Pripadnici Civilne zaštite obučeni su da izvršavaju najdogovornije zadatke u ratu i, naročito, miru. Posebno dobro lupaju noću na vrata, sluteći zlo, i pitaju zašto gori svetlo kad bombardovanje samo što nije počelo. Pored zamračivanja prozora, pripadnici CZ bave se puštanjem dimnih zavesa, nosanjem  ranjenika po ulicama i održavanjem atomskih skloništa.

[Image: Ayuu-01-S.jpg]
Atomsko sklonišče na otvorenom: Motiv iz Maribora - topla jesen 1961. Photo: Jože Gal

Po broju atomskih skloništa Jugoslavija zauzima vodeće mesto u svetu. Zbog toga nam svi zavide, a najviše Albanci, koji pokušavaju to isto, ali pošto nemaju para, moraju da se zadovolje običnim bunkerima. 
Za razliku od albanskih bunkera, naša atomska skloništa su korisna. U njima  pripadnici Civilne zaštite čuvaju krompir, a preko zime i kiseli kupus. Skloništa su zbog toga građena veoma solidno, tako da mogu da izdrže i direktne udare hidrogenskih bombi.

Jedinica za specijalne operacije

[Image: Ayuu-09-S.jpg]
Po uzoru na 'Otpisane': Prvomajski sprevod v Ljubljani 1961. godine Photo: Jože Gal

U okviru oružanih  snaga SFRJ deluje elitna jedinica za specijalne operacije (JSO). Jedinica je nastala za vreme II Svetskog rata u okupiranom Beogradu pod imenom “Otpisani”. Činili su je Tihi, Prle i Zlata Petković. Oni su bili veoma hrabri, pa su stekli ogromnu popularnost u NR Kini. Stanovnici Čengdua i danas pamte spektakularnu scenu požara u nemačkom depou za gorivo na Banjici, u kojoj maloletni Berček na tečnom mandarinskom kaže:  “O!”, na šta Prle i Tihi, pošto ne znaju kineski, greškom iskoče iz kanalizacije i ubiju Stevu Žigona. A u pozadini se čuje prepoznatljiva melodija koju je komponovao Voki Kostić nakon teške upale srednjeg uha. O  “Otpisanima” je svojevremeno snimljena i tv-serija pod imenom “Kapelski kresovi” (fr.: “Alo, alo”), i napisana knjiga “Doživljaji barona Minhauzena”.

Industrija i poljorivreda


Novokomponovana narodna muzika

[Image: Ayuu-05-t.jpg]
Protivno pravilima NNM: Ples ne sme izostati niti na prvo pomladansko nedeljo, 1962. godine Photo: Jože Gal


Najznačajnija privredna grana u SFRJ je novokomponovana narodna muzika (NNM).
Ovaj industrijski konglomerat zapošljava ogroman broj ljudi različitih talenata i znanja, među kojima se izdvajaju likovi koje zovu “menadžeri” i koji nadgledaju i kontrolišu proces proizvodnje i sticanja materijalnih dobara. Neposredni proizvođači NNM su pevačice, pevači i muzički orkestri. Oni svoju  delatnost obavljaju u ugostiteljskim objektima, na sportskim stadionima i u  klubovima iseljenika. Zbog ovog poslednjeg, NNM je i značajna izvozna grana jugoslovenske privrede.
NNM u muziškom smislu predstavlja parafrazu folklornog stvaralaštva stanovnika jugoistočne i centralne Jugoslavije (posebno Seldžuka i Parsa). Izvodi se na tradicionalnim narodnim instrumentima (Dallape, Yamaha, Fender-Stratocaster).  Pored očuvanja muzičke baštine, NNM je posebno značajna zbog misaonih dometa i poetskih vrednosti svojih tekstova. U tematskom pogledu, autori NNM veliku pažnju posvećuju fundamentalnim metafizičkim pitanjima, posebno problemu  teodicije  (“Šta sam Bogu zgrešila”, “Zašto majko tako patim”), ali ne zapostavljaju ni pojedinačne nauke i discipline, npr. komparativnu sociologiju (“Moje selo lepše od Pariza”) ili psihijatriju (“Ala bi se šikicala al’ mi ne da nana”).  Što se poetike tiče, iako se NNM bazira na tradicionalnom stihu i stilskim figurama, pojedini autori pribegavaju avangardnijim izrazima, u rasponu od nadrealizma (“Suzama sam lepio tapete”) do dadaizma (“Op, cvrc, grok”). Teorijski radovi iz oblasti NNM publikuju se u stručnom časopisu “Sabor”iz Beograda, često u polemičkom tonu (sukob na estradnoj levici - Dr Jahić / Dr Zmijanac).
Krajem 80-ih godina XX veka dolazi do okupljanja heterogenih pravaca i različitih škola mišljenja unutar NNM, te njihove institucionalizacije u jedinstven ideološki pokret. NNM je izvršila veliki uticaj na javno mnenje i opšte stanje duha u zemlji, u kolaboraciji sa drugim značajnim kulturnim institucijama poput SANU i UKS.


Spoljna trgovina: sredstva za masovna razaranja


Jugoslovensko naoružanje uživa odličnu reputaciju među svim slobodoljubivim narodima sveta.  Pošto je Jugoslavija nesvrstana zemlja, najviše oružja izvozi u siromašne zemlje Afrike i Azije.  SFRJ snabdeva oružjem ne samo vlade i oružane snage pojedinih zemalja, već i oslobodilačke pokrete i druge dobrotvorne organizacije (Al Fatah, PFLP, itd), ali to je vojna tajna i ne sme da se zna.  Jedan od najboljih izvoznih artikala je raketni sistem “Oganj” koji ubija sve živo u prečniku od dva kilometra, zbog čega su Jugosloveni ponosni, i zadovoljno trljaju ruke. 


[Image: Ayuu-03-S.jpg]
Jugoslovenska auto-industrija: Trka Formule 1, mariborski teden 1961. godine Photo: Jože Gal

Dobro ide i prodaja ratnih aviona tipa “Orao” , “Soko” i “Jastreb”. Stranci, ipak,  najviše kupuju “Karavelu”. To je prvi putnički avion jugoslovenske konstrukcije, nastao usavršavanjem letelice DC-3 koja je ranije služila za prevoz vojske i turista i sticanje straha od letenja.  “Karavela” je bila najbolji avion na svetu, jer je imala trouglaste prozore i jer je letela brzinom većom od zvuka. Tako se bar pričalo u našoj ulici, gde je inače vladalo uverenje da pored najboljih aviona imamo i najbolje pilote, stjuardese i kontrolore letenja, a posebno smo bili ponosni na bezbednost naših vazduhoplova. Ono kod Ajačija objašnjavali smo slučajem, nad Češkom ne znamo šta se desilo, a Kopaonik je bio na pogrešnom mestu. Kasnije smo saznali da “Karavele” u stvari prave Francuzi, a ne mi,  ali smo ubrzo našli utehu u avionu DC-9 za koji je “Soko - Mostar” proizvodio piksle za sedišta.
[Image: Ayuu-11-S.jpg]
We are the world: Prodajalke ob pustu našemljene v Japonke v neki celjski prodajalni 1962. godine Photo: Jože Gal

Što se civilnih programa tiče, SFRJ najviše izvozi bestrzajni usisivač “Sloboda - Čačak” u Irak i Libiju, dok se u Sjedinjene Države Amerike izvoze aparati za domaćinstvo marke “Yugo”. Pošto ovi mehanizmi imaju i nešto  točkova, neko se setio da ih reklamira kao “automobile”. I upalilo je.  Inače, najveći industijski kompleks u Jugosaviji je Agrokomerc. Ovaj konglomerat sa sedištem u Velikoj Kladuši, BiH, specijalizovan je za proizvodnju i prodaju magle. Zahvaljujući poslovnom geniju svog osnivača, Fikreta Abdića, Agrokomerc je bio jedino jugoslovensko preduzeće koje se našlo na Forbsovoj listi 500. Poslovi su se razvijali munjevito i uspesno, pa je Fikret za svaki slučaj prešao u Opatiju. Zbog zdravlja, jer je bio alergičan na polen. Odatle je, sedeći go u kancelariji, rukovodio svojom poslovnom imperijom putem telefona i telegrama, jer faks u to vreme još nije bio pronađen. U slobodno vreme je gradio hidroavion na sprat koji je trebalo da leti na liniji Moskva - Velika Kladuša - Njujork i prevozi žitarice za Sovjetsku Rusiju u jednom, a zlatne poluge i umetničke slike u drugom pravcu. Na kraju je Fikret postao kralj jedne balkanske države u državi. Tada je promenio ime u “Babo” (da bi se razlikovao od “Dede”), naglo ostario i počeo da prevrće po rukama staklenu kuglu u kojoj je padao sneg i pisalo “Rosebud”. 
(NASTAVIĆE SE)
01-02-2019, 02:41 AM
Reply