Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 5 Vote(s) - 3.2 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
И по Тито - Тито
Author Message
афион Offline
Posting Freak
*****

Posts: 2,509
Joined: Mar 2010
Reputation: 3
#1

[Image: dsci0598.jpg]
[Image: dsci0599.jpg]
[Image: dsci0600.jpg]
[Image: dsci0601.jpg]
[Image: dsci0602d.jpg]
[Image: dsci0603c.jpg]


Ало човекот умре пред 30 години,до кога ќе живеете со него?
Ако се прашувам јас ни една улица,училиште или било што во Македонија ќе носи име од некој од поранешната југославија.
Низ срцето на Македонија тече Вардар,а не Дунав...Нашиот бисер е Охрид, а не Јадран...Нашето наследство се патриотските песни, а не ТВ Пинк...Јас навивам за ПЕЛИСТЕР, а не за Ѕвезда...Слобода ми донесе мојот дедо,а не КПЈ...Македонија ја создаде Господ,а не Тито...МАКЕДОНИЈА е вечна, а Југославија е мртва!!

Makedonija


http://macedoniahistorydocuments.blogspo...-post.html
26-05-2010, 11:13 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,948
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#2

(26-05-2010, 11:13 PM)афион Wrote: Ало човекот умре пред 30 години,до кога ќе живеете со него?


Додека има вакви будали.
Будали кој велат дека Тито и комунистите се ни дале.




26-05-2010, 11:30 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,948
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#3

Quote:ДЕСАНТ НА ДРВАР И БЕКСТВО Ј. Б. ТИТА ИЗ ЗЕМЉЕ


2010-06-12 15:26:21.0 Милослав Самарџић

Филм о догађајима од 25. маја 1944. године, попут осталих партизанских филмова, апсолутно фалсификује чињенице. Међутим, као и у другим случајевима, телевизије – у овом случају Б 92 – у најавама пишу да се све заиста тако одиграло, чиме настављају комунистичку пропаганду, мада наводно сада живимо у демократском поретку.

Шта се, дакле, заиста дешавало у Дрвару?

Пролећа 1944. године комунистички и западни медији надметали су се у преувеличавању бројног стања и борбене вредности југословенских партизана. Совјетска амбасада у Вашингтону у свом билтену за 1. јун пренела је чланке Милована Ђиласа и члана његове мисије у Москви, ‘‘генерала'‘ Ивановића, објављене у ‘‘Правди'‘. Ђилас је писао да су југословенски партизани до тада убили чак 300.000 Немаца, док су они притом имали 100-120.000 палих бораца. Такође је писао: ‘‘Прекаљених 300.000 бораца под командом маршала Тита држе положаје у срцу Балканског полуострва'‘. Ни Ивановић није имао мере: ‘‘Укупна снага Титових трупа превазилазила је 600.000'‘, писао је он. Нешто раније, америчке радио станице пренеле су изјаву још једног комунистичког генерала, Владимира Велебита, дату 5. маја у Лондону, која је гласила: ‘‘Тито има војску од 300.000 бораца и он је ослободио или контролише две трећине Југославије'‘. А још раније, фебруара месеца, Винстон :ерчил је у британском парламенту изјавио да Ј. Б. Тито има 250.000 војника.85

У међувремену, Немци су спремали последњу, тзв. седму офанзиву из комунистичке историје, познату под именом ‘‘Десант на Дрвар'‘. Немци су је звали Операција ‘‘Реселшпрунг'‘ (‘‘Скок коњића'‘).

Према извештају Команде 15. брдског армијског корпуса од 19. маја, за операцију су биле предвиђене следеће јединице: 654 падобранца из састава 500. СС падобранског пука (Немци и нешто Хрвата), 1. пуковска група 373. легионарске дивизије (Хрвати), Борбена група ‘‘Лапац'‘ (то је био један батаљон из састава исте дивизије), ојачани 92. моторизовани гренадирски пук (Немци), 1. пуковска група 2. хрватске ловачке бригаде, једна батаљонска и једна пуковска група из састава 7. брдске СС дивизије ‘‘Принц Еуген'‘, ојачани 105. СС извиђачки батаљон и ојачани 1. пук дивизије ‘‘Бранденбург'‘.86

Бројно стање комуниста у области предвиђеној за извођење операције (Дрвар - Босански Петровац) Немци су процењивали на 12.000 бораца, који су имали тешко наоружање, укључујући артиљерију и противавионска оруђа, ‘‘као и наводно неколико тенкова'‘.87

Ових 12.000 бораца били су сврстани у пет дивизија (1, 6, 4, 9, 39). У Дрвару су још били Пратећи батаљон Врховног штаба и скојевци полазници официрског курса.

План се састојао у избацивању падобранаца на Дрвар, у коме се налазио Ј. Б. Тито са Врховним штабом и савезничким војним мисијама, док би остале јединице истовремено кренуле према Дрвару и Босанском Петровцу. Како су те јединице полазиле из Бањалуке и других удаљених места, а терен је био тешко проходан, очигледно је да су Немци потцењивали партизане. Јер, и без икаквог отпора, било је тешко очекивати да ће нека јединица током дана стићи до падобранаца у Дрвару.

Ипак, у зору 25. маја, 654 падобранца разбијају ‘‘Титову тврђаву'‘ у Дрвару, а уједно и пропаганду о ‘‘300.000 прекаљених бораца'‘, који су држали ‘‘две трећине Југославије'‘.

:лан Врховног штаба, ‘‘генерал'‘ Александар Ранковић, тога јутра налазио се поред Ј. Б. Тита, у пећини изнад Дрвара. Према изјави коју је дао тадашњем партизанском комесару, а потоњем писцу и академику, Добрици Ћосићу, а коју је овај објавио у књизи ‘‘Пишчеви записи'‘, Ранковић је видевши падобранце истрчао из пећине да доведе Пратећи батаљон Врховног штаба. Ранковићев опис догађаја по приспећу у Пратећи батаљон, који се налазио у вароши, гласи:

Долази Жујовић (Сретен, звани ‘‘Црни'‘, члан Врховног штаба - прим. аут) и каже Арси Јовановићу: ‘‘Иди горе и натерај Тита да крене. Одмах да изађе из пећине.'‘ Арса каже: ‘‘Он мене неће да послуша'‘. Ја наредим Жујовићу да оде у пећину и натера Тита да изађе напоље. Пошто је он одувек сумњао у Жујовића као ривала и фракционаша, напишем цедуљу и дам Жујовићу да однесе Титу: ‘‘Сад је моменат да изађеш одмах. Све је обезбеђено'‘. Без писменог доказа Тито вероватно не би послушао Жујовића. Али Жујовић је - стари Жујовић. С машингевером је утрчао у пећину: ‘‘Излази, стара кукавицо! `Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу, а упропастиш и издаш нашу борбу?!'‘ Тито је обукао маршалску униформу и уз вриску своје секретарице Даворијанке (Пауновић, звана ‘‘Зденка'‘, уједно и љубавница партизанског вође - прим. аут) чекао Немце да се преда. Жујовић га је претњама приморао да изађе из пећине. Он је изашао, а борци Пратећег батаљона и скојевци на курсу гинули су штитећи га док се повлачио с булументом секретарица.88

О догађајима од 25. маја 1944. Ранковић је сведочио и у интервјуу датом часопису ‘‘Дуга'‘. Ова његова изјава гласи:

Кад су пећински становници били ван директне опасности, на питање Црног где је Тито, тад је примећено да врховни командант није смео као остали да изађе пред немачки ватромет и да је остао са Зденком и Кардељем да чекају судбину. Тог тренутка Црни је кренуо натраг у пећину, а у њој Тито паралисан, гледа у Зденку... Кад запраште меци око нас, Тито поче да се трза, а Црни му добацује: ‘‘Немој много да се трзаш, неће гром у коприве'‘. То му Тито никад није заборавио.89

А комунистички генерал Павле Јакшић, у књизи ‘‘Над успоменама'‘, о Десанту на Дрвар поред осталог пише:

Привући ће, при оцењивању ликова појединих руководећих личности НОР-а, пажњу и чињеница да Јосип Броз Тито и Едвард Кардељ нису из Дрварске пећине изашли 25. маја 1944. године одмах после јасно изражене опасности, на брдо изнад пећине, заједно са Сретеном Жујовићем, Александром Ранковићем и Арсом Јовановићем, па је то условило велике губитке бораца у одбрани пећине.90

Јакшић цитира и извештај британске обавештајне службе о Десанту на Дрвар, објављен 1977. године:

Генерал Црни... члан је Титовог штаба. Потврдио је да је једини члан штаба који заиста функционише кад ствари постану тешке и далеко је супериорнији...91

Најискреније сведочење оставила је Лепа Жујовић, супруга Сретена Жујовића, која је такође имала официрски чин и налазила се у Врховном штабу. У присуству мужа, Лепа Жујовић је изјавила:

Врховни се ‘‘укакио'‘, тресе се од страха, опустио руке и буљи у ку... (нећу да је вређам, мртва је, и она је његова жртва), она вришти, хистерише, а он чека Немце да им се преда. Уча (Кардељ - прим. аут) чучи у ћошку, не ‘‘теорише'‘. Овом (Жујовићу - прим. аут) је требало пола минута да ‘‘очисти'‘ пећину. Пукоше шамари, престаде вриска, њу за тур па кроз рупу, шепави Уча више не чека, али ‘‘херој'‘ неће из пећине, не иде му се на брисани простор. Овај (Жујовић - прим. аут) га је потерао, цев на њега прислонио: ‘‘Немцима те живог не остављам!'‘ - гурнуо кроз рупу и узгред ногом у ‘‘грешно место'‘.92

Према немачком извештају од 25. маја, батаљон падобранаца ‘‘чистио је после спуштања место Дрвар и бранио град'‘. До подне није погинуо ни један падобранац, а рањено их је 70. Овај први извештај такође бележи: ‘‘:итавог дана дејствовало је савезничко ваздухопловство'‘.93

У поноћ, падобранци су послали телеграм да су опкољени ‘‘на доминирајућем положају у Дрвару'‘. Губици су им остали исти: 70 рањеника, без погинулих. Дакле, видевши да им током дана ни једна јединица не може доћи у помоћ, они су се повукли на одговарајуће место и забарикадирали. До падобранаца је прва стигла 1. пуковска група 373. легионарске дивизије.94

Ј. Б. Тита су његови људи успели да извуку из пећине, али по цену губитка везе са јединицама. После девет дана непрекидног бежања, са мањом групом партизана, Ј. Б. Тито је, изнурен и преплашен, молио Енглезе да радио везом пошаљу један авион ради бекства у Италију. Ево како је то описао британски генерал Фицрој Маклин, покушавајући да ублажи истину:

Једног дана Тито је позвао Вивијана (пуковника, британског официра за везу - прим. аут). Вивијан је нашао маршала изнурена и утучена. Маршал је тешка срца дошао до закључка да је немогуће да управља операцијама својих снага широм Југославије, гоњен кроз шуме и стално у покрету... Он је већ био изгубио сваку везу са скоро свим јединицама под његовом командом. Затражио је од Вивијана да уреди евакуацију авионом за њега и његов штаб.95

Авион британског ваздухопловства спустио се на Купрес 3. јуна. У Бари су отпутовали ‘‘Тито, његов пас Тигар, шесторица чланова његовог штаба, Вивијан и руска војна мисија'‘, пише Маклин.

Бекство Ј. Б. Тита из Југославије Енглези су морали да чували као највећу војну тајну, тим пре јер је Черчил дан уочи напада на Дрвар у британском парламенту одржао један од својих хвалоспевних говора о партизанима и њиховом вођи. Предаја Југославије комунистима улазила је у завршну фазу. Управо тих дана :ерчил је правио планове о привременој влади Тито-Шубашић; бан предратне Бановине Хрватске требало је да изврши формалноправни део посла, да би кршење Атлантске повеље имало макар какав легалитет.

Све је то, међутим, подразумевало Ј. Б. Тита хероја, а не неспособњаковића и бегунца са бојног поља. Зато је пропаганда настављала по старом, а Енглези су притискали Ј. Б. Тита да се врати у Југославију. Компромис је нађен у пребацивању ‘‘хероја'‘ на острво Вис. То острво Енглези су већ бранили јаким снагама војске, морнарице и ваздухопловства, а и било је најдаље од обале, тако да вођа комуниста више није морао да се боји да ће му се нешто десити.

Званични Вашингтон обавештен је о бекству Ј. Б. Тита тек 17. јуна, под изговором да је до ‘‘евакуације'‘ дошло ‘‘због слома система веза'‘. Међутим, 23. јуна истина се ипак пробила до америчког Конгреса. Огорчен енглеским манипулацијама, посланик Ј. Лесински је најпре изнео праву верзију догађаја:

На дан 25. маја 1944. немачки радио је јавио да је извршен изненадни напад на Титов штаб... Три недеље касније та вест није била потврђена од наших савезника... ‘‘Ројтер'‘ је јавио да је због немачког напада на Дрвар Титов штаб био пребачен са једног на други крај Југославије! Препад Немаца на Титов штаб развејао је мит да Тито има 300.000 присталица. Нико паметан не може да поверује да је 300.000 људи могло бити разбијено и уништено са само неколико стотина непријатељских падобранаца... Како је могућно да тако мале немачке снаге бачене из ваздуха окупирају ослобођену територију, која је износила две трећине Југославије и да Тито побегне под заштиту савезничких топова у Бари у Италију. Титове снаге стварно су имале само банде његових присталица...96

Лесински се затим осврнуо на претходну пропаганду о југословенским комунистима:

Очевидно је да је Титова активност против Немаца огромно претерана. Мали судари претварани су у читаве офанзиве; слабе банде партизана биле су представљене као читаве армије; мали препади против села и ненасељених предела били су представљени као велике војничке победе... Стварно, још су свежи у нашем памћењу извештаји објављени од стране О. В. И: како је Тито извршио инвазију Мађарске, Аустрије, Бугарске, Румуније и Италије. Од свих тих извештаја једини који има мало истине је да је Тито извршио инвазију Италије... Све што амерички народ зна о ситуацији у Југославији, зна кроз саопштења Дирекције за војне информације која нам долазе из Лондона, или Каира, или Барија. А сва три центра су под британском контролом и цензуром.97

Најзад, Лесински је тражио конкретне мере:

Сад кад је Титова обмана развејана, има ли још других разлога због којих ми допуштамо да амерички народ буде рђаво обавештен о томе шта се стварно дешава у Југославији? И зашто Сједињене Државе сматрају да је потребно да се напусти храбри генерал Михаиловић? Ми немамо разлога да допустимо да се и даље издаје југословенски народ и његова влада у иностранству по захтеву тајне политике једног другог народа.98

Том ‘‘другом народу'‘, Британцима, била је потребна једино формулација да се Тито налази ‘‘негде у Југославији'‘, како је то Черчил саопштио Рузвелту. Јер, ваљало је испоштовати форму да се преговори о примопредаји Југославије воде на југословенском тлу, макар и на најудаљенијем острву.

Наравно, Стејт департмент је и пре овога имао тачне информације о партизанима. Примера ради, у извештају америчког Бироа ратних информација из Каира, од 19. маја 1944. године, поред осталог се каже:

Партизани уопште нису тако војнички или политички јаки као што се популарно верује... Ни једна већа насељена површина Југославије није ослобођена. Број ослобођених Југословена, не рачунајући избеглице, је мали. Тито не држи ни једну луку, ни једну већу варош, нити и једно острво, сем Виса (који су заправо заузеле и држале британске трупе - прим. аут). Не контролише ни један важан пут, чак се његов саобраћај врши брдским и шумским стазама.99

Катастрофалан пораз у Дрвару енглеска историја касније је бранила ‘‘неприпремљеношћу'‘ партизана, зато што су ‘‘скоро целу недељу дана били у покрету'‘. Ипак, тумачењу десанта на Дрвар од стане Ј. Б. Тита, изреченом на Петом конгресу КПЈ 1948. године, нема равна. Вођа комуниста тада је рекао: ‘‘У Седмој офанзиви Немци су ангажовали 18 дивизија, девет бугарских, 150.000 Павелићевих војника, Недићеве снаге и Рупников домобран'‘...100

Уз уобичајену напомену да су Немци у губитке непријатеља убрајали и убијене цивиле, као поуздан извор о ‘‘Седмој офанзиви'‘ могу се узети извештаји Команде 15. брдског армијског корпуса. У извештају од 15. јуна поред осталог пише:

Успело је: Разбијање матичних области комунистичких банди заузимањем њихових најважнијих командних и снабдевачких центара...

Елитне комунистичке јединице (1. пролетерска дивизија и 6. личка дивизија) биле су принуђене на борбу и у жестоким борбама тако тешко потучене да су, исцрпљене и изморене, уз недостатак муниције и животних средстава, биле присиљене на повлачење. Оне су добиле наређење да избегавају даље борбе. Велике губитке претрпеле су и 9, 39. и 4. бандитска дивизија...

Савезничке мисије су непосредним увидом добиле праву слику борбене снаге банди... Наше јединице, тамо где су ступале у борбу, енергично су се бориле, упркос моралне оптерећености услед непријатељеве ваздушне надмоћности.101

Нешто касније, 15. корпус подноси коначни извештај о губицима у Операцији ‘‘Реселшпрунг'‘. Комунисти су имали 1.186 избројано и још 1.075 процењено мртвих, 238 заробљених и 35 пребеглих. Савезнички губици износили су ‘‘четири непријатељска ловца сигурно, а један вероватно оборен'‘. Сем тога, погинуло је и неколико чланова савезничких војних мисија. Немци и Хрвати имали су следеће губитке: 122 погинула, 635 рањених и 26 несталих.102

Немци нису рашчланили губитке које им је нанела савезничка авијација, од губитака које су им нанели партизани. Може се претпоставити да су губитке падобранцима нанели партизани (61 погинуо, 205 рањених), а да остали губици у великој мери отпадају на дејство савезничке авијације. Извештај 15. брдског корпуса од 15. маја помиње ‘‘осетљиво испадање возила из строја, проузроковано нападима нисколетећих авиона'‘, наводећи и број уништених возила: 96 аутомобила, четири оклопна извиђачка возила, један оклопни транспортер, један тенк, једна командна кола...103

Другим речима, ово је била једна од највећих ваздушних битака на тлу окупиране Краљевине Југославије. Вођена је између америчке и британске авијације и немачке противваздушне одбране, која се налазила у саставу јединица послатих у напад на партизанску територију у области Дрвара и Босанског Петровца. Американци и Британци су још минуле јесени одвојили део ваздушних снага за снабдевање југословенских партизана, као и за бомбардовање циљева по њиховој жељи, односно за пружање ваздушне подршке. Међутим, катастрофа комуниста у Западној Босни пореметила им је планове. ‘‘Тих критичних дана изведено је више од 1.000 борбених летова'‘, писао је Маклин.104

Уместо да се користе на главним фронтовима, преко потребне ваздушне снаге ођедном су морале бити послате у Западну Босну, да спашавају шта се спасти може. Тако су Западни савезници сами плаћали рачун за своју подвалу са југословенским комунистима.

Потпуковник Борислав Тодоровић, Дражин официр за везу са страним војним мисијама, вест о десанту на Дрвар примио је у Вашингтону. У свој дневник је записао:

Када после неколико дана сазнадох за напад једног батаљона немачких падобранаца на партизански главни штаб у Дрвару и Титово бекство, са неколицином преживелих, у Италију, морао сам се насмејати на 300.000 добро наоружаних партизана, које је г. Черчил стално истицао у својим говорима. Свакако да тих 300.000 наоружаних бораца нису могли бити груписани око главног Штаба, већ распоређени на широкој просторији, за коју је Тито тврдио да је контролише. Али, ипак, главни штаб би морао бити брањен најмање са две до три герилске бригаде, тј. са 2-3.000 људи. Та снага, да је постојала, могла је без велике муке да одбије напад две чете падобранаца, а не да главни командант срећним бекством једва извлачи голи живот.

Сетио сам се напада једног другог немачког батаљона на главни штаб ђенерала Михаиловића, извршен у зору 6. септембра 1943. године (на рођендан краља Петра Другог - прим. аут). Тај напад био је лако одбијен, чак је и немачки командант заробљен, иако се око главног штаба налазило само око 400 четника. Али, истина је била забрањена јавности. Цензура није дозвољавала да се руши углед маршалу, славном команданту велике армије партизана, тако јадно разбијене од две немачке чете.105

Чим се прочуло за катастрофу комуниста у Дрвару, четници су почели да је користе у својој пропаганди. Примера ради, у распису Радио центра Посавско-колубарске групе корпуса од 18. јуна 1944. године, поред осталог се каже:

Данас Савезници јасно увиђају да су комунисти изгубили битку. Најбољи доказ је неспособност Титова да сачува свој штаб, кога је потукао један падобрански немачки батаљон. Данас се иностранство пита преко слободне штампе где је та силна Титова војска од три стотине хиљада војника. Зар нису способни да сачувају свој штаб и савезничке мисије, које су страдале. Иностранство јасно види да су комунисти слаби и да је њихова моћ издувани мехур који је прснуо.106

ИЗВОРИ:

85 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 325-326.

86, 87 Зборник докумената, том 12, књига 4, 272-274, 292.

88 П. Милићевић, Сећања, 57-58.

89, 90, 91, 92 П. Милићевић, Сећања, 57, 59, 60, 56.

93, 94 Зборник докумената, том 12, књига 4, 308, 343.

95 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 327.

96 и 97 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 328-329.

98 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 329.

99 М. Аћин Коста, Српска крв, Стаљинова власт 1944, 2.840.

100 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 328.

101, 102, 103 Зборник докумената, том 12, књига 4, 339-340, 342-343, 340-343.

104 З. Кнежев, Западне силе и Југославија у Другом светском рату, 350 (према: Fitzroy MacLean, The Heretic, 220).

105 Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 494.

106 Зборник докумената, том 14, књига 3, 726.
28-06-2010, 02:39 AM
Reply
хроничар
Unregistered

 
#4

(26-05-2010, 11:13 PM)афион Wrote: [Image: dsci0601.jpg]
[Image: dsci0602d.jpg]
[Image: dsci0603c.jpg]

Ало човекот умре пред 30 години,до кога ќе живеете со него?
Ако се прашувам јас ни една улица,училиште или било што во Македонија ќе носи име од некој од поранешната југославија.


Ова е сериозна тема, за неа треба или сосем кусо да се одговара како во анкета, но и тогаш е лош компромис со нашите национални интереси во контекст на повампирување на српските инсталации во Македонија, или оваа тема да се елаборира студиозно со широка релевантна аргументација, што подразбира тоа да го сторат компетентни личности со проверен национален кредибилитет, за да не се случи повторно да ни подметнуваат туѓи вистини.

Третиот, импровизиран одговор, доколку е пошироко медиумски пласиран, само ќе ни нанесе штета, освен ако тоа не е и целта на постојаното отварање на оваа тема наместо да се остави оваа личност да падне во дефинитивен заборав.
Зашто тој “водачот“ сеедно што е словенец-хрват, кога се работи за Македонија, и мртов одработува за српскиот хегемонизам !

Зашто да не научиме од неговата методологија, како тој се справуваше со своите политички неистомисленици ? -Со бришење и ретуширање на живи и починати, одржувајќи се така на пиедесталот на “боговите“ !

Значи и самото отварање на дилемата дали тој дал или не придонес за македонските национални интереси е погрешен - антимакедонски пристап !
Јасно дека не дал, зашто наместо да ги скратува за глава македонските патриоти да ги оставал тие самите да придонесуваат за својот народ, тој во играта за својата позиција и за интересите на својте (Словенците и Хрватите), Македонија и македонското прашање го инструментизирал, а неговите наводни придонеси се само колатерални, кога во игрите против српскиот хегемонизам Македонија била само алатка во неговите раце.

Македонија и кога нешто доибивала на ваков начин, цената за тоа ја плаќала прескапо, и опашките од заслугите на “водачот“ на кого не сакам ниту името да му го спомнам, се присутни и денес.

Зашто секоја подлабока анализа ќе покаже дека кога тој ги добивал битките против српскиот хегемонизам, Македонија била само краткотрајно заштитувана, додека траела играта во конфронтациите со српското раководство. Помирувањето со носителите на српскиот хегемонизам, после секоја конфронтација го правел врз грбот на Македонија со која ги компензирал великосрските аспирации.

Со негово знаење сепак Македонија се моделирала според концептот на СХС од 1914 година, кога генерално Вардарска Бановина била замислена како аморфна национално не определена, како депонија на етникуми во која не требало да има Македонци !

Меѓудругото ни ги “инсталирал“ и Албанците ...

Затоа ние Македонците треба овој монструм на своето време, да го фрлиме на буништето на историјата, и да го заборавиме и никојпат да не се спомне неговото име!

Затоа не е промашување на темава на “Котле“ со ова мое реагирање, иако навидум ова прашање првично се отвара од “културолошки“ аспект, со претензии да се суди на моралниот кредибилитет, во случајов на поетите од тоа време (притоа се користи и текстот “Антологија на македонската додворувачка поезија“) , а знаеме дека нивната “инспирираност од водачот“ не ги спасила од егзекуциите кои ги доживеале ...

Секоја генерација си ја плаќа цената на своите заблуди ...
28-06-2010, 08:59 AM
Reply
Пат Offline
Posting Freak
*****

Posts: 1,630
Joined: Apr 2010
Reputation: 39
#5

Абе зошто едноставно не пуштиме да изумрат комуњарските фосили и завршена работа, и да се донесе закон во македонскиот етер да бидат пуштани македонски филмови, и македонската музика наместо „ју“ со над 70 %, ем ќе мора самите да си го збогатуваме сопствениот културен живот поради тоа што истиот бил долго време потиснуван од северните „браќа“, ем ќе се куртулисаме од турбофолкерската кичерајско--ѓубрарско-сељачка зараза.

А не да оставаме младите да ни бидат воспитувани од Латас и Вучиќ, кој што божем ги учи деата да пеат, а всушност ги учи да зборуваат српски.
(This post was last modified: 28-06-2010, 10:05 AM by Пат.)
28-06-2010, 10:01 AM
Reply
montehristo Online
Неверен Тома
*****

Posts: 1,471
Joined: Aug 2010
Reputation: 30
#6

[quote]
Измама и предавство
Текстов го објавил Марјан Попески на 12 Август, 2010 во Мисла, Политика | 2 коментари
Комунистичката историја во СФРЈ нé учеше дека Тито му рекол на Сталин не, дека бил голем јунак. Од книгата на Алберт Светина „Од ослободителна борба до бандитизам“ може да се заклучи дека тоа е измама. Дека Тито е предавник, кој ги предал грчките комунисти. Книгата е објавена во 2004 година, а авторот по војната е втор човек на словенечката УДБА: „Заради помошта што му ја вети Западот, на цедило ги остави грчките комунисти, кои се бореа против Англичаните“. Спротивно на официјалната историја во СФРЈ, Светина пишува: „Со резолуцијата на Информбирото, Сталин се откажа од Тито, а не обратно“. Дека предавството било причина Сталин да се откаже од Тито пишува и Богдан Сајовиц во својата книга „УДБА“ објавена во 2006 година. Пред неколку месеци хрватскиот весник „Јутарњи лист“ објави дека е пронајден дневникот на Тито од 1950 година. Од него е утврдено дека интензивно учел англиски и преговарал со Западот за бег. Заклучокот е како на дланка, дека поради предавството на грчките комунисти, Сталин сакал да го ликвидира, а се очекувал и напад на СФРЈ, по кој Тито би побегнал на Запад.

Од ова може да се заклучи дека дејствувањето на Сталин било во корист на македонските интереси, а дејствувањето на Тито против. Со евентуален успех на грчките комунисти, Македонците во Грција во најмала рака би добиле автономна покраина. Следува уште еден заклучок, за Македонците важен и за сегашноста, а тоа е дека македонските комунисти се поделиле помеѓу Тито и Сталин. Пологичен е заклучокот дека тие што застанале зад Тито, учествувале во предавството на македонските интереси. Најлогичен е заклучокот дека истите владееја со Македонија 45 години во комунизмот и 20 години во транзицијата и бидејќи повторно се загрозени македонските интереси, повторно ќе нé предадат. Цела левица е нивна, а многу ги има и во десната влада. Сите сталинисти, партизани, борци, вмровци и други што се залагаа за интересите на Македонците скапуваа по затвори. Владимир Дедиер пишува дека околу 32.000 биле на Голи Оток и Свети Гргур, што е најголем прогон во Европа по Хитлер и Сталин. Стигнаа и третата генерација Титови наследници, кои преку разни инкубатори (академии на судии, на обвинители), а со централна поддршка на УДБА (не е грешка, преименувањето на оваа служба не значи дека нешто суштински се изменило во нејзините цели), ги зазедоа местата на своите претци.
За да биде текстов поверодостоен, ќе се послужам и со аргументи набавени од западни извори. Во 1997 година во Париз е објавена „Црна книга на комунизмот“ од група автори (Штефан Куртоаз, Николас Верт, Жан Луј Пане, Анджеј Пачковски, Карел Бартошек и Жан Луј Марголин). Според оваа книга, ЕЛАС (комунистите) се пред победа во граѓанската војна, но исходот го менуваат Британците, па Грција не станува комунистичка држава. Меѓутоа, во јануари 1946 година, СССР покажува интерес за Грција, вложувајќи интерпелација во Советот за безбедност на ОН, поради британската присутност во таа држава. На 12 февруари 1946 година, ККЕ (Комунистичката партија на Грција) носи одлука за востание со помош на југословенските комунисти. Очигледно е дека ваквата одлука е во склад со политиката на Сталин. На 30 март 1946 година, ККЕ ја презеде одговорноста за почнување на третата граѓанска војна. Првиот напад на ДА (Демократска армија, формирана 28 октомври 1946) го води генералот Маркос Вафиадис. Паралелно и истовремено, војува и ККЕ. Никос Захариадис (генерален секретар на ККЕ), по турнејата во Белград, Прага и во Москва, најавува скорашно формирање „слободна“ влада. Според авторите, грчките комунисти биле убедени дека можат да го изберат истиот пат како и Тито, четири години пред тоа.
За да биде поверодостојно и посликовито предавството на Тито кога станало очигледно дека комунистите победуваат во Грција, ќе ги цитирам авторите:
„Југословените отидоа толку далеку, што испратија во Грција дури доброволци – некаде околу десет илјади!, од редовите на својата армија. Многубројните извештаи на посебната истражна комисија на ОН за Балкан го утврдија исклучителното значење на таа помош за Демократската армија“.
Според авторите, во 1948 година Тито се одлучи за повлекување и така ги предаде македонските интереси и грчките комунисти. По ова, веројатно на секого ќе му стане јасно зошто Советот на Европа, ЕУ и САД секаде бараат лустрација, а во Македонија се рамнодушни. Десната опција, доколку сака да ја анулира оваа „предност“ на Титовите наследници, мора да побара помош од Советот на Европа, ЕУ и САД, за Македонија да расчисти со своето комунистичко минато. Тоа е единствениот начин да се докаже дека на власт е демократска десница, а истовремено да се отстранат сомневањата дека Советот на Европа, ЕУ и САД „одлично соработуваат со Титовите наследници“.
Пред неколку дена, еден од архитектите на словенечката самостојна држава, проф. д-р Димитриј Рупел, им испрати писма на сите амбасадори во Словенија (и самиот дипломат и министер за надворешни работи на Јанша) во кои ги известува дека Словенија не може сама да расчисти со комунистичкото минато. Доколку Словенија, која прва го напушти комунистичкиот котел, изврши лустрација на судството, во книга ги објави имињата на 14.000 кодоши, стана членка на ЕУ, а не може докрај да се справи со комунизмот, до толку повеќе Македонија е цврсто во канџите на комунизмот и десницата треба да побара помош.
Објавено во Нова Македонија на 24 март 2010
[/qute]
04-11-2010, 03:09 AM
Reply
basilius_2 Offline
Moderator
*****

Posts: 1,133
Joined: Dec 2009
Reputation: 17
#7

Bi go dal sledniov komentar,imeno pricinata poradi koja Tito e izbran za vodac na Jugoslavija e poradi negovata slabost,koja Anglicanite mnogu dobro ja koristele. Imeno koga Sojuznickite sili vo nivnata operacija "Husky" toa e desantot vo Italija. Koga veke se vospostavile na Italjanskiot poluostrov doslo do konflikt megu Churchil i Gen.Marshall vo koja nasoka da se prodolzi.Za Churchill najednostavno mu bilo da se odi vo pravec na Jugoslavija na koe Marshall mu odbil toa baranje deka ednostavno vo prasanje se Angliskite imperijalna politika.
Vtoro,Srbskiot kral vodel pregovori i so Germancite i Sojuznicite na koja strana da se prikluci Jugoslavija.Za vreme na Jalta Anglicanite i Rusite doagaat do dogovor Jugoslavija da bide zona na sorabotka. I dvete strani (Anglija i Rusija) ne sakale da ja vidat Germanija silna,i zatoa Tito bila dovolna dobra investicija i za Anglija i Rusija.Imeno Anglija bila dosta iscrpena (ekonomski,materijalno i covecki)taka da najdobro resenie e status quo,dodeka najidealno e celiot Balkan stane Angliska interesna sfera.
Treto poradi brziot kolaps na Jugoslavija i Grcija,i verojatnosta 100.000 britanski vojnici koi od Egipet (El Alamein) bile doneseni na Balkanot da bidat suzbieni.Imeno tie 100.000 vojnici Britanija gi koristi podocna vo bitkata kaj Al Elamain.Ako tie bile suzbieni Anglicanite bi go izgubile Egipet i vojnata bi imala druga razvrska.
(This post was last modified: 04-11-2010, 06:55 PM by basilius_2.)
04-11-2010, 06:54 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,948
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#8

Насловот е погрешен. Комунизмот никогаш не заминал од Македонија, па затоа неможе да се врати.




Quote:Враќање кон комунизмот

20.12.2010 | Никола Тасев (политичар) |

Иако поминаа триесетина години од времето на Тито, многумина се уште се сеќаваат како функционираше таа држава и тој систем. И ние останатите, кои поради возраста помалку се сеќаваме, сме слушале и сме читале кои биле битните елементи на тоа време: создавање култ кон личноста на лидерот, медиуми и судство во функција на власта, договорна економија, поставување кадри заради партиската подобност, а не способност, странски заеми и кредити за закрпување на сиромаштијата, непостоење вистинска опозиција...
Ако, денес, се анализира владеењето на СДСМ во периодот до 1998 година и по 2002, како и владејачкиот период на ВМРО-ДПМНЕ од 2006 година наваму, ќе дојдеме до истите карактеристики со кои го оквалификувавме времето на комунизмот. Двете најголеми партии во Македонија, нивните врвови и лидери во ова демократско време, наголемо го практикуваат комунистичкото однесување и типот на практицирање на власта по методите на Тито. Оној недемократски систем, по кој сите плукаме всушност на мала врата е вратен во Македонија, или поточно воопшто и не заминал.
Кои се фактите што доведуваат до оваа констатација? Прво, факт е дека во Македонија партиите се лидерски, лидерите се султани, кралеви и господари на своите партии, а кога се на власт, и на државата, и на судбината на целиот народ. И Црвенковски во свое време и Груевски сега, се однесуваат како неприкосновени владетели на државата и господари на сопствената партија. Кралеви околу кои се врти се, и во партијата, и во државата! Штета што ниту едниот, ниту другиот не се мераклии на лов, па слично како во времето на Југославија, кога Тито ќе отепаше некој капиталец, јавноста да биде во еуфорија цела недела. И двајцата, кога се на власт, одбегнуваат интервјуа со новинари од „другата страна“.
Ова е повеќе карактеристика за Црвенковски, но, за жал, во последно време како што мандатот се ближи при крај, и како од многуте ветувања остана само магла, и Груевски почнува со слично однесување.
Второ, медиуми, судството и невладините организации се во функција на политиката, односно на власта! И двајцата владетели знаат како да ги стават медиумите под контрола. Во времето до 1998 година, буквално и да не постоеше опозициски медиум. Бранко имаше методи и начини како да ги придобие и да ги натера сите медиуми (со мали исклучоци) да „пеат“ во ист глас! Слично е и денес, со мала разлика во тоа што сега има премногу медиуми, па тешко е сите да се држат под контрола, иако на почетокот на мандатот на ВМРО-ДПМНЕ тоа му успеваше. Некогаш се знаеше: можеше да се напаѓа, но никогаш Тито, никогаш партијата и никогаш комунистичката идеологија. Денес е исто, може да му се „врзе шлаканица“ на некој поситен владин функционер или на некој „кутар“ градоначалник и општински функционер, но лидерот, партијата и преродбата не смеат да се чепкаат. Државната телевизија е под контрола на власта, државната агенција МИА исто... голем дел од поголемите приватни медиуми, исто така, или се под капата на власта или, пак, не смеат многу да дигаат глава за да не отидат курбан.
Понатаму, опозицијата или никаде ја нема, или кога ќе се размрда, не е доволно силна за да направи некаков позначаен потрес. Едноставно, власта си игра мајтап со најголемата опозициска партија СДСМ, која се разбуди дури во последниве неколку месеци, а веќе петта година е во опозициските клупи. Во изминатиов период повеќе време трошеа да се занимаваат со самите себе, отколку да направат напор да ја сменат власта. Четири и пол години не направија ништо за да покажат дека се вистинска опозиција.
Четврто, сведоци сме на каков начин се поставуваат луѓе на функции, по кој клуч се вработуваат. Не е битно колку се способни, битно е да се партиски подобни. Партиските штабови станаа локални бироа за вработувања, буџетарските работни места најпосакувана награда за партиските послушници, а партиските комисии - лансирани рампи за функционери на кои првото вработување им е министер, заменик или директор. И во времето на комунизмот, без согласност од Комитетот, немаше можност за напредок во кариерата, па се случи државата да изгуби многу квалитетни кадри кои не сакаат да „влезат“ во партијата за да напредуваат. Избегаа во странство. Истото е и денес! Истото беше и вчера кога СДСМ владееше.
Константното задолжување кај странски фондови, банки и други финансиски институции беше начин како тогашната комунистичка држава ја смируваше сиромаштијата и како го купуваше мирот на граѓаните. Истата стратегија ја имаат и нашите владејачки структури. Зајмувањето пари од странски, но и од домашни е рецепт како во моментов се одржува државата да не банкротира, без да се размислува што по една или пет години, кога тие пари некој треба да ги враќа. Задолжување во принцип е во ред доколку парите се инјектираат во капитални објекти, во бизнис кој ќе ги оплодува, но зајмување пари, за да се подели плата на администрацијата или пензија, зајмување пари за тековни расходи на буџетот или заради непросперитетни проекти е одлика на безидејна, глупава и непланска политика.
Има уште многу аргументи за да се опишат колку ние всушност се уште сме во комунизам, без да бидеме свесни за тоа. Дури сметам дека и лидерите и партиските врвови не се свесни, затоа што во тој стил на владеење гледаат начин како народот да се држи мирен, фирмите под притисок, а политичката конкуренција во дебела сенка. Затоа можеби малку и насловот од текстов е несоодветен, можеби треба да биде дека Македонија се уште го живее комунизмот, затоа се сменило уредувањето, лидерите, државата, но начинот на функционирање и на владеење останал ист - како во Титово време.
20-12-2010, 02:51 PM
Reply
Вовата Offline
Posting Freak
*****

Posts: 1,983
Joined: Jan 2010
Reputation: 33
#9

(04-11-2010, 03:09 AM)montehristo Wrote: Со евентуален успех на грчките комунисти, Македонците во Грција во најмала рака би добиле автономна покраина.

Успехот на грчките комунисти е зависел од Сталин. НИКАДЕ И НИКОГАШ комунистите не би имале успех без поддржката на Сталин или настапот на црвената Армия.

НЕУСПЕХОТ на грките комунисти, исто како и "успесите" на източногерманските, полските, чешките, румънските, бугарските, югославските (вашите), албанските и унгарските комунисти биле решени на ялтенската и техеранската конференции. Успесите на австрийските комунисти не се устварили, въпреки че Австрия првоначално исто беше "ослободена" от Црвената армия.

Кога Сталин дал на Западот да се разбере, дека не е заинтересиран од комунистичка Грция, тогаз бил решен неуспехот на грчките комунисти.

Всихко друго е "ако баба беше дедо"...
20-12-2010, 03:58 PM
Reply
montehristo Online
Неверен Тома
*****

Posts: 1,471
Joined: Aug 2010
Reputation: 30
#10

Вовата, да почекаме некој да се сети да ги отвори архивите на Москва.
За да бидеме начисто,нели.
An inch today is tomorrow’s mile.
20-12-2010, 04:09 PM
Reply
Вовата Offline
Posting Freak
*****

Posts: 1,983
Joined: Jan 2010
Reputation: 33
#11

(20-12-2010, 04:09 PM)montehristo Wrote: Вовата, да почекаме некој да се сети да ги отвори архивите на Москва.
За да бидеме начисто,нели.

Има стенограма, на интернет е, точно на дискусията за "нацията" ви (наводниците се отнясят за тогава, не за днес!).

А ако спориш, че комунизмът и неговите шумкари имали шансове накъде като самостоятелна сила си едно наивно момченце.

НИКЪДЕ нямаше да има комунистически правителства, без силата и армиите на Сталин (и донякъде на Китай).

Огледай световната карта на втората половина на 20 век и добре я огледай.

После пак ми говори за "потенциални" успехи на гръцките (или които и да е други) комунисти.

Ако ня ялта и техеран Чърчил и Рузвелт баха се запънали съветската зона да свърши на Дунава и бяха се разбрали малко по иначе, нямаше да има нито асном, нито ОНА нито друга митология, вашите (и нашите) "славни партизани" щеше да ги славят днеска толкова, колко се славят гръцките партизани в Гърция, паметника на окупатора "Альоша", нямаше да стърчи в небето на Пловдив, а ти щеше да декламираш "Аз съм българче" с патриотичен блясък в очите.

За това съветски архиви не са нужни. Има достатъчно изнесени данни и от западна и от източна посока за всеки, който има ум и не е отровен с комунстическа пропаганда.
20-12-2010, 06:04 PM
Reply