Threaded Mode | Linear Mode

***ЈорданПетровски*** · 08-03-2013, 02:42 AM

Quote:Koča Popović u rimskoj „Republici“ 1991.:

Jugoslavija će se raskomadati!

Evo kako je, svojevremeno, Koču Popovića, video i doživeo poznati italijanski novinar Dino Freskobaldi.
U rimskom časopisu Republika, zapravo u specijalnom dodatku „II venerdi“ od 11. januara 1991. godine, Freskobaldi je objavio intervju koji mu je Koča Popović dao primivši ga u svojoj vili u Dubrovniku.
„Jugoslavija se raspada. Četrdesetogodišnja vladavina komunista dovela nas je do nacionalnih sukoba tipičnih za prošli vek“.
Takvo mišljenje, u svojoj kući koja gleda na prekrasni dubrovački zaliv (Dubrovnik je Italijanima poznat pod nazivom Raguza, pod kojim je bio poznat tokom velikog dela svoje istorije), iznosi Koča Popović, jedna od najznačajnijhih ličnosti iz vremena Titovog režima.
U posleratnom periodu bio je načelnik Generalštaba, ministar inostranih poslova gotovo čitavu jednu deceniju, od 1953. do 1962, a zatim „čovek broj dva“ nomenklature, kao potpredsednik SFRJ, iako je na toj funkciji bio kratko.
Koča Popović je imao buran život. Kao potomak jedne od najbogatijih srpskih građanskih porodica (njegov otac je bio jedan od najvećih bankara u Jugoslaviji, a porodica Popović je među prvima u Beogradu imala auto), kao mladića su ga poslali u dominikanski internat u Lozani, iako je bio pravoslavne vere. Pošto je uvek bio najbolji u razredu, Dominikanci su želeli da ga preobrate u katoličanstvo kako bi postao jedan od njihovih.
„Da sam podlegao njihovim pritiscima“, kaže Koča Popović „možda bih sada bio Papa“.
Međutim, po završetku školovanja, Koča odlazi u Pariz gde se druži sa tadašnjim pesnicima i umetnicima, naročito sa predstavnicima nadrealističkog pokreta od Aragona do Elijara, od Bretona do Dalija, pri čemu praktično postaje jedan od njih i prihvata njihove političke ideje. Tako, po izbijanju španskog rata, dolazi u Španiju kao pripadnik jedne internacionalne brigade.

Godine 1941, posle invazije na Jugoslvaiju, morao je da bude među prvima koji su otišli u bosanske planine, koje će četiri godine biti glavno poprište partizanske borbe. Tamo komanduje prvom formacijom koja je dobila naziv Proleterska brigada i koja će na kraju ući u Zagreb i naterati u bekstvo poslednje Pavelićeve snage. Njegov komunistički idealizam bio je toliki da se u potpunosti slagao sa prvim merama protiv nekadašnjih klasa koje je najavio komunistički režim.
Bio je ministar inostranih poslova u delikatnom trenutku, u vreme kada se celokupna Titova spoljna politika sastojala u stalnom ekvilibriranju između dva bloka. Pošto je želela da ostane nezavisna, istovremeno se pribojavajući izolacije, Jugoslavija je morala da potraži saveznike među zemljama trećeg sveta. Upavo je tada, delimično zahvaljujući i ugledu koji je uživao Koča Popović, nastao pokret nesvrstanih vlada.
Kriza u njegovim odnosima sa Titom izbila je 1972. godinu dana pre toga režim je intervenisao, čak i masovno koristeći vojne snage, kako bi ugušio tzv. „hrvatsko proljeće“, pokret reformatorski orijentisanih komunista iz Zagreba, pokret koji je imao za cilj da sistem učini efikasnijim, uvođenjem nekih mehanizama tržišnih privreda Zapada. Naredne godine „liberalna“ tendencija se prenela u Srbiju, zahvatajući i domen politike. Tada se, međutim, stara garda partije uznemirila i primorala je Tita da interveniše. Kao i uvek kada je vlast bila u krizi, maršal je stao na stranu „konzervativaca“.
„Liberali“ su isključeni iz partije.
Popović je tada shvatio da je počela lagana smrt jugoslovenskog režima koji je izvesno vreme nastojao da unese neke originalne koncepcije u komunističku praksu. Nije više bilo nade u preobražaj sistema koji ne bi bio traumatičan.
„Moje neslaganje sa kursom režima je postalo potpuno i neizbežno“, kaže Popović, „ali mi to još uvek nije davalo pravo da napravim „slučaj“.
Zato je, „ne dižući buku“, upoznao Tita sa svojom namerom da se „na vrhovima prstiju“ povuče sa političke scene.
Od tada, Popović najveći deo vremena provodi u kućici iznad Dubrovnika, koja je poslednji ostatak nekadašnjeg bogatstva njegove porodice. U martu je napunio 82 godine, ali je još u dobroj fizičkoj kondiciji, pre svega zahvaljujući tome što se u prošlosti bavio sportom. Naime, sve donedavno, igrao je tenis i bavio se podvodnim ribolovom.

„Ne raspolažem više informacijama kojima sam nekada raspolagao“, kaže mi Popović, „ali mi je um još uvek bistar i zato mislim da razumem kako stvari stoje“.

Onda, u kom pravcu se razvija situacija u Jugoslaviji?

- Nema više nade, skrećemo sa puta - kaže odlučno. - Situacija je katastrofalna. Celokupan bivši komunistički svet za čitav vek zaostaje za zapadnim svetom. Na ruševinama komunističkih sistema ponovo su nikli nacionalizmi koje je ostali deo sveta prevazišao. Ali, to je naročito opasno u državama u kojima žive različite nacionalnosti, kao što je to slučaj sa Jugoslavijom. U takvim uslovima, ishod je samo jedan: raspad zemlje.

Dakle, CIA je u pravu kada predviđa građanski rat u Jugoslaviji?

- Pažljivo me slušajte - odgovara Popović. - Rođen sam u Srbiji, ali sebe ne smatram više Srbinom. Zašto bih morao da se izjasnim kao Srbin kada u Beogradu komanduju upravo naslednici četnika protiv kojih smo se tokom čitavog rata borili? Srbi su ostali na kulturnom i civilizacijskom nivou na kome su se nalazili pre sto godina. Slovenci i Hrvati su otišli dalje od Srba i zato je ispravno što idu svojim putem. Imaju pravo da se odvoje. Ne verujem da bi upotreba armije izmenila situaciju. Čak ni eventualni povratak monarhije ne bi uspeo da spreči raspad Jugoslavije. Jedan kralj iz dinastije Karađorđević nikad ne bi mogao da bude jugoslovenski kralj - uvek će biti srpski kralj. Zato ga Hrvatska i Slovenija ne bi prihvatile. Isto važi za Makedoniju i Kosovo. Albanci sa Kosova nikada neće biti Srbi. Možemo da zahtevamo da budu lojalni jugoslovenski građani, ali ništa više od toga.

Svet je dugo posmatrao Jugoslaviju sa interesovanjem i osećanjem simpatije zbog originalnih stavova, naročito na planu spoljne politike. Kako se može objasniti njen sadašnji tragični pad na nivo tipičnih balkanskih osveta?

- Veliki deo odgovornosti za degeneraciju režima - tvrdi danas Popović - snosi Tito. Ne slažem se sa onim ljudima u Jugoslaviji koji bi želeli da ospore da je on imao bilo kakve zasluge. Za mene je Tito bio dobar komandant u ratu, kasnije ga je karakterisala genijalna intuicija. To mu treba priznati. Međutim, tokom poslednjih deset godina svog života Tito je postao pravi autokrata, tiranin koji se nije mnogo razlikovao od Čaušeskua ili Kastra. Osim toga, nikada se nije oslobodio komunističkog obrazovanja stečenog u Moskvi.

Dakle, ne preostaje ništa od nasleđa titoizma?

- Nesvrstavanje je izgubilo značaj u današnjem svetu. Što se tiče samoupravljanja, to je bilo obično bacanje prašine u oči. Posredi je bila formula koju su izmislili ljudi koji su duboko u sebi nosili snažno komunističko obeležje. Kardelj je bio običan učitelj, a i on je izvesno vreme proveo u Moskvi. Ranković nije imao nikakvo obrazovanje, bio je primitivna osoba.

хан Ацо · 08-03-2013, 09:29 PM

Според мен Югославия се разпадна заради сръбския шовинизъм и фалшивото самочувствие което сърбите придобиха след като в двете световни войни западните съюзници ги спасиха от катастрофа,и им подариха чужди територии.