Jesmo li uistinu uspješniji od Bugarske
Published 09.08.2012
Marko Biočina
U načelu mi o njima nemamo neko naročito mišljenje. Barem što se njihove države tiče. Njihova skupština u našem jeziku predstavlja metaforu za propalu organizaciju, a po njima kolokvijalno zovemo i žute kovanice najniže denominacije naše nacionalne valute. Kad je Bugarska 2007. godine primljena u Europsku uniju, većina hrvatskih građana taj je događaj popratila komentarom – , po čemu su oni bolji od nas’, a uz znatnu dozu zluradosti komentirali smo i nedavni incident kad je jedan suvremeni umjetnik tu državu prikazao kao zahod čučavac na karti Europe.
Uistinu, i dan danas kad se Hrvatska nalazi u teškoj, kako ekonomskoj, tako i opće društvenoj krizi, Bugari su jedan od rijetkih naroda Europe koje Hrvati i dalje percipiraju kao manje uspješne od sebe. Nije to pitanje nacionalizma. Ta percepcija gradila se dugo i bila uvelike utemeljena na realnim događajima. Uostalom, desetljećima hladnoratovske podjele Europe ovdašnji građani, iako u nedemokratskom režimu, uživali su cijeli niz mogućnosti koje su Bugari u svom tvrdom komunizmu mogli samo sanjati.
Da, životni standard u Hrvatskoj bio je znatno viši od životnog standarda građana Bugarske. Viši je i danas, a za taj zaključak ne treba proučavati suhoparne ekonomske statistike. Dapače, svatko tko je posjetio Sofiju – glavni grad Bugarske – vjerojatno je zgrožen promatrao nepregledne redove kockastih soc-realističkih zgrada, odijeljenih zelenim površinama zaraslim u korov i prepunim smeća. Ukratko, imamo čišće ulice i bolje ceste od Bugara, policija nam je efikasnija, zdravstvene usluge dostupnije, pa čak i obrazovni sustav razvijeniji. No, znači li to da smo uistinu uspješniji od Bugarske? Razmislite ponovo.
Proteklih dana hrvatska nacija zgražala se nad spoznajom da je krajem veljače ove godine hrvatski javni dug iznosio 165,2 milijarde kuna, što je otrpilike 48,5 posto Bruto nacionalnog proizvoda (BNP). U samo mjesec dana, u odnosu na siječanj ove godine, taj dug porastao je za 7 milijardi kuna – odnosno gotovo 2 posto BNP-a. Nije to ništa novo. Samo u prvih devet mjeseci prošle godine taj dug porastao je za 14,7 milijardi kuna, pa onda do kraja godina malo pao, samo da bi ove godine nastavio rasti. Kakve to ima veze s Bugarskom?
Pa, kad bi hrvatskim vlastodršcima bilo u interesu da javnost spozna prave razmjere ovih brojki, uz njih bi, za usporedbu, ponudili i statistike dugih država. A da su to napravili, Hrvati bi shvatili da Bugarska, nakon Estonije, ima drugi najniži javni dug u Europi. Na kraju prošle godine on je iznosio 16,3 posto, a kako se u međuvremenu još smanjio, pretpostavka je kako je on trenutno, u razmjernom odnosu, tri puta manji nego u Hrvatskoj.
Dakako, taj podatak sam po sebi ne znači ništa, no on je samo dio šire slike, koja bi za Hrvate trebala biti poprilično šokantna. Naime, još 2000. godine bugarski javni dug iznosio je oko 75 posto, da bi kroz narednih 11 godina bio smanjen za 80 posto na razinu na kojoj se nalazi danas. Kako je ukupni bugarski nacionalni dug i onda i danas iznosio oko 100 posto BDP-a (slično Hrvatskoj), logična je pretpostavka kako se država razduživala, a taj prostor zauzeo privatni sektor.
Kako je to Bugarima uspjelo? Zapravo vrlo jednostavno. Uz umjereni gospodarski rast država je strogo kontrolirala svoje izdatke, rezala plaće u javnom sektoru i smanjivala razinu usluge koju pruža građanima. Novac prikupljen privatizacijom trošio se na tako da se potreba za zaduživanjem smanjivala, a država je u tu svrhu iskoristila i dostupnost jeftinog kapitala nakon pristupanja Europskoj uniji.
A za to vrijeme Hrvatska je – trošila. Gradili smo ceste, bojali tunele, podizali sportske dvorane osnivali razne agencije, državne službe, dijelili božićnice i regrese. Ukratko, činili smo sve ono što bi organizirana i razumna država činila, s jednom razlikom. Za to nismo imali novca. Pa smo se zaduživali. Bugari nisu, pa danas žive lošije od nas. No, žive i iskrenije, trošeći samo onoliko koliko imaju.
Nekoć davno taj se koncept činio i jedinim ispravnim, prije nego što su nas razni financijaši i ekonomski eksperti naučili kako možemo trošiti i ono što nemamo, jer ćemo sutra postati efikasniji, kvalitetniji i općenito bolji nego što smo danas, i to bez problema vratiti.
Prošlo je desetak godina. Kvalitetniji nismo, niti uspješniji, dug nam je ogroman, pa se sada nadamo da će kvalitetniji od nas biti naši sinovi, kojima smo elegantno prepustili otplatu dubioza koje smo stvorili.
Ukratko, živjeli smo desetljeće laži, pritom gledajući s prezirom na one koji su, poput Bugara, živjeli skromnije, ali u skladu sa svojim mogućnostima. Nakon tog desetljetnog tuluma, došlo je vrijeme otrežnjenja. Ako želimo preživjeti, narednih deset godina morat ćemo činiti ono što su Bugari činili proteklih deset. Ne budemo li spremni to priznati sami sebi, uistinu bi mogli završiti kao ‘bugarska skupština’.
http://blog.vecernji.hr/marko-biocina/20.../bugarska/
Наистина ли сме по-успешни от българите?
12:21 | 14.08.2012 | 5035 прочитания | Марко Биочина, "Вечерни лист", Загреб
Размер на текста
Всъщност, нямаме никакво конкретно мнение за тях. Поне по отношение на държавата им. Името "бугарска скупщина" (българско събрание) в нашия език представлява метафора за провалена организация, докато "бугари" (българи) наричаме жълтите стотинки на нашата валута. Когато през 2007 г. България беше приета в Европейския съюз, повечето хървати питаха: "С какво са по-добри от нас?" и злорадо коментирахме случая, при който съвременен художник представи България като тоалетна на картата на Европа (чешкият художник Давид Черни). И действително днес, когато Хърватия е в тежка икономическа, но също и цялостна криза на обществото, българите са един от малкото народи в Европа, за които хърватите мислят, че са по-зле от тях.
Това не е въпрос на национализъм. Тези схващания са изграждани дълго и винаги са били базирани на реални събития. Освен това през десетилетията, когато Европа бе разделена от желязната завеса, хърватите, макар и част от недемократичен режим, имаха редица привилегии, за които българите с твърдия си комунизъм само можеха да мечтаят.
Да, стандартът на живот в Хърватия бе значително по-висок от стандарта на живот на българските граждани. Остава по-висок дори и днес и за да видите това, не е нужно да се взирате в сухата статистика. Нещо повече, всеки, посетил българската столица София, вероятно е бил поразен да види равните редици от сгради в стил "социалистически реализъм", отделени от зелени площи, обрасли с бурени и покрити с боклуци.
Накратко казано - имаме по-чисти улици и по-добри пътища от българите; полицията ни е по-ефективна, здравеопазването - по-достъпно, и дори образователната ни система е по-развита. Но значи ли това, че наистина сме по-успешни от българите? Помислете пак!
През последните няколко дни хърватите с ужас научиха, че до края на февруари държавният ни дълг е бил 165,2 милиарда куни (22 милиарда евро), което е приблизително 48,5 на сто от БВП. Само за един месец, в сравнение с януари тази година, той е скочил със седем милиарда куни или около 2 на сто от БВП. Това не е нищо ново. Само през първите девет месеца на миналата година, същият този дълг нарасна с 14,7 милиарда куни. После, в края на годината, спадна малко, но отново продължи да нараства тази година.
Какво общо има това с България?
Ами, ако хърватските властимащи имаха интерес обществото да осъзнае реалния размер на тези числа, те щяха да покажат за сравнение и статистики за други държави. Ако бяха направили това, хърватите щяха да знаят, че България, след Естония има най-ниския държавен дълг в Европа. В края на миналата година той е бил 16,3 процента от БВП и междувременно е паднал още и се предполага, че в момента е три пъти по-нисък от този на Хърватия.
Разбира се, сами по себе си, тези данни не означават нищо, но те са част от една по-обща картина, която за хърватите би била доста шокираща. По-точно, през 2000 г. държавният дълг на България е бил около 75 процента от БВП, а през следващите 11 години е спаднал с 80 процента, за да достигне днешното си ниво. И понеже тогава и днес вътрешният дълг на страната се движи около 100 процента (подобно на този в Хърватия), естествено е да се смята, че страната изплаща дълговете си и че тежестта е поета от частния сектор.
Как българите успяха да направят това? В действителност е много просто. Успоредно със скромния икономически растеж държавата контролираше строго разходите си, намали заплатите в държавния сектор, както и нивото на услугите, предоставяни на гражданите. Парите, събрани от приватизация, бяха похарчени така, че необходимостта от задлъжняване намаля и за тази цел държавата използва и достъпа до евтин капитал след влизането си в ЕС.
А през това време Хърватия харчеше. Строяхме пътища, боядисвахме тунели, изграждахме спортни зали, създавахме различни агенции, държавни служби, плащахме коледни и други премии. Накратко - правехме всичко, което една организирана и разумна държава би правила, но с една разлика - нямахме пари за това. И трупахме дълг. Българите не направиха това и сега живеят по-зле от нас. Но живеят и по-честно, като харчат само това, което имат.
Някога, много отдавна, тази концепция изглеждаше единствената правилна, преди някои финансови и икономически експерти да започнат да ни учат как можем да харчим, без да има какво да харчим, как утре всичко ще бъде по-ефективно, с по-добро качество от днес и няма да имаме никакъв проблем да изплатим всичко. Минаха десет или повече години. Нищо не е с по-добро качество, не сме по-успели, дългът ни е огромен и сега се надяваме, че децата ни, на които елегантно оставихме да плащат натрупаните от нас дългове, ще се радват на по-добро качество.
Накратко, изживяхме десетилетие на лъжи, и дори гледахме с презрение на всички онези, като българите, които живееха по-скромно, но според собствените си възможности. След това десетилетие на гуляи, дойде време за отрезвяване. Ако искаме да оцелеем, през следващите десет години ще трябва да направим това, което българите направиха през изминалото десетилетие. Ако не сме готови да си го признаем, действително можем да свършим като "българско събрание".
По БТА
http://www.mediapool.bg/наистина-ли-сме-...96240.html
Е хора пазете си жълтите стотинки /бугарите/ - кът сме ...
Марко пропуска бодро изхарчения фискален резерв през последните три години ...
Иначе очакваме Барозу на 31 август - да реже лента на втората метро-линия; в негова чест станция "Свети Наум" прекръстихме на станция "Европейски съюз"...за хората - разбира се - това ще си е спирка "Черни връх" - както винаги е било - както и да е - подробности!
Хървати - не знаят, че от Витоша по-високо нема ...