Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
АТАК ВРЗ ЛОГИКАТА И РАЗУМОТ
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,837
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#1

Quote:Atak na logiku i razum



by Radivoje Ognjanović · Published 08/06/2011 · Updated 09/03/2014

Prva žrtva svake diktature je uvek istina, tako da se ne treba čuditi tome što su se tzv. “demokratski” i “evropski mediji”, koji su se navodno borili protiv komunizma, preobrazili u medije za promociju ideje da je “za vreme Tita bilo dobro”.
Mi sada zaista imamo jedan izuzetno destruktivan sistem, ali to ne znači da je onaj prethodni sistem bio dobar. Umesto stalnog nametanja veštačkog izbora između lošeg, goreg i najgoreg sistema, cilj bi morao biti stvaranje jednog normalnog ekonomskog sistema, sistema kreiranog u skladu sa ekonomskim zakonima.
Zarad mladih generacija, zarad onih koji ne pamte strahote komunizma, potrebno je reći da komunizam i Josip Broz nikako ne mogu biti sinonimi za “dobro”, već su oni sinonimi za: silu, nepravdu, ubistva, torture, progone, pljačku, laž, manipulaciju, jednoumlje, potkazivanje, brutalnost, bahatost, strah, nemoral, poltronstvo itd.
Ovaj tekst o socijalizmu se može shvatiti kao moj skromni doprinos borbi protiv socijalističkog iluzionizma.
Marksizam
Ideju centralističkog planiranja srećemo još kod Platona, a na osnovu te ideje sistemom bi trebalo da upravljaju filozofi. Platon je želeo da ukine individualna prava i pravo na donošenje bilo kakvih odluka. Niko ne bi smeo da ide bilo kuda, niti da učini bilo šta, ako mu nije rečeno da tako uradi. Po Platonu, čovek bi trebalo da ima status piona. Da bi se nešto postiglo, potrebno je da se uspostavi diktatura, a da onda diktator zaduži filozofa, kao nekog predsednika ili premijera, koji bi upravljao centralnim upravljačkim telom.
Ideje Karla Marksa, ideje koje on nije ni izmislio, ni razradio, ni poboljšao, već samo ukomponovao u jedan sistem, i danas su prihvaćene čak i među onima koji se deklarišu kao anti-komunisti i anti-marksisti. U značajnoj meri, čak i ne znajući da je to tako, mnogi ljudi su filozofski marksisti iako za svoje ideje koriste drugačija imena.
Za života Marks je bio praktično nepoznat, a kada je umro samo su malobrojne novine, u nekoliko rečenica, objavile vest o njegovoj smrti. Tek dvadesetak godina nakon toga, njegove ideje osvajaju svet, a narod za Marksa počinje da vezuje imenicu filozof.
Bem-Baverk za Marksa kaže sledeće:
“Kompletno Marksovo učenje je ispunjeno kontradikcijama, kako logičkim tako i činjeničnim. Moglo se lako desiti da Marksov rad ostane neprihvaćen ni od javnosti ni od intelektualaca; od strane javnosti zbog svoje nerazumljivosti, a od strane intelektualaca zbog toga što ga previše dobro razumeju. Na nesreću čovečanstva, desilo se suprotno.”1
Glavni cilj, praktično, svih socijalista u devetnaestom veku bio je ukidanje: privatne imovine, tržišne konkurencije i novčanih cena. Umesto toga, država bi nacionalizovala sredstva za proizvodnju, i kao “poverenik” interesa radničke klase bi centralistički planirala sve ekonomske aktivnosti. Agencija za centralno planiranje bi odlučivala o svemu: ko će proizvoditi, šta će se proizvoditi, gde će se proizvoditi, kako će se proizvoditi, i onda te proizvode distribuirala “radnom narodu”.
Interesantno je da je Marks ranije socijaliste (Sen Simon, Robert Oven i Šarl Furije) nazivao socijalistima utopistima, a da sebe i svoju “nauku” nije svrstao u tu grupu. Da bismo otprilike shvatili stepen ludila koji mora biti zadovoljen da bi se neko nazvao utopistom, pomenućemo par primera. Furije je jednom rekao da “u socijalizmu, u okeanu više neće biti so, nego limunada”. Sen Simon je poznat po tome što je smatrao da ceo svet mora imati jednu vladu, i naravno, sebe je video na mestu predsednika te vlade, a Ogist Kont, socijalista koji je u svojoj mladosti bio Sen Simonov sekretar, govorio je da se za istinom mora tragati u prošlosti, ali, kaže Kont:
“Ja, Ogist Kont, objavljujem da sam spoznao istinu. Iz tog razloga, nema više potrebe za slobodom misli i slobodom štampe. Ja želim da organizujem i upravljam celom državom.”
Kada smo već kod slobode štampe, onda možemo napraviti paralelu sa boljševizmom i onim što je 1917. godine, u jednom pamfletu, napisao Nikolaj Ivanovič Buharin:
“Mi smo se u prošlosti zalagali za slobodu medija, slobodu izražavanja i za građanske slobode – zato što smo bili opozicija i zato što su nam te slobode bile potrebne da dođemo na vlast. Sada, kada smo na vlasti, više nema potrebe za tim građanskim slobodama.”
U socijalističkom poretku sredstva za proizvodnju će biti nacionalizovana, a centralno ekonomsko planiranje će obezbediti poboljšanje života za široke narodne mase. Ekonomsko planiranje će generisati materijalni prosperitet i daleko nadmašiti bilo šta što je viđeno u kapitalizmu. Tehnološki napredak i rastuća produktivnost će ne samo eliminisati siromaštvo, već će podići društvo na znatno viši nivo, na nivo u kome će sve materijalne brige biti stvar prošlosti. Ta poslednja faza razvoja društva će stvoriti raj na zemlji za celokupno čovečanstvo.
Kad u toku razvitka budu iščezle klasne razlike i cela proizvodnja bude u rukama udruženih pojedinaca, javna vlast izgubiće politički karakter. Politička vlast, u pravom smislu, jeste organizovana vlast jedne klase za ugnjetavanje druge klase. Kada se proleterijat u borbi protiv buržoazije bude nužno ujedinio u klasu, kada putem revolucije bude postao vladajuća klasa, i kada kao vladajuća klasa nasilno ukine stare proizvodne odnose, on će time ukinuti i uslove opstanka klasne suprotnosti, klase uopšte, a time i svoju sopstvenu klasnu vladavinu.
Intervencionizam i revolucija
Kada se 1848. godine pojavio Manifest komunističke partije, u njemu Marks daje listu od deset intervencionističkih mera koje će dovesti do socijalizma, a među njima su i: 1) eksproprijacija zemljišne svojine, 2) jako progresivni porez, 3) ukidanje prava na nasledstvo, 4) konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika, 5) centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom, itd.
Kao što vidimo, Marks i Engels su u početku smatrali da se do socijalizma može doći putem intervencionizma, ali već desetak godina kasnije oni napustaju tu ideju i radikalizuju svoje stavove: socijalizam mora nastati preko noći, dakle – revolucijom.
Po Marksu, kapitalizam je neophodna i neizbežna faza u istoriji čovečanstva, koja vodi čoveka od primitivnih uslova do milenijuma socijalizma.
Ako je kapitalizam “neophodna i neizbežna faza”, i ako bez buržoazije nema kapitalizma, a bez kapitalizma nema ni socijalizma – onda je nejasno zašto je potrebno tu neophodnu i neizbežnu fazu rušiti nasilnim sredstvima? Na to pitanje Marks ne daje odgovor.
Kontradiktornosti na svakom koraku, sa jedne strane Marks govori o tome da je socijalizam istorijska nužnost, a u isto vreme organizuje socijalistički pokret, socijalističku partiju, i izjavljuje da je njegov socijalizam revolucionaran i da je nasilno svrgavanje vlasti neophodno da bi se stvorio socijalizam.
Posebno je interesantno Marksovo mišljenje u drugom delu svoje karijere; on počinje da se zalaže za slobodno tržište i postaje protivnik intervencionizma. Otkud ta promena? U stvari, nije promena već samo povratak na jedan deo svog učenja. Marks je zaključio da su intervencionističke mere štetne jer samo odlažu neizbežni dolazak socijalizma. Marks tada tvrdi da intervencionističke mere štete interesima radničke klase.
Jedan Marksov ruski prijatelj piše Marksu da bi socijalisti trebalo da pomažu buržoaziji da eksploatiše radnike što više, jer se tako ubrzava dolazak socijalizma, a Marks mu odgovara da to nije neophodno. Marks kasnije piše jedno kratko obaveštenje u kome kaže da bi Rusija mogla “prečicom” doći do socijalizma, tj. da može zaobići fazu kapitalizma. Marks zatim shvata da je to što je napisao veoma opasno jer bi to moglo da razori celokupnu teoriju, tako da obaveštenje nije poslao. Za taj detalj se ne bi ni znalo da Engels (koji nije bio baš najbistriji), kasnije, nije našao to obaveštenje u Marksovoj fioci, prepisao ga svojeručno, a zatim poslao Veri Ivanovnoj Zasulič, koja je u Rusiji bila poznata zbog svog pokušaja atentata na policijskog komesara u St. Petersburgu.
(This post was last modified: 05-10-2017, 01:21 AM by ЈорданПетровски.)
05-10-2017, 01:21 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,837
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#2

Quote:Klasa i klasni sukob
U samoj srži Manifesta komunističke partije se nalazi klasa i klasni sukob, ali se Marks nije “setio” da odgovori na pitanje: šta je to klasa? Iako je od momenta objavljivanja Manifesta, pa do smrti, Marks živeo još 35 godina i objavio mnoge radove, ni u jednom od njih nije objasnio šta on podrazumeva pod pojmom “klasa”. Sve što je Marks rekao na tu temu je sledeće: “klasni sukob je nešto što je očigledno i što bi svakome moralo biti jasno.”
Po Marksu, klasni status svakog čoveka je determinisan u odnosu na vlasništvo sredstava za proizvodnju. Svi oni koji u kapitalizmu poseduju sredstva za proizvodnju, moraju, zbog istorijske neophodnosti, esploatisati one koji nemaju ništa drugo da ponude osim svoga rada. Klasa kapitalista živi na račun radničke klase tako što putem profita oduzima od radnika ono što su oni proizveli. Iz tog razloga, te dve klase su u međusobno nepomirljivom konfliktu interesa. Taj konflikt će u jednom trenutku dostići svoju kulminaciju, a onda će proleterijat srušiti klasu eksploatatora i kapitalistički sistem.
Marks kaže da je čovekov razum nesposoban da spozna istinu. Logička struktura ljudskog uma zavisi od pripadnosti društvene klase i ne postoji tako nešto kao što je univerzalno ispravna logika. Jedino što um može da stvori, kaže Marks, je ideologija, tj. skup ideja koje skrivaju sebične interese jedne društvene klase. Dakle, um buržoaskih ekonomista potpuno je nesposoban da stvori bilo šta osim opravdanja za kapitalizam. Učenje buržoaske nauke, kao izdanka buržoaske logike, ne može biti od koristi za klasu proletera, za klasu u usponu, koja je predodređena da ukine sve klase i da preuredi celu planetu u Edenski vrt.
Marksov polilogizam2 tvrdi da se logička struktura uma razlikuje kod članova različitih društvenih grupa. Rasistički polilogizam tvrdi nešto slično, da različite rase imaju različitu logičku strukturu.
Mizes reaguje na ovu tezu i kaže da se ni marksisti, ni rasisti, ni ekstremni nacionalisti, nikada nisu dublje upuštali u analizu da bi što preciznije objasnili po čemu se logika proletera razlikuje od buržoaske logike, kako se arijevska logika razlikuje od ne-arijevske, ili kako se logika jednog Nemca razlikuje od logike jednog Francuza ili Engleza.  U marksističkim očima, Rikardova Teorija komparativnih troškova je netačna jer je Rikardo bio pripadnik buržoazije. Ta ista teorija je kod nemačkog rasiste netačna jer je Rikardo Jevrejin, a kod nemačkog nacionaliste jer je Rikardo bio Englez.
Ovde je posebno interesantno istaći da ni Marks ni Engels nisu bili proleteri. Marks u životu skoro nikada nije zarađivao novac (nešto novca je zarađivao pišući članke za novine, ali je, praktično, živeo od pomoći izuzetno bogatog Engelsa). Samim tim što po svom statusu nikako nisu mogli biti proleteri, Marks i Engels su se našli u prilično neugodnoj situaciji jer su tvrdili da se proleterski um razlikuje od buržoaskog uma. Kako naći izlaz iz te situacije? Rešenje su izložili u Manifestu komunističke partije u kome kažu: Kada dođe vreme, neki pripadnici buržoazije će se pridružiti klasi u usponu.
Prilično bledo objašnjenje, jer ako je moguće da se neki pojedinci oslobode svog uma i pređu iz jedne klase u drugu klasu, onda je jasno da više nema ni opšteg zakona o klasama.

Marksizam i manipulacija ljudima
Marksizam je postao popularan zahvaljujući korišćenim terminima, sloganima i slično. Primera radi, svi znamo za parolu: prvo materijalna baza, pa onda društvena nadgradnja”. Time se u svest naroda ubacuje ideja da svi oni koji kritikuju Marksa – kritikuju i tu njegovu ideju da je za svako društvo prioritetni cilj eliminisanje gladi i siromaštva. Problem marksizma nije u tome što ima generalno pogrešne želje, već u tome što ne daje objašnjenje za ostvarenje tih želja.
Na isti način Marks koristi i svoje “materijalne proizvodne snage”, ali ne daje objašnjenje kako one nastaju ni otkud dolaze, već samo kaže da one stvaraju sve ostalo.
Socijalisti tvrde da se mora planirati i da ne smemo dozvoliti da se stvari događaju “automatski”. Ta reč “automatski” veoma podseća na onu “nevidljivu ruku” Adama Smita koju je kasnije često upotrebljavao Milton Fridman, a koristi se kao metafora za procese koji se događaju na slobodnom tržištu. Ukoliko dođe do smanjenja ponude, onda se kaže da cene automatski idu naviše.
Mizes na to reaguje i kaže da se mora znati da se u ekonomskom sistemu ništa ne događa automatski, već da iza svega toga stoje privredni učesnici, oni koji nude svoju robu i oni koji žele da kupe tu robu. Sve što se događa na tržištu, događa se kao posledica ljudskog delovanja.
Lažna je dilema: “da li sve prepustiti automatskom procesu ili planiranoj akciji?” Kakvu god odluku neki pojedinac na tržištu doneo, ona je deo jednog demokratskog procesa planiranja, tj. svaka čovekova odluka je posledica planiranja. Ono što zastupnici centralističkog planiranja zagovaraju, nije zamena jednog nekontrolisanog sistema sistemom centralnog planiranja, već zamena ogromnog broja individualnih planova jednim centralnim planom, a na taj način svaki centralni planer je potencijalni diktator.
Dakle, nije pitanje “imati plan ili nemati plan”, već je pravo pitanje: čiji plan? Svako planira, svaki čovek planira, svaki pojedinac planira, svaki poljoprivrednik planira, i to nije sporno, ali je sporno kada “veliki plan” eliminiše planove svih ostalih. Kada “veliki plan” dođe u sukob sa našim individualnim planovima, čiji plan će imati prednost? Ko odlučuje? Odlučuje policija, a policija odluči da prednost ima “veliki plan”.
Kada čovek isključivo izvršava tuđe planove, onda on prestaje da bude ljudsko biće i postaje robot koji izvršava tuđa naređenja po napisanom programu. Na taj argument socijalisti odgovaraju kroz reči Karla Kauckog koji kaže:
“Ako je u ljudskoj prirodi da bude protiv socijalizma, onda moramo menjati ljudsku prirodu.”
Kaucki ne daje detalje načina promena ljudske prirode, ali onda na scenu stupa biheviorizam i Ivan Pavlov koji se pominje u skoro svakoj marksističkoj knjizi. Biheviorizam na svaku ljudsku akciju gleda kao na reakciju na stimulaciju. Bihevioristi kažu:
“Zašto čoveka izdvajati od ostalih životinja? Zašto bi čovek trebalo da se razlikuje od životinja? Postoje određeni refleksi i određeni instikti koji upravljaju čovekom ka određenom cilju. Određena stimulacija proizvodi određenu reakciju.”
Bihevioristi uvek upotrebljavaju reči “mi” i “oni”, tj. mi ćemo menajti ljudsko ponašanje. Ko smo to “mi”? Ko su to “oni”?
Marksistička filozofija ne daje odgovore ni na šta, sve se svodi na to da Marksu moramo verovati jer je on odabran od strane neke više sile. On jednostavno zna kakva će budućnost čovečanstva biti, i mi ne treba da sumnjamo u to već moramo prihvatiti ideju da partija, grupa, klika sa marksistima na čelu, zna šta radi i kuda nas vodi. Najfantastičnije u svemu tome je da oni tu karikiranu filozofiju nazivaju “slobodom”, “narodnom demokratijom”, “pravom demokratijom” i tome slično.
05-10-2017, 01:22 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,837
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#3

Quote:Socijalizam i Komunizam
Kada se pojavio termin socijalizam, značio je isto što i termin komunizam, tj. nacionalizaciju sredstava za proizvodnju, ukidanje privatne svojine, centralno planiranje itd. Reč komunizam je bila popularnija u početku, ali se postepeno izbacivala iz upotrebe i ustupala mesto reči socijalizam.
Marksističke partije koje su smatrale Manifest komunističke partije za nepobitnu istinu, sebe su nazivale socijalističkim partijama. Najuticajnije među tim partijama, kao nemačka partija, koristile su ime “Socijalistička demokratska partija”. Ni Marks ni Engels, kao ni ostali marksisti, nisu pravili razliku između te dve reči sve do 1917. godine. U Kritici gotskog programa, Marks pravi razliku između niže (ranije) i više (kasnije) faze budućeg komunističkog društva, ali nikada nižu fazu nije nazivao socijalizmom, niti višu fazu komunizmom.
Dugo vremena ni Lenjin nije pravio razliku između te dve reči, ali je ta razlika uvedena 1928. godine da bi se izdvojili “pravi marksisti” od “plaćenih izdajnika” koji rade za interese buržoaskih eksploatatora i koji svojom parlamentarnom borbom samo “otupljuju oštricu radničke borbe” i praktično deluju na očuvanju kapitalizma. Kasnije, od Staljina (a sasvim pogrešno), nastaje tumačenje po kome se reč socijalizam vezuje za Marksovu “ranu fazu“  komunizma, a komunizam se vezuje za “višu fazu” komunizma koja će nastati kada društvo bude dovoljno bogato da obezbedi blagostanje u društvu.

Razvoj socijalističke misli
Interesantno je da se marksistička teorija nije razvijala u državama koje su imale komunističke partije, a komunisti koji su sebe nazivali marksistima smatrali su sebe samo tumačima Marksove misli. Izuzetak je Žorž Sorel (Georges Sorel), francuski filozof i teoretičar revolucionarnog sindikalizma. Sorel, kao pisac, bio je izuzetno agresivan. Sorel je veličao okrutnost i žalio zbog činjenice da okrutnost polako iščezava iz naših života. U jednoj svojoj knjizi (Reflection on Violence), on na marksističke stranke gleda kao na stranke u stanju raspadanja, koje sebe nazivaju revolucionarnim a u suštini su se degenerisale u parlamentarne stranke. Kakva je to revolucija kada ste u parlamentu?” Sorel nije voleo ni sindikate jer je smatrao da je to uzaludan posao. Sorelovo viđenje se značajno razlikovalo od Marksovog koji kaže da je “dolazak socijalizma neizbežan i da je njegov dolazak nemoguće ubrzati jer socijalizam ne može doći pre nego materijalne proizvodne snage dostignu određeni stepen razvoja”. Sorel je sasvim ispravno zaključio da je ta Marksova ideja u potpunoj suprotnosti sa idejom revolucije, i opredelio se za revoluciju.
Sorel je od radničkih sindikata tražio da promene taktiku: direktna akcija – napadni, uništi, sabotiraj. Za Sorela je to bio samo uvod u ono što sledi kasnije, a to je – generalni štrajk do konačnog ispunjenja svih zahteva”. Naravno, ovde je “generalni štrajk” sinonim za revoluciju, sindikalizam znači da radnici postaju vlasnici industrije, a socijalisti upravljaju u ime naroda. Ove Sorelove ideje su bile inspiracija ne samo za revolucionarne socijaliste, već i za mnoge druge partije. Ideje Francuskog sindikalizma su bile inspiracija za najznačajnije pokrete u dvadesetom veku, a među njima i za Lenjina, Musolinija i Hitlera.
Marksističke ideje su se brzo širile, a kada to nije bio slučaj, kao npr. prihvatanje marksističkih ideja na univerzitetima, onda su se otvarale specijalne škole čiji je zadatak bio obrazovanje novih generacija u marksističkom duhu. Sa tim ciljem se osnivaju Londonska škola ekonomije, “Fabian institution”, i mnoge druge škole u državama širom Evrope koje su imale državne univerzitete. Često se ignoriše čak i takva činjenica da su se u vreme carske Rusije, na ruskim univerzitetima zapošljavali marksistički profesori, a ne profesori koji su zastupali ideje slobodnog tržišta. Kada su boljševici došli na vlast – nije bilo potrebe za novim profesorima.

Put u totalitarizam
Velika je tragedija da većina ljudi veruje da se socijalizam i demokratija mogu ukomponovati u jedan sistem. Demokratski socijalizam nije moguće postići, on je čista utopija, socijalizam ne donosi slobodu i prosperitet, već siromaštvo i destrukciju. O tome kako je socijalizam ništa drugo do autoput za ropstvo, sjajno piše Hajek.3
Lična sloboda je žrtva kolektivizma bez obzira da li se radi o Nemačkoj, Sovjetskom Savezu ili Engleskoj i Americi. Svaki korak od slobodnog tržišta ka centralističkom planiranju predstavlja korak dalje i od slobode i od demokratije. Državno planiranje čini društvo manje pogodnim za život, a više despotskim i više brutalnim. U svojoj suštini, socijalizam je suprotnost slobodi.
Nije slučajno da socijalističke ideje nisu dolazile iz naroda i radničke klase, već uvek iz kruga intelektualaca. Bastioni socijalizma su škole i univerziteti širom sveta, a najizraženija osobina intelektualaca je da svoj sud o idejama ne donose na osnovu nekih svojih merila, već na osnovu toga kako se te nove ideje uklapaju u njihovu opštu percepciju, u sliku sveta za koju oni misle da je “moderan ” i “napredan”.
Da bi “planeri” došli u poziciju da planiraju, prvo moraju da stvore sistem moći u kome se bespogovorno izvršavaju sva naređenja. Da bi se uspostavio sistem u kome je sva vlast koncentrisana u jednom centru – moraju se ukinuti sve građanske i lične slobode.
Mnogi socijalisti žive u tragičnoj iluziji da će se moć pojedinca smanjiti ako se njihova moć prenese na društvo. Desiće se suprotno – centralno planiranje zahteva koncentraciju moći, a time se moć pojedinca ne smanjuje, već se podiže na najviši mogući nivo. Potpuno je pogrešno mišljenje koje kaže da nema razlike između moći koje ima komisija za centralno planiranje ili privatni odbor direktora. U totalitarnom sistemu, pojedinac nema pravo izbora čak ni posla kojim će se baviti, niti mesta gde će živeti. U totalitarnom sistemu sve odluke donosi neko drugi, a čak i najmanji državni činovnik ima više vlasti nego milioner u slobodnom društvu. Kada se ekonomska moć centralizuje, i kada postane instrument političke moći, stvara se potpuna zavisnost pojedinca od sistema i veoma ju je teško razlikovati od ropstva. Kada država postane jedini poslodavac, onda svako suprotstavljanje centralizovanom jednoumlju za pojedinca znači samo jedno – laganu smrt izgladnjivanjem.
Važno je znati da je odbacivanje liberalizma, bilo da je ono izraženo putem socijalizma u radikalnom obliku, ili kroz “organizovanje” i “planiranje”, dovedeno do perfekcije u Nemačkoj. Nemačka je prednjačila u socijalizmu, tako da je čak i Sovjetski Savez samo nastavio tamo gde je Nemačka stala. Nemačka je, mnogo pre pojave nacista, napadala liberalizam i demokratiju, kapitalizam i individualizam. Znatno pre nacista nemački i italijanski socijalisti su koristili tehnike koje su kasnije nacisti i fašisti koristili u praksi. Socijalisti su tvorci ideje da politička partija treba da nadzire aktivnosti svakog pojedinca, da usmerava njihov razvoj i poglede na svet. Socijalisti su bili ti koji su okupljali omladinu u organizacije u cilju političke indoktrinacije. Socijalisti su prvi došli na ideju da organizuju sportska takmičenja i igre u partijskim klubovima kako bi sprečili da njihovi članovi budu “inficirani” drugačijim idejama. Socijalisti su bili ti koji su prvi insistirali na tome da se partijski članovi moraju pozdravljati i oslovljavati na poseban način, kako bi se razlikovali od drugih. Socijalisti su bili ti koji su putem organizacija partijskih “ćelija” razvili metod stalnog praćenja privatnih života i stvorili prototip totalitarne partije.
U vreme kada je Hitler došao na vlast, liberalizam je u Nemačkoj već bio mrtav.
Mnogo je onih koji su izbliza posmatrali tranziciju socijalizma u fašizam i nacizam, i jasno uočili jaku vezu između ta dva sistema, ali uprkos tome, mnoge demokrate i dalje veruju da se socijalizam i sloboda mogu ukomponovati u jedan funkcionalan sistem. Oni ne shvataju da je “demokratski socijalizam” velika utopija, i ne samo to da je on neostvariv, već da težnja za njegovim stvaranjem proizvodi nešto sasvim suprotno – potpuni gubitak slobode.
“Planiranje” je popularno jer svako želi da u što većoj meri predvidi budućnost i time spreči neprijatna iznenađenja. Sukob između “modernih planera” i liberala nije u tome da li treba planirati, već u tome koji je najbolji način planiranja. Umesto da država organizuje sve ekonomske aktivnosti, planiranje bi se moralo svesti samo na stvaranje uslova u kojima bi privrednici i preduzetnici, na osnovu svoga znanja, iskustva i inicijative, planirali na najbolji način.
Slobodna tržišna konkurencija ne isključuje sve intervencionističke mere. Na primer, mere ograničenja broja radnih sati, obezbeđenje zaštite na radu, zaštitu prirodne okoline itd. su mere koje su u potpunom skladu sa slobodnom tržišnom konkurencijom.
Kada se pokazalo da je komunizam jedan potpuno promašen sistem, na scenu su stupili fašizam i nacizam, a interesantna je pojava da se mladi komunisti veoma lako mogu preobratiti u naciste, i obratno. Komunisti i nacisti su se češće sukobljavali međusobno, nego što su se sukobljavali sa drugima, iz prostog razloga što su se borili za ljude istog mentalnog sklopa. I za jedne i za druge jedini pravi neprijatelji su bili i ostali – liberali starog kova; samo sa njima oni nisu imali ništa zajedničko.
Demokratske skupštine ne mogu da obavljaju posao centralnog planiranja iz istog razloga kao što je vojskom nemoguće upravljati demokratskim metodama. Sa svakim korakom u pravcu centralizovanog planiranja, javlja se potreba za koncentracijom odlučivanja i odgovornosti. Karakteristična faza u razvoju planiranja je “vapaj za ekonomskim diktatorom”. Uloga zakonodavnog tela se vremenom sužava do tog nivoa da mu je jedina uloga – odabir osobe koja će, praktično, imati svu vlast. Ceo sistem tada ide u pravcu diktature u kome se s vremena na vreme, putem glasanja, jednoglasno potvrdi vlast diktatora.
Planiranje vodi ka diktaturi jer je diktatura najefikasniji instrument prinude, i kao takav postaje neophodan da bi planiranje na tako velikom nivou uopšte bilo moguće.
Velika je zabluda kada se misli da svi zagovornici socijalizma žele isti socijalistički sistem. Sasvim suprotno, svaki socijalista želi svoj sopstveni socijalizam, a ostale socijaliste naziva “izdajnicima socijalističke ideje”. Za Staljina je Trocki bio izdajnik; za Trockog je Staljin bio izdajnik; marksisti su naciste nazivali pristalicama kapitalizma; za naciste su marksisti podržavali jevrejski kapital itd.
(This post was last modified: 05-10-2017, 01:24 AM by ЈорданПетровски.)
05-10-2017, 01:23 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,837
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#4

Quote:Negativna selekcija
Napredak pojedinca na partijskoj lestvici totalitarnih partija isključivo zavisi od njegove spremnosti da čini nemoralne stvari. Princip cilj opravdava sredstvo”, koji se u individualističkoj etici smatra poricanjem morala, u kolektivističkoj etici postaje neophodnost i glavno pravilo. Za kolektivističku svest moral je samo “opravdanje za slabe i neuspešne”, i bukvalno ne postoji ništa što jedan kolektivista ne bi bio spreman da učini ako je to “za opšte dobro”. Sa kolektivističke tačke gledišta, netolerantnost, brutalnost, laž, prevara, ucena, špijunaža, tortura, ubistvo, progon itd, su neophodne i legitimne aktivnosti. Da bi bio od koristi u pogledu upravljanja državom, koristan pomagač mora biti spreman da prekrši svako moralno pravilo za koje je ikada znao.
U kolektivizmu je otkrivena konačna istina”. Da bi totalitarni sistem funkcionisao, nije dovoljno da se svaki posao obavlja uz prisilu; potrebno je stvoriti sistem u kome svaki pojedinac mora revidirati svoje ranije stavove, mora “dobrovoljno” prihvatiti novu i konačnu istinu. U tu svrhu svi mediji i sva sredstva informisanja moraju biti pod potpunom kontrolom. Takođe, jedan od najefikasnijih načina ubeđivanja naroda da prihvati “nove vrednosti” je menjanje značenja rečima i uvođenje potpune jezičke konfuzije, a jedna reč je, po pravilu, uvek najveća žrtva jezičke konfuzije – to je reč sloboda. To je reč koja se u svakoj totalitarnoj državi koristi slobodno kao i u svakoj slobodnoj državi, samo sa jednom razlikom, što je to sada neka “nova sloboda” za koju ranije nismo znali. Tu se radi o jednoj novoj slobodi, o “kolektivnoj slobodi”, ali ona ne znači slobodu za članove društva, već neograničenu slobodu za planera koji može sa društvom činiti sve što poželi. Svaka neposlušnost ili sumnja u pogledu uspešnosti nekog postavljenog zadatka, smatra se nelojalnošću ili čak izdajom, zbog mogućeg uticaja na ostale članove kolektiva.
Totalitarne grupe na vlasti uvek formiraju sličan rečnik, a reči mi i oni su jedne od najčešće korišćenih reči. Neprijatelj može biti unutrašnji ili spoljni, a ako ga nema onda ga treba izmisliti jer je postojanje neprijatelja uvek pogodna tehnika za opstanak na vlasti.
Ućutkivanje slobodne misli kod većine ljudi nije teško sprovesti, ali uvek ima i onih koji ne pripadaju “poštenoj inteligenciji”, onih koji će nastaviti sa kritikom. Naravno, oni se moraju ućutkati, a tu na scenu stupaju tajna policija i bezbednosne službe.

Karl Marks kao eshatolog
Nemoguće je razumeti Marksovo učenje ako se ono ne posmatra i sa gledišta religije. O tom aspektu marksizma, na posebno interesantan način, piše Rodbard.4
Karl Marks, u gimnaziji, sa sedamnaest godina, piše esej: “O zajednici Vernog sa Hristom”, što nam govori da je Marks u to vreme, da tako kažemo, bio umereni hrišćanin.
Nakon odlaska na studije u Bon, a zatim na studije prava u Berlin, Marks se transformiše u militantnog ateistu i postaje član Mladih Hegelijanaca, gde kasnije postaje njihov vođa i generalni sekretar. Marks u to vreme piše pesme koje u velikoj meri doprinose razumevanju njegove ideologije.
Sa svojih 18 i 19 godina, Marks piše:5
“I onda ću da koračam trijumfalno,
Kao Bog, kroz ruševine njihovog kraljevstva.
Svaka moja reč je vatra i delo.
Moje grudi su jednake grudima Stvoritelja.”
Satanističke ideje su sve izraženije u Marksovim stihovima:
Vidiš li ovaj mač?”
Princ tame mi ga je prodao.”
Zatim,
“Sa Đavolom sam se dogovorio,
On crta znake, daje mi ritam,
Ja sviram posmrtni marš, brz i slobodan.”
Dalje,
“…beživotni svet nas drži čvrsto,
Mi smo okovani, rastrzani, prazni, uplašeni,
Zauvek vezani za granitni blok postojanja,
…i mi – Mi smo majmuni bezosećajnoga Boga.”
Ovde jasno vidimo da se kod Marksa ne radi o neverovanju u postojanje Boga, već o mržnji prema Bogu i vođenju rata protiv Boga. Rat za uništenje Boga.
Na slične misli nailazimo i kod Mihaila Bakunjina, koji na Volterovo: “Čak i da Bog ne postoji, trebalo bi ga izmisliti”, odgovara sa: “I kada bi Bog postojao, trebalo bi ga uništiti.”
U vreme kada je Marks objavljivao svoja dela, nemačkom filozofijom je dominirao Hegel, profesor Univerziteta u Berlinu. Hegel je razvio doktrinu o istorijskoj filozofskoj evoluciji. Marks preuzima Hegelovu misao i kaže: “Istorija je postojala u prošlosti, ali istorije neće biti kada dostignemo zadovoljavajuće stanje.” Razlika je samo u tome što se Hegelov “duh” zamenjuje “materijalnim produktivnim snagama”.
Za razliku od Hegela i njegovog “duha koji upravlja svetom”, Marks je Hegelovoj dijalektici dao “naučnu” osnovu i prihvatio Fojerbahov materijalizam. Tu možemo samo ukratko pomenuti da su među filozofima materijalistima postojale dve škole:
a) Prva škola je posmatrala ljude kao mašine. Po njima, “ljudska mašina” radi isto kao i svaka druga mašina, a Francuz Julien de La Mettrie, je napisao knjigu po ovoj ideji “Man the Machine”.
b) Druga škola je daleko značajnija. Tu doktrinu je na primitivan način formulisao Ludvig Fojerbah, a ideja se sastoji u tome da su misli i ideje prosto moždana izlučevina.
Marks, navodno, proučava istorijske zakone materije i stvara “materijalističku dijalektiku istorije”.
Za Marksa je religija bila samo jedan od problema. Po njemu, čitavo čovečanstvo se nalazi u stanju antagonizma i potrebno ga je iz korena zameniti. Samo jedna apokaliptična svetska destrukcija može obezbediti stvaranje jednog novog sveta. Samo tako postojeći ne-čovek može postati pravi čovek.
Za Marksa glavni problem se nalazi u sferi privatnog, tržišta i građanskog društva u kome ne-čovek deluje kao egoista. Da bi se razumela prava priroda ljudske vrste, građansko društvo se mora preobraziti u kolektiv tako što će se politizovati sve ljudske aktivnosti. Tek tada će svaki čovek postati pravo biće.
Naravno, da bi se to desilo, da bi čovek postao pravo biće, neophodna je revolucija, jedna potpuna destrukcija postojećeg, što je ništa drugo do vraćanje Marksa na ideje iz svoje mladosti koje je skicirao u svojim pesmama.
U jednom svom govoru, u Londonu (1856. godine), Marks daje slikovit prikaz svojih ciljeva. On podseća na to da je u Nemačkoj, u srednjem veku, postojao tajni sud pod nazivom Vehmgericht, i daje objašnjenje:
“Ako se na nečijoj kući pojavio znak u obliku crvenog krsta, narod je znao da je vlasnik kuće osuđen od strane tajnog suda. Sada su sve kuće u Evropi označene tajnim crvenim krstom. Istorija je sudija – izvršioci kazne su proleteri.”
Mnogi se pitaju: ako se zna da je komunizam jedan monstruozni sistem i jedno veliko zlo, zašto je onda toliko ljudi čitav svoj život posvetilo borbi za uspostavljanje takvog sistema?  Marks indirektno odgovara na to pitanje i kaže da je to neophodno. Jedan društveni sistem se nekom čudnovatom magijom preobražava u drugi društveni sistem, i u ovom slučaju, jedno sveukupno zlo (postrevolucionarna diktatura proleterijata), preobražava se u sveukupno dobro. Dakle, kada Marks govori o “nižoj” i “višoj” fazi komunizma, on pod tim misli na preobražaj sveukupnog zla u sveukupno dobro.
Posebno je interesantno da Marks pokušava da objasni dijalektičke promene prelaska feudalizma u kapitalizam, i prelaska kapitalizma u prvu fazu komunizma, ali se uopšte ne bavi objašnjavanjem preobražaja od paklene prve faze komunizma u rajsku višu fazu komunizma.
Iako je Marks za sebe tvrdio da je “naučni socijalista”, označavajući druge socijaliste kao moraliste i utopiste, sasvim je jasno da je sam Marks veći mesijanski utopista od konkurentskih utopista. Zaštitni znak svake utopije je militantna želja da označi kraj istorije, da zamrzne čovečanstvo u jednom statičkom stanju, da stavi tačku na raznolikost čovekove slobodne volje, i da svima uredi život u skladu sa svojim totalitarnim planom.
Rani komunisti su u javnost čak izlazili sa svojim detaljnim utopističkim željama, određivali koliki životni prostor je potreban svakom čoveku, koju odeću mora da nosi, koju hranu da jede itd. Marks je bio dovoljno inteligentan da se po tim pitanjima ne izjašnjava, ali njegov celokupni sistem je “potraga utopijske misli za konačnom stabilizacijom čovečanstva i ulazak u beskonačnost”.
Jedna od osnovnih Marksovih dogmi je “nužnost nastanka socijalizma”. Kada protivrečnosti kapitalističkog sistema dostignu određeni nivo, nastaje socijalizam, potpuno nezavisno od toga da li to narod želi ili ne. Jednostavno, socijalizam mora nastati, a taj proces se ne može ubrzati, usporiti ili sprečiti.
Kao što smo već rekli, ova Marksova misao je u potpunoj koliziji sa Marksovim političkim učenjem i delovanjem, jer je pokušao da organizuje političku partiju koja će revolucionarnim putem okončati tranzicioni proces prelaska kapitalizma u socijalizam.
Marks je bio potpuno ubeđen da je kapitalizam samo faza u ekonomskoj istoriji, i da kapitalizam nije ograničen samo na neke države, već da je to svetski proces. Kada kucne pravi čas, ceo svet će ući u fazu “sazrelog kapitalizma” spremnog za svoje propadanje i prelazak u višu fazu, fazu socijalizma. Po Marksu, socijalizam će se istovremeno pojaviti u svim delovima sveta.
U skladu sa tom Marksovom idejom, marksisti samo treba da mirno čekaju na slom kapitalizma i da onda preuzmu vlast u celom svetu, ali ruski marksisti nisu želeli da čekaju već su došli do zaključka da je moguće preskočiti jednu fazu u “istorijskoj evoluciji” i doći do socijalizma po ubrzanom postupku. Vladimir Iljič Lenjin je veoma dobro poznavao metode carske tajne policije i bio ubeđen da se te metode mogu “značajno unaprediti”. Lenjin je znao šta hoće i uspeo u tome, a Rusija je dobila naslednika Ivana Groznog.
(This post was last modified: 05-10-2017, 01:26 AM by ЈорданПетровски.)
05-10-2017, 01:25 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,837
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#5

Quote:Komunizam, Fašizam, Nacizam…
Pogrešno je misliti da je fašizam originalni italijanski proizvod. Fašistički ekonomski program i agresivnost su pozajmljeni od nemačkih socijalista, način vladavine je replika Lenjinove diktature, a korporativizam je britanskog porekla. Jedini domaći sastojak fašizma je teatralni stil. Fašistička kratka istorijska epizoda završila se u krvi, mizeriji i poniženju, ali Mizes ovde upozorava na to da snage koje su stajale iza fašizma nisu mrtve i da postoji opasnost od njihove reinkarnacije pod drugim sloganima i simbolima. Ako se to dogodi, kaže Mizes, posledice će biti poznate – neće rezultirati u “novom načinu života”, već će opet doneti tragediju i nove mizerije.
Po Mizesu, nacistička filozofija je najčistija i najkonzistentnija manifestacija socijalističkog i antikapitalističkog duha toga vremena. Veoma važna nacistička karakteristika je bila ta da se nisu mirili sa postojećim stanjem da su Nemci “osuđeni” na život u prenaseljenom prostoru, gde produktivnost mora biti manja u odnosu na slabije naseljene i prirodnim resursima bogatije države. Osnovni cilj je bio: “pravednija podela prirodnih resursa”. Bilo je potrebno osvojiti teritoriju, toliko veliku, i prirodnim resursima bogatu, da bi mogli živeti u ekonomski samo-dovoljnoj državi koja po životnom standardu ne bi zaostajala za drugim državama.
Preko sedamdeset godina, kaže Mizes, su nemački profesori političkih nauka, istorije, geografije i filozofije, sistematski širili mržnju prema liberalizmu i zagovarali “oslobodilački rat” protiv kapitalističkog zapada. Uzimajući to u obzir, nije se čuditi tome da je većina Nemaca podržavala socijalizam i agresivni nacionalizam.
Nakon sovjetskog “efikasnog” primera kako treba raditi i delovati, širenje nacizma više ništa nije moglo sprečiti. Potpuna dominacija jedne partije, tajna policija, koncentracioni logori, propaganda, špijunaža, sabotaže itd. Sve što su godinama razvijali Lenjin, Trocki i Staljin, sve je primenjeno u Hitlerovoj Nemačkoj.
Nacisti su u “razvoju socijalizma” otišli čak i dalje od marksista, ne samo da su ukinuli slobodno tržište u procesu proizvodnje materijalnih dobara, već i u procesu “proizvodnje radne snage”. Firer ne samo da je upravljao celokupnom industrijom, već je “naučno” upravljao “farmama za razmnožavanje ljudi”, a sve u cilju stvaranja Ničeovog “super čoveka” koji će zameniti postojeću inferiornu radnu snagu. U nacističkoj Nemačkoj seksualni odnosi između Arijevaca i članova “inferiorne rase” su tretirani kao zločin, a u nacističkim očima “plavokose zveri” su bili najvredniji primerci ljudskog roda.

Istorijska uloga Karla Marksa
U svom remek delu6 Mizes nam pokazuje da univerzalizam, kolektivizam, i konceptualni realizam, vide samo celinu i univerzalno, spekulišu o ljudskom rodu, naciji, državi, klasama, o vrlinama i manama, tačnom i netačnom itd. Na ta pitanja oni nikada ne nalaze odgovore već samo kontradikcije i paradokse.
Čovek ne živi kao nešto apstraktno, već kao član porodice, nacije, socijalne grupe, profesije, religije itd. Čovek ne stvara ideje već ih samo preuzima od drugih ljudi. Samo mali broj ljudi ima dar da izmisli nešto originalno i da menja već postojeća shvatanja i doktrine.
Običan čovek se ne bavi velikim problemima već potpada pod uticaj autoriteta. Intelektualna inercija je upravo ono što karakteriše “običnog čoveka”. Običan čovek se odlučuje da prihvati tradicionalni način ponašanja jer je uveren da na taj način najviše može da doprinese poboljšanju kvaliteta svog života, a svoju ideologiju i svoj način ponašanja će promeniti samo ako je uveren da će od novog modela imati više koristi.
Čovekovo ponašanje je najvećim delom obična rutina. Čovek obavlja određene poslove ne obraćajući pažnju na njih. Poslove obavlja iz navike, kao automatske reakcije, jer zna do kakvih efekata će oni dovesti. Čim čovek otkrije da će mu drugačije ponašanje doneti više koristi – on menja ponašanje i prilagođava se novoj situaciji.
Ogist Kont je tačno znao kakva će budućnost biti. Astronomiju je označio kao potpuno beskorisnu i trebalo ju je zabraniti. Hteo je da hrišćanstvo zameni drugom religijom, a u tu svrhu je čak odabrao jednu damu koja će zameniti Mariju Bogorodicu. Naravno, Konta možemo označiti kao potpuno ludog, ali šta ćemo sa njegovim sledbenicima?
Socijalisti su samo na jedan način mogli da nastave sa svojim delovanjem, tako što će atakovati na logiku i razum, i što će ih zameniti mističnom intuicijom. Istorijska uloga Karla Marksa je upravo to – razum je zamenjen misticizmom.
Upravljajući se Hegelovim dijalektičkim misticizmom, Marks je bio ubeđen da može da predvidi budućnost. Hegel je, primera radi, “znao” da je duh, stvarajući univerzum, želeo da uspostavi Prusko kraljevstvo Fridriha Vilhelma. Marks je “tačno znao” šta duh planira, pa je tako znao da će se istorijska evolucija završiti socijalističkim milenijumom. Socijalizam će doći jer je to “neizbežni zakon prirode”, a pošto od Hegela znamo da je svaka naredna istorijska faza bolja od one prethodne, onda nema sumnje da će socijalizam, kao poslednja faza istorije ljudskog roda, biti perfektan u svakom pogledu. To jednostavno mora biti tako i nema nikakvog smisla uopšte sumnjati u to, niti ima potrebe diskutovati o operativnim detaljima tog socijalističkog blagostanja.
Marks nije doprineo: ni razvoju filozofije, ni sociologije, ni ekonomije – Marksov doprinos možemo tražiti samo u sferi propagande. Marks je bio neprevaziđeni agitator i pravi genije političke manipulacije.
05-10-2017, 01:26 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,837
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#6

Quote:Socijalizam i ekonomija
O marksizmu možemo govoriti sa stanivišta politike, filozofije i religije, ali ipak je u samom srcu marksizma – ekonomija. Oduvek je bilo diktatorskih sistema, ekonomski sistem može funkcionisati i u uslovima diktature, ali nikada ranije nije postojao sistem sa centralno-planskom ekonomijom. Ekonomija je za socijalističke ideologe bila glavna prepreka koju je trebalo savladati.
Po marksističkoj doktrini, nedostatak resursa je samo istorijska kategorija koja će nestati ukidanjem privatnog vlasništva. Kada društveno uređenje dođe do “više faze komunizma”, onda će svega biti dovoljno tako da će svi “dobijati prema potrebama”. Uprkos velikom broju marksističkih radova, ni u jednom od njih se ne pominje mogućnost da se u toj višoj fazi komunizma pojavi nedostatak prirodnih činilaca proizvodnje. Neprijatno iskustvo bivšeg Sovjetskog Saveza se navodi samo kao neuspeli ruski eksperiment da se do komunizma može doći prečicom.
Mizes primećuje da najveći broj ranih kritika socijalizma sasvim pravilno zaključuje da će sveobuhvatno centralno privredno planiranje stvoriti najgoru tiraniju u istoriji čovečanstva. Sa proizvodnjom, zaposlenošću i distribucijom robe, pod potpunom kontrolom od strane države, sudbina svakog pojedinca će biti u rukama državnih vlasti. Isto tako, rani protivnici socijalizma sasvim ispravno zaključuju da sa nestankom privatne svojine i nestankom privatnog preduzetništva, nestaje interesa i motivacije za industrijske inovacije i unapređenje proizvodnje.
Već smo pomenuli Marksovu “zaboravnost” po pitanju definisanja “klase”, ali Marks nije samo po tom pitanju bio zaboravan, već i po mnogim drugim pitanjima. Ne može se govoriti o Marksu a ne spomenuti njegovu čuvenu “teoriju vrednosti”, a upravo je na tu “vrednost” Marks u svojim objašnjenjima potpuno “zaboravio”.
Jedan od najboljih komentara na temu Marksove teorije vrednosti dao je Aleksander Grej:
“Zbog toga što je sasvim jasno da niko nije znao šta je Marks stvarno mislio, čak ni o čemu je on to govorio, sasvim je moguće da ni sam Marks nije znao o čemu govori. Tu posebno možemo izdvojiti to da niko nije znao šta je Marks mislio pod terminom vrednost. Marksov Kapital, knjiga iz tri dela (1867-1894), je teorijska rasprava o vrednosti, ali je neverovatno da neko napiše delo sa takvim pretenzijama a da ni na jednom mestu, u sva tri toma, ne objasni šta on pod tim terminom misli.”
Marksove ekonomske ideje su samo jedna, do neprepoznavanja izmenjena, verzija Rikardijanizma. Kada je, nekoliko godina nakon objavljivanja Marksovog dela Kapital, otpočela nova era ekonomske misli sa marginalnom teorijom vrednosti (pre svega sa Mengerom), Marksova jedina reakcija je bila ta da odloži objavljivanje drugog dela Kapitala. Ostali delovi Kapitala su objavljeni tek nakon njegove smrti. Već sa pojavom marginalista, čitava Marksova ekonomija je bila mrtva, Marks je to veoma dobro znao, tako da o ekonomiji više nije ni pisao.
U intelektualnom smislu, socijalizam je već tada bio pobeđen, ali se Marks nije predavao već je samo promenio taktiku – umesto argumentovanih odgovora na kritiku socijalizma, Marks kaže da “nije potrebno da obori protivničke argumente, već je dovoljno da samo raskrinka njihovo buržoasko poreklo”.
Nerazjašnjena je i kontroverza između dva Marksova stava: prvi, o tzv. “gvozdenom zakonu plata” (dorađenoj Lasalovoj teoriji), koji kaže da radnici primaju platu samo na nivou održavanja egzistencije i razmnožavanja; i drugog stava koji kaže da će radnici u kapitalizmu biti sve više i više siromašni, sve dok se oni ne pobune i stvore socijalizam. Kako radnici mogu biti “sve više i više siromašni” ako se već nalaze na egzistencijalnom minimumu?
Marks kaže da kapitalisti zadržavaju jedan deo proizvodnje, tj. radnici nisu u mogućnosti da troše celokupnu ostvarenu proizvodnju, što je veoma loše. Taj zadržani deo proizvodnje ostaje nepotrošen, pa se na taj način, po Marksu, dešava “nedovoljna potrošnja”, a onda se redovno dešavaju ekonomske depresije. To je ta čuvena Marksova zabluda da je nedovoljna potrošnja uzrok nastanka ekonomskih depresija, koju su kasnije oberučke prihvatili Kejnz i ostali ekonomski manipulatori.

Ekonomska kalkulacija
Mnogi ekonomisti su kritikovali marksizam, ali ako se za nekog može reći da je marksizmu zadao smrtonosni udarac i utvrdio nemogućnost funkcionisanja socijalizma – onda je to Ludvig fon Mizes sa svojom čuvenom “ekonomskom kalkulacijom”.
Za taj deo Mizesovog rada Hulsman kaže:
“Iako je Mizes još 1919. godine7 ukazao na problem ekonomske kalkulacije u socijalizmu, a nešto kasnije dao i sveobuhvatnu analizu socijalizma8 i time svetu dao “znanje na dlanu” ukazavši na nemogućnost funkcionisanja socijalizma, svet je do tih istih saznanja morao doći težim putem.9
Mizes je svojim genijalnim intelektom pokazao da je socijalizam nemoguć sistem čak i pre nego što je socijalizam primenjen u praksi. Socijalizam se nije samourušio zbog toga što je bio nepravedan i diktatorski sistem, već zbog toga što je ekonomski neodrživ sistem.
Osnovna teorija vrednosti i cena zahteva tržišnu konstrukciju u kojoj se sve transakcije obavljaju u direktnoj razmeni. Dakle, nema novca, a proizvodi i usluge se razmenjuju direktno trampom za druge proizvode i usluge. Ova zamišljena konstrukcija je neophodna jer je potrebno zanemariti posredničku ulogu novca, a sve u cilju pokazivanja da se u procesu razmene uvek razmenjuje jedna roba za drugu robu. Kada čovek zameni dva kilograma brašna za jednu košulju, sve što se može zaključiti iz te transakcije je to, da u datim uslovima, čovek više želi košulju od dva kilograma brašna. Postoje različiti stepeni koji utiču na jačinu želje za određenim proizvodom, ali ne postoji metod kojim bismo odredili jedinicu vrednosti.
U društvima sa uspostavljenim tržištem uspostavljaju se cene u novcu i na osnovu tih cena u novcu se vrši ekonomska kalkulacija. Različite količine proizvoda i usluga ulaze u proces ekonomske kalkulacije zajedno sa količinom novca koji je potreban za njihovu kupovinu.
Kada bi bilo tačno da je vrednost proizvoda određena količinom rada potrebnom za njihovu proizvodnju, onda ne bi ni bilo daljih problema u vezi ekonomske kalkulacije. Problem ovog modela je u tome što se zasniva na pogrešnoj doktrini o vrednosti.
Iluzija da je ekonomijom moguće racionalno upravljati u sistemu javnog vlasništva sredstava za proizvodnju, svoje postojanje duguje teoriji vrednosti klasičnih ekonomista. Socijalističke utopije su bile generisane zahvaljujući nedostacima onih ekonomskih škola, koje su, inače, marksisti odbacili kao ideološku kamuflažu sebičnih klasnih interesa buržoaskih eskploatatora”.
05-10-2017, 01:27 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,837
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#7

Quote:Problemi ekonomske kalkulacije
Praktičan čovek mora znati da li će ono što želi da postigne biti poboljšanje u odnosu na prethodno stanje. Takva komparacija je moguća samo ako postoji zdrav cenovni sistem. U tržišnim uslovima odnos razmene se stalno menja, tj. uvek nam pokazuje samo prošle događaje koji su se desili pod određenim okolnostima. Taj odnos se može ponoviti i kasnije ali se to unapred nikada ne može znati.
Ono što preduzetnik želi da postigne ekonomskom kalkulacijom je to da predvidi ishod, a to radi tako što upoređuje input i output. Ekonomska kalkulacija je ili procena očekivanog ishoda buduće odluke, ili procena ishoda neke prethodne odluke. Upravo zbog toga su nastali pojmovi kao što su: kapital i prihod, dobit i gubitak, štednja i potrošnja, cene i prinos itd. Pomoću ekonomske kalkulacije možemo shvatiti sve što se razmenjuje za novac.
Kada se uslovi ne bi menjali, tj. kada bi se svi uvek ponašali na isti način i ne bi uticali na promenu u pogledu ponude i tražnje, onda bi mi živeli u svetu stabilnosti, ali bi onda bilo nemoguće očekivati da kupovna moć novca raste. Svaka promena kupovne moći novca mora imati uticaj na cene različitih proizvoda i usluga, i to u različito vreme i na različite načine, a kao posledica tih promena mora doći i do promene u ponudi i tražnji. Dakle, stvari ne mogu ostati iste ako dođe do promene kupovne moći novca.
Da bi ekonomska kalkulacija mogla da ispuni svoj zadatak, potrebno je da monetarni sistem ne bude sabotiran državnom intervencijom. Ako dođe do povećanja količine novca u opticaju, bilo u cilju povećanja državne potrošnje, bilo u cilju privremenog obaranja kamatnih stopa, doći će do poremećaja u monetarnoj sferi i do poremećene ekonomske kalkulacije. Prvi i osnovni cilj monetarne politike uvek mora biti taj da se spreče monetarna i kreditna ekspanzija.

Monetarna kalkulacija kao način razmišljanja
Sistem ekonomske kalkulacije je uslovljen određenim društvenim institucijama. Ona može da funkcioniše samo u uslovima privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i u uslovima kada se prozvodi i usluge kupuju i prodaju korišćenjem novca kao sredstva razmene.
Monetarna kalkulacija je potpuno neupotrebljiva i beskorisna za bilo kakvo razmatranje koje ne gleda sa stanivišta pojedinca. Ona mora raditi sa individualnim profitom a ne sa nekim imaginarnim pojmovima kao što su društvena korisnost,opšta dobrobit itd.
Jedan od najvećih ekonomskih problema je – kako sačuvati kapital, tj. kako sprečiti trošenje kapitalnih dobara bez njihove obnove. Problem je kako ne trošiti više nego što je količina novoproizvedenih proizvoda. U nekim manje složenim sistemima, moguće je raditi i bez neke posebne ekonomske kalkulacije, ali u složenim sistemima nemoguće je raditi na takav način. Još je Aristotel napravio fatalnu grešku kada je rekao da u procesu razmene, dobra moraju imati istu vrednost. Od tada pa do danas, u periodu od preko 2.000 godina, ista greška se konstantno ponavljala i odvodila, kako velike mislioce, tako i obične ljude, u bespuće. Istu grešku pravi i Marks u svom delu Kapital i time čini pogrešnim sve ono što je kasnije rekao.
Nema jednakosti u procesu razmene, već sasvim suprotno – razmena se obavlja zbog različite vrednosti razmenjenih roba, tj. zbog razlike u procesu procene vrednosti robe. Kupac više vrednuje robu koju je kupio nego ono što za nju daje; prodavac više vrednuje ono što dobija nego ono što prodaje. Iz tog razloga, ta “jednakost” kojom se koristimo u procesu određivanja važnosti različitih roba – jedino može biti izražena u cenama. Kada se uspostavi cenovni sistem, onda na osnovu tog sistema možemo odrediti da li je cena neke robe porasla ili se smanjila. Bez cenovnog sistema nemoguće je uraditi ekonomsku kalkulaciju. U socijalističkom sistemu nema cenovnog sistema, pa je samim tim nemoguće uraditi ekonomsku kalkulaciju.
U sistemu ekonomske kalkulacije imamo termine kapital i prihod; kapital je zbir svih cena koji bi se na tržištu mogao dobiti ukoliko bi se vlasnik odlučio za prodaju preduzeća. Preduzetnik prilikom otvaranja preduzeća utvrđuje ukupnu vrednost svih kapitalnih dobara koji su mu na raspolaganju i naziva ih kapital preduzeća. Preduzetnik povremeno upoređuje vrednost cena kapitalnih dobara firme, sa cenama kapitalnih dobara u prethodnom periodu. Ako se utvrdi povećanje, onda se ono zove profit; ako se utvrdi smanjenje kapitala onda se ono zove gubitak. Samo na taj način se može utvrditi da li je došlo do smanjenja ili povećanja kapitala. Ukoliko se ceo profit potroši, onda nema promene u pogledu ukupnog kapitala preduzeća. Ako se profit (ili deo profita) sačuva i reinvestira – onda dolazi do povećanja kapitala. Suprotno tome, ako se potroši više od onoga što se zaradilo, onda kažemo da je došlo do deakumulacije kapitala.
Mizes se posebno zadržava na zabludi o “štetnosti štednje” sa stanovišta društvenih interesa, i da država mora delovati u pravcu sprečavanja štednje. Sasvim suprotno od toga, štednja je korisna, i društva koja su stvorila uslove za štednju – napredovala su mnogo brže od društava koja nisu štedela. Sve one države koje su sprečavale akumulaciju kapitala i u tom cilju konfiskovale bogatstvo bogatima – štednja je bila onemogućena, a takve države su zaostajale u odnosu na države koje su omogućavale akumulaciju kapitala. Kada država krene putem konfiskacije kapitala, onda nema motiva za štednju i nema motiva za investicije, a samim tim ni kapitala za velike investicione projekte.

Proces formiranja cena
Kupci kupuju ili ne kupuju neke proizvode i na taj način šalju signale proizvođačima koje proizvode, kog kvaliteta i u kojim količinama da proizvode. Na taj način se određuju cene proizvoda i indirektno – proizvođačke cene, tj. cene rada, cene materijala i ostalih činilaca proizvodnog procesa. U tom procesu se određuje profit ili gubitak, kao i prihod svakog pojedinca. Dakle, postojanje tržišta je od presudne važnosti jer se na njemu formiraju cene prizvoda, cene rada i cene kapitala. Tržište je to koje povezuje preduzetnike, vlasnike kapitala, radnike i poljoprivrednike. Tržište je instrument koji koriguje i podešava ponudu i tražnju i mesto na kome se uspostavlja ravnotežni nivo cena.
Svaka donesena odluka je posledica ljudskog delovanja; svaki pojedinac deluje u skladu sa svojim interesima, željama i potrebama, i na taj način kupci upravljaju procesom određivanja cena.
Potrošači nisu uvek racionalni i inteligentni, mogu često grešiti i menjati mišljenje, ali se mora prihvatiti činjenica da su oni uvek na prvom mestu i da se proizvodnja uvek mora rukovoditi žaljama potrošača. Nije na proizvođačima da kritikuju navike potrošača i nedostatak ukusa (to je posao filozofa i umetnika), već da svojim preduzećima upravljaju u skladu sa željama potrošača.
U tržišnoj ekonomiji proizvodnja se upravlja na osnovu tražnje potrošača. Privrednici i preduzetnici, u cilju ostarenja profita, kao i u cilju izbegavanja gubitaka, moraju sve svoje resurse usmeravati tako da minimizuju proizvodne troškove u odnosu na očekivane prihode od prodaje svojih proizvoda i usluga. Cene finalnih proizvoda i sredstava za proizvodnju se formira na onom nivou koji čitav proces čine lakšim. Cene sredstava za proizvodnju (zemljište, rad, tehnologija i kapital) pokazuju preduzetnicima cenu proizvodnje pri različitim kombinacijama uposlenosti resursa. Zadatak preduzetnika je da izabere odgovarajuću kombinaciju koja će minimizovati troškove proizvodnje, i da donese odluku u pogledu kvantiteta i kvaliteta proizvoda koje tržište zahteva. Ukoliko očekivana tržišna cena ne može da pokrije troškove, tj. cenu uposlenih resursa – onda je proizvodnja neekonomična i uzaludna jer će umesto profita stvarati gubitak.
Ceo taj proces znači da cenovni sistem u tržišnoj ekonomiji teži ka tome da obezbedi pravilnu alokaciju ograničenih resursa. Pošto se u svetu u kome živimo svi ovi neizbežni elementi neprestano menjaju, svaka promena u tražnji i svaka promena u pogledu dostupnosti resursa, utiče na tržišnu strukturu i relativne cene. Svaka promena tržišnih cena sa sobom nosi nove informacije koje utiču na proces donošenja odluka, kako kod proizvođača, tako i kod potrošača.
Kada svi resursi i svi proizvodi prođu kroz tržišni proces i kroz sredstvo razmene – njihova tržišna vrednost se izrazi kroz jedan zajednički imenilac – novčane cene. Taj zajednički imenilac omogućava proces ekonomske kalkulacije, tj. upoređivanje relativnih troškova sa prodajnim cenama.
U procesu planiranja svojih poslovnih aktivnosti, preduzetnici na cene pogrešno gledaju kao na “sadašnje cene”. Cene iz bliske prošlosti su samo početna tačka u procesu predviđanja cena u budućnosti. Ekonomski proces je jedan kontinuirani proces u kome se proizvodnja i potrošnja uzajamno sučeljavaju. U procesu predviđanja neizvesne budućnosti, čoveku su od pomoći samo dve stvari: iskustvo iz prošlosti i sposobnost njenog razumevanja. Razumevanje prošlosti je samo početna tačka u pokušaju razumevanja budućnosti.
Kada bi se iz čovekove memorije izbrisalo sećanje na cene iz prošlosti, proces kreiranja cena bi bio jako otežan, i preduzetnici bi imali težak zadatak da usklade svoju proizvodnju sa tražnjom. Greške u procesu određivanja cena bi bile neminovne, fluktuacije cena bi bile velike, deo proizvodnih činilaca bi bio izgubljen, a ponuda i tražnja bi se našle u neravnotežnom stanju. Bitno je znati da je jedna od osnovnih činjenica ta da tržišna utakmica ne bi dozvolila očuvanje pogrešnih cena činilaca proizvodnje.
Proces kreiranja cena je društveni proces u kome učestvuju svi članovi jednog društva, a rezultat tog procesa je uspostavljanje cenovne strukture. Temelj naše civilizacije je signalni sistem koji nam daje informacije o posledicama miliona događaja koji se dešavaju u svetu, prema kojima se moramo prilagoditi. Taj signalni sistem nije idealan, ali nam daje informacije koje ni na koji drugi način ne bismo mogli dobiti. Taj signalni sistem je cenovni sistem.
Iluzija o navodnoj socijalnoj pravdi je samo sredstvo socijalističke manipulacije. Ako, kaže Mizes, cene predstavljaju signale na osnovu kojih se preduzetnici upravljaju, raspodelu nije moguće obaviti na osnovu nečijih dobrih namera, već cene moraju biti određene na slobodnom tržištu, kako bi ostale preduzetnike usmeravale u pravom smeru, tj. pokazivale im kako da svoje poslovanje prilagode ostatku sistema.
(This post was last modified: 05-10-2017, 01:30 AM by ЈорданПетровски.)
05-10-2017, 01:28 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,837
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#8

Quote:Pokušaji i greške
Preduzetnici nemaju nikakve garancije da su njihovi planovi najbolje rešenje za alokaciju proizvodnih činilaca. Da li su njihovi planovi i investicije dobri ili ne, oni saznaju tek kasnije na osnovu prihoda i troškova. Profit je taj koji preduzimaču kazuje da li su njegovi potezi bili dobri ili ne. Ako je ostvaren profit, onda je poduhvat bio uspešan; ako je zabeležen gubitak, onda je poduhvat bio neuspešan.
Problem ekonomske kalkulacije u socijalizmu je upravo to: u odsustvu tržišnih cena proizvodnih činilaca, nije moguće napraviti računicu koja bi ustanovila postojanje profita ili gubitka.
Socijalistički slogan proizvodnja zarad potrošnje, a ne zarad profita nema nikakvog ekonomskog smisla. Privrednik se bavi proizvodnjom zarad profita, ali da bi ostvario profit on mora da proizvede proizvod koji će kupci kupovati. Ako privrednik proizvede proizvod koji kupci ne žele, onda će privrednik napraviti gubitak a ne profit. Ako iz ekonomskog sistema eliminišemo profit i gubitak, onda će nestati bilo kakvog orijentira prema kome bi se privreda upravljala.
Osim uloge ekonomskog orijentira, profit i gubitak imaju svoju ulogu i u procesu usmeravanja sredstava za proizvodnju u ruke onih koji bolje znaju kako uposliti privredne resurse i zadovoljiti kupčeve potrebe. Ako privrednik promaši u svojim procenama, izgubiće pozicije na tržištu i otići će u stečaj.
U uslovima nenarušenog slobodnog tržišta, tržište je to koje odlučuje ko će opstati na tržištu i nastaviti sa radom. Ima mnogo onih koji će reći: “kapitalizam umire zato što je sve manje slobodnog tržišta, a sve više birokratije i državnog intervencionizma”. Tačno je da slobodnog tržišta ima sve manje, ali moramo reći da slobodno tržište ne umire prirodnom, već nasilnom smrću. Radi se o ubistvu tržišta a ne o umiranju.

Nemogućnost ekonomske kalkulacije u socijalizmu
U socijalizmu centralna agencija upravlja svim proizvodnim činiocima, a na ostalima je samo da sprovode naređenja.
Po prakseološkoj analizi socijalizma, ignorišu se etičke karakteristike socijalističkih upravljača, izbor njihovih ciljeva, kao i kvalitet njihovih ciljeva. Prakseološka analiza socijalizma se bavi samo jednom stvari: da li je bilo koji čovek dorastao zadatku koji je postavljen pred socijalističkog upravljača?
U tom cilju, zamislimo situaciju u kojoj upravljač na raspolaganju ima sva do tada dostignuta tehnološka znanja. Zatim, da na raspolaganju ima sve materijalne proizvodne činioce, čitave ekspertske timove koji će ga snabdevati sa svim informacijama i davati odgovore na svako postavljeno im pitanje. Dakle, socijalistički upravljač pred sobom ima obimne izveštaje, a na njemu je samo da odabere prioritetne projekte iz neograničene ponude raznih projekata.
Takođe, pretpostavimo da je upravljač doneo odluku i da se niko ne protivi toj odluci i da svi deluju što bolje mogu kako bi ispunili date zadatke.
Dakle, čitav model se sprovodi u idealnim uslovima da bi se sa čisto ekonomskog gledišta utvrdilo da li socijalistički sistem uopšte može da funkcioniše.
Mizes na to pitanje odgovara sa jednim velikim NE. Čak i kada socijalistički sistem ne bi bio kontrolisan od strane brutalnih diktatora, i kada bi umesto njih ekonomijom upravljali sve sami ljudski anđeli, čak ni tada sistem socijalističkog planiranja ne bi mogao da se takmiči sa sistemom zasnovanom na slobodnoj tržišnoj ekonomiji.
Paradoks “planiranja” je u tome da ne može da planira usled nepostojanja ekonomske kalkulacije. Ono što se zove “planska ekonomija” uopšte nije ekonomija. To je samo sistem u kome upravljači tumaraju u mraku.

Iskustva sovjetskog socijalizma
Ako iz istorije možemo naučiti bilo šta, onda je to neophodnost privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Sve dosadašnje civilizacije su bile zasnovane na privatnom vlasništvu. Samo su nacije posvećene principima privatnog vlasništva uspele da se oslobode siromaštva.
Uprkos činjenicama, malo je onih koji na socijalizam gledaju kao na nemoguć sistem. Sasvim suprotno, postoje čak i oni koji iz tih istih činjenica izvlače sasvim suprotan zaključak – da je sa sistemom privatnog vlasništva gotovo, jer je bio korišten u prošlosti. Bez obzira koliko neki sistem bio koristan u prošlosti, kažu oni, on ne može biti od koristi u budućnosti; “novo vreme”, kažu oni, traži novi model društvene organizacije. Ovo je svakako najradikalnije odbacivanje iskustvenog metoda.
Iskustveni metod nam kaže da ako se nešto događalo u prošlosti – događaće se i u budućnosti, i nikako ne može značiti da ako se nešto događalo u prošlosti, da se nikako ne može desiti u budućnosti.
Marksistička dogma kaže da će socijalizam nastati kada radnička klasa prođe kroz mnoge nevolje, u čitavom nizu istorijskih procesa, kroz koje će se menjati i okolnosti i ljudi. Bez obzira na velike nevolje, bez obzira koliko taj period trajao, socijalizam “mora doći”, a oni koji veruju – biće spaseni.
Kada se pokazalo da je ekonomska kalkulacija nemoguća u socijalističkim uslovima, apologete socijalizma su krenule u potragu za metodom kalkulacije koji je moguće primeniti u socijalističkom sistemu. Uprkos svim naporima, socijalisti nisu uspeli u tome. Komunisti koji nisu živeli u stalnom strahu od sovjetskih dugih noževa (kao npr. Trocki), slobodno su priznali da je ekonomska računica nemoguća bez postojanja slobodnog tržišta.
Sovjetski Savez ipak nije bio izolovan sistem, postojala je privredna saradnja sa svetom, a isto tako postojao je i orijentir u obliku svetskih cena, tako da su se odluke u pogledu visine cena, barem posredno, ipak zasnivale na cenama formiranim na tržištu. Bez te pomoći sa strane, svi potezi centralnih planera bili bi doneseni nasumice. U tom pogledu se mora reći da je Marks bio u pravu kada je rekao da “komunizam mora biti svetski proces” jer socijalističko društvo može da opstane samo ako nema sa čim da se poredi.
Kada bi se stvarno desilo da se socijalizam uspostavi u celom svetu, tek tada bi socijalizam pokazao svoje pravo lice. Više ne bi bilo “spoljnog sveta” niti bilo kakvog cenovnog orijentira, tako da bi nastao haos neviđenih proporcija. Mizes za taj scenario kaže: Socijalistički menadžment u takvom sistemu bio bi kao čovek nateran da ceo život provede sa povezom preko očiju”.

Neosocijalizam
Socijalisti ne mogu a da ne prihvate činjenicu da je bez tržišta nemoguće upravljati ekonomijom. Današnji socijalisti više ne isključuju (kao pojmove) tržište, tržišne cene i konkurenciju, već sasvim suprotno – ono što oni danas zastupaju je ideja da je sve to moguće i u socijalizmu.
To što predlažu neosocijalisti je zaista paradoksalno. Oni žele da ukinu privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, tržišne cene i konkurenciju, ali u isto vreme žele da stvore još jedan utopistički sistem u kome bi ljudi postupali na isti način kao i u tržišnim uslovima. Kao kada se deca igraju kauboja i indijanaca, tako bi neokomunisti želeli da se igraju ekonomije.
Neosocijalisti kažu da prethodni socijalisti nisu bili u pravu kada su verovali da je neophodno ukinuti tržište, što je stvorilo haos u ekonomiji, ali “na sreću” postoji bolji socijalistički model. Moguće je, kažu neosocijalisti, menadžerima dati instrukcije da postupaju na isti način kao i u uslovima tržišta.
Menadžeri u velikim kompanijama ne upravljaju kompanijama za svoj račun, već za račun vlasnika kompanije ili akcionara. Ako je to tako, onda menadžeri na isti način mogu upravljati i u socijalizmu, a jedina razlika bi bila u tome što se profit ne bi delio akcionarima, već bi korist imalo “celo društvo”. Tranzicija od menadžerskog sistema “zrelog kapitalizma” ka socijalističkom menadžerskom sistemu bi mogla biti bezbolna i ništa se ne bi menjalo osim vlasništva kapitala.
Kardinalna greška ovog neosocijalističkog modela, kaže Mizes, je u tome što se na ekonomske probleme gleda iz perspektive nisko-rangiranog činovnika, čiji se intelektualni horizont ne proteže dalje od činovničkih poslova. Oni na proizvodnu strukturu gledaju kruto i u analizu ne uključuju potrebu menjanja proizvodne strukture kako bi se ona prilagođavala promenjenim okolnostima. Oni na svet gledaju na marksistički način, tj. da je svet došao u finalnu fazu ekonomske istorije i da promena više neće biti. Neosocijalisti ne uspevaju da shvate da se uloga korporativnih menadžera sastoji samo od lojalnog sprovođenja poslova koje im je poverio vlasnik ili akcionari. Vlasnik kapitala odlučuje o alokaciji kapitala, o povećanju, smanjenju ili obustavi proizvodnje. Sa ukidanjem privatnog vlasništva nestaje i tržišta. Sa uvođenjem socijalističkog menadžmenta dobila bi se samo neuspela imitacija tržišnog poslovanja, tj. ekonomski sistem koji ne bi mogao da funkcioniše. Tržišni sistem nije menadžerski već preduzetnički sistem.
U sistemu slobodnog tržišta, preduzetnici svoje bogatstvo izlažu riziku i upravo je to ono zbog čega se preduzetnici trude da udovolje kupcima. Ako tržišni menadžment zamenimo socijalističkim menadžmentom, takav menadžment prestaje da bude menadžment i postaje samo grupa ljudi kojoj je povereno upravljanje preduzećem.
Upošljavanje sredstava za proizvodnju može kontrolisati samo vlasnik ili socijalistički aparat. U prvom slučaju imamo tržište i tržišne cene za sve proizvodne činioce, koje ekonomsku kalkulaciju čine mogućom, a u drugom slučaju svega toga nema – jedino što imamo je samouništavajući ekonomski sistem.
Sistem u kome se socijalisti igraju kapitalizma, unapred je osuđen na propast jer ni jedan rizik ne bi bio suviše veliki za “socijalističke kapitaliste”. Takav sistem ne bi bio ni socijalizam, ni kapitalizam, niti bi uopšte bio sistem, već bi bio samo haos.
05-10-2017, 01:31 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,837
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#9

Quote:Treći sistem
Iako su marksisti podržavali intervencionizam kao način postepenog dolaska u fazu punog socijalizma, ima i onih intervencionista koji nisu socijalisti; njihov cilj je da stvore jedan mešovit sistem koji bi postao stalni oblik ekonomskog upravljanja ekonomijom.
Iza ideje o trećem sistemu stoji ideja da sistem ne mora biti ni kapitalistički ni socijalistički, već sistem koji bi bio nešto između socijalizma i kapitalizma, uzimajući iz oba sistema ono najbolje iz njih, a ujedno izbegavajući ono loše u njima.
Mizes je i po ovom pitanju sasvim jasan10 i kaže da se tržišni i socijalistički sistem ne mogu mešati, kombinovati, niti jedan od ova dva sistema postepeno prelazi u drugi sistem. Ili ćete imati privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, ili ćete imati javno vlasništvo, treći sistem ne postoji.
Tu možemo samo reći da ako su samo neke kompanije u vlasništvu države ili lokalne zajednice, a sve ostale u privatnom vlasništvu, to ne znači da imamo mešovit ekonomski sistem. Sve dok su samo neki delovi sistema u državnom vlasništvu, i dok oni posluju po tržišnim zakonima – sistem je i dalje tržišni sistem.

Navodna nužnost dolaska Socijalizma
Mnogo je onih koji misle da je dolazak diktature neminovnost i da je nemoguće boriti se protiv nečega što se mora dogoditi. Istina je sasvim drugačija – da mnogima nedostaje intelektualna sposobnost i hrabrost da bi pružili otpor jednom bolesno zamišljenom sistemu koji nam se nameće kao neminivnost.
Mizes nam kaže da se protiv socijalizma ne može boriti tako što ćemo kritikovati samo neke njegove delove. Problemi socijalističkog učenja su ogromni, posledice katastrofalne, i o tim posledicama se ne može diskutovati na površan način, već to moraju biti mukotrpne studije i analize.
Socijalistička propaganda je moćna, toliko moćna da praktično nema opoziciju. Niko se ne usuđuje da socijalizam nazove pravim imenom jer bi se istog trenutka na njega usmerila moćna socijalistička propagandna mašinerija. Ozbiljna kritika socijalizma nikada ne nađe put do javnog mnjenja. Svaka kritika socijalizma se uvek pretvara u priču o individualnoj krivici po principu:
“Krivi su samo  pojedinci koji su zloupotrebili sistem”; “sistem je dobar, nema greške u sistemu, potrebno je samo promeniti rukovodeći kadar i sve će biti dobro”; “dobri stari Marks je sve lepo smislio, ali se to ne sprovodi” itd.
Rodbard ne dozvoljava tu vrstu socijalističke manipulacije i jasno kaže:
“Najvažnija lekcija koja se može naučiti posmatrajući administrativno komandni sistem je ta – da se sistem nije urušio zbog ljudskih grešaka, već zbog svojih unutrašnjih kontradiktornosti.”11
Netačno je da narod želi socijalizam”, već je to samo posledica toga što narod veruje socijalističkim medijima i intelektualcima. Krivica je u intelektualcima a ne u javnom mnjenju. Nije narod došao na socijalističku ideju već su intelektualci bili ti koji su je stvorili i njome indoktrinirali narod. Nikada proleter, ili sin proletera, nije doprineo elaboraciji intervencionizma ili socijalističkog programa, već su po pravilu to uvek bili intelektualci.
Mizes nemilosrdno gađa pravo u srce problema i kaže:
Hegel je unazadio nemačku misao i nemačku filozofiju za najmanje sto godina. Kant je rekao da filozofiju i istoriju mogu pisati samo oni koji imaju hrabrosti da se pretvaraju da svet vide očima Boga. Hegel je verovao da ima oči Boga, da zna kako će izgledati kraj istorije i da zna planove Božije. Hegel je otac i marksizma i nemačkog nacionalizma, ali obični ljudi nisu čitali ni Hegela, ni Sorela, već su njihove ideje u narod ulazile uvek tako što su ih popularizovali intelektualci. Intelektualci su ti koji su propagirali, i koji propagiraju, logičku grešku kao istinu, a posledice te greške u rezonovanju su do te mere poremetile svest naroda, da su zapadnu civilizaciju, kao i čitav svet, dovele na ivicu uništenja.”12
“Za zločine nisu krivi samo Staljin, Hitler, Musolini, Pol Pot i ostali monstrumi, već su krivi intelektualci koji su popularizovali ludilo, a univerziteti su bastioni socijalizma, ne samo u kontinentalnoj Evropi, već i u anglo-saksonskim državama.”
Mizes, kao da ove redove piše danas, a ne pre skoro 70 godina, ide dalje i upozorava na ono što nam se može desiti:
“Diktatori ne nude rešenje već planiraju “Globalizam” i “Novi svetski poredak”, sistem svetske hegemonije jedne nacije ili grupe nacija. U tom zamišljenom sistemu, privilegovana manjina će dominirati inferiornim rasama”. Novi svetski poredak nije novi koncept. Svi osvajači su želeli isto, od Džingis Kana, preko Napoleona, pa sve do Hitlera. Istorija nas uči da se mir ne može postići ratom, saradnja putem prinude, niti jedinstvo putem pokolja neistomišljenika. Manjina ne može upravljati bez saglasnosti onih kojima se upravlja. Pobuna potlačenih će, pre ili kasnije, u krvi svrgnuti tirane.”13

Bolji svet je moguć
Mnogo toga što nam se dešavalo u proteklih šezdeset godina, i ovoga što nam se dešava sada, samo su posledice negiranja logike i ekonomskih zakona. Srbija je zatočenik socijalističkog načina razmišljanja, a “tranzicioni proces” umesto da je vodio prelasku iz diktature u slobodu, preobrazio se u proces prelaska iz jedne diktature u drugu diktaturu.
Problem srpskog društva je u tome što je izostala adekvatna kritika socijalizma. Kritike je bilo, barem donekle, u sferi politike, ali je ona skoro u potpunosti izostala tamo gde je to bilo najpotrebnije – u oblasti ekonomije. Ekonomska nauka je rak rana srpskog društva jer je ekonomija pod konstantnom kontrolom, kako nekadašnjih komunista, tako i sadašnjih zamaskiranih komunista.
Svima bi moralo biti jasno da do napretka ne može doći sve dok se ne napravi radikalni raskid, kako sa komunističkim, tako i sa kejnzijanskim načinom razmišljanja. Da bi se pomerili sa mrtve tačke, moramo se vratiti razumu i imati dovoljno snage i hrabrosti za novi početak. Moraju se ukloniti prepreke koje sputavaju kreativnu energiju. Moraju se stvoriti uslovi koji vode ka progresu umesto propagiranja iluzionizma u obliku državnog intervencionizma.
Oni koji stalno traže “više državne intervencije”, “više planiranja” i “više subvencija, stimulacija i dotacija” – nisu oni koji jedno društvo mogu izvesti na put progresa. Jedina prava progresivna politika je politika poštovanja ekonomskih zakona i politika slobode za svakog pojedinca.

05-10-2017, 01:32 AM
Reply