Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
АТАК ВРЗ ЛОГИКАТА И РАЗУМОТ
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 17,063
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#3

Quote:Socijalizam i Komunizam
Kada se pojavio termin socijalizam, značio je isto što i termin komunizam, tj. nacionalizaciju sredstava za proizvodnju, ukidanje privatne svojine, centralno planiranje itd. Reč komunizam je bila popularnija u početku, ali se postepeno izbacivala iz upotrebe i ustupala mesto reči socijalizam.
Marksističke partije koje su smatrale Manifest komunističke partije za nepobitnu istinu, sebe su nazivale socijalističkim partijama. Najuticajnije među tim partijama, kao nemačka partija, koristile su ime “Socijalistička demokratska partija”. Ni Marks ni Engels, kao ni ostali marksisti, nisu pravili razliku između te dve reči sve do 1917. godine. U Kritici gotskog programa, Marks pravi razliku između niže (ranije) i više (kasnije) faze budućeg komunističkog društva, ali nikada nižu fazu nije nazivao socijalizmom, niti višu fazu komunizmom.
Dugo vremena ni Lenjin nije pravio razliku između te dve reči, ali je ta razlika uvedena 1928. godine da bi se izdvojili “pravi marksisti” od “plaćenih izdajnika” koji rade za interese buržoaskih eksploatatora i koji svojom parlamentarnom borbom samo “otupljuju oštricu radničke borbe” i praktično deluju na očuvanju kapitalizma. Kasnije, od Staljina (a sasvim pogrešno), nastaje tumačenje po kome se reč socijalizam vezuje za Marksovu “ranu fazu“  komunizma, a komunizam se vezuje za “višu fazu” komunizma koja će nastati kada društvo bude dovoljno bogato da obezbedi blagostanje u društvu.

Razvoj socijalističke misli
Interesantno je da se marksistička teorija nije razvijala u državama koje su imale komunističke partije, a komunisti koji su sebe nazivali marksistima smatrali su sebe samo tumačima Marksove misli. Izuzetak je Žorž Sorel (Georges Sorel), francuski filozof i teoretičar revolucionarnog sindikalizma. Sorel, kao pisac, bio je izuzetno agresivan. Sorel je veličao okrutnost i žalio zbog činjenice da okrutnost polako iščezava iz naših života. U jednoj svojoj knjizi (Reflection on Violence), on na marksističke stranke gleda kao na stranke u stanju raspadanja, koje sebe nazivaju revolucionarnim a u suštini su se degenerisale u parlamentarne stranke. Kakva je to revolucija kada ste u parlamentu?” Sorel nije voleo ni sindikate jer je smatrao da je to uzaludan posao. Sorelovo viđenje se značajno razlikovalo od Marksovog koji kaže da je “dolazak socijalizma neizbežan i da je njegov dolazak nemoguće ubrzati jer socijalizam ne može doći pre nego materijalne proizvodne snage dostignu određeni stepen razvoja”. Sorel je sasvim ispravno zaključio da je ta Marksova ideja u potpunoj suprotnosti sa idejom revolucije, i opredelio se za revoluciju.
Sorel je od radničkih sindikata tražio da promene taktiku: direktna akcija – napadni, uništi, sabotiraj. Za Sorela je to bio samo uvod u ono što sledi kasnije, a to je – generalni štrajk do konačnog ispunjenja svih zahteva”. Naravno, ovde je “generalni štrajk” sinonim za revoluciju, sindikalizam znači da radnici postaju vlasnici industrije, a socijalisti upravljaju u ime naroda. Ove Sorelove ideje su bile inspiracija ne samo za revolucionarne socijaliste, već i za mnoge druge partije. Ideje Francuskog sindikalizma su bile inspiracija za najznačajnije pokrete u dvadesetom veku, a među njima i za Lenjina, Musolinija i Hitlera.
Marksističke ideje su se brzo širile, a kada to nije bio slučaj, kao npr. prihvatanje marksističkih ideja na univerzitetima, onda su se otvarale specijalne škole čiji je zadatak bio obrazovanje novih generacija u marksističkom duhu. Sa tim ciljem se osnivaju Londonska škola ekonomije, “Fabian institution”, i mnoge druge škole u državama širom Evrope koje su imale državne univerzitete. Često se ignoriše čak i takva činjenica da su se u vreme carske Rusije, na ruskim univerzitetima zapošljavali marksistički profesori, a ne profesori koji su zastupali ideje slobodnog tržišta. Kada su boljševici došli na vlast – nije bilo potrebe za novim profesorima.

Put u totalitarizam
Velika je tragedija da većina ljudi veruje da se socijalizam i demokratija mogu ukomponovati u jedan sistem. Demokratski socijalizam nije moguće postići, on je čista utopija, socijalizam ne donosi slobodu i prosperitet, već siromaštvo i destrukciju. O tome kako je socijalizam ništa drugo do autoput za ropstvo, sjajno piše Hajek.3
Lična sloboda je žrtva kolektivizma bez obzira da li se radi o Nemačkoj, Sovjetskom Savezu ili Engleskoj i Americi. Svaki korak od slobodnog tržišta ka centralističkom planiranju predstavlja korak dalje i od slobode i od demokratije. Državno planiranje čini društvo manje pogodnim za život, a više despotskim i više brutalnim. U svojoj suštini, socijalizam je suprotnost slobodi.
Nije slučajno da socijalističke ideje nisu dolazile iz naroda i radničke klase, već uvek iz kruga intelektualaca. Bastioni socijalizma su škole i univerziteti širom sveta, a najizraženija osobina intelektualaca je da svoj sud o idejama ne donose na osnovu nekih svojih merila, već na osnovu toga kako se te nove ideje uklapaju u njihovu opštu percepciju, u sliku sveta za koju oni misle da je “moderan ” i “napredan”.
Da bi “planeri” došli u poziciju da planiraju, prvo moraju da stvore sistem moći u kome se bespogovorno izvršavaju sva naređenja. Da bi se uspostavio sistem u kome je sva vlast koncentrisana u jednom centru – moraju se ukinuti sve građanske i lične slobode.
Mnogi socijalisti žive u tragičnoj iluziji da će se moć pojedinca smanjiti ako se njihova moć prenese na društvo. Desiće se suprotno – centralno planiranje zahteva koncentraciju moći, a time se moć pojedinca ne smanjuje, već se podiže na najviši mogući nivo. Potpuno je pogrešno mišljenje koje kaže da nema razlike između moći koje ima komisija za centralno planiranje ili privatni odbor direktora. U totalitarnom sistemu, pojedinac nema pravo izbora čak ni posla kojim će se baviti, niti mesta gde će živeti. U totalitarnom sistemu sve odluke donosi neko drugi, a čak i najmanji državni činovnik ima više vlasti nego milioner u slobodnom društvu. Kada se ekonomska moć centralizuje, i kada postane instrument političke moći, stvara se potpuna zavisnost pojedinca od sistema i veoma ju je teško razlikovati od ropstva. Kada država postane jedini poslodavac, onda svako suprotstavljanje centralizovanom jednoumlju za pojedinca znači samo jedno – laganu smrt izgladnjivanjem.
Važno je znati da je odbacivanje liberalizma, bilo da je ono izraženo putem socijalizma u radikalnom obliku, ili kroz “organizovanje” i “planiranje”, dovedeno do perfekcije u Nemačkoj. Nemačka je prednjačila u socijalizmu, tako da je čak i Sovjetski Savez samo nastavio tamo gde je Nemačka stala. Nemačka je, mnogo pre pojave nacista, napadala liberalizam i demokratiju, kapitalizam i individualizam. Znatno pre nacista nemački i italijanski socijalisti su koristili tehnike koje su kasnije nacisti i fašisti koristili u praksi. Socijalisti su tvorci ideje da politička partija treba da nadzire aktivnosti svakog pojedinca, da usmerava njihov razvoj i poglede na svet. Socijalisti su bili ti koji su okupljali omladinu u organizacije u cilju političke indoktrinacije. Socijalisti su prvi došli na ideju da organizuju sportska takmičenja i igre u partijskim klubovima kako bi sprečili da njihovi članovi budu “inficirani” drugačijim idejama. Socijalisti su bili ti koji su prvi insistirali na tome da se partijski članovi moraju pozdravljati i oslovljavati na poseban način, kako bi se razlikovali od drugih. Socijalisti su bili ti koji su putem organizacija partijskih “ćelija” razvili metod stalnog praćenja privatnih života i stvorili prototip totalitarne partije.
U vreme kada je Hitler došao na vlast, liberalizam je u Nemačkoj već bio mrtav.
Mnogo je onih koji su izbliza posmatrali tranziciju socijalizma u fašizam i nacizam, i jasno uočili jaku vezu između ta dva sistema, ali uprkos tome, mnoge demokrate i dalje veruju da se socijalizam i sloboda mogu ukomponovati u jedan funkcionalan sistem. Oni ne shvataju da je “demokratski socijalizam” velika utopija, i ne samo to da je on neostvariv, već da težnja za njegovim stvaranjem proizvodi nešto sasvim suprotno – potpuni gubitak slobode.
“Planiranje” je popularno jer svako želi da u što većoj meri predvidi budućnost i time spreči neprijatna iznenađenja. Sukob između “modernih planera” i liberala nije u tome da li treba planirati, već u tome koji je najbolji način planiranja. Umesto da država organizuje sve ekonomske aktivnosti, planiranje bi se moralo svesti samo na stvaranje uslova u kojima bi privrednici i preduzetnici, na osnovu svoga znanja, iskustva i inicijative, planirali na najbolji način.
Slobodna tržišna konkurencija ne isključuje sve intervencionističke mere. Na primer, mere ograničenja broja radnih sati, obezbeđenje zaštite na radu, zaštitu prirodne okoline itd. su mere koje su u potpunom skladu sa slobodnom tržišnom konkurencijom.
Kada se pokazalo da je komunizam jedan potpuno promašen sistem, na scenu su stupili fašizam i nacizam, a interesantna je pojava da se mladi komunisti veoma lako mogu preobratiti u naciste, i obratno. Komunisti i nacisti su se češće sukobljavali međusobno, nego što su se sukobljavali sa drugima, iz prostog razloga što su se borili za ljude istog mentalnog sklopa. I za jedne i za druge jedini pravi neprijatelji su bili i ostali – liberali starog kova; samo sa njima oni nisu imali ništa zajedničko.
Demokratske skupštine ne mogu da obavljaju posao centralnog planiranja iz istog razloga kao što je vojskom nemoguće upravljati demokratskim metodama. Sa svakim korakom u pravcu centralizovanog planiranja, javlja se potreba za koncentracijom odlučivanja i odgovornosti. Karakteristična faza u razvoju planiranja je “vapaj za ekonomskim diktatorom”. Uloga zakonodavnog tela se vremenom sužava do tog nivoa da mu je jedina uloga – odabir osobe koja će, praktično, imati svu vlast. Ceo sistem tada ide u pravcu diktature u kome se s vremena na vreme, putem glasanja, jednoglasno potvrdi vlast diktatora.
Planiranje vodi ka diktaturi jer je diktatura najefikasniji instrument prinude, i kao takav postaje neophodan da bi planiranje na tako velikom nivou uopšte bilo moguće.
Velika je zabluda kada se misli da svi zagovornici socijalizma žele isti socijalistički sistem. Sasvim suprotno, svaki socijalista želi svoj sopstveni socijalizam, a ostale socijaliste naziva “izdajnicima socijalističke ideje”. Za Staljina je Trocki bio izdajnik; za Trockog je Staljin bio izdajnik; marksisti su naciste nazivali pristalicama kapitalizma; za naciste su marksisti podržavali jevrejski kapital itd.
(This post was last modified: 05-10-2017, 01:24 AM by ЈорданПетровски.)
05-10-2017, 01:23 AM
Reply


Messages In This Thread
RE: АТАК ВРЗ ЛОГИКАТА И РАЗУМОТ - by ЈорданПетровски - 05-10-2017, 01:23 AM