Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 1 Vote(s) - 5 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ШЕЕЕСЕТИОСМАШИ
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#1

Quote:Tesno za studente i brigadiste

Nebojša Popov | 15. jun 2008. 00:00 | Komentara: 0




[Image: e63eba4a60c5a7383338249762b2606c_L.jpg]

Demonstracije su izbile u Studentskom gradu u noći između drugog i trećeg juna 1968. godine. Trećeg juna otpočeo je štrajk Beogradskog univerziteta


ZAPLET iz kojeg su proistekle demonstracije izgleda, na prvi pogled, dosta bezazlen. Pokrovitelj zabavne priredbe “Karavan prijateljstva” - “Večernje novosti” i Dom omladine iz Beograda - zakazao je, pred polazak na turneju po zemlji, predstavu - generalnu probu za drugi jun uveče. Ona je bila predviđena za brigadiste radne akcije “Novi Beograd 68” i trebalo je da se održi na otvorenom prostoru uz, kako je to bilo uobičajeno, slobodan pristup studenata i građana. Međutim, pošto su meteorolozi predvideli kišu, odlučeno je da se priredba održi u zatvorenom prostoru, u sali Radničkog univerziteta u Novom Beogradu, koja može da primi oko 400 posetilaca. Studenti i građani nisu obavešteni da u salu mogu ući samo brigadisti.
Pred početak priredbe, oko 20 časova, prilikom ulaska brigadista u salu, pokušao je da uđe i izvestan broj studenata. Tada nastaje nered. Redari letvama sprečavaju ulaz u salu. Preostale brigadiste uvode unutra kroz sporedan ulaz. Kad je priredba već počela, pred ulazom u salu dolazi do tuče između redara i dežurnih brigadista, s jedne, i okupljenih studenata i građana, s druge strane. Pozvana je milicija, te ubrzo stižu patrolna kola s tri milicionera. Oni ne uspevaju da uspostave red. Oko 21 čas tuča dostiže vrhunac. Redari i grupa brigadista letvama rasteruju okupljene građane, a ovi bacaju kamenje na prozore. Prekida se priredba, rukovodioci radne akcije izvode brigadiste iz sale u hol Radničkog univerziteta. Oko 22 časa stiže oko 40 milicionera, u šlemovima. Dok oni, palicama, rasteruju okupljenu masu, brigadisti su autobusima evakuisani u Beograd.
Ubrzo dolazi do tuče između milicionera, s jedne, i studenata i građana, s druge strane. Palicama i šmrkovima, milicioneri ih potiskuju prema Studentskom gradu. Razglasna stanica Studentskog grada emituje, u više navrata, obaveštenje o sukobu milicije i studenata, tumačeći ga kao posledicu loše organizacije priredbe, i poziva studente da se povuku u svoje sobe. Ali, masa pred Studentskim gradom postaje sve veća. Milicija ih, šmrkovima i palicama, ograničava na taj prostor. Iznenada, proneo se glas, kasnije nepotvrđen, da je jedan student ubijen.
Studenti, revoltirani, potiskuju milicionere i zaposedaju vatrogasna kola. Oni se sa zaplenjenim kolima upućuju ka menzi, koja je u središtu Studentskog grada, a milicioneri se koncentrišu oko Radničkog univerziteta. Jedna grupa studenata otišla je u brigadirsko naselje i polupala prozore (oko 112 okana) na barakama. Oko ponoći, na skveru pred Studentskim gradom nalazi se oko tri hiljade studenata. Na zaplenjena vatrogasna kola penju se govornici. Oni govore, između ostalog, o tome da, zbog brutalnog nasilja nad njima, i zbog drugih loših pojava u društvu, treba formulisati studentske zahteve i poći, odmah, pred Saveznu skupštinu, u Beograd, da bi ih predali poslanicima.
Samo što je prevaljena ponoć, kolona studenata, gurajući pred sobom zaplenjena vatrogasna kola, kreće ka Beogradu. U koloni ima i građana. Ona zastaje pred ulazom u podvožnjak, koji čuva kordon milicionera, a grupe milicionera nalaze se i u neposrednoj blizini, kraj zgrade Skupštine opštine Novi Beograd. Dve delegacije studenata pokušavaju da stupe u pregovore. Tada odjeknuše pucnji, pogođen je i jedan pregovarač.
Kamenje leti na obe strane. Studenti potpaljuju vatrogasna kola i puštaju ih niz nagib ka podvožnjaku. Milicija kreće u napad i potiskuje studente prema Studentskom gradu. Dolazi velika grupa milicionera, preseca put studentima i oni u neredu beže. Veći broj studenata je povređen, a više desetina je privedeno na saslušanje. Pušteni su u toku noći. Ubrzo potom, grupa milicionera upada u Studentski grad i, uz pucnjavu, rasteruje okupljene studente.
U rano jutro, oko 4 sata, razglasna stanica Studentskog grada emituje vanredno saopštenje u kojem se, između ostalog, kaže da je u Studentskom gradu formiran Akcioni odbor demonstracija, koji će organizovati miting.
Oko 6 časova i 30 minuta počinje plenum u prostorijama Univerzitetskog odbora Saveza studenata. Prisutni su: prorektor Univerziteta, dekani većine fakulteta, članovi Univerzitetskog komiteta SK, predstavnici gradskih političkih rukovodstava i članovi Univerzitetskog odbora. U toku sastanka pristižu učesnici demonstracija i obaveštavaju prisutne o događajima u minuloj noći. Plenum je našao da je nastalo nenormalno stanje na Beogradskom univerzitetu. Pomenuta je i ideja o stupanju Univerziteta u štrajk. Prisutni su se dogovorili da pođu u Studentski grad, na zakazani miting.
Miting u Studentskom gradu počeo je oko 8.15. Pored studenata, prisutni su prorektori Univerziteta (rektor Dragiša Ivanović bio je na putu), više profesora, članovi Univerzitetskog komiteta i Univerzitetskog odbora. Govornici iznose ocene o noćašnjim događajima. Predloženo je i odlaganje ispita za sedam dana. Predstavnik Štaba omladinske radne akcije izvinio se studentima zbog nevolja povodom priredbe. Izabran je Akcioni odbor od dvadesetak studenata.
Sa mitinga, na predlog većine govornika, studenti kreću ka Beogradu, da bi na Trgu Marksa i Engelsa održali mirne demonstracije i formulisali svoje zahteve, noseći sliku predsednika Republike, državnu i partijsku zastavu, pevajući himnu i Internacionalu. I “Druže Tito mi ti se kunemo...” Nose i transparente i izvikuju parole - “Tito - Partija”, “Imamo li Ustav?”, “Studenti - radnici”, “Hoćemo posao”, “Dole socijalistička buržoazija”, “Pucali su u nas”, “Ja sam pretučen”, “Dole šef ubica - Bugarčić”, “Mi smo sinovi radnog naroda” i sl. Kolona je organizovana. Poredak čuvaju redari. Nema izgreda.
Kod podvožnjaka nalazi se dugačak špalir milicionera. Svi prilazi su blokirani, milicionerima i kamionima. Iznad podvožnjaka, prugom, manevriše teretna kompozicija. Iznad okupljene mase stalno nadleće jedan helikopter, vojni. Tu su i profesori i političari, neki među studentima, a većina iza kordona milicije. Između nekolicine studenata i političara dolazi do pregovora, među njima su i student Vladimir Mijanović i političar Veljko Vlahović.
Studenti Vlahovića dočekuju povicima: “Veljko, vodi nas!”, “Tito bi nas vodio!” Predstavnici studenata ostaju uporni u težnji da nastave ka Beogradu, dok ih političari odvraćaju od toga, nikako ne pristaju na demonstracije, nude razgovore s predstavnicima studenata... I dok razgovori još traju, zatalasalo se desno krilo demonstranata, milicija (među njima bilo je i lica u civilu) kreće u napad, potiskuje studente, i nogama i rukama, uz psovke i brutalne uvrede. Gaze i studentkinje. Među premlaćenima ima i profesora.
Razbijeni demonstranti, uspevši da za trenutak potisnu milicionere ka podvožnjaku, povlače se prema Studentskom gradu. Duž puta ostaje veliki broj povređenih. U blizini nema bolničkih kola, građani prevoze povređene u bolnice.
Sa studentima se povlačio i Miloš Minić, koji je takođe dobio batine od milicije, upravo onda kada je pitao ko im je naredio da napadnu studente. Na razgovor s Akcionim odborom, u Studentskom gradu, došli su Branko Pešić, Đurica Jojkić, Petar Stambolić i dr. Studenti su obrazovali grupu koja treba da formuliše studentske zahteve i da objasni razloge demonstracija.
U rano popodne, u Studentskom gradu održan je sastanak Akcionog odbora demonstracija, Redakcije lista “Student“ i Univerzitetskog odbora SS. Oni izdaju Proglas u kojem, pored ogorčenja što je štampa prikazala demonstrante kao izgrednike i dokoličare, ističu razloge studentskog protesta, to su: velika društvena nejednakost, nezaposlenost i sputavanje demokratije i samoupravljanja. Istaknut je, takođe, zahtev da se puste na slobodu pritvoreni studenti i da se smene oni koji su “krivi za neopisivo surovo ponašanje milicije” i oni koji stoje na čelu beogradskih dnevnih listova, Radio-Beograda i Tanjuga “zbog besprimerno lažnih obaveštenja”. Zatraženo je i sazivanje Predsedništva Savezne skupštine radi razmatranja, zajedno s predstavnicima studenata, studentskih zahteva.
Posebno je ukazano na “postojanje jakih birokratskih snaga u našem društvu”. Zahteva se: demokratizacija svih društveno
-političkih organizacija, posebno Saveza komunista, slobodno formiranje javnog mnjenja i sloboda zbora i demonstracija. Uz to, izneti su i kritički stavovi prema odnosima na Univerzitetu: nepovoljni materijalni uslovi za rad, nerazvijeno samoupravljanje i postojanje klanova i monopola na katedrama; zahteva se da bude uvedena potpuna i demokratska reizbornost svih nastavnika i da se uklone prepreke slobodnom upisu studenata.
Dvorište Kapetan-Mišinog zdanja, gde se nalaze Filozofski fakultet i Rektorat, puni se studentima već u rano popodne. Vode se živi razgovori. Čuje se i predlog o okupaciji zgrade. Zakazana je sednica Veća fakulteta. Na sednici Veća, u znak protesta zbog nasilja nad studentima, dekan Jovan Kovačević podnosi ostavku. Odlučeno je da Fakultet stupi u štrajk.
I na Mašinskom fakultetu održan je zbor. Izražena je solidarnost sa akcijom studenata iz Studentskog grada. Odlučeno je da se okupira zgrada. Sa zbora, oko hiljadu studenata i nastavnika kreće prema Novom Beogradu, ali ih presreće milicija i vraća prema Fakultetu.


GENEZA BUNTA
Feljton je napravljen prema knjizi Nebojše Popova “Društveni sukobi izazov sociologiji - beogradski jun 1968”, koja je prvi put objavljena 1983, ali je odmah bila zabranjena. U ovoj knjizi, koja je rezultat desetogodišnjeg rada, autor daje genezu studentskog bunta u Titovoj Jugoslaviji, detaljno opisujući zbivanja na Beogradskom univerzitetu. Koristeći veliki broj dokumenata, Popov daje odgovore na pitanja kako je nastao studentski pokret, šta je u sebi nosio, za šta se zalagao i kako se završio.
20-09-2017, 01:14 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#2

Quote:Policija blokira fakultete




Nebojša Popov | 16. jun 2008.  
Više od deset hiljada studenata i profesora 4. juna u?estvuje na zborovima demonstranata. Studentima zabranjen izlazak na ulice

U TOKU popodneva, 3. juna, milicija blokira prolaze ka Filizofskom fakultetu. Isto se događa i oko drugih fakulteta.

Na mitingu u Studentskom gradu oštro je osuđena brutalnost milicije i energično zahtevano da se pronađu odgovorni funkcioneri i podvrgnu odgovarajućim sankcijama. Savet univerziteta, na sednici koja je počela posle 17 časova, pošto se upoznao sa studentskim zahtevima i solidarisao sa studentima, odlučio je da Univerzitet stupi u sedmodnevni štrajk.
Univerzitetski odbor 3. juna uveče donosi, pored ostalog, i ove odluke: 1. da se na svim fakultetima, akademijama i višim školama organizuju zborovi na kojima će se raspravljati o zahtevima demonstranata, o stanju na Univerzitetu i u društvu, 2. da se izdaju vanredni brojevi Studenta i da se pokrene izdavanje biltena koji će tačno i efikasno obaveštavati studentsku i širu javnost o događajima na Univerzitetu; ova potreba je utoliko veća, jer, kako se ističe, ostala sredstva informisanja rđavo obavljuju ovaj značajan društveni posao.
Dopiru i vesti o prvim reagovanjima na demonstracije u Beogradu. Studentima stižu pisma i telegrami u ime radnika. Sve češće su negativne ocene studentskih akcija. Stiže i vest da su ih "osudili" i rukovodioci SK i SS Niškog univerziteta, dok niški studenti demonstriraju protiv takve osude i solidarišu se sa svojim beogradskim kolegama. Sutradan je u Borbi objavljena vest: "Niški studenti su protiv ovakve izjave, jer smatraju da je rukovodstvo govorilo u njihovo ime, ne pitajući studente. Zbog toga su i izašli na ulice (oko stotinu studenata) sa parolama: 'Mi smo prevareni', 'Puna podrška beogradskim studentima', 'To je birokratija', a najčešće je izvikivana parola 'Tražimo naša prava'".
Iste večeri, televizija emituje izlaganje Veljka Vlahovića o događajima u Novom Beogradu. On kaže da povod nije bitan, jer "duboko i opravdano nezadovoljstvo studenata" proizlazi iz krize zastarele koncepcije evropskih univerziteta. On ističe da su "naši studenti za socijalizam" i da, ako im se u tom pogledu ne veruje, onda "nema poverenja u budućnost", i smatra da "ovaj događaj treba tumačiti velikim delom kao zahtev, makar i spontani, za jači razvoj samoupravljanja". On odbacuje tuču i nasilje "ma sa koje strane dolazilo", te izražava "najveće ogorčenje i žaljenje zbog toga što se desilo" i zahteva "hitnu istragu".
Na Filozofskom fakultetu, sve do duboko u noć, vlada izuzetna živost. Na improvizovanoj bini, pod lipama, smenjuju se govornici. O svemu se raspravlja. I sa balkona, prema Studentskom trgu, studenti i profesori govore okupljenim građanima. Saobraćaj je obustavljen. Ljudi stoje i na krovovima autobusa. Proglas i Rezolucija nalaze se u sve većem broju ruku... Mnogi ostaju na fakultetu i preko noći. To je noć odluke. Hoće li tu, bez većih potresa, dočekati jutro?
Tako je, pošto je fizičkim nasiljem sprečen trostruki pokušaj mirnih demonstracija, počeo štrajk. Pod snažnim fizičkim i ideološkim pritiskom, studenti su ukazali na krupne povode svog protesta, na bitne društvene probleme: društvenu nejednakost, nezaposlenost i sputavanje demokratije i samoupravljanja. U tom okviru postavili su i svoje "staleške" probleme.
VeĆ na samom početku štrajka postaje sve izvesnije koliko je sukob složen i dubok. Nasilje je manje brutalno, ali i dalje je snažno. Blokada fakulteta traje i dalje. Studentima je zabranjen izlazak na ulice, a njihovim idejama i stavovima pristup javnosti. Republički sekretar za unutrašnje poslove S. Zečević izdao je sledeću Naredbu (Večernje novosti, 4. juni) "o zabrani održavanja svih manifestacija, mitinga i demonstracija i povorki na ulicama, trgovima i drugim javnim mestima u Beogradu. 1. U studentske demonstracije koje su održane u Beogradu 2. i 3. juna 1968. umešali su se izvesni neodgovorni elementi, tako da je 38 lica povređeno i pričinjena materijalna šteta na ličnoj i društvenoj imovini u vrednosti preko 1,5 miliona dinara. U noći izmeđi 3. i 4. juna ti isti neodgovorni elementi podmetnuli su eksploziv u poslovnicu 'Putnika' u Ulici Dragoslava Jovanovića. Ovim postupcima dovedeni su u pitanje javni red i mir, bezbednost građana, kao i društvena i lična imovina. 2. U cilju zaštite javnog reda, mira i bezbednosti, zabranjuje se održavanje svih manifestacija, mitinga, demonstracija i povorki na ulicama, trgovima i drugim javnim mestima u Beogradu. 3. Ova Naredba stupa na snagu odmah, a o njenom izvršenju staraće se Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove Beograda". Pored razlike u proceni visine štete pada u oči još jedna okolnost - navodna eksplozija mine u prostorijama "Putnika". Nju je još pomenuo i B. Pešić, predsednik Skupštine grada. Tačnost ovih izjava nikada nije bila javno dokazana, pa i da jeste, kakve bi to veze moralo imati sa studentima?
Tokom štrajka, povodi za protest postaju jasniji i neposrednije izraženi.
Četvrtog juna započeli su zborovi na gotovo svim fakultetima, akademijama, visokim i višim školama Beogradskog univerziteta, uz učešće više od deset hiljada studenata i nastavnika.
Glavna tema zborova su događaji iz prethodnog dana. Izražena je solidarnost sa učesnicima jučerašnjih demonstracija. Razmatrani su i podržani Proglas i Rezolucija.
Nasilje nad studentima prestaje da bude glavna tema. Kao glavni cilj postavljeno je probijanje izolacije; zahteva se povlačenje milicije i zabrane demonstracija; studenti nastoje da stupe u kontakt s radnicima i građanima.
Sa zbora na Poljoprivrednom fakultetu upućen je zahtev da se "bez odlaganja, a najkasnije do 5. juna u 9 časova, povuče naredba o zabrani sastajanja na javnim mestima i slobodi manifestacija. Ovo se zahteva ne samo na osnovu načela Ustava, nego i zbog činjenice da se ovakva prava i dostojanstvo čoveka krše u jubilarnoj godini Deklaracije o pravima čoveka".
Zborovi upućuju delegacije na druge fakultete, pa i univerzitete. Šalju pisma, telegrame, obaveštenja i apele na mnoge adrese.
Težnje studenata naročito su usmerene ka jednom delu društva - radnicima - od kojih se očekuje podrška pošto studentski zahtevi idu najviše njima u prilog. U radničkoj klasi tražen je i očekivan presudan činilac započete borbe. Zborovi šalju delegacije u fabrike. Očekuju da će tačnim obaveštavanjem radnika o prirodi studentskih akcija steći njihovo poverenje i podstaći ih na samostalno i slobodno opredeljenje.
Zbor na Pravnom fakultetu upućuje, na primer, delegaciju u "Industriju motora" u Rakovici. Tamo su odbijeni već na kapiji. Ponegde uspevaju. Studente Mašinskog i Pravnog fakulteta pozvala je organizacija SK preduzeća "Komgrap" u Kijevu. Studenti Saobraćajnog fakulteta posetili su Auto-kuću "Zastava". U razgovoru s predstavnicima preduzeća uspostavljeno je, kako su docnije tvrdili članovi delegacije studenata, uzajamno poverenje. Jedina "ograda" tiče se "metoda" studentskih akcija. I ona nestaje, tvrde delegati, u neformalnim kontaktima s radnicima.

NASILJE REŽIMA
NASILJE je glavna tema skupova i razgovora. Ono je, za mnoge, iznenadno i ružno otkrovenje. "Ta sila, nadmena i barbarska", piše Alija Hodžić, student sociologije, "pokušala je da uništi um, da ospori svaku mogućnost umnog zasnivanja odnosa među ljudima". Štampa, takođe, piše o nasilju, ali o studentskom - o rušenju i upropašćavanju društvene imovine, čak o "višečasovnom orgijanju" (Ekspres politika). Večernje novosti prenose izjavu načelnika SUP Beograd o ranjavanju radnika D. Savića, koji je bio među demonstrantima. Prema njemu, "hitac kojim je pogođen D. Savić došao je od strane gde su bili studenti".

ZABRANA "STUDENTA"
OKRUŽNI javni tužilac S. Milošev izrekao je privremenu zabranu rasparčavanju vanrednog broja Studenta. Ova zabrana, kako piše u narednom broju Studenta", "mogla je naneti neuporedivo više štete nego što je odgovorni drug predvideo. Naime, studenti su na mnogim mestima i u Studentskom gradu hteli da izađu na ulicu kada im je saopšteno da se list neće rasturati". Veći deo sadržaja lista preštampan je u Crvenim novinama Pravnog fakulteta. Prema oceni redakcije lista Student, odluka o zabrani lista doneta je pre nego što je završeno štampanje lista, što dokazuje to što je u rešenju tužioca naveden jedan pasus koji je postojao samo u rukopisu priloga za list. O pouzdanosti merila za donošenja odluke mogućno je suditi samo na osnovu izjave samog Tužilaštva, prema kojoj je više merodavna "procena političkog trenutka od samog sadržaja, te je ono povuklo prvobitnu odluku, kada je ocenilo da se stanje normalizuje".

Feljton je napravljen prema knjizi Nebojše Popova “Društveni sukobi izazov sociologiji - beogradski jun 1968”, koja je prvi put objavljena 1983, ali je odmah bila zabranjena. U ovoj knjizi, koja je rezultat desetogodišnjeg rada, autor daje genezu studentskog bunta u Titovoj Jugoslaviji, detaljno opisujući zbivanja na Beogradskom univerzitetu. Koristeći veliki broj dokumenata, Popov daje odgovore na pitanja kako je nastao studentski pokret, šta je u sebi nosio, za šta se zalagao i kako se završio. Knjigu je ovih dana, štampao “Službeni glasnik” i može se naručiti na tel. 011/36 444 52 ili na e-mail: kontakt@slglasnik.com.
(Nastaviće se)
20-09-2017, 01:17 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#3

Quote:Robespjer pod lipama


Nebojša Popov | 17. jun 2008.

U Kapetan-Mišinom zdanju improvizuje se umetnčiki program. Studenti ovacijama pozdravljaju Stevu Žigona koji govori monolog iz "Dantonove smrti"






Nastojanja pojedinaca i grupa da stupe u kontakt s radnicima, kao i pokušaji da u fabrikama podele svoje biltene i saopštenja, po pravilu nailaze na snažan otpor fabričkih vlasti, i ne samo fabričkih.
Na zborove, pak, dolaze i radnici. Neki od njih govore, podržavaju studente i pokušavaju da objasne konformističko ponašanje radnika "u masi". Dolaze i grupe radnika koje se predstavljaju kao delegacije pojedinih fabrika (Komgrap, Šećerana, D. Tucović, Kombinat Sport, na primer).
Zbor Filozofskog i Filološkog fakulteta upućuje apel "Radnicima, građanima i omladini". U njemu tumače smisao započetih akcija. Kao bitno, ističu sledeće: "Mi nemamo nikakav poseban program, naš program je program najnaprednijih snaga našeg društva Program SKJ i Ustav. Mi zahtevamo njegovo dosledno sprovođenje."
U saopštenju umnoženom za javnost studenti Akademije likovnih umetnosti, prihvatajući Proglas, naročito osuđuju "stanje nepismenosti ogromnog broja ljudi" i traže da se "ona u potpunosti iskoreni u određenom razumnom roku". Oni ističu još i to da se "nastale teškoće i problemi u privredi ni u kom slučaju ne smeju rešavati otpuštanjem radnika".
Studenti Mašinskog fakulteta nameravaju da, preko Saveza sindikata Jugoslavije, obaveste radnike cele zemlje o studentskoj akciji. Njima je posebno stalo da stupe u kontakt i s predsednikom Republike. Veruju da će ih on razumeti i podržati. Pozivaju ga da "lično prisustvuje mitingu koji treba da se održi u Beogradu i da tom prilikom održi govor".
Na zborovima se javljaju i nove ocene prilika, ideje i inicijative, rasprave su kritičke i strasne, bez konferencijaške lenjosti. Traže se izlazi iz krize društva. Tako, na primer, studenti Filološkog fakulteta smatraju da "privrednu i društvenu reformu ne mogu ostvariti oni isti ljudi koji su svojom nesposobnošću doveli do kritičnog stanja, koje nas upravo nagoni na ovu društvenu akciju, sve polumere i odlaganja bez lične odgovornosti više se ne mogu podneti". Studenti Prirodno-matematičkog fakulteta traže "da listovi dnevne štampe, radio i televizija objave Pismo IK CK SKJ iz 1962. godine" i osuđuju one koji su ugušili inicijative koje je ono pokrenulo.
Već na zborovima prvoga dana štrajka bilo je pokušaja da se sačini program koji bi potpunije izrazio gledišta štrajkača. Na Pravnom fakultetu razmatran je predlog jednog takvog programa, koji je usvojen i upućen Univerzitetskom odboru radi daljeg razmatranja. Ponegde dolazi i do oštrih sporova. Verovatno bi ih bilo i više da nije bilo preterivanja u strahu od provokatora.
Ni trpeljivost prema različitim idejama i oblicima ponašanja nije na zavidnoj visini, možda zbog nerazvijene demokratske tradicije ili zbog grčevitog nastojanja da se, u nametnutoj izolaciji i ugroženosti, očuva jedinstvo?
U dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja je najdinamičnije. Na zborovima studenata i nastavnika Filozofskog fakulteta, kojima obično uspešno i nenametljivo predsedava Dragoljub Mićunović, asistent, oblikuju se stavovi koji imaju znatan uticaj i van okvira ovog fakulteta. Tu se održavaju i skupovi kojima ne prisustvuju samo studenti. Na zboru u utorak u podne jednoglasno je odlučeno da se od danas Beogradski univerzitet zove Crveni univerzitet "Karl Marks". Uz Internacionalu, sve češće se čuje Koračnica Crvenog univerziteta (posvećena Vladimiru Majakovskom, tekst Miroljuba Todorovića, a muzika Vuka Stambolovića):

K'o kiša plamna
na zemlji sušnoj
Što mlazom vode peva
Putem revolucije
koračajmo
Leva! Leva! Leva!
Nek' sunce padne
u srca naša
Nek' munja zemljom seva
Kljusinu istoriju
poterajmo
Leva! Leva! Leva!
Za hrabrost očeva
znamo iz knjiga
I njihov je san to,
što zagreva
Danas i dalje
naša je briga
Leva! Leva! Leva!
Pred očima nam sada
k'o nekada njima
Komuna - zvezda izgreva
Mladost je naša
privilegija
Leva! Leva! Leva!

Na istom mestu, i drugde, improvizuju se umetnički programi. Ponekad, spontano, vaskrsava ambijent antičkog pozorišta.
Tako nešto dogodilo se, na primer, onda kada je Stevo Žigon improvizovao govor Robespjera u Jakobinskom klubu, uoči smaknuća Dantona (iz Bihnerove drame Dantonova smrt). Posebno su zanimljiva mesta i način reagovanja "hora" (prema snimku M. Klarina, urednika Susreta, objavljenom u vanrednom broju ove revije 11. juna):
"Samo smo čekali na krik gnevnog negodovanja koji se razleže sa svih strana, pa da - progovorimo? (Ovacije.)
Naše su oči bile otvorene, videli smo kako se neprijatelj sprema i diže, ali nismo dali znak. Pustili smo narod da sam nad sobom bdi i stražari. Ali narod nije spavao. Narod je zazveketao oružjem! Ja sam već jednom rekao: na dva dela, kao dve vojske raspali su se unutrašnji neprijatelji republike. Jedne od tih frakcija više nema. (Ovacije.) Da je pobedio Eber, republika bi se pretvorila u haos, i despotizam bi bio zadovoljen! Mač zakona pogodio je te izdajnike! Ali, tuđincu za postizanje iste svrhe služe zločinci druge vrste. Mi ništa nismo postigli ako ne uništimo i drugu frakciju.
Oružje republike je - strah! Snaga republike: vrlina! Vrlina, jer bez nje je strah ubitačan. Strah, jer bez njega je vrlina nemoćna. Oni kažu da je strah oružje despotske vladavine i da stoga naša vladavina liči na despotizam. Svakako! Revolucionarna vladavina jeste despotizam slobode! Slobode - protiv tiranije! Svi znaci jedne lažne osećajnosti izgledaju mi kao uzdasi što poleću put Engleske i Austrije!
Ali, ne zadovoljavajući se time da razoruža mišicu naroda, oni pokušavaju još i najsvetije izvore njegove snage da otruju porokom. To je najprepredeniji, najopasniji i najgnusniji napad na slobodu! Porok je Kainov žig aristokratizma! U jednoj republici porok nije samo moralni nego i politički zločin! Poročan čovek je politički neprijatelj slobode! (Ovacije.)
Odmah ćete shvatiti moje reči ako mislite na ljude koji su nekad stanovali na potkrovlju, a danas se voze kočijama i bludniče sa bivšim markizama. (Aplauz.) Kada gledamo kako se zakonodavci narodni razmeću porocima i rasipništvom nekadašnjih dvorana, kako sipaju dosetke, oštre, i ističu svoj umetnički ukus, kako već polako usvajaju pravila otmenog ponašanja, kada gledamo kako se markizi i grofovi revolucije žene bogatim ženama i nose skupocena odela - kada njih gledamo, s pravom se možemo upitati: jesu li oni opljačkali narod! (Skandiranje: "Jesu, jesu...")
Mislim da je nepotrebno dodavati još neke crte portretima koje sam naslikao. Oni su već završeni. Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima koji su mislili samo na to kako da opljačkaju narod, nadajući se da će to pljačkanje ostati nekažnjeno! (Ovacije.) Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima za koje je republika predstavljala špekulaciju, a revolucija - zanat!" (Bučne ovacije i odobravanje.)
U smiraj dana, kad popusti napetost povezana s donošenjem odluka, nastupa vreme za razgovore, za intelektualnu distancu prema dnevnim događajima.
Konvent je nastao na Filozofskom fakultetu. Nažalost, dijalozi koji su tu vođeni nisu zabeleženi, mada su, svakako, imali veliki duhovni upliv na tadašnja zbivanja. Naravno, najveći udeo u radu Konventa imali su domaćini, profesori i studenti Filozofskog fakulteta, mahom sa katedri za sociologiju i filozofiju. Među njima, izuzetnom istrajnošću, prednjačio je profesor Vojin Milić. Diskusije traju od večernjih časova do duboko u noć, ponekad i do jutra. Raspravljaju, i spore se, studenti, profesori, pisci, glumci, građani, radnici. Razgovori se prekidaju samo onda ako neko insistira na nalaženju kakve čudotvorne formule za rešenje praktičnih problema.
Teme za razgovor formulišu pokretači dijaloga, pred sam početak zasedanja Konventa. Kad su uobličene teme, prisutni se opredeljuju za neku od njih, po slobodnom izboru.
Iz istih potreba, slični oblici dijaloga nastali su i na drugim fakultetima. Samo, onaj na Filozofskom fakultetu najduže je opstao, i posle okončanja štrajka, da bi kasnije, u sličnim situacijama, bio obnavljan.

DRŽ'TE GA!
ŠTAMPA i drugi činioci van Univerziteta koriste svaku pojedinost koja se može upotrebiti za razgorevanje sumnji u studente. U oskudici senzacija te vrste, oni retke detalje ponavljaju i variraju. Jedna od takvih je i navodni pokušaj rehabilitacije M. Đilasa od strane J. Barovića, beogradskog advokata, koga su studenti Pravnog fakulteta onemogućili da govori. A još gore je prošao u Studentskom gradu. Tamo su, prema pisanju štampe, za njim pokrenuli pravu poteru: "Drž'te ga, trčite za njim, udarite ga..."
20-09-2017, 01:23 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#4

Quote:Strah od radničkog bunta

Nebojša Popov | 18. jun 2008.

Svetozar Stojanovići: Pred studentskim pokretom isprečila se državna i partijska birokratija, strepeći od mogućnosti da on postane detonator radnčike pobune







PRERASTANjE demonstracija u štrajk stavilo je studente pred složen zadatak da, uprkos tome što su spoljnim pritiskom izolovani od javnosti i prostorno izdeljeni, sinhronizuju svoje akcije. Ipak, to im donekle polazi za rukom. Na osnovu rasprava na prvim zasedanjima zborova, formulisani su zajednički zaključci štrajkača.
1. Da se upute zahtevi odgovarajućim skupštinama za smenjivanje saveznog, republičkog i gradskog sekretara za unutrašnje poslove;
2. Da se pozovu na partijsku odgovornost urednici štampe, radija, televizije i Tanjuga, jer su podlo i nepošteno obaveštavali javnost o studentskim zahtevima;
3. Da se hitno izvrši deblokiranje fakulteta;
4. Da se puste na slobodu svi uhapšeni studenti i da se oslobode kasnije istrage i sudske odgovornosti;
5. Da se ukine odluka o zabrani demonstracija na javnim mestima, a ukoliko se bude osetila potreba za demonstracijama, studenti će tražiti dozvolu od odgovarajućih organa vlasti;
6. Da studenti ostanu na fakultetima i da ne izlaze na ulicu, da bi izbegli bilo kakve provokacije;
7. Sutra će biti naknadno objavljen akcioni politički program na osnovu kojeg će se ubuduće dejstvovati. Uputiće se zahtev svim odgovarajućim političkim telima da pozitivno odgovore na ove studentske zahteve. Univerzitetski odbor SSJ BU će obavestiti sve fakultete o odgovorima na postavljene zahteve.
(U Beogradu, 4. VI 1968. u 15 časova. Plenum Univerzitetskog odbora SS BU i predstavnici akcionih odbora fakulteta.)
TRI stvari u ovom dokumentu posebno su značajne. Pre svega, u njemu su formulisani neposredni zahtevi štrajkača (tačke 1 - 5). Zatim, najavljeno je donošenje političkog programa studentskog pokreta (tačka 7). Najzad, ovaj dokument potpisali su - zajedno - novo i staro studentsko rukovodstvo. Neposredni zahtevi štrajkača tiču se sasvim određenih i neposrednih stvari - pokretanja postupka za utvrđivanje odgovornosti nekolicine upravnih i političkih funkcionera za njihovo praktično držanje prema studentskim demonstracijama. Reč je o osobenom političkom pritisku studentskog mnenja na postojeće državne i samoupravne organe u čijoj je nadležnosti donošenje odluka o odgovornosti pomenutih funkcionera.
Takav pritisak je, prema ustavnim načelima i drugim normama, dopušten, ali nije uobičajen. Isto tako, i demonstracije su, u načelu, dopuštene, ali takođe nisu uobičajene. Legitimnost i legalnost ovih zahteva podstakli su, verovatno, mnoge studente da poveruju kako će oni biti ispunjeni bez naročito krupnih društvenih potresa. Možda nisu ni pomislili, barem u prvom trenutku, da je posredi dalekosežan presedan, da neki upravni ili politički funkcioner bude opozvan ili smenjen na inicijativu koja bi došla izvan date hijerarhije (tačnije: mimo zahteva njenog vrha). No, zahtevi su postavljeni i videćemo šta će se s njima dalje dogoditi.
NAJAVA političkog programa studentskog pokreta proizlazi, po svemu sudeći, iz dosta snažne potrebe studenata da objasne, sebi i drugima, povode i ciljeve svojih akcija. Već na početku junskog sukoba oblikuje se mnjenje o izuzetnom značaju tekućih zbivanja. Takvo mnenje ispoljeno je u citiranom Biltenu br. 3, gde se pominje "studentski politički pokret". O tome je nešto određenije rečeno već u prvom vanrednom izdanju lista Student.
"Na Beogradskom univerzitetu", istaknuto je uvodnikom Đorđija Vukovića, urednika Studenta, "oživeo je napredni studentski pokret. Prva proba tog pokreta bile su spontane demonstracije u nedelju uveče, u ponedeljak ceo dan i noć u Studentskom gradu i na Filozofskom fakultetu. Neposredno posle vesti o događajima u Studentskom gradu, na mnogim fakultetima održani su mitinzi na kojima su se studenti i profesori solidarisali sa zahtevima istaknutim na demonstracijama. U toku današnjeg dana nastavljeno je sa zborovima na svim fakultetima.
Oduševljenje i smelost studenata stalno rastu. Bezrezervna podrška koju nam pružaju profesori daje nam polet, pomaže nam da celom pokretu damo jednu ozbiljnost, a pomoći će nam da što pre imamo uvid u istorijsku dubinu. Polazeći od nekih temeljnih načela naše revolucije, koje se sada zatamnjuju ili, pak, relativiziraju, ovaj će pokret nastojati da izvrši jednu korenitu analizu naših društveno-političkih prilika".
Put ka uvidu u "istorijsku dubinu", kako je ovde uočena preka potreba studenata, pošao bi od "nekih temeljnih načela naše revolucije" i vodio bi dalje preko kritike aktuelnih prilika. Kuda, to još nije sasvim precizno određeno, kao što nisu tačno utvrđena ni polazna načela, a korenita analiza je tek najavljena.
KRITIČKA i revolucionarna nastrojenost podsticana je, između ostalog, prizivanjem sećanja na predratni revolucionarni pokret studenata Beogradskog univerziteta. O tome je govorio, na primer, narodni heroj Milinko Đurović na zboru studenata Pravnog fakulteta, istakavši da su upravo započete akcije, po njegovom mišljenju, na najboljem tragu predratnog revolucionarnog pokreta. Težnja za sticanjem razvijene istorijske svesti sasvim je razumljiva kada se ima na umu da su sadašnji studenti rođeni za vreme i posle rata i da tek u ovim akcijama stiču, u širim razmerama neposredno političko iskustvo. Tekuća zbivanja dovoljno su burna i puna iskušenja, da će nesumnjivo ubrzati duhovno i praktično sazrevanje čitavih generacija.
Napokon, to što su ovaj dokument potpisali, zajedno, novo i staro rukovodstvo, akcioni odbori i Univerzitetski odbor, otvara, takođe, neka bitna pitanja, kako o uslovima koji su ovom činu prethodili tako i o posledicama svojevrsnog "dvovlašća" u studentskom pokretu. Ono će nastupiti vrlo brzo, već u nastavku štrajka, pogotovo u toku raspravljanja o njegovom okončanju. Pokazaće se i kasnije, posle štrajka. Za sada dovoljno je samo skrenuti pažnju na postojanje izvesnog paralelizma između demokratski izabranih i zatečenih studentskih rukovodstava. Isti problem, mada u znatno manjoj meri, pojaviće se i unutar organizacije Saveza komunista na Univerzitetu.
Celovito objašnjenje tekućih zbivanja mogućno je, da podsetimo, tek na osnovu temeljitog proučavanja što je prethodilo i sledilo junskom sukobu. Ovaj deo razmatranja ograničen je, pak, na analizu njegovog toka, onoliko koliko to dopušta raspoloživa građa.

ZID BIROKRATIJE
SVETOZAR Stojanović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, smatra da je studentski pokret juna 1968, bio opredeljen za kontinuitet socijalne revolucije, i da se "spontan i demokratsko-komunistički po svom karakteru", suprotstavio i etatističkim snagama, pod čijim uticajem "sve proklamovane reforme završavaju kao reorganizacije", i sitno buržoaskim snagama koje fetišizuju tržišnu stihiju. U junu se pred studentskim snagama, pokretom, ističe Stojanović, isprečio zid solidarnosti državnog aparata, državne i partijske birokratije. Oni su, zbog toga što ovoga puta imaju protiv sebe masovne demonstracije a ne izolovane radničke štrajkove, "strepeli od mogućnosti da studentski pokret postane detonator za eventualni radnički pokret", te su svim silama nastojali da studentski pokret svedu na "politički i kulturni hepening unutar zidova univerziteta".

LARMA I DOSADA
O "studentskim nemirima u svetu Krleža je u svoj dnevnik, između ostalog, zapisao i ovo: "Viču dječaci u Berlinu, viču u Parizu, viču po svim talijanskim gradovima, pale automobile, dižu barikade, provaljuju na univerzitete, lupaju kamenjem stakla na školskim prozorima, ovi Markuzeom nadahnuti 'nosioci buntovne misli', ova 'nada budućih pokoljenja' spremna na svoju veliku istorijsku ulogu beskompromisne negacije politike, intelektualne i moralne stvarnosti. I 1956. oko 'Petefi-Kluba' vikali su dječaci po peštanskim ulicama, a danas larmaju oko Dubčeka u Pragu, kao bitnici u Londonu, ili SDS u Bonu, Frankfurtu ili Berlinu... Jedan od zlih duhova ove galame je između ostalih mnogih drugih napasti i Dosada. Dosađuju se od preobilja djeca, ne vjerujući više ni u što što bi moglo da oduševi novim inspiracijama... Beograd oblijepljen hura-hura plakatima za Kon-Bendita, za Žan - Pol Sartra, za Markuzea, za Rudija Dučkea, za Če Gevaru i za Maoa. Vidi što govori Radio-Tirana..."
20-09-2017, 02:09 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#5

Quote:Neprijatelj kao utvara


Nebojša Popov | 19. jun 2008.

[Image: 757z468_Demonstracije1968,%20novi%20bgd1.jpg]

U reakcijama partijskih organa na studentske demonstracije primetni su znaci uzrujanosti i agresivnosti, kao da su dovedeni u pitanje opstanak društva, poretka i socijalizma



PRVA značajnija javna reagovanja na studentske demonstracije i štrajk, ako izuzmemo aparat fizičke prinude, potiču od političkih rukovodstava, masovnih glasila i pojedinih organizacija i ustanova.
Od političara, pred širu javnost na početku sukoba individualno je istupio, osim Veljka Vlahovića, još Miloš Minić. U pogledu zbivanja na Univerzitetu, Minić izražava poverenje u studente, da će oni sami u svojim redovima obuzdati one koji "teže da se nametnu" akciji kako bi je usmerili "mimo svih društvenih formacija", kao "nekakvu spontanu i stihijnu akciju, mimo svih društvenih organizacija i samoupravnih tela", što znači, "u krajnjoj liniji, protiv našeg samoupravnog socijalističkog društva". Istovremeno, Minić odaje priznanje onim studentima koji su pokazali "spremnost i oštrinu da se sami obračunavaju sa pojedincima koji prave ekscese". "Sigurno je", zaključio je Minić, da "ogromna većina studenata želi zaista da se konstruktivno i po mogućnosti što pre reše oni problemi koji pogađaju njih u prvom redu" .
IzvrŠni komitet CK SKJ, konstatuje da su "na liniji programskih ciljeva i politike Saveza komunista oni studentski zahtevi koji teže daljem razvitku samoupravljanja i demokratizaciji društvenih odnosa, što doslednijoj praktičnoj primeni socijalističkih principa raspodele prema rezultatima rada, temeljitoj reformi Univerziteta u skladu sa potrebama samoupravnog društva i ostvarivanju širokog i neposrednog učešća studenata u samoupravnom odlučivanju u visokoškolskim ustanovama i društveno-političkom životu". Izvršni komitet naglašava da su Savez komunista, i njegov predsednik lično, "baš ta pitanja postavili na dnevni red", i da se mnoga od njih već nalaze "u toku ubrzanog rešavanja".
U zaključcima Predsedništva i IK CK Srbije se, pored ostalog, kaže:
"Antisocijalističke, nacionalističke i svakovrsne destruktivne parole i zahtevi koji se čuju i ističu i koji nemaju veze sa opravdanim i već prihvaćenim zahtevima studenata, pokazuju sve jasnije o čemu se zapravo radi. Političko podzemlje svih boja spremno otpočinje sistematsko sejanje dezinformacija i unošenje konfuzije." Partijsko rukovodstvo Srbije očekuje da će "studenti, i pre svega komunisti" biti sposobni da se "razgraniče" s pomenutim pokušajima, i da će "odgovorno i samodisciplinovano" voditi borbu za svoje stavove, a protiv neprijatelja "svih vrsta i boja".
Sekretarijat Gradskog komiteta SK Beograda, zaključcima od četvrtog juna, suštinu studentskih akcija stavlja u kontekst borbe sa "neprijateljima". Evo kako oni, u celini, glase: "Razmatrajući političko stanje na Univerzitetu nastalo posle demonstracija 3. i 4. ovog meseca, Sekretarijat Gradskog komiteta SK Beograda konstatuje sledeće:
1. U toku dvodnevnih demonstracija, opravdani zahtevi za rešavanje materijalnog i samoupravnog položaja studenata i Univerziteta počeli su da se od pojedinih grupa studenata i nekih nastavnika zloupotrebljavaju i pretvaraju u političku akciju protiv socijalističkog demokratskog uređenja, samoupravljanja i politike SKJ. Ti pojedinci i ekstremne grupe, koristeći opravdanu želju studenata za efikasnim rešavanjem aktuelnih problema društva na čemu su već angažovane samoupravne snage zajedno sa Savezom komunista, istupaju sa namerom da organizuju svoje delovanje mimo postojećih oblika samoupravnog sistema, služeći se demagoškim parolama, dezinformacijama, lažnim vestima i anarhističkim zahtevima.
2. Izražavajući raspoloženja i mnogobrojne zahteve komunista i radnih ljudi Beograda, koji se odlučno i sa ogorčenjem suprotstavljaju takvoj akciji, prenosimo poziv svim studentima i profesorima Univerziteta da što pre počnu normalni rad na Univerzitetu i pristupe demokratskom i samoupravnom rešavanju pokrenutih pitanja. Ovo se postavlja utoliko pre što je od strane predstavničkih i izvršnih organa Republike i grada izraženo potpuno razumevanje i spremnost za odlučno rešavanje materijalnog i samoupravnog položaja Univerziteta i studenata. Radni ljudi pozitivno ocenjuju sva konstruktivna istupanja studenata i profesora a posebno njihovo desolidarisanje i ograđivanje od ekstremnih stavova, do čega je došlo na nekim skupovima.
3. U mnogobrojnim pismima i telegramima iz radnih organizacija, radni ljudi izražavaju zabrinutost zato što neobavešteni pojedinci istupaju sa antiustavnim parolama i zahtevima koji, istina retko, nailaze na odobravanje pojedinih studentskih grupa.
Radni ljudi su posebno zabrinuti što nastalu situaciju koriste razni elementi za destruktivnu aktivnost, podstrekavajući nered i unoseći dezinformacije. To zahteva od komunista i radnih ljudi grada punu ozbiljnost i energično, beskompromisno delovanje protiv onih koji ometaju normalan život i rad u gradu i objektivno rade protiv našeg društvenog sistema".
Kad se navedena saopštenja i zaključci pažljivije pročitaju mogućno je zapaziti da su stavovi sadržani u njima veoma neodređeni. Gotovo je nemoguće dokučiti na šta i na koga se oni stvarno odnose. Donekle se može razabrati da su pozitivno ocenjeni oni zahtevi studenata koji se tiču materijalnog položaja Univerziteta i studenata. Ostali njihovi zahtevi - a oni su opsežniji i bitniji - uglavnom su prećutani. Pre svega, nema ni pomena o zahtevu za pokretanje postupka za utvrđivanje odgovornosti određenih funkcionera, niti o kritici društvene nejednakosti, nezaposlenosti i gušenju demokratije. Isto tako, sasvim je neodređeno šta se sve podvodi pod "metod pritiska". Štrajk Beogradskog univerziteta se i ne pominje. Najmanje su određeni navodi o delovanju "neprijatelja" - kojim i čijim, to je ostalo krajnje mutno.
Pored neodređenosti, u ovim stavovima primetni su znaci uzrujanosti i agresivnosti.
Prema njima, izgleda kao da su dovedeni u pitanje opstanak društva, poretka, socijalizma... Zašto, kako i čime, o tome ovde nema nikakvog traga. Velike opasnosti su samo naznačene, dok je sva pažnja usmerena na borbu protiv "neprijatelja" koji, usled krajnje neodređenosti, liči na utvaru. Sem nabujalih emocija, adresantima poziva na borbu, kad razborito razmisle, malo šta može biti jasno o tome šta i ko ugrožava, i protiv koga, za šta i kako treba da se bore.
Objavljene ocene i stavovi, umesto da doprinesu razjašnjenju sukoba i otvaranju puta za njegovo rešenje, povećali su konfuziju i uznemirenost. Ogorčenje je najprimetnije na Univerzitetu; poziv da "što pre počnu normalan rad" delovao je uvredljivo, dok je zahtev za diferencijaciju i uzajamno obračunavanje primljen kao taktički trik. Na ovaj način, postignuti efekat je suprotan od očekivanog, štrajk je nastavljen i pojačane su težnje za jedinstveno držanje i nastupanje. Nedemokratski postupak nije doneo, niti je mogao doneti, demokratske plodove, ni na jednoj ni na drugoj strani.
Za uvid u reagovanje "političkih struktura", svakako, nije dovoljno zaustaviti se samo na njihovim saopštenjima za javnost. Takva saopštenja ni njima ne mogu poslužiti kao jasna i pouzdana polazna tačka za praktično delovanje. Celokupno delovanje, pogotovo ono koje nije za sobom ostavilo pisane tragove, verovatno nije ni mogućno rekonstruisati. Čak ni neke bitne strane takvog delovanja, koje su veoma značajne za razumevanje toka i ishoda junskog sukoba, sasvim je teško, i posle toliko godina, potpuno osvetliti.
Ipak, u javnost su dospeli izvesni nagoveštaji o postojanju i delovanju "neformalnih", zapravo nelegalnih, "centara moći". Kao koordinator političkih akcija pomenut je "štab za borbu protiv studenata". Sem toga, među objavljenim dokumentima nalaze se i određena svedočanstva koja bacaju malo svetla na porive upadljive žestine pri gušenju studentskih nemira", kao i na način njihovog suzbijanja. Bilo je lansirano, "neformalnim kanalima", i ovakvo geslo: "Revolucija je krvlju dobijena, revolucija će se krvlju braniti".
Reagovanja o kojima je ovde bilo reči su krajnje oskudan doprinos prepoznavanju predmeta i učesnika sukoba. Ako jednu stranu čine studenti, ko stoji na drugoj strani? Ovo pitanje ostalo je otvoreno...

NEPREDVIĐENA ŠTETA
PREMA evidenciji zdravstvenih ustanova u Beogradu, u studentskim demonstracijama povređeno je 169 lica (134 studenta, 21 milicioner, 9 brigadista i 5 građana). Posle pružene lekarske pomoći, u bolnici je zadržano 12 lica, a posle tri dana ostalo ih je osmoro - 6 studenata i po jedan milicioner i građanin.
Šteta naneta Radničkom univerzitetu procenjena je na oko 183.000 dinara. Oko naknade štete nastala je zanimljiva situacija. Osiguravajući zavod nije pristao da plati štetu, jer tako nešto nije predviđeno kad se radi o demonstracijama. Oštećeni su, međutim, tvrdili da se ne radi o demonstracijama, već o manifestacijama. Viši privredni sud, kojem su se stranke u sporu obratile, našao je da se radi o manifestacijama "solidarnosti prema društvenom uređenju i samoupravljanju".
20-09-2017, 02:12 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#6

Quote:Studenti veruju samo Titu



Nebojša Popov | 20. jun 2008

[Image: 757z468_foto-tanjug.jpg]
Velike nade demonstranti su polagali u kontakt sa Titom. Tražili su da on dođe kod njih ili da njihovih stotinu predstavnika ode kod njega

IZ demonstracija i štrajka izrastao je studentski pokret. Njegovom oblikovanju, pored ustaljenih zborova i akcionih odbora, doprinelo je i donošenje Akciono-političkog programa. Time su nastala nova obeležja junskog sukoba.
Osnovna tema zborova trećeg dana štrajka bio je nacrt Akciono-političkog programa koji su usvojili predstavnici fakultetskih akcionih odbora i Univerzitetski odbor, u sredu (5. juna u 6 sati) i uputili ga na javno razmatranje.
Dosta zamerki upućeno je stereotipnosti nacrta programa. Studenti Akademije za primenjenu umetnost, na primer, smatraju da je on „napisan na stari rutinski način, razvodnjen i opterećen opštim frazama“, da „nedovoljno odražava situaciju“, i da iz njega nije vidljiva „sva težina situacije i hitnost promena koje predlažemo“. Trebalo bi, sugerisano je, zadržati u središtu pažnje ključni problem – društvenu nejednakost, i insistirati na određivanju maksimalnih i minimalnih ličnih dohodaka.
I principijelno rešenje problema birokratije traženo je, da bi se pošlo dalje od samo njene moralne osude, u ukidanju privilegija. „Tražimo da plate funkcionera“, istaknuto je na zboru Šumarskog fakulteta, „budu jednake prosečnim platama radnika, jer je to smisao i suština borbe protiv birokratizma.Onda će funkcije društvenog rukovodstva biti prava čast, a ne motiv za ostvarenje usko materijalnih interesa“.
Na mnogim zborovima snažno je izražena privrženost načelu samoorganizovanja. „Predlažemo“, stoji u zaključcima zbora Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, „da se forma akcionih odbora, koji su osnovani na svim fakultetima, zadrži i posle završetka štrajka kao garancija da će maksimalni zahtevi studenata biti ispunjeni“.
Razmatrano je i samoupravljanje na Univerzitetu. Na osnovu temeljite kritike aktuelnog stanja predložene su izvesne izmene. Istaknuto je, pre svega, da bi Skupština univerziteta trebalo da bude najviše i efikasno samoupravno telo, dok bi Univerzitetski savet bio samo njen izvršni organ. U svim samoupravnim telima, naglašeno je takođe, trebalo bi da jednako budu zastupljeni studenti, profesori i ostali saradnici i radnici fakulteta i Univerziteta. Zahtevano je, takođe, da oni koji rade na Univerzitetu budu bolje i delotvornije zastupljeni u gradskoj, republičkoj i saveznoj skupštini, prvenstveno u kulturnoprosvetnim većima.
ZAHTEVANO je, dalje, da položaj kulture u društvu bude saobražen ciljevima socijalističkog razvoja društva, a ne da zavisi od trenutnih potreba i odnosa snaga u društvu. U tom smislu, bilo bi neophodno i vrhunska dobra kulture učiniti dostupnim svim slojevima stanovništva. Naročito je istaknuto da je nužno poštovati ustavno načelo o besplatnom školovanju, u prvom redu obezbediti neophodne uslove za ostvarenje prava na osmogodišnje školovanje.
U skraćenju radnog staža viđena je jedna od mogućnosti za brže rešenje problema nezaposlenosti.
Radi uspešnog ostvarenja studentskih zahteva, traženo je sazivanje vanredne sednice Skupštine SR Srbije „sa jednom tačkom dnevnog reda: Zahtevi studenata Beogradskog univerziteta sadržani u njihovom Akciono-političkom programu“.
Zborovi razmatraju mogućnosti izlaska iz nametnute izolacije. I u neposrednom okruženju, plavetnilu uniformi, tražena je pukotina. „Mi znamo“, poručuju studenti Filološkog fakulteta, „da svi milicioneri nisu ‘batinaši’, ‘policajci’,‘žandari’ i da među njima ima dosta onih koji se i sami osećaju ugnjetenim i da su protiv svoje volje upleteni u jednu vrlo prljavu stvar i gotovo nahuškani na studente“. Nade su polagane i u diferencijaciju među političarima, da će se napredni političari javno distancirati od „birokratskih snaga“. Takva nada počivala je na izvesnoj razlici u stavovima upravo objavljenih zaključaka partijskih organa. Gotovo celokupna kritika usmerena je na zaključke Sekretarijata Gradskog komiteta SKS Beograda.
I dalje, velike nade polažu se u kontakt sa predsednikom Republike. Studenti Šumarskog fakulteta, na primer, „predlažu da UO SS BU pozove druga Tita na sastanak sa predstavnicima studenata i profesora, a koji obavezno treba da prenose radio i televizija“. Na zajedničkom zboru studenata Arhitektonskog, Građevinskog i Elektrotehničkog fakulteta usvojen je predlog da se predsednik „pozove među studentske redove“, a studenti Akademije primenjenih umetnosti predlažu „da drug Tito primi delegaciju od sto studenata na razgovor“.
Pored toga, upućeni su ponovni apeli javnosti i pozivi na solidarnost. Zajednički zbor studenata tehničkih fakulteta predlaže studentima drugih univerziteta da „zauzmu fakultete do rešavanja postavljenih zahteva studenata“. Studenti Ekonomskog fakulteta predlažu „direktan radio i televizijski prenos na kome bi se Univerzitetski odbor i Akcioni odbor obratili svim građanima naše zemlje i detaljno ih informisali o svemu što se zbiva na Beogradskom univerzitetu“...
STALAN predmet kritike na zborovima su, i dalje, snažni pritisci i različiti oblici izolacije Univerziteta. Pored javnih, ukazano je i na druge oblike pritiska. Tako je, na primer, na zboru Ekonomskog fakulteta, profesor Nikola Čobeljić ukazao na to da „postoji neki periferijski partijski kanal preko kojeg se širi fama među radnike o tobožnjem divljanju studenata, o tome da su njihove akcije motivisane rušilačkim strastima i instinktima“. On je istakao da posledice bezobzirne izolacije studenata mogu biti pogubne...
Jedan od glavnih puteva za izlazak iz izolacije beogradski studenti su tražili u neposrednom kontaktu sa studentima ostalih jugoslovenskih univerziteta. Radi toga, zborovi upućuju delegacije na druge univerzitete. Pojedinačno i u grupama, odlaze i stižu delegacije.
Delegacije koje dolaze sa drugih univerziteta dočekivane su s velikim oduševljenjem. Tako je, na primer, dolazak i nastupanje predstavnika Zagrebačkog sveučilišta u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja praćeno čestim skandiranjem Zagreb – Beograd...
Gotovo je nemoguće zamisliti da nekoliko hiljada ljudi – studenata, profesora i drugih učesnika u štrajku – mogu imati u svemu istovetna gledišta. Visok stepen saglasnosti postignut je u pogledu sadržaja osnovnih programskih dokumenata. U svemu ostalom postojale su izvesne razlike, ali one nisu bile dovoljno iskazane i produbljene. Uzroke izvesnom ograničenju izražavanja razlika među štrajkačima valja tražiti u više pravaca. Pre svega, postoji dosta uvreženo shvatanje da je postojanje razlika, u načelu, opasno po jedinstvo učesnika u bilo kojem poduhvatu. Zatim, jedinstvenu organizaciju zahtevala je i složenost uslova života i rada štrajkača (pripremanje zborova, štampanje dokumenata, ishrana i spavanje u zgradama Univerziteta itd.). Najzad, težnje ka jedinstvu podsticao je i spoljni pritisak, u prvom redu nastojanja da se izazove „diferencijacija“ na Univerzitetu, što je energično odbacivano.
Izvesna suzdržanost štrajkača mogla bi biti tumačena i kao posledica dosta neodređenog straha od provokatora, ali o njegovoj rasprostranjenosti i posledicama nema konkretnijih tragova, te bi ovo tek trebalo istraživati.
U trenutku donošenja PROGRAMA, verovatno u oduševljenju usponom studentskog pokreta, zanemaren je bio odnos između neposrednih zahteva (smenjivanje odgovornih funkcionera i sl.) i opštih ciljeva studentskih akcija (sadržanih u programskim dokumentima). U prvom planu bili su ovi drugi.
Moglo je čak izgledati da je donošenjem PROGRAMA postignut najveći mogući uspeh, te da bi štrajk mogao biti okončan. („Imate program – idite kući!“) Možda je na delu bilo i taktičko lukavstvo, izbegavanje daljih konkretnih konfrontacija? U svakom slučaju, izvesna zbrka između opštih i konkretnih ciljeva delovanja uticala je na način okončanja štrajka, o čemu će dalje biti više reči.

RADNICI I STUDENTI
SAVEZ studenata Crvenog univerziteta "Karl Marks" uputio je ovakav apel radničkoj klasi Jugoslavije:
"Studentske demonstracije koje se održavaju ovih dana u Beogradu, jasno su pokazale ko su pravi neprijatelji interesa radnika i studenata. To su one snage našeg društva koje svim silama nastoje da izoluju radnike od studenata i koje, prividno zastupajući interese radnika stvarno zastupaju svoje sopstvene, birokratske interese. One pokušavaju da demagoški suprotstave radnike studentima.
Mi ne zastupamo nikakve posebne interese, koji ne bi bili i vaši interesi, mi nemamo posebnih ciljeva, koji ne bi bili, istovremeno, i vaši ciljevi. U proglasima i biltenima jasno smo definisali naše zajedničke interese i nikako ne dozvolite da vas obmanu u pogledu pravog duha onoga što zajednički hoćemo. ŽIVELO JEDINSTVO RADNIKA I STUDENATA - preduslov pobede istinskog socijalizma."
(Nastaviće se)
20-09-2017, 02:16 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#7

Quote:Ko govori u ime radnika


Nebojša Popov | 21. jun 2008.



Javnosti je nametnut utisak kako je radnička klasa najviše pogođena delovanjem studentskog pokreta, te da od njega brani svoje interese

AKO bismo se oslonili na pisanje štampe i pisma i telegrame koji su iz radnih organizacija upućivani studentima i političarima, radništvo je tokom junskog sukoba uglavnom podržavalo neke „studentske zahteve“, a osuđivalo neke „metode“. Iz pomenutih izvora gotovo je nemoguće razabrati šta je podržano a šta nije. Pre bi se moglo reći da je tim putem javnosti nametnut utisak kako je radnička klasa najviše pogođena delovanjem studentskog pokreta, te da od njega brani svoje interese. Takvom utisku najviše je izmakla studentska javnost.
U stereotipnom sadržaju i ritualnim frazama dospelih pisama i telegrama prepoznavana je birokratska manipulacija, a ne izraz stvarnog opredeljenja radništva. Ako je razotkriveno da radnici samo prividno stoje iza pomenutih poruka, ostalo je, ipak, otvoreno pitanje kako su oni stvarno reagovali. O tome ima veoma malo objavljenih svedočanstava...
Da li je posredi podozrenje radnika prema studentskom štrajku ili nešto drugo, o tome rečito govori M. Fijala, radnik Beogradskog vunarskog kombinata: „Kada je reč o studentskom štrajku i tom radničkom (prim. N. P.) podozrenju, tu je opet bilo nekoliko ljudi, inicijatora, koji su hteli da učvrste svoje položaje. Oni su izašli pred radnike i pročitali im tekst koji su sami napisali, a radnici su bili baš protiv tog teksta koji je kasnije pročitan i na radiju i televiziji. Kada je to pročitano, radnici su otišli sa zbora kao sa nekog pogreba, kao da su nekog, ne znam koga, sahranili, dok je u njima kiptelo. Ali niko nije smeo da kaže ni reči. Zašto? Ljudi se plaše.“
Na izolaciju radnika od studenata, pored snažnog spoljašnjeg pritiska partijskog i državnog aparata, neposredno i efikasno uticala su rukovodstva radnih organizacija. Ona su, u različitim sastavima i oblicima (formalnim, neformalnim i mešovitim - različiti „aktivi“), preuzela ulogu jedinog posrednika između radne organizacije i društva, zapravo državnog i partijskog aparata. Tim „kanalom“ organizovane su „radničke straže“ koje su legalizovane odlukom radničkog saveta. Na ovaj način upotpunjen je lanac specijalnih grupa - „štabova“, „aktiva“, „radničkih straža“ - kojima je zaprečen svaki oblik normalnog saobraćaja između radnika i studenata.
Mada je građa o stvarnom reagovanju radnika u toku junskog sukoba veoma oskudna, ona ipak osnovano dovodi u sumnju nametani utisak o jedinstvenom reagovanju radnika. Retka svedočanstva o njihovom stvarnom reagovanju ukazuju na znatne razlike u stavovima i na krupne prepreke u samostalnom i slobodnom opredeljivanju. Moglo bi se, stoga, reći da je radnička klasa na javnoj sceni bila prisutna prvenstveno kao simbol, na koji su se mnogi pozivali nastojeći da na taj način pribave legitimnost za svoje delovanje.
„Potpuno sam u svemu saglasan sa vama“, piše studentima K. Avramović, radnik kolubarskog rudnika, „i nastojaću da obavim svoj deo posla u razrešavanju važnih pitanja koja ste postavili. Kako sam preko radija obavešten, i iz moje radne organizacije je upućen telegram osude demonstracija. Mislim da ne treba da vas uveravam da iza toga i sličnih telegrama ne stojim ni ja ni moji drugovi, već oni koji moraju ustupiti svoja mesta stručnijim i sposobnijim. Vi ste svakako prozreli taj pokušaj birokratije da se identifikuje sa radničkom klasom...“
Grupa radnika preduzeća „Auto-put“ iz Beograda demantuje da je njihova radna organizacija uputila bilo kakvo kolektivno pismo: „Pomenuto pismo sačinjeno je a da prethodno nije održan zbor radnih ljudi, niti je na bilo koji način konsultovan kolektiv“, i ističe: „potpuno se ograđujemo od stavova u ovom pismu, i tu ogradu treba smatrati iskazanom samo u naše ime.“
Od svih društvenih slojeva, inteligencija je u junskom sukobu bila najvidnije rascepljena. Jedan njen deo sačinjava studentski pokret, a drugi spada među njegove najborbenije protivnike. Dobar deo inteligencije, kao i drugih društvenih slojeva, spada u onaj deo stanovništva koji se, obično, naziva „nemom većinom“...
Tokom sedmodnevnog štrajka, iz krugova humanističke inteligencije, od umetnika i naučnika, uglavnom su stizali znaci podrške. Ona je izražavana preko pisama i telegrama ili neposrednim učešćem u različitim oblicima kulturnog i političkog života na Univerzitetu.
Na studentskim skupovima bilo je zapaženo prisustvo i učešće književnika: D. Maksimović, B. Ćopića, V. Pope, D. Radovića, M. Bećkovića, D. Kolundžije, M. Kovača, D. Kiša, B. Pekića i drugih. Od filmskih režisera bili su prisutni: Ž. Pavlović, Ž. Žilnik, D. Makavejev i D. Babić. Tu su bili i glumci i operski solisti: R. Đuričin, M. Stupica, D. Čakarević, B. Pleša, Lj. Tadić, S. Žigon, S. Dečermić, Ž. Saramandić, B. Veselinović i K. Bulić.
Među studentima nije bilo zapaženo prisustvo ni jedne jedine „zvezde“ masovne kulture.
UČeŠĆe novinara naročito je značajno i složeno. Oni su bili, neposredno i posredno, jedan od glavnih učesnika u junskom sukobu. Njihove prve reakcije na demonstracije bile su povod za zaoštravanje sukoba; studenti su u njima videli jednog od svojih glavnih protivnika. Posredno, svojim uticajem na formiranje javnog mnjenja, oni su takođe uticali na tok i ishod sukoba.
Ponašanje novinara nije bilo jednolično. Pokazalo se, pre svega, da postoji bitna razlika između neprofesionalnih i profesionalnih novinara, odnosno između omladinskih listova i „službenih glasila“. Dok su oni prvi mahom objektivno prikazivali događaje, izražavali studentsko mnjenje i podržavali studentski pokret, i zbog toga bili podvrgnuti administrativnim i drugim pritiscima, ovi drugi su, sem retkih izuzetaka, pisali nepotpuno i jednostrano, izražavali su odbojan ili negativan stav prema studentskom pokretu...
Dnevna štampa nameće čitaocima odbojan stav prema studentima na sasvim sumaran način. Recimo, uvodnik Borbe „Čemu vode neredi“ poziva se, najpre, na zabrinutost građana zbog toga što se milicija nalazi na ulicama Beograda, da bi potom bilo istaknuto kako samoupravna demokratija treba da bude zaštićena „od svega, pa i protiv svega, pa i od iznuđivanja rešenja uličnim neredima“.
Milicija se, dakle, našla na ulicama radi zaštite samoupravne demokratije. Od čega i od koga - to nije određeno rečeno. Umesto toga, tvrdnjom da „demonstracije nisu nimalo naivne, „pažnja je usmerena na nekakvu mračnu pozadinu „uličnih nereda“, na „neprijatelje“ koji su se uvukli među studente. Ali ni o tome nije ništa određeno rečeno, već je pažnja pomerena na nešto još opasnije, na „kontrarevoluciju“ i „sistem ’čvrste ruke’“ kao, tobože, neminovne posledice „uličnih nereda“.
Ovako uopštene sumnje večernja štampa začinjava pikantnim detaljima. Tako, na primer, Večernje novosti sumnjiče studente za veze s inostranstvom. Inostranstvo ovde, samo po sebi, ima problematično značenje. Takav utisak ostaje, senzacija postiže efekat, čak i kada se utvrdi da „sumnjiva veza“ ne sadrži ništa sumnjivo.
Članak „Stranac pred Akademijom“ u celini glasi: „Postojala je i dosad sumnja da stranci ne posmatraju mirno studentske demonstracije u Beogradu. Međutim, bilo je teško nekog optužiti bez dokumenata. Automobil koji objavljujemo nosi registraciju francuske ambasade... Snimljen je juče oko 10 časova pred Akademijom za primenjene umetnosti u Ulici 7. jula broj 4. Ljudi u ovim automobilima nisu se našli iz puke radoznalosti pred jednom visokoškolskom ustanovom u kojoj studenti održavaju svoje zborove. Na ulaznim vratima oni su studentima predali pakete, i uzeli druge pakete od njih. Za same studente, za onu veliku većinu njih koji se desolidarišu sa neprijateljskim parolama i neprijateljskim elementima, najbolje je da lično ispitaju kakvi se paketi primaju od stranaca i zašto i kakvi im se paketi daju.“
Pored načina na koji je ovaj napis sročen, zanimljiva je pojedinost da se pominje i „automobil“ i „automobili“, kao i to da se sam novinar nije potrudio da sazna šta se nalazi u „paketima“.
Ispostavilo se, naime, da u paketima nije bio bilo kakav „subverzivni materijal“. U pismu dekana Akademije, Đ. Krekića, objavljenom u Večernjim novostima šest dana posle lansiranja “senzacionalne vesti“, stoji sledeće: „1. Nije se radilo ni o kakvim nepoznatim paketima nego jednostavno o kinoaparaturi i četiri filma: Pikaso, Pikaso u Antibu, Bernar Bife i Moda 1968. u Parizu. Ovi filmovi prikazivani su studentima 31. maja 1968, dakle pre događaja na Univerzitetu. 2. Ovi filmovi su pozajmljeni od Francuskog kulturnog centra legalno i zvanično zasnovano na odnosima ove ustanove i naših vlasti.“

MORALNO VRELO
PREMA viđenju Dobrice Ćosića, studentski pokret nije toliko značajan po novim idejama koliko „po tome što je nagovestio jednu izvanredno burnu i snažnu revolucionarnu težnju generacije koja hoće da postane istorijski subjekt“. Prema njegovom mišljenju, studentski pokret je prvenstveno značajan kao „snažno moralno vrelo“ i „inspiracija našoj kulturi uopšte“. „U našim uslovima“, nastavlja Ćosić, „studentski pokret na socijalističkoj, revolucionarnoj osnovi mogao bi da širi svoje ciljeve u integralno, kulturni pokret, pokret za idejnu, etičku i kulturnu obnovu naše društvene svesti, i to obnovu u smeru njene emancipacije od balkanskog primitivizma, nacionalističkih i ideoloških mitova, ka savremenoj, humanističkoj univezalnosti.“
(This post was last modified: 20-09-2017, 02:20 AM by ЈорданПетровски.)
20-09-2017, 02:20 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#8

Quote:Strah od odmazde režima


Nebojša Popov | 22. jun 2008. 



Studenti traže od vlasti garancije da represalija neće biti prema učesnicima demonstracija, puštanje iz zatvora uhapšenih kolega i deblokadu fakulteta


ŠTRAJK Beogradskog univerziteta trajao je sedam dana, od trećeg do devetog juna.
Nakon kratkotrajnog zatišja, petog dana štrajka, sukob je ponovo zaoštren zahtevom organa za unutrašnje poslove Beograda da do osmog juna u 19 časova sa fasada svih fakulteta moraju biti skinute parole kako bi se stalo na put “neprijateljskim elementima”. Ali, koje su parole “neprijateljske”?
To u pomenutom zahtevu nije rečeno. A zborovi su bili jedinstveni u oceni da među studentskim parolama nema ni jedne jedine koja bi bila protiv socijalizma, demokratije i samoupravljanja. Uz to, činilo se neshvatljivim da sami studenti skidaju svoje parole, umesto onih kojima one smetaju. Međutim, pod snažnim spoljnim i unutarnjim pritiskom, većina nastavnika i studenata odlučila je da budu uklonjene sve parole, jer nije bilo mogućno izdvojiti bilo koju kao “neprijateljsku”. Sem toga, u takvom činu bilo je izgleda i nešto prkosno. Bitno je, pak, da se time htelo izbeći novo zaoštravanje sukoba...
Univerzitetski odbor SS ovako je komentarisao skidanje parola: “1. Od samog početka studenti Beogradskog univerziteta su želeli da preko socijalističkih parola pozdravljaju sve ono progresivno u našem društvu i obaveste javnost o smislu svoje akcije i ciljevima svoje borbe. Nijednog trenutka nismo dozvolili parole strane idejama socijalističkog društva. 2. S obzirom da bi nepoštovanje ove naredbe bilo protivzakonito, naša bi akcija mogla biti okvalifikovana kao ilegalna. U cilju da je sačuvamo, Plenum Beogradskog univerziteta doneo je odluku da skine sve parole i zvučnike, osim državne i partijske zastave i slike teoretičara i revolucionara kao što su: Tito, Marks, Lenjin. 3. Smatramo da smo Akciono-političkim programom i ostalim dokumentima kao i smislom našeg pokreta pokazali šta je ono za šta se borimo i da dajemo podršku svim progresivnim snagama našeg društva koje se bore za samoupravljanje i socijalizam. 4. Želimo još jednom naglasiti da nikakve provokacije i nerazumevanja neće razbiti jedinstvo našeg pokreta, koji uprkos svim birokratskim snagama, ističe borbu za socijalizam.”
NAPOREDO s raspravom o skidanju parola, zborovi su zaokupljeni uslovima koje bi trebalo ispuniti da bi štrajk bio uspešno završen. Diskusija o uslovima trajala je dva dana. Polazna osnova za ovu diskusiju bilo je saopštenje sa zajedničke sednice (održane sedmog juna) svih rukovodećih tela Univerziteta: Univerzitetskog komiteta SK, Univerzitetskog odbora SS i predstavnika akcionih odbora studenata Beogradskog univerziteta. “Sve organizacije”, stoji u ovom saopštenju, “složile su se da je studentski pokret na Beogradskom univerzitetu pokazao visok stepen samodiscipline i organizovanosti. Akciono-politički program... izražava principe i ciljeve pokreta studenata i nastavnika. Konstatujemo da su to u isto vreme principi izraženi u Programu SKJ, Ustavu SFRJ i ostalim dokumentima Saveza komunista i drugih društveno-političkih organa i organizacija. Potpisnici saopštenja smatraju da treba nastaviti organizovanu i doslednu dugoročnu akciju kako bi se principi definisani Akciono-političkim programom ostvarili. U tom cilju treba izvršiti odgovarajuće analize i preciziranje pojedinih stavova i Programa, kao i organizacione pripreme koje bi omogućile kako učestvovanje u realizovanju Programa, tako i praćenje ostvarenja pojedinih mera.
Da bi što pre otklonili izvore sukoba i nesporazuma, i stabilizovali odnose na Univerzitetu, potpisnici saopštenja smatraju da treba prethodno ispuniti sledeće zahteve: “1. Deblokiranje svih fakulteta, 2. Puštanje iz zatvora svih uhapšenih studenata, kao i davanje garancija da se kasnije protiv njih neće preduzimati represalije, 3. Što hitnije podnošenje izveštaja Komisije za utvrđivanje incidenata na Novom Beogradu i pozivanje na odgovornost i kažnjavanje funkcionera odgovornih za nastali incident, 4. Obezbeđenje potpunog i objektivnog informisanja javnosti preko sredstava masovnih komunikacija kako bi se omogućilo upoznavanje javnosti sa ciljevima pokreta studenata i nastavnika Beogradskog univerziteta.
”Smatramo da bi se na taj način obezbedili uslovi koji bi omogućili u kratkom roku, zavisno od uslova na pojedinim fakultetima, prelaženje na normalan rad svih fakulteta Beogradskog univerziteta.”
Pada u oči nastojanje donosioca ovog saopštenja da se težište akcija pomeri sa neposrednih zahteva na dugoročne ciljeve studentskog pokreta. Da bi se to postiglo, bilo je neophodno okončati sam sukob i preći na dugoročnu borbu. Međutim, uslovi za okončanje štrajka nisu dovoljno precizni i znatno se razlikuju od ranije formulisanih neposrednih zahteva. Izostalo je precizno određenje o kojim funkcionerima je reč i nestao je zahtev za ukidanje zabrane demonstracija.
Prilikom razmatranja ovog saopštenja na zborovima traženo je njegovo povlačenje i obnavljanje zahteva formulisanih četvrtog juna (u šest tačaka). Prigovoreno je da je ono “previše uopšteno, nepotpuno, nekonkretno”. Slobodu demonstracija zahtevali su, kao uslov za okončanje štrajka, Šumarski, Stomatološki, Građevinski, Elektrotehnički i Arhitektonski fakultet, kao i Viša pedagoška škola u Zemunu i Viša tekstilna škola. Tražene su i garancije da represalije neće biti preduzimane prema bilo kome ko je učestvovao u studentskim akcijama, niti prema onima koji su, na različit način, podržavali studentski pokret. Ponovljen je i zahtev da budu smenjeni određeni funkcioneri SUP-a i beogradskih dnevnih listova i Radio Beograda.
Zahtevano je, takođe, da javnost bude obaveštena o svemu što se događa na Beogradskom univerzitetu, da budu uništeni policijski dosijei, da se ozvaniči naziv Crveni univerzitet “Karl Marks”, da se trajno isključi upotreba sile u političkim sporovima, kao i da hitno bude završen izveštaj o toku i posledicama sukoba u Novom Beogradu...
Na osnovu dostupne građe nije mogućno precizno rekonstruisati diskusije i zaključke baš svih fakulteta i škola Beogradskog univerziteta. Prema službenom saopštenju, većina je usvojila četiri tačke, kao uslov za okončanje štrajka. Takvo saopštenje izdali su, osmog juna, Univerzitetski komitet SK i Univerzitetski odbor SS.
To su, dakle, konkretni uslovi koje bi trebalo ispuniti da bi štrajk bio obustavljen. U njima je nestao jedan od ranijih konkretnih zahteva - da se ukine zabrana demonstracija - a drugi je formulisan manje precizno nego ranije, više nije jasno o kojim funkcionerima je reč. Nije mnogo jasnije ni to ko i kako će kontrolisati ispunjenje postavljenih zahteva.
Dok su nedoumice u pogledu konkretnog raspleta sukoba rasle, kao i zamor na obe strane, jedan događaj obeležio je način okončanja štrajka baš u trenutku kada je isticao poslednji dan štrajka prema ranijoj odluci Saveta BU, i dao snažan pečat docnijim zbivanjima.








ŠTA SU GOVORILE PAROLE STUDENTSKOG POKRETA

DOLE KNEŽEVI SOCIJALIZMA




Navodimo sve studentske parole koje smo uspeli da zapišemo: “Ne verujte štampi”, “Tražimo smanjenje nezaposlenosti”, “Dosta korupcije”, “Dole korupcija”, “Svima jednake uslove za školovanje”, “Dole kneževi socijalizma”, “Dole crvena buržoazija”, “Nećemo rešavanje - hoćemo rešenja”, “Nećemo demokratiju u šlemovima”, “Gledajte istini u oči”, “Politički rad - besplatan rad”, “Kažite birokrati da je nesposoban - pa ćete videti na šta je sposoban”, “Dosta pendreka po ljudskom umu”, “Dajte nam poverenje”, “Čuvajmo dela naših radnika”, “Nećemo lažna obećanja”.
“Javnosti - čuj našu istinu”, “Birokratijo - sebi ruke od radnika”, “Pređimo sa reči na delo - Tito”, “Govori kako živiš (Lenjin)”, “Sloboda - istina - pravda”, “Položićemo i ovaj ispit”, “Dosta nam je crvenih buržuja”, “Samoupravljanje od dna do vrha”, “Mi se ne borimo za svoje uske interese”, “Ogorčeni smo ogromnim ekonomskim i društvenim razlikama”, “Protiv smo toga da samo radnička klasa snosi teret privredne reforme”, “Protiv akcionarskog socijalizma”, “Ogorčeni smo što uski birokratski interesi mute bratstvo i jedinstvo”, “Naš program je Program SKJ - zahtevamo dosledno sprovođenje”.
“Recite Titu istinu”, “Nećemo papirnati socijalizam”, “Tito - Partija”, “Hoćemo posao”, “Studenti - radnici”, “Naša štampa je vrlo revnosna”, “Kada ćemo suditi štampi”, “U sutra bez onih koji su upropastili juče”, “Posao svima”, “Pucali su u nas”, “Imamo li ustav”, “Mi smo sinovi radnog naroda”, “Dole socijalistička buržoazija”, “Sloboda štampe i demonstracija”, “Borimo se za boljeg čoveka a ne za bolji život”, “Revolucija još nije završena”, “Radnička omladina na fakultete”.
“Ko krši ustavna prava? Mi ne!”, “Radnici se savijaju - birokrati uživaju”, “Tražimo ostavku funkcionera SUP-a”, “Seljaci - radnici - studenti”, “Radnici, solidarišite se sa nama”, “Demokratizacija univerziteta”, “Vruće srce - hladna glava”, “Sutra će sigurno i kukavica moći ono što danas mogu samo hrabri i pravi”, “Slobodna kritika i istinsko samoupravljanje”, “Živelo jedinstvo radnika i studenata - preduslov istinskog samoupravljanja”, “Protiv sve većeg bogaćenja pojedinaca na račun radničke klase - protiv akcionarskog socijalizma - protiv nezaposlenosti koja tera naše radnike u kapitalističke zemlje na rad”.
20-09-2017, 02:25 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#9

Quote:TIto okončava štrajk


Nebojša Popov | 23. jun 2008

Posle Titovog govora, u kome je on pohvalio "zrelost naše omladine", studenti prekinuli štrajk. Titove reči demonstranti primili kao podršku vlastitim idejama, stavovima i akcijama





SEDMOG dana štrajka, devetog juna uveče, Univerzitetom je zavladao tajac. I ne samo Univerzitetom. Najavljeno je da će televizija emitovati, u večernjim časovima, izjavu predsednika SFRJ i SKJ. Ova izjava sadrži celovitiju i autoritativniju ocenu "studentskih nemira" od onih koje su pre nje date od strane pojedinih političara i političkih rukovodstava...
Kao povod ove izjave istaknuto je to što su studenti "iskazali veoma snažan revolt".
Ona je upućena na više "adresa", u prvom redu javnosti u celini, da joj se objasni "o čemu se zapravo radi", zatim studentima, radnicima i "rukovodećim ljudima".
Uzrok "revolta" studenata potražen je, neposredno, u sporosti rukovodstva zemlje u rešavanju nagomilanih problema društva i, posredno, u samim problemima. Reč je, u prvom redu, o privrednim problemima, zatim o neobaveštenosti javnosti o tome šta rukovodstvo preduzima da bi ih proučilo i našlo rešenja i, najzad, posredi je i "nedovoljno jedinstvo među rukovodećim ljudima".
Osnovni neposredan učinak s kojim ova izjava računa jeste sprečavanje širenja sukoba, pogotovo učešća radništva u njemu. ("Mislim da su događaji do kojih je došlo na Novom Beogradu, mnoge od nas udarili po glavi, neke manje neke više. Izgleda da su se ljudi malo trgli i da im je sinulo pred očima i u glavama, shvatajući šta bi se moglo dogoditi kad radnička klasa ne bi bila toliko svjesna, kad ne bi vidjela teškoće na koje ona sama nailazi, pa preduzela izvesne korake koji ne bi bili u skladu sa našim odnosima u socijalističkom društvu.")
Rasplet spora i sukoba potražen je u tri pravca, u rešavanju problema radnika, studenata i "rukovodećih ljudi". Glavni problem radnika sastoji se u tome što je zatajila "briga o čoveku". ("Mi smo, drugovi, mnogo puta govorili da treba voditi brigu o čovjeku. Ali, ja mislim da su nas toliko zasjenile razne investicije i razna trvenja oko toga, da je zasjenilo i oči i misli ljudi, da se zaboravilo na čovjeka. A mi objekte ne možemo stvarati bez čovjeka.") Problemi studenata tiču se materijalnih uslova života i rada, samoupravljanja na univerzitetu i zapošljavanja mladih stručnjaka. Ključni problem rukovodstva jeste (ne)jedinstvo. Od opštih problema društva, izvan pomenuta tri kruga specifičnih problema, pomenuto je neopravdano bogaćenje i podizanje privatnih fabrika.
Prema ovoj izjavi, može se očekivati da će radnici rešiti svoje probleme, studenti svoje, a rukovodioci svoje - i ostale. Svima je ponuđena pomoć predsednika, a od svih se očekuje i pomoć predsedniku. Što se tiče radništva, on sam ističe da je "sretan što imamo takvu radničku klasu", ali da se ne sme očekivati da "ona mora nužno čekati i slušati". Šta bi ona sama mogla učiniti, o tome nema pomena. Od studenata i nastavnika očekivano je "da nam pomognu u razvijanju samoupravljanja na univerzitetima". Od rukovodilaca, pak, očekuje se ne samo formalno već stvarno jedinstvo u ostvarenju postignutih dogovora. Ko se ne bude pridržavao tih dogovora, zaprećeno je, "tome neće biti mjesta među nama".
NajveĆi deo izjave tiče se omladine, prvenstveno studenata. Pošto je istakao kako je lično "sretan što imamo takvu omladinu koja se pokazala zrela", predsednik je dao i manje opštu ocenu njenog neposrednog ponašanja: "Evo, najnoviji razvitak je pokazao da je 90 odsto studenata naša socijalistička omladina, koja se ne da trovati, koja ne dozvoljava raznim đilasovcima, rankovićevcima, maocetungovcima i drugima da bi kao pretekst da se brinu za studente u stvari pokušali da ostvare svoje ciljeve".
Proračun o 90 odsto pozitivne omladine javlja se u još jednoj varijanti, kao uverenje da je "90 odsto studenata poštena omladina, o kojoj nismo dovoljno vodili računa". Ostalo je otvoreno pitanje na osnovu kojih i kakvih merila počiva takva podela omladine, a nije ništa jasnije zašto bi većina bila pozitivna (pogotovo kad se ističe da ni o njoj nisu - ko? - "dovoljno vodili računa"), i šta je ono rđavo u manjem delu omladine (to što neko pokušava - ko? - da ih zavede na loš put ili su oni već zavedeni). Globalna ocena prema kojoj je "90 odsto studenata poštena omladina", dok je ostatak od 10 odsto prepušten sumnjama i negativnim ocenama (da je "truje", ili je već otrovana, niz sumnjivih elemenata, "od najreakcionarnijih pa do onih najekstremnijih, lažnoradikalnih elemenata kod kojih imaju odjek Mao Ce Tungove ideje"), pruža mogućnosti za različita, čak suprotna tumačenja, što će kasniji događaji jasno pokazati. Za sam ishod sukoba naročito su značajna četiri stava sadržana u ovoj izjavi. To je, najpre, stav da je "revolt... kod studenata došao spontano", koji upućuje na domaće korene sukoba i odvraća od traženja glavnih izvora na strani, u uticajima iz inostranstva ili u delovanju bilo kakve organizacije. Zatim,podržan je zahtev da se podrobno ispitaju "nemili događaji" u Novom Beogradu. ("Ako je ijedan čovjek na bilo kojoj strani prekršio zakone, ili nije ispunio svoje dužnosti, ili je zloupotrebio svoju dužnost - to će rasvetliti istraga - on mora biti pozvan na odgovornost, bez obzira ko to bio.") Ko će koga pozvati na odgovornost, i na osnovu kojih zakona, to nije jasno rečeno. Treće, studenti su pozvani da pomognu u rešavanju problema o kojima je bilo govora. ("Ovoga puta ja obećavam studentima da ću se stvarno založiti za rješavanje, i u tome oni treba da mi pomognu").
Ovo obećanje pojačano je još jednim obećanjem, kakvo nikada do tada nije javno dato, i koje ima dalekosežan smisao: "Štaviše, ako nisam sposoban da riješim ta pitanja, onda ja ne treba više da budem na tom mjestu". Četvrto, pošto "rukovodeći ljudi" preuzimaju na sebe svu inicijativu za rešenje problema o kojima je reč (najavljene su političke smernice), studenti mogu da obustave štrajk. Na tako nešto nedvosmisleno ih upućuje poslednja poruka iz ove izjave: "I najzad, ja se još jedanput obraćam studentima: vrijeme je da se prihvatite učenja, sada je vrijeme polaganja ispita, i u tome vam želim mnogo uspjeha. Jer, bilo bi zaista šteta da izgubite još više vremena".
Nakon ovog govora štrajk je okončan. Studenti su to protumačili kao znak podrške vlastitim idejama, stavovima i akcijama.
Do duboko u noć na mnogim mestima na Univerzitetu je vladalo pravo slavlje - pesma i igra, ponegde i kozaračko kolo, razvejale su mnoge strepnje od ishoda i posledica sukoba.
Sutradan, donekle je povraćena izvesna napetost. Uvodnik Borbe "Mlado žito i kukolj", potražio je u tvrdnji o onih 10 odsto oslonac za dalju borbu protiv studentskog pokreta. Prema ovom uvodniku, izgleda kao da je predsednik dao podršku protivnicima studentskog pokreta. Na mnogim zborovima izraženo je zaprepašćenje i ogorčenje zbog, kako se tada smatralo, nečuvene zloupotrebe najvišeg političkog autoriteta u zemlji.
Studentski zborovi ocenili su, ipak, da je pomenuta izjava podržala baš studentski pokret. Na prvim zborovima održanim u "normalnim okolnostima" preovladalo je uverenje da je studentski pokret stekao, i formalno, punu legitimnost i legalnost, što će omogućiti puni razmah njegovog daljeg delovanja.
Svodeći rezultate ovih zborova, desetog juna uveče, na sastanku Univerzitetskog odbora SS i predstavnika fakultetskih odbora SS i akcionih odbora, usvojeni su sledeći zaključci:
"1. Razmatrajući izuzetno veliki značaj zborova studenata i nastavnika poslednjih dana došlo se do zaključka da zborovi treba i dalje da ostanu kao najpogodniji i najefikasniji oblici razmatranja najvažnijih pitanja i demokratskog donošenja odluka o svim zajedničkim akcijama...
2. Preporučuje se da akcioni odbori i dalje postoje, ali kao tela za izvođenje već započetih akcija. Oni bi se birali od akcije do akcije u neposrednom dogovoru sa organizacijama Saveza komunista i Saveza studenata...
3. Neophodno je preduzeti sve potrebne mere da se obezbede garancije najodgovornijih foruma i ličnosti da se neće vršiti nikakve istrage ni represalije protiv učesnika studentskih demonstracija čije je ponašanje bilo u skladu sa karakterom i ciljevima naše akcije.
4. Istaknuto je da postoji želja više zborova da se uputi delegacija Beogradskog univerziteta kod predsednika Republike.
5. Odlučeno je da se uputi oštar protest "Borbi" zbog objavljivanja uvodnika 'Mlado žito i kukolj', koji nije u skladu sa izjavom druga Tita i karakterom i ciljevima naših akcija.
6. Pročitan je izveštaj studentskog dela Komisije o događajima na Novom Beogradu. Odlučeno je da se ova komisija upotpuni još nekim studentima i profesorima, da se prikupe novi dokazi i materijal o postupcima milicije, da se kompletan materijal pošalje partijskim i pravosudnim telima. Izvršno veće Srbije je razrešilo svoju komisiju (u kojoj su bili i studenti)...(jer) nije mogla usaglasiti zajedničku verziju izveštaja".


GARANCIJE I OBEĆANJA
Neposredno posle emitovanja Titove izjave preko televizije, devetog juna (u 21.30), rukovodstvo studentskog pokreta (Univerzitetski odbor SS, Univerzitetski komitet SK i predstavnici akcionih odbora) zaključilo je "da su date dovoljne garancije" za to da će se studentski zahtevi "uskoro ispuniti" i da je borba za ostvarenje Akciono-političkog programa "primaran zadatak našeg pokreta, Saveza komunista i studentske organizacije". Rečeno je, takođe, da će se "omogućiti studentima dovoljno vremena za spremanje ispita".
(This post was last modified: 20-09-2017, 10:00 PM by ЈорданПетровски.)
20-09-2017, 02:30 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#10

Quote:Broz poteže batinu

Nebojša Popov | 24. jun 2008.

Tito: Tačno smo znali ko je bio protagonista studentskih nemira. To su pojedinci, nama tuđi ljudi. I šta smo uradili? Nismo makli nijednog čoveka



KADA je, u jeku junskog sukoba, poremećena ravnoteža između samoupravljanja i države, napredovanje studentskog pokreta naišlo je na otpor, sve jači, glavnih poluga datog poretka: partijskog, državnog i privrednog aparata. O delovanju vojske nema dostupnih i pouzdanih svedočanstava. Ipak, godinu dana nakon juna 1968, Latinka Perović, tadašnji sekretar CK SK Srbije, pomenula je da je "u prošloj godini naš sistem sa junskim događajima, krizom u Čehoslovačkoj i događajima na Kosovu pod pritiskom sila koje su htele vojno-birokratski sistem izdržao veliku probu".
Partijski aparat, u prvom redu izvršni organi partijskih rukovodstava, bio je odlučujući činilac gušenja "studentskih nemira". Odatle potiču inicijative koje ostvaruju ostali aparati. Ako bismo zbir vrhova pomenutih aparata, makar sasvim uslovno, nazvali "političkom elitom" (ili politokratijom), mogli bismo zapaziti da ona stupa, nakon okončanja štrajka na Beogradskom univerzitetu, u sve odlučniju i jedinstveniju akciju, pogotovo posle otklanjanja nedoumica u pogledu stvarnog značenja govora predsednika SKJ i SFRJ.
Štrajk je, kako smo ranije videli, okončan nakon govora predsednika preko televizije 9. juna. Značenje njegove poruke bilo je različito tumačeno. Verovanje da je njime podržan studentski pokret bilo je poljuljano onda kada je, već sutradan, Borba objavila, na naslovnoj strani, uz pomenuti govor, i redakcijski članak pod naslovom "Mlado žito i kukolj".
U ovom tekstu povučena je oštra granica između "zdrave većine", "žita", snaga Dobra, s jedne, i "nezdrave manjine", "kukolja", snaga Zla, s druge strane. Ona prva strana spada u "našu stvarnost", a ova druga ili lebdi iznad nje ("apstraktni humanizam") ili gmiže ispod nje ("političko podzemlje"). Takav način mišljenja N. Milošević je nazvao "persijskom varijantom samoupravljanja". Dabome, prema ovima drugima, treba pojačati pedagoški nadzor i preduzimati odgovarajuće mere.
Ovaj uvodnik naišao je, pored oštre kritike na studentskim zborovima, i na izvesnu kritiku samog izdavača "Borbe", SSRNJ, koji je preko Tanjuga izdao "ogradu" prema njemu, ali ona je ubrzo povučena radi "smirivanja situacije". Sama Redakcija je objavila novi, nešto blaži uvodnik, pravdajući oštrinu prethodnog time što je bio napisan pre emitovanja pomenutog govora predsednika.
Nedoumice u pogledu stvarnog značenja pomenutog govora otklonio je sam predsednik, novim govorom. Stavovi izloženi u ovom govoru postali su osnova za svojevrsnu političku "diferencijaciju" i ugaoni kamen osnaženja monolitnosti poretka.
On je, na VI kongresu Saveza sindikata Jugoslavije (26. VI 1968), uz podršku onoga što smatra prihvatljivim, posebno naglasio sledeće: "Vi znate, drugovi i drugarice, da je sada bilo svakakvih pokušaja od raznih elemenata. Pojavili su se oni sa kojima smo imali posla na univerzitetima i prije studentskog revolta. To su pojedini profesori, neki filozofi, razni praksisovci i drugi razni dogmatičari, uključujući i one koji su vršili razne deformacije u Upravi državne bezbednosti itd. Sve se to danas nekako ujedinilo. Svako, naravno, radi za sebe, ali su ipak udruženi u nastojanju da se kod nas stvori neki haos i da love u mutnom. Mi im moramo pružiti odlučan otpor, reći odlučno ne. Oni sada proglašavaju pokret na univerzitetu. To ne potiče od studenata, već od ljudi koji bi hteli da stvore neki embrion višepartijskog sistema, i da se postave kao faktor, koji će sa skupštinom i drugima razgovarati na ravnopravnoj osnovi. Štaviše, oni idu i dalje: negiraju radničku klasu kao najvažniji faktor i stub ovog društva. Za njih su radnička klasa i njena uloga prevaziđeni. Savez komunista za njih ne znači ništa. Po njihovom mišljenju, trebalo bi da neki mudraci, neke tehnokrate stanu na pijedestal i svojim štapićem komanduju, a sve drugo da bude bezbojna masa.
Radnička klasa trebalo bi da pita njih i da se pokorava njihovoj samovolji. Pa zar je to moguće danas u našoj zemlji, zar je moguće da takvi ljudi i sa takvim idejama nastupaju, a da mi to mirno posmatramo i dalje. Njima nema mesta ni tamo gde se nalaze (Snažan aplauz i odobravanje.). Zar da takvi vaspitavaju našu djecu na univerzitetima i školama? Nema im mjesta tamo! (Snažno odobravanje i aplauz)..."
Opseg važenja i delotvornosti političkog autoriteta zavisi, prirodno, ne samo od njega samog, već i od ponašanja "političke elite". Uz naglašenu međuzavisnost moći autoriteta i moći "političke elite", njenim pripadnicima prepuštena je izvesna samostalnost u "razradi" inicijalnih stavova, jer je njihova moć usmerena isključivo prema "dole". Ali ni njihova zajednička moć nije, izgleda, dovoljna za realizaciju svake inicijative, te one bivaju obnavljane, u više navrata, sa samog vrha.
Zalažući se za obračun s nacionalizmom (krajem 1971. godine), predsednik se ponovo založio za to da s univerziteta budu uklonjeni "oni elementi koji imaju tamo mogućnosti i vrlo dobro tlo da skreću našu omladinu u pravcu koji nije poželjan za naš razvitak"; istakavši sledeće: "Šta smo mi tu do sada učinili? Nismo makli nijednog čovjeka. Na Beogradskom univerzitetu, na primjer, tačno smo znali ko je izazvao i ko je zapravo bio protagonista poznatih nemira studenata. To je bilo poznato, pa ipak su ti ljudi ostali tamo i dalje. Ja sam govorio ko su ti ljudi. To su pojedinci, nama tuđi, i uglavnom prozapadni".
Mesec dana kasnije ponovio je iste stavove i zahtevao neodložno postupanje po njima, uz upozorenje: "A one koji to neće a odgovorni su kao politički rukovodioci - pitaćemo zašto to nisu uradili".
I četiri godine nakon prvog govora sečivo osude upereno je, opet, u istom pravcu. U uvodnom govoru "političkom aktivu" SR Srbije, oktobra 1972, predsednik je upozorio da između njega i nekih rukovodilaca postoje ideološke razlike, prvenstveno u pogledu stava prema "klasnom neprijatelju", a u vezi s tim posebno je istakao sledeće:
"Godinama ja govorim da na beogradskom, kao i na zagrebačkom i nekim drugim univerzitetima ima profesora koji uzgajaju našu omladinu koja će, ako bi se to produžilo, sutra biti apsolutno tuđa našem socijalističkom sistemu, socijalističkom razvitku. I govorio sam da mi moramo takve profesore pozvati na odgovornost i onemogućiti im da predaju na univerzitetima. Do danas ja nisam ništa postigao. Otvoreno sam rekao o kojim ljudima se radi i danas ovdje imam spisak njihovih imena. Znam da i dalje rade protiv nas. Ali, protiv njih se nije postupilo ništa. Čak i protiv onih koji su već zaslužili da sudski budu gonjeni, i to se izmanevrisalo. Išlo je sa mukom, na pola, nekako da ih se izvuče, da ne budu kažnjeni. Slušajte, drugovi, mi smo u revoluciji. To najbolje pokazuje situacija danas, u vrijeme kada u svijetu vri na sve strane, kada ne znam šta će nam sutrašnjica doneti".
Tito je istom prilikom istakao i značaj ličnog autoriteta, rekavši: "Ja ne bih hteo da ulazim u pojedinosti drugovi, u ono gdje sam ja lično pogođen, a znam gdje je ko šta rekao... Nekog poštovanja prema čovjeku koji ima tolike godine i već je toliko dugo u pokretu ipak treba da bude, da se ne prave takve stvari iza leđa. Sa tim stvarima naši ljudi, radnici i komunisti, ne bi bili zadovoljni".
Na kraju ovog sastanka, koji je sam nazvao "vanforumskim sastankom", on je ponovo istakao da je bilo "slučajeva da se nepovoljno i nedozvoljeno govorilo, ne samo o meni kao ličnosti i čovjeku, nego se nije vodilo računa ni o tome da sam Predsjednik SKJ i to dugo vremena - od 1937. godine ja sam na glavnom rukovodećem položaju - i da kao takav imam odgovornosti za stanje u cijelom Savezu komunista Jugoslavije i u svakom njegovom pojedinačnom dijelu".
U zaključnoj reči - pomenuvši kako nema nameru da arbitrira, ali da je ipak protiv liberalnog odnosa prema "klasnom neprijatelju", da "onda broj diskutanata za ili protiv jedne određene teze ili ocjene nije presudni faktor za revolucionarno opredeljenje i ocjenu kuda treba ići i šta raditi". Već sutradan po početku ovoga sastanka objavljena su, u štampi, imena "sumnjivih" profesora, samo sa Beogradskog univerziteta (spisak je, navodno sačinjen u Univerzitetskom komitetu SKS Beogradskog univerziteta), čime je započeta nova etapa ideološke kampanje...

UBIJANJE KOMARACA
Predsednik Savezne skupštine M. Popović govoreći političkom aktivu Kosova, u vezi s junskim događajima, pomenuo je da se radilo o "reakcionarnoj političkoj zaveri koja je iza toga stojala". P. Stambolić, predsednik CK SKS, zahtevao je veću upornost u obračunu s protivnicima, "da Savez komunista ne bude taj koji ubija jednog po jednog komarca", već da bi trebalo "stvoriti sistem koji će isušivati baru"...
20-09-2017, 10:00 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#11

Quote:Direktive za obračun

Nebojša Popov | 25. jun 2008.

Posle Titovih govora počinje žigosanje "frakcija", potera za "trockistima", sumnjičenje nepočudnih za "petu kolonu", povici na truli liberalizam

PORUKE Titovih govora, povodom studentskih demonstracija, upućene su na više adresa, s različitim svrhama. One se, pre svega, tiču same "političke elite" i služe kao opomena onima koji predstavljaju ključne poluge transmisionog mehanizma između vrha i osnove vlasti, i između države i društva. Zatim, one su upućene i onima koji se nalaze na nešto nižim stupnjevima političke hijerarhije, opet kao opomena, zbog nedovoljne preduzimljivosti u sprovođenju direktiva. One, dalje, pozivaju na "budnost" i ostale političke činioce, kako prema višim, tako i prema nižim stupnjevima hijerarhije, a svih zajedno prema "neprijatelju" izvan tih krugova. Najzad, one bi trebalo da zastraše i sve one protiv kojih su, posredno ili neposredno, uperene.
Mada su poručilac i primalac poruka u ovakvom načinu saobraćanja uglavnom prepoznatljivi, njihov sadržaj nije dovoljno precizno određen da bi mogao poslužiti kao racionalna osnova političkog poretka, pa i političkog autoriteta. Posve opšta naznaka opasnosti od "neprijatelja", baš zbog svoje uopštenosti, umesto učvršćenja poretka i stabilizacije društva na datim osnovama, izaziva suprotan učinak. Podjednako su nesigurni svi učesnici "u igri", a ni posmatrači nemaju valjane razloge da budu spokojni. I sami pripadnici "političke elite" podvrgnuti su povremenim "čistkama", koje trenutno imaju nešto blaže oblike od ranijih (najčešći oblik prevođenja iz javnog u privatni život su iznuđene ostavke). Tako je, na primer, posle osude "nacionalističke euforije" u Hrvatskoj, sa političkih funkcija nestalo 411, a posle osude "liberalizma" u Srbiji, 1.319 funkcionera.
Pored ostavki M. Tripala, člana IB CK SKJ, S. Dabčević-Kučar, predsednice CK SKH, i P. Pirkera, sekretara IK CK SKH, kao i drugih visokih partijskih i državnih funkcionera, od decembra 1971. do aprila 1972, podnelo je ostavke 280, a smenjen je 131 funkcioner. U istom vremenskom razdoblju raspuštene su 23 organizacije SK i isključeno je iz SK 715 članova.
UZ ostavke predsednika i sekretara CK SKS, M. Nikezića i L. Perović, kao i nekolicine članova sekretarijata istog CK, zatim M. Čanadanovića i M. Radojčina, predsednika i sekretara PK SKV, B. Pavlovića, sekretara GK SK Beograda, te glavnih urednika NIN-a, F. Barbijerija, i Politike, A. Nenadovića, sledile su masovne personalne promene. U toku prve polovine 1973. zamenjeno je 1.319 funkcionera, a "nisu bili retki primeri gde je izvršena smena čitavih rukovodećih garnitura u opštinama i radnim organizacijama". U tom periodu "ostavke na razne funkcije podnelo je 519 lica, sa raznih funkcija smenjeno je 578 ljudi, dok su 222 osobe opozvane sa svojih izbornih funkcija" (NIN, 21. 10. 1973)...
Ali, smene su premašile okvir hrvatsko-srpske simetrije, što još više ukazuje na dalekosežniji značaj personalne obnove "političke elite". Stare "garniture" ispraćene su iz javnog života kratkotrajnom kampanjom, iza koje su ostale samo opšte oznake "deformacija". Takvim promenama osnažena je moć vrha političke piramide, dok je "politička elita" izgubila znatan deo svog autonomnog autoriteta.
U ravni politike kao vladanja posle studentskih nemira, primetna je jedna značajna promena. Ona se tiče samih načela tekuće politike. Naime, za vreme osuda različitih "euforija", kako se tada uobičajilo govoriti, na udaru se našla i - "euforija demokratizacije". Reč je, u stvari, o demokratizaciji političkog poretka kojom se nastojalo, kroz razgraničenje sa staljinizmom, naći osoben, demokratski put socijalističkog preobražaja jugoslovenskog društva. U tom smislu, karakteristično je da je pozivanje na Program SKJ, u službenim krugovima, sve manje konkretno i sve ređe, tako da bi se moglo reći da on zadobija puko simboličko značenje.
U "ritualnom opštenju" preovlađuje pozivanje na govore predsednika i zaključke ove ili one sednice partijskog rukovodstva, opet, bez bližeg određenja njihovog sadržaja, kao na polazna načela tekuće politike. Takvo pozivanje više predstavlja pokriće za ličnu lojalnost i služi prvenstveno kao znak prepoznavanja u užim krugovima profesionalnih političara, službeno priznatih ideologa i njihovih sledbenika. Zaokret o kojem je ovde reč dolazi do još snažnijeg izraza kroz obnavljanje staljinističkog folklora - žigosanje "frakcija", potere za "trockistima", sumnjičenje nepoćudnih za "petu kolonu", povici na "truli liberalizam", egzorcizam "neprijatelja", prinuđivanje na javno ponižavanje ("samokritika"), obnova političkih procesa. Sve to, na sažet način, ispoljeno je u "metafizici partije". Već na osnovu ovih simptoma, koji će dalje biti bliže razmotreni, mogućno je govoriti o izvesnim vidovima restauracije staljinizma.
U tom pogledu naročito se istakao B. Pribićević, profesor univerziteta i sekretar Univerzitetskog komiteta SK BU, koji je, pored ostalog, tvrdio kako je, preko "trockista", "'tzv. ekstremna levica' direktno povezana sa neprijateljskim snagama u inostranstvu". Takvu tvrdnju on je "ilustrovao primerom dvojice uhapšenih studenata za koje je procenio da su vezani za trockističku internacionalu". Ovo je on izjavio samo jedan dan nakon hapšenja dvojice studenata (da bi bila formirana grupa kojoj će se kasnije suditi ubrzo je uhapšena još jedna studentkinja), a nekoliko meseci pre podizanja optužnice i početka suđenja "trockističkoj grupi" (M. Nikolić, P. Imširović i J. Kljajić), čime je, između ostalog, mogla biti prejudicirana odluka suda.
Ubrzo će biti osuđen još jedan "trockista" - D. Udovički. U ovoj kampanji sudelovala je i štampa, na čiju usmerenost rečito upućuje članak A. Đukanovića "Levi revolucionari u desnom ćorsokaku" (Svet, 14. januar 1972).
O stvarnim razmerama ovoga procesa, o njegovim izvorima i dometima, nije mogućno pouzdano suditi samo na osnovu onoga što se zbiva u ravni vladanja. Ako se staljinizam posmatra kao istorijska pojava, dakle sa njegove prolazne strane, onda bi u središtu pažnje trebalo da budu domašaji ideje i pokreta demokratskog socijalizma u teorijskom i praktičkom prevladavanju staljinizma. U tom smislu, posebno su značajni otpori "novom kursu", ne samo oni neposredni, kao i stvarna utemeljenost principijelne alternative staljinizmu.
Prema oceni S. Zečevića, republičkog sekretara za unutrašnje poslove SR Srbije, iznetoj u ekspozeu Skupštini SR Srbije o aktivnosti Službe bezbednosti u suzbijanju neprijateljskog delovanja, "moderna levica predstavlja specifičan vid organizovanja stranih agentura" i spada u "petu kolonu".
O otporima unutar političke sfere teško je osnovano govoriti, mada nekih naznaka ima i u dostupnim izvorima, sve dotle dok svi relevantni izvori ne budu obelodanjeni.
Inače, pojedina studentska rukovodstva reagovala su na pokušaje osude kritičke misli i studentske levice kao - "kontrarevolucije". Tako je, na primer, Univerzitetski odbor SS Beograda, između ostalog, zaključio:
"Ne prihvatamo ocene juna 1968. godine kao nacionalističkog i kontrarevolucionarnog perioda u razvoju Saveza studenata Beograda. Jedina ocena juna 1968. koju prihvatamo nalazi se u govoru druga Tita od 9. juna 1968. godine, Smernicama SKJ i Konferenciji Saveza komunista Beogradskog univerziteta od jula 1968. godine". Saopštenje Fakultetskog odbora SS Filozofskog fakulteta u Ljubljani je daleko određenije: "Ne možemo se složiti sa izrazito negativnim ocenama studentskog pokreta u Beogradu 1968. ('kontrarevolucionarne težnje') i sa pozivom na obračun s 'pokretačima i vođama poznatih studentskih nemira' u Beogradu".
Sukobi unutar sfere vlasti (borba za vlast), ako se "pučevi" uopšte mogu nazvati sukobom, samo su jedan od, i to ne najvažniji, tokova društvenih sukoba 1968-1972. godine. Uostalom, kako ćemo dalje videti, glavna suprotnost koja je u njima izražena sastoji se u oprečnim načelima ustrojstva društva, dok će suprotnost između staljinističkog i nacionalističkog zastupanja političkog monopola biti pritajena zarad zajedničke borbe protiv studentskog pokreta i oživljavanja radničkog pokreta. Na istoj strani naći će se i "liberali", ali je njihov udeo u borbi protiv levice uglavnom zanemaren, zbog, kako je već rečeno, neprimerne oštrine.

SUD I PARTIJA
U TOKU kampanje prebacivano je, na primer, M. Nikeziću što smatra "da Savez komunista ne može pristati na to da se njegova uloga reducira, u tom smislu da on zameni sudove, tužilaštva, inspekcije".
Karakteristična je i zamerka upućena M. Tepavcu: "U vezi sa poznatim 'studentskim događajima' (1968) zastupao je pogrešne političke ocene sa liberalističkih pozicija (sve su to 'socijalističke struje'), što je negativno uticalo na idejno-političku akciju Saveza komunista i omogućavalo politički oportunizam i demagogiju"; u greh mu je upisano i to što je odbio "samokritiku", rekavši da ne pristaje na "izmišljene krivice i javna ponižavanja"...
20-09-2017, 10:04 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#12

Quote:U strahu od opozicije

Nebojša Popov | 26. jun 2008


Svaka ideja o stvaranju posebne političke organizacije nespojiva s programom SKJ. Odbačena mogućnost da studentski pokret samostalno egzistira


RASKID Saveza komunista, tačnije partijskih rukovodstava, sa studentskim pokretom ogleda se u osporavanju njegove idejne samostalnosti i organizacione autonomije.
Jedan politički dokument, koji će ubrzo biti predat zaboravu, imao je presudan udeo u potiranju idejne samostalnosti studentskog pokreta. Naime, najviše partijsko rukovodstvo, nastojeći da povrati izgubljenu inicijativu, izdalo je, posle obustave štrajka Beogradskog univerziteta, Smernice koje su nametnute kao glavni predmet izjašnjavanja i osnova političke "diferencijacije" svih učesnika u tadašnjim zbivanjima. Studentski pokret podržao je ovaj dokument, što je donekle razumljivo kad se ima u vidu visok stepen srodnosti između njegovog sadržaja i sadržaja studentskih programa. I studentski programi i Smernice izražavaju opredeljenje za socijalizam, samoupravljanje, za odlučujuću ulogu radničke klase u društvu i za to da svi slojevi u tekućim reformama treba da "ravnopravno snose breme i obaveze". Dublja razlika između njih samo je nagoveštena time što je težište kritike pomereno sa društvene nejednakosti na "socijalne razlike".
U uslovima kada službena ideologija insistira na "socijalističkoj robnoj proizvodnji", Smernice čine izvestan ustupak. Prihvatajući stav da se "na sadašnjoj etapi razvoja samoupravljanje i deetatizacija nužno ostvaruju u uslovima robne proizvodnje", one ističu značaj planskog usmeravanja privrednih i društvenih procesa. Posebno je naglašeno da razvoj društvenih odnosa "u uslovima robne proizvodnje i tržišta nosi u sebi određene protivrečnosti i izvore nekih opasnosti i deformacija u razvoju socijalističkih odnosa". Stoga je "prevazilaženje takvih protivrečnosti objektivno moguće i mora se tražiti u svesnom samoupravnom usmeravanju tržišne privrede, s tim što "samoupravna struktura celokupnog društva treba tako da se organizuje i osposobi da usmerava i kontroliše tržišne odnose i usklađuje ih sa načelima socijalističkog društva".
Znatna podudarnost izražena je i u odnosu prema privatnom kapitalu. I u Smernicama piše da je potrebno "sprečiti pokušaje da se, pod vidom udruženog rada, formiraju privatna preduzeća (na primer, posredničke agencije i slične organizacije), što je nespojivo sa našim ustavnim sistemom".
Značajan doprinos društvenoj jednakosti, i prema ovom dokumentu, trebalo bi da ima "poboljšavanje socijalne strukture studenata u korist radničke i seoske omladine". Izvesna podudarnost postoji i u pogledima na date političke odnose. U Smernicama piše da "još postoji veoma veliki raskorak između predstavničkih tela i organa društveno-političkih organizacija i neposredne demokratije kao revolucionarne samodelatnosti masa, kao oblika slobodnog izražavanja i formiranja interesa bazičnih socijalnih snaga". Zbog toga, stoji dalje na istom mestu, nisu prihvatljivi oni društveni procesi kojima "jača dominacija osamostaljenih centara političke moći koji prisvajaju pravo da jedini predstavljaju interese i potrebe užih ili širih delova zajednice".
U tom smislu, poseban značaj pridat je reformi Saveza komunista. Naglašeno je da je "neophodno energično i dosledno nastaviti započetu reorganizaciju Saveza komunista koja treba da se izrazi u njegovom daljem revolucionisanju i prestrojavanju kroz neprestanu akciju na rasvetljavanju i rešavanju vitalnih problema društva". Baš tu, kada je reč o stvarnoj izmeni datih političkih odnosa u pravcu demokratije, primetna je znatna razlika između studentskih programa i Smernica.
Pre svega, spontane akcije studenata već predstavljaju praktičan prilog prevladavanju "dominacije osamostaljenih centara moći". Zatim, zahtev da se javno razmotri odgovornost nekolicine funkcionera praktično otvara proces demokratske kontrole nad postojećim "centrima moći". Umesto podrške takvom procesu, Smernice samo ponavljaju načelo: "Politička odgovornost ne može biti samo opšta i načelna, nego se mora izražavati kao odgovornost određenih organa i ljudi za konkretnu politiku, njeno ostvarivanje i rezultate. Nosioci javnih funkcija koji ne postižu uspeh u radu treba da ustupe mesta sposobnijima."
Na prvi pogled, između studentskih programa i Smernica postoji saglasnost u oceni datih društvenih odnosa, pa i položaja radničke klase. Ali, dok studentski pokret traga za izmenom društvenih odnosa u korist radničke klase kroz diskontinuitet sa datim stanjem, dotle Smernice istrajavaju na kontinuitetu datih odnosa, uz izvesne "reorganizacije", "prestrojavanje", "dalje unapređenje" itd.
Razlika između studentskih programa i Smernica još primetnija je u shvatanju protivnika socijalizma. Oni prvi insistiraju na neophodnosti trajne borbe protiv birokratskih snaga i sitne buržoazije, dok Smernice sasvim uopšteno naglašavaju opasnost od težnji "za tzv. političkim pluralizmom i za pretvaranje sistema samoupravne socijalističke demokratije u višepartijski sistem". Isto tako, samo u Smernicama stoji upozorenje na opasnost od "ultralevičarskog radikalizma koji traži slobodno polje delovanja raznih grupa za pritisak, i to svim sredstvima, što bi takođe vodilo razaranju sistema samoupravne demokratije".
OPŠTA naznaka "neprijatelja" razrađena je u dokumentima nižih partijskih rukovodstava. U zaključcima zajedničke sednice Izvršnog komiteta CK SK Srbije i Gradskog komiteta SK Beograda piše, između ostalog, i sledeće: "Proteklih dana vođena je odlučna borba protiv delovanja, zakulisnih manevara i perfidne taktike političkog podzemlja usmerenog na to da se studenti i radnici dovedu u međusoban sukob, a svi zajedno u sukob sa Savezom komunista i socijalističkim društvom."
I kada je, na takav način, bez jednog jedinog dokaza i argumenta, odgovornost za stvarni sukob prebačena na studente, sledi zahtev za rasturanje studentskog pokreta. Na istom mestu stoji zapisano: "Akcije studenata i nastavnika stvorile su nov i izvanredno širok prostor za delovanje Saveza komunista. Sve što je u njima bilo revolucionarno i progresivno može da nađe svoj puni izraz u Savezu komunista, Savezu studenata i celokupnoj samoupravnoj strukturi na Univerzitetu i u društvu. Svako frakcijsko organizovanje u ovim organizacijama, kao i svaka ideja o konstituisanju 'novog pokreta' kao posebne političke organizacije, nespojivi su sa Programom SKJ."
Pošto su, dakle, prihvaćene neke ideje studentskog pokreta, odbačena je njegova samostalna egzistencija kao autonomnog pokreta.
Za stvarni odnos studentskog pokreta prema Savezu komunista, pored onoga što je ranije već rečeno, merodavne su još neke činjenice. Pre svega, u organizacijama Saveza komunista na Beogradskom univerzitetu, tamo gde je studentski pokret bio najrazvijeniji, nastojalo se, prvenstveno, na razgraničenju unutar Saveza komunista između onih koji jesu ili nisu na nivou njegovog programa, a ne na opredeljivanju "za" ili "protiv" Saveza komunista. U tom smislu, ukazivano je na veliku odgovornost Sekretarijata Gradskog komiteta SK Beograda i rukovodilaca masovnih glasila u stvaranju iskrivljene slike zbivanja i potpirivanju meteža, što otežava demokratski rasplet sukoba.
Takav stav zastupale su organizacije SK na pojedinim fakultetima, kao i univerzitetska Konferencija SK. "Konferencija je", oslanjajući se na inicijative komunista Univerziteta, "zaključila da predstavnici Univerziteta u Gradskoj konferenciji SK treba da postave zahtev da se preispitaju odgovornost i držanje Sekretarijata Gradskog komiteta u proteklim događajima". Bila je to jedinstvena prilika za otvaranje dijaloga unutar Saveza komunista i samim tim za njegovu stvarnu demokratizaciju, kao i za demokratizaciju političkog poretka i uspon samoupravljanja.
Tako nešto nije se, tada, dogodilo. Gradska konferencija SK odbila je, i to jednoglasno, svaki zahtev da bude razmatrana odgovornost Sekretarijata Gradskog komiteta SK Beograda. Ideologija "monolitnosti", s odgovarajućim interesima u njenoj pozadini, zatvorila je prostor za demokratsko delovanje unutar Saveza komunista, isturivši u prvi plan sukob Saveza komunista sa demokratskim snagama izvan njega, u prvom redu sa studentskim pokretom.
Tome je mnogo doprineo preokret u stavu univerzitetskog rukovodstva SK prema studentskom pokretu. Do tog trenutka korektna saradnja, i relativno postojano jedinstvo u delovanju akcionih odbora i rukovodstava Saveza studenata i Saveza komunista, raskinuta je u ime "monolitnosti" partijskih rukovodstava...

UDAR NA "EKSTREMISTE"
UOČI početka nove školske godine oštro je sprečeno svako nastojanje da zborovi i akcioni odbori nastave rad. U tom smislu, na sednici IK CK SK Srbije (10. 9. 1968), B. Pavlović, tada član Sekretarijata pomenutog CK a kasnije sekretar Gradskog komiteta, "precizirao je stav Saveza komunista prema akcionim odborima", istakavši da je to "oblik van priznatih društvenih institucija i da zato ne može da bude prihvaćen". Neposredno po izricanju takve ocene, Ž. Bulajić, sekretar UK, napao je akcione odbore i sve one koji se zalažu za njihov opstanak i delovanje. "Ne možemo da prihvatimo", istakao je Bulajić, "da deluju akcioni odbori koji su u junu odigrali glavnu ulogu." On je pomenuo da je u septembru "bilo pokušaja, i to ne samo ekstremnih snaga - da se oni ožive". Ipak, glavna meta udara su "ekstremne snage" koje se, prema mišljenju Bulajića, naročito ispoljiše u junu, mada su postojale i ranije. "Ekstremisti su želeli", tvrdi on, "da se preko njih konstituiše opoziciona grupa, da oni postanu organi takozvanog novog pokreta." Tako nešto bi, pak, smatra Bulajić, bilo "suprotno našem Ustavu, duhu našeg društveno-političkog sistema; značilo bi korak ka višepartijskom sistemu".
(Nastaviće se)
20-09-2017, 10:07 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#13

Quote:Katanac na reč kritike

Nebojša Popov | 27. jun 2008

Glavna meta politčikog udara bili su listovi "Student" i "Susret", kao matice "mutne vode" i zastupnici "opozicionarstva" i "nepatriotizma"


PRVI snažniji talas raznolike represije prema studentskoj i omladinskoj štampi pojavio se već u junu '68. zahvativši najviše one listove koji su najpotpunije izražavali nastojanja studentskog pokreta, ali i one listove ili časopise preko kojih se širio njegov odjek u široj javnosti.
Tada je glavni oblik represije bio izražen kroz sudske zabrane iza kojih je stajao politički pritisak.
Za razliku od prva četiri vanredna broja Studenta, čija je zabrana bila samo privremena, peti vanredni broj ovog lista (od 25. 6. 1968) ostao je trajno zabranjen. Tim povodom dogodilo se još nešto što do tada nije bilo uobičajeno, protiv urednika lista Đ. Vukovića i autora jednog od zabranjenih tekstova N. Popova pokrenut je krivični postupak. Takav postupak pokrenut je i protiv urednika lista Vidici, ali je ubrzo obustavljen. Okružni sud je okončao postupak protiv Vukovića i Popova s jeseni iste godine - oslobađajućim rešenjem, ali je protiv njega tužilaštvo ulagalo prigovore, sve do zahteva za zaštitu zakonitosti. Oni su tek januara 1972. obavešteni da je protiv njih obustavljeno dalje gonjenje.
U drugom talasu, koji je usledio u jesen 1968, politički pritsak izbija u prvi plan. Glavna meta udara su, opet, Student i Susret, kao matica "mutne vode" i zastupnici "opozicionarstva" i "nepatriotizma" (ovo drugo dobilo je posebnu težinu posle invazije trupa Varšavskog pakta na Čehoslovačku). Obe redakcije odbile su pomenute prigovore. Redakcija Susreta odbila je izjašnjavanje "pred sudom večernje štampe", smatrajući se odgovornom samo pred demokratskom javnošću. Redakcija je, ukazujući na sudbinu predratne komunističke štampe, odlučno odbacila insinuaciju za "nepatriotizam", a u vezi s podmetnutim staljinizmom istakla je "da ova generacija nikada nije ni bila u prilici da gaji iluzije o Staljinu, pa ni o Sovjetskom Savezu"...
I Redakcija Studenta pomenuti napad tumači kao "ispad večernje i noćne štampe", i kao nov dokaz o žilavosti tradicije srbijanske radikalske štampe, a zabrinuta je zbog "provale diluvijalne grubosti i zoološke mržnje", zbog balkanske zlovolje i agresivnosti. Obe redakcije su istakle kako ne nameravaju da odstupe od svojih stanovišta, jer samo u razvoju demokratije vide izlaz iz unutarnjih i spoljnih neprilika zemlje, i da će nastojati da u tom pogledu ispune "dug generacije bez obzira na rizik". Obe redakcije dobile su podršku svojih izdavača - Univerzitetskog odbora SS i Gradskog komiteta SO Beograda. Treći talas bio je snažniji i dugotrajniji, trajao je sve dotle dokle su trajali sukobi o kojima je ovde reč. Započeo je u proleće 1969, posle izvesnog zatišja oko IDž kongresa SKJ, zaoštravanjem sukoba oko dva događaja.
U prvom planu ostao je politički pritisak, s tim što je on proširen i na izdavače listova, a bio je poduprt učestalim sudskim zabranama omladinskih listova širom zemlje.
Prvi "incident" nastao je povodom odbijanja jednog opštinskog (Stari grad) izbornog organa da potvrdi one kandidate za poslanike i odbornike koji su predloženi na kandidacionim zborovima Filozofskog, Filološkog i Prirodno-
-matematičkog fakulteta, i na umetničkim akademijama... Pomenuti opštinski organ odbio je da ih registruje kao kandidate, označivši ih kao "junske junake" i protivnike SK, što je izazvalo oštre reakcije. Odnos prema pomenutim kandidatima shvaćen je među studentima, kako je o tome pisao V. Mijanović, kao "uvredljiv i potcenjivački". Univerzitetski odbor ocenio je takav postupak kao "unižavanje ljudskog dostojanstva i delegata i kandidata" i oštro je protestovao zbog toga što je kandidatima zamereno učešće "u junskim događajima".
Drugi "incident" izbio je povodom izlaganja nekolicine učesnika u diskusiji o studentskom pokretu, koju je 30. 3. 1969. organizovala Redakcija Gledišta. Izvesni nagoveštaji, pomenuti u toku ove diskusije, da može doći do demonstracija studenata povodom dolaska u službenu posetu Jugoslaviji predsednika Indonezije Suharta, zbog zločina masovnih razmera prema komunistima te zemlje, oglašeni su, preko masovnih glasila, kao "buđenje ekstremizma". Uzgred rečeno, do pomenute službene posete Beogradu nije, tada, došlo.
Takvom pritisku odolevali su, istrajnije od drugih, Student i Susret. A kad je skršen Susret, gotovo sva raspoloživa sredstva uperena su protiv Studenta, tako da je u njegovoj sudbini najcelovitije izražena dramatika tadašnje borbe oko slobode štampe.
Odolevši prvim pritiscima, zahvaljujući podršci demokratske javnosti i samog izdavača lista, Susret, tačnije njegov izdavač, nije izdržao obnovljeni, još snažniji pritisak. Izdavač, Gradski komitet SOS Beograda doneo je, pod pritiscima čije su pojedinosti ostale nepoznate, odluku da raspusti Redakciju.
Takva odluka doneta je, prema izjavi Saveta lista, "bez ikakvog prethodnog konsultovanja s ovim samoupravnim telom". Zbog toga, predsednik Saveta M. Vojnović i dvojica članova Saveta M. Vlajčić i M. Lehpamer podneli su ostavke. Oni su u obrazloženju svojih ostavki naveli, pored ostalog, da način likvidacije Redakcije nije u skladu sa tadašnjom politikom SK. U prilog tome, naveden je stav M. Nikezića, iznet upravo tih dana, prema kojem "politički faktori trpe priličan pritisak da se pristupi odlučnijem raščišćavanju, promeni redakcija, zabrani listova itd.", sa čime se on ne slaže, "jer pravu meru delatnosti trebalo bi da pronađu čitaoci i redakcije"...
Redakcija lista, pak, smatra da je podvrgnuta "tihoj likvidaciji"; nalazi da je na sednici Gradskog komiteta, na kojoj je doneta pomenuta odluka, onemogućen svaki dijalog, usled straha od javnog skandala sve je izvedeno kao u "dobro režiranoj predstavi". Na putu ka konačnom gašenju, s novom redakcijom i novim sadržajem, Susret je bio jedno vreme preuzet od "koncerna" Večernjih novosti, kao njegov pogon za zabavu mladeži.
Student je, inače, tiražom koji se kretao u okviru nekoliko desetina hiljada primeraka, postao jedan od najčitanijih listova, što je postizao, svakako, temama koje je pokretao i načinom pristupa njima. I dok sa studentima ima veoma razvijene i sistematske odnose saradnje, list nailazi na sve veće teškoće u saobraćanju sa rukovodstvom studenstke i partijske organizacije na Univerzitetu. Oba će se, posle kratkotrajnog razmimoilaženja u stavu prema Studentu, naći na istoj strani, protiv Studenta.
Prvi jasniji nagoveštaji predstojeće žestoke ofanzive protiv Studenta izgledali su dosta obično, barem po načinu obrazlaganja, ali ne i prema prigovorenoj sklonosti prema - staljinizmu. Takav prigovor izgleda groteskno, pogotovu kada se ne izgube iz vida različiti oblici oživljavanja staljinizma, upravo u protivstavu prema studentskom pokretu.
Radi zaštite, kako je rečeno "bazičnih institucija" poretka, u stvari, monolitne partije, pozvano je njeno članstvo u obračun s preteklim tragovima studentskog pokreta, označenim kao "ekstremizam". Ovakav poziv, upućen članstvu SK na Univertitetu, pravdan je izvesnim pritiscima koji dolaze izvan Univerziteta. Da bi se ovim pritiscima nekako izmaklo, i spaslo što se spasti može, nametao se utisak o nužnosti da se za to plati određena cena. Ako se o spasavanju upšte može govoriti, ono se tiče samo spasavanja nižeg partijskog rukovodstva od odgovornosti prema višem, zato što nije sredilo prilike u "svojoj kući". Student je dobio podršku Skupštine (16. 5. 1969), koja mu je namenila istaknutu ulogu u razvijanju kontinuiteta studentskog pokreta, odlukom da se 3. juna 1969. godine održe zborovi na Univerzitetu, i da u njemu budu objavljeni odgovarajući spisi, potrebni za njihov uspešan rad. Održavanje planiranih zborova je, međutim, osujećeno. Mada sve pojedinosti obrta nisu poznate, izvesno je da je tome najviše doprineo pritisak partijskog rukovodstva studentske organizacije, koje je, onda, faktički suspendovalo odluku Skupštine SS.
Kad je, posle suspenzije autonomije Saveza studenata, Student ostao na brisanom prostoru, usledila je, u jesen 1969. odlučna ofanziva protiv njega, prema "scenariju" Univerzitetskog komiteta i njegove razrade na nižim stupnjevima partijske hijerarhije. Potezanjem određene prakse demokratskog centralizma izvan partijske hijerarhije, zapravo svođenjem ostalih političkih organizacija, u ovom slučaju Saveza studenata, na transmisiju "partijske volje" već formulisani stavovi partijskog rukovodstva nameću se kao opštevažeći.
Pošto je polazište još jednom osnaženo, sledio je poslednji čin pokrenutog obračuna. Karakteristično je da njegovi glavni protagonisti, tobožnji branioci "bazičnih institucija", ignorišu Ustavom zaštićene samoupravne organe, čak pribegavaju bojkotu, načinu delovanja partija u opoziciji, a ne na vlasti.
Konačan obračun odigrao se na Skupštini Saveza studenata, i to tek u četvrtom navratu, kada je Univerzitetski komitet SK okončao sve pripreme za sprovođenje već izdatog naloga o smenjivanju Redakcije Studenta. Naime, na to je bila obavezana većina delegata - članova SK partijskom disciplinom, tako da je svaka diskusija izgledala - suvišno.

ZABRANE LISTOVA
SVE u svemu, od juna 1968. do kraja 1970. godine u Jugoslaviji, zabranjeno je više brojeva raznih omladinskih listova (Student - 3 broja, Paradoks - 1, Naši dani - 1, Indeks - 1, Omladinski tjednik - 1, Pop-ekspres - 1). Od toga, samo dva broja Studenta i jedan broj Vidika oslobođeni su od trajne zabrane. Od proleća 1971, pa do kraja 1972. zabranjeno je još više omladinskih listova (Student - 5 brojeva, Vidici - 3, Stradija - 2, Uj symposion - 2, Tribuna - 4).
(Nastaviće se)
20-09-2017, 10:10 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#14

Quote:Režim uzvraća udarac


Nebojša Popov | 28. jun 2008

 Najteže posledice represije podneli studenti osuđeni na kaznu zatvora. “Grupa profesora“ Filozofskog fakulteta označena kao “glavni“ krivac


STUDENTSKI pokret je "umirao" na rate unutrašnjim urušavanjem, a još više spoljnom represijom. Najpre, već u leto '68. godine, razorena je njegova autonomija. Potom su, sve do 1974, kažnjavani njegovi najviđeniji akteri, da bi 1975. kulminirao obračun sa slobodarskim idejama i njihovim protagonistima.
Pošto je, kao glavni "krivac" za pojavu studentskog pokreta označena "grupa profesora" Filozofskog fakulteta (M. Marković, S. Stojanović, M. Životić, Lj. Tadić, Z. Pešić-Golubović, D. Mićunović, T. Inđić i N. Popov) u izricanju "kazne" isprobana su sva tri kanala društvene moći - partijski, samoupravni i državni. Zbog toga, upravo taj "slučaj" privlači veću pažnju, a ne zato što su pojedinci iz ove konstruisane "grupe" jedine ili najteže žrtve represije, ili što bi oni bili jedini ili glavni protagonisti slobode.
Najteže posledice represije podneli su studenti osuđeni na kaznu zatvora, a kad je reč o izbacivanju s Univerziteta to se najpre desilo, po novom merilu, Đ. Vukoviću, bivšem uredniku Studenta, koji 1972. nije reizabran za asistenta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Najopsežnija "samoupravna čistka" bila je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde 1975. nisu reizabrani K. Čavoški i A. Stojanović, zbog "moralno-političke" podobnosti. Iz istog razloga S. Vračar je stavljen van nastave, M. Đuriću je prestao radni odnos po sili zakona, posle izdržane kazne zatvora na koju je bio osuđen zbog jednog izlaganja, koje je ocenjeno kao nacionalističko. A. Gams je bio prinuđen da ode u penziju, dok su pojedini asistenti potražili radno mesto na drugoj strani.
Preko partijske hijerarhije potekla je, najpre, inicijativa da se lojalnost tekućoj politici partije i države nametne kao glavno merilo u procenjivanju podobnosti za poziv univerzitetskog nastavnika, što je brzo preraslo u opštevažeću normu o "moralno-političkoj" podobnosti u svim oblastima radnih odnosa. Proizvoljna primena proizvoljnih merila pokazala se, već na startu, kao osobeni egzorcizam, na šta nedvosmisleno ukazuje obnova demonološke leksike u dnevnom opticaju.
Obračun sa pomenutom "grupom profesora" samo je najupadljiviji deo šireg obračuna sa "krivcima" za junski sukob. Zahuktala kampanja proširena je izvan partijskog okvira, isturajući u prvi plan samoupravne organe Univerziteta kojima je nametan tretman partijske "transmisije". U takvim okolnostima samoupravljanje je bilo dvostruko ograničeno, uvođenjem novog merila za utvrđivanje "moralno-političke" podobnosti u obavljanju poziva univerzitetskog nastavnika i povećanjem broja spoljnih predstavnika u savetima fakulteta na polovinu njihovog sastava.
Profesorima i saradnicima univerziteta propisano je, posredstvom Skupštine Univerziteta (novembra 1973), ako žele da to ostanu ili postanu, da "u nastavnoj i javnoj funkciji prihvataju program i politiku Saveza komunista i njegovu vodeću ulogu u razvitku našeg društva".
Pomenuta ograničenja samouprave nametnuta su "samoupravnim sporazumima" svim fakultetima. Sve to odvija se usred svakodnevne, a višemesečne zaglušujuće buke "masovnog izjašnjavanja" protiv Filozofskog fakulteta i "grupe profesora"...
Bez bilo kakvog ustupanja, najavljen je konačan obračun svim sredstvima "takozvanoj autonomiji Univerziteta i slobodi naučne misli". U takvim uslovima, Skupština Univerziteta dala je legalnost određenim vrstama pritiska i ozvaničila negativnu ocenu o "moralno-političkoj" podobnosti pomenute "grupe profesora", naloživši samoupravnim organima Filozofskog fakulteta da sprovedu dalji postupak.
Samoupravni kanal sprovođenja partijske direktive pokazao se, jednako kao i organizacije SK na Filozofskom fakultetu, kao neprikladna "transmisija". Veće Filozofskog fakulteta odlučilo je (29. 3. 1974) da otvori postupak za utvrđivanje činjeničnog stanja u vezi sa dostavljenim navodima o "grupi profesora" i izabralo je odgovarajuće komisije sastavljene od profesora univerziteta iz cele zemlje. Na osnovu analize radova osporavanih profesora i asistenata, sve komisije odbacile su, kao neosnovane, sve optužbe. Takve nalaze Veće Filozofskog fakulteta prihvatilo je sa samo jednim uzdržanim glasom (uzdržao se, svih sedam puta, jedino prof. etike), a Savet fakulteta većinom glasova.
Budući da partijski i samoupravni kanali pritiska nisu dali očekivani učinak, u prvi plan je stupila državna prinuda, potpomognuta i dalje ostalim vrstama pritiska. Za razliku od ranijih intervencija moći države, kada se izgleda još računalo da će samoupravni organi Fakulteta primiti na sebe odgovornost za tuđe naume, usledile su pripreme za neprikrivenu intervenciju države. Najpre se pojavila ideja o mogućnosti zavođenja prinudne uprave na Fakultetu, ali se pribeglo drugačijem rešenju. Izmenom Zakona o visokom školstvu, stručnim udruženjima je uskraćeno delegiranje predstavnika u savete fakulteta i uveden je novi institut u radne odnose - stavljanje "na raspoloženje". Naporedo s tim, pojačanom pritisku podvrgnuti su svi nastavnici i studenti Filozofskog fakulteta, čak i pojedinci iz "grupe profesora".
KonaČno, Skupština SR Srbije donela je (25. 1. 1975) odluku kojom osmoro nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta lišava obavljanja profesionalnog poziva, stavljajući ih na "raspoloženje". Oni su takvu odluku protumačili kao "birokratski čin", koji ugrožava osnovna ljudska prava i škodi demokratiji u zemlji i njenom ugledu u svetu. Tokom sukoba oko "grupe nastavnika" pokazalo se kakav je faktički odnos snaga između Partije i države, s jedne, i samoupravljanja, s druge strane.
Mada su tom prilikom kritička misao, demokratija i samoupravljanje pretrpeli poraz, pada u oči da oni nisu bez znatnijeg oslonca. Da takav oslonac nije za potcenjivanje na to je, verovatno nehotice, ukazao jedan poslanik Skupštine Srbije, vajkajući se kako "smo izveli oružanu revoluciju za četiri godine, a da se sa grupom ekstremnih nastavnika borimo gotovo sedam godina".
U saopštenjima izvršnih organa, partijskih rukovodstava i izjavama pojedinih političara, gušenje studentskog pokreta pravdano je, između ostalog, odbranom tekovina revolucije, što je imalo ogroman publicitet. Ostalo je, međutim, veoma neodređeno i mutno šta se pod tim podrazumeva. Bilo bi čudnovato ako se pod tim podrazumeva ono što je studentski pokret stavio u središte javne kritike - društvenu nejednakost, nezaposlenost i birokratsku uzurpaciju vlasti. (Što je, inače, na razne načine skrivano od javnosti)...
Studentski pokret dovođen je vezu sa kontrarevolucijom na sasvim osoben način. Takve sumnje nikad se nisu odnosile neposredno na studentski pokret, nego na nešto što je "iza njega", mimo njega ili čemu on, nesvesno, ali objektivno, "otvara vrata". Ništa od toga ne nalazi se, dakle, u njemu, niti iz njega proizlazi. Potraga za "neprijateljima" kod studentskog pokreta nije mogla uroditi kakvim valjanim plodom, sem što je pokazala postojanost i delotvornost osobenog ideološkog folklora.
Danas, s razdaljine od četrdeset godina, studentski pokret '68. ostaje u sećanju kao jedini učesnik složenih, dugih i dramatičnih društvenih sukoba koji je vredan trajnije pažnje. To je bio snažan talas promena u znaku slobode u svakidašnjem životu ljudi, koji je ostavio dubok trag u kulturi. Suprotstavljen nasilju, viđenom prvenstveno u Vijetnamskom ratu, ubrzao je njegovo okončanje. Uzdrmao je vlast u moćnim državama, ubrzavajući "odlazak" De Gola i Niksona. Probudio je nade u revoluciju, u takođe snažnim uporištima kapitalizma i demokratije, u Francuskoj i Italiji. Ohrabrio je i nadu u realnu mogućnost "socijalizma s ljudskim likom" za kakvim se tragalo tokom "češkog proleća".
Nestankom slobodarskih studentskih pokreta, unutarnjim urušavanjem i spoljnom represijom, okupacijom Čehoslovačke, avgusta 1968, i jačanjem raznih "kontrapokreta", nastajala je nova konstelacija s novim akterima, praćena zebnjama u mogućnost nalaženja nove alternative datom "odnosu snaga". Ali i danas postoje ideje o slobodi, javljaju se i primetnija emancipatorska kretanja, što svedoči da sloboda nije trajno pokopana čovekova potreba i nada.
Primetiće je svako ko odoli samosažaljenju i prenemaganju zbog neuspeha i poraza ranijih stremljenja ka slobodi u čovečnijem svetu. Slamale su se čitave civilizacije, rasplamsavale mnoge krize, ali, kako je primetio jedan od najiskusnijih i najmudrijih intelektualaca prošlog veka Kornelijus Kastorijadis, u istoriji evropske kulture, od Sokrata naovamo, uvek se ukazivala na delu sposobnost ljudi da preoblikuju sebe i svoj svet i time izbegnu krah i katastrofu.


VLADA REVOLUCIJA

VLADIMIR Mijanović, predsednik jedne legalne političke organizacije, uhapšen je 24. 7. 1970. i optužen za navodnu "zlu nameru" prema poretku u vršenju javne delatnosti, kako bi mu se sudilo zbog "neprijateljske propagande". Sud je usvojio gotovo sve navode optužnice i osudio Mijanovića na 20 meseci strogog zatvora. Istog meseca kada je Mijanović bio uhapšen, uhapšen je i G. Đapić, sekretar FOSS FF, ali je on ubrzo pušten iz zatvora i nije mu suđeno. NIN je ovako opisao V. Mijanovića: "Pretenciozni momak koji je suviše ozbiljno shvatio podsmešljiv naziv koji su mu dale kolege sa fakulteta Vlada Revolucija."
Prema NIN-u, reč je o pastiru koji se buni radi toga da bi postao patrijarh, koji je postao republikanac samo zato što nije postao monarh. Dakako, nije reč samo o Mijanoviću, već su upozoreni svi oni koji su sa njim solidarni, "makar i emotivno", da će i oni biti degradirani na podsmešljiv nivo "revolucionarnog Vlade". Mijanović je, dakle, ispraćen u zatvor larmom, ruganjem i pretnjama svima koji bi se usudili da se sa njim solidarišu.
(KRAJ)
20-09-2017, 10:17 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#15

Quote:Ubijanja nije bilo

Nebojša Popov | 29. jun 2008

Nikola Bugarčić: Policija nije pucala na studente, suprotstavila im se samo palicama. Lažu da sam komandovao: Pali! Ubij! Demonstranti igrali kako je Titu odgovaralo


U MNOGIM svedočenjima o studentskim nemirima ’68, pisanim i usmenim, Nikola Bugarčić, tada šef beogradske policije, žigosan je kao čovek koji je bio spreman da brutalno, u krvi, uguši pobunu demonstranata. Pripisuje mu su da je snagama reda izdao naredbu “da oružjem raspale po buntovnicima”. Reditelj Ljubiša Ristić ide čak dotle da tvrdi da je čuo i plotune.
Bugarčić se do sada samo ovlaš osvrtao na svoju ulogu u smirivanju studentskih nemira u Beogradu 1968. godine. Prvi put on za “Novosti” detaljno opisuje šta se, po njegovom mišljenju, tih vrelih junskih dana, pre četiri decenije, događalo u Studentskom gradu i kod podvožnjaka, a šta u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda i republičkom ministarstvu unutrašnjih poslova.
Odgovara na pitanje da li je i u kojoj meri bila angažovana vojska, kakvu je ulogu imao tadašnji predsednik Skupštine Srbije Miloš Minić, i gde je u celom tom metežu bio Josip Broz Tito.

Na početku nekadašnji prvi policajac prestonice, u vreme nemira, ovako reaguje na navode Ljubiše Ristića.
- To što on tvrdi da sam naredio upotrebu vatrenog oružja je besmislica - kaže Bugarčić. - Sad može da priča ko šta hoće, valjda je i to “demokratski”, ali istina je jedna: beogradska policija studentima se suprotstavila samo pendrecima. Pa nisam ni mogao da komandujem: Pali! Ubij! A sama je bila zaštićena šlemovima. I, moram da vam ispričam odakle policiji ti šlemovi, o kojima danas svi govore. Sačuvani su bili u nekom magacinu još iz vremena Prvog svetskog rata, a dobila ih je srpska vojska od Francuza. Koristio ih je i Nedićev oružani odred. Nije bilo opreme kakvu danas imaju specijalne snage ili, na primer, Žandarmerija. Niti je takvih formacija u to vreme bilo. Uz to da kažem, dobar deo snaga policije kojima sam tada komandovao bili su pozornici i saobraćajci, koji su regulisali javni red i mir na ulicama Beograda. Eto, to je istina o “sili” koja je primenjena prema demonstrantima.

Koliko je beogradski SUP tada imao pripadnika i koliko njih se suprotstavilo demonstrantima?
- Beogradski Sekretarijat unutrašnjih poslova imao je tada ukupno 1.500 ljudi. Ali, nisu svi bili uključeni u smirivanje demonstracija. Najmanje 30 odsto od tog sastava bio je “u rashodu”. Jedan deo je obezbeđivao policijske stanice, drugi su bili na bolovanju. Sve u svemu, oko 400 do 500 policajaca beogradskog SUP bilo je angažovano na smirivanju pobune.

Govorite o prvoj noći nemira u Studentskom gradu, posle tuče brigadira, koji su gradili Novi Beograd, i studenata iz akademskog naselja?
- U prvi mah, to su bile čarke oko mesta u sali gde je trebalo da se održi priredba “Karavan prijateljstva”, u organizaciji “Večernjih novosti”. Svi smo mislili da će se na tome i završiti. Kada je nastala tuča, policija je bila dužna da se umeša i da spreči nered. Bio je to, međutim, samo uvod u već pripremljeni scenario, a kasnije će se i potvrditi da je sve bilo dobro kontrolisana stihija. Studenti su, sledeći trend svojih evropskih kolega, podigli glas protiv nejednakosti, nepravdi i nesloboda u društvu, da bi kasnije bili instrumentalizovani. Ispostaviće se da su igrali onako kako je odgovaralo Titu i pojedincima iz njegovog najbližeg okruženja. Tito je bio njihova zvezda vodilja. Bez njegove slike nisu napravili ni korak. On im je bio uzor i putokaz. Samo uz njegovu pomoć mogli su da ostvare ono što žele. To su rekli oni a ne ja.

Kažete da policija nije upotrebila oružje, ali je jedan student, ipak, teško ranjen iz vatrenog oružja, u toj prvoj noći obračuna? Ako nije policija, ko je onda mogao da puca u studente?
- I u toj, prvoj noći, a i kasnije, pucalo se sa prozora okolnih zgrada. Ko je zaista ranio tog mladog čoveka ne znam. Možda je bio i rikošet. Ali, podvlačim, sve je, po mom mišljenju, bilo sračunato da se studentska masa zapali. Mada su oni bili uglavnom levičarski orijentisani, imali su podršku i nekih intelektualnih krugova desničara.

Šta se po ponoći događalo?
- Studenti su bili rešeni da krenu prema Beogradu, ali ih je policija zaustavila. A zaustavila ih je jer nisu imali dozvolu za demonstracije. Demonstranti su, razjareni, zapalili jedno vatrogasno vozilo, misleći da je policijsko, mada je protivpožarna jedinica tada bila pod ingerencijom gradskih vlasti. U tom trenutku policija je reagovala, potisnula studente, istina, bilo je povređenih, ali se sutradan sve to iskoristilo i sukob preuveličan do neslućenih razmera. Pronele su se i glasine o “pogibiji” jednog studenta. I to je bio jedan od okidača za nove mitinge i nove sukobe, koji će uslediti.

Koliko je ozbiljno primljen prvi obračun studenata i policije u rukovodstvu grada, republike i partije?
- Bio je odlučan stav da se studentima nikako ne dozvoli prilaz centru grada, na čemu su oni insistirali već posle prvog sukoba. Na tome će insistirati i narednog dana. Istovremeno, krenule su optužbe demonstranata i svih koji su ih podržavali da je policija, kojoj sam bio na čelu, grubo prekršila osnovna ljudska prava.

Posebna odgovornost pripisivana je vama, zbog “teškog povređivanja studenata”. Na mnogim plakatama bilo je ispisano: “Bugarčić ubica”.
- Da, uz to sam optužen da sam pohapsio mnogo studenata. To, naravno, nije bilo tačno. Neki jesu privođeni i saslušavani. I,potom pušteni. To je ogromna razlika. Ali, shvatio sam da je nekome naročito bilo stalo da se u lošem svetlu prikaže beogradska i srpska policija. Na kraju će se videti kome je do toga posebno bilo stalo. Sve je to imalo za cilj da se dovede u pitanje ne samo kredibilitet srpske policije već i državnog i partijskog rukovodstva Srbije.
Nije zgoreg da podsetim vaše čitaoce da se pre studentskih nemira u Beogradu dogodio Brionski plenum, gde je počeo obračun i uklanjanje Srba koji su bili na najvišim rukovodećim položajima. A nekako se sa svim ovim događajima podudario i plenum srpske partije o Kosovu. Trebalo je oslabiti Srbiju kako bi sve što će kasnije doći prošlo lakše i brže. Zato se u smirivanju studentskih nereda insistiralo i na uključivanju vojske, dakle savezne institucije, kako bi se pokazalo da policija Beograda i Republike nije u stanju da uvede red i mir.

Šta se još dešava drugog dana demonstracija? Kako je buknuo taj sukob sa policijom?
- Najpre, započeo je miting u Novom Beogradu, kod današnjeg Doma kulture. Studenti su po svaku cenu želeli u Beograd, pred Saveznu skupštinu. Tražili su da svoje zahteve predaju lično poslanicima. A, s druge strane, nama (policiji) je naređeno da im to nikako ne dozvolimo. I u tome su bili saglasni svi: i Veljko Vlahović i Branko Pešić. Imali su informacije da bi demonstranti udarili na Skupštinu. A, kako to izgleda, videli smo u oktobru 2000. godine.

Studenti su, ipak, krenuli.
- Ali ih je policija zaustavila kod podvožnjaka. Ubeđujemo ih da se vrate i odrede delegaciju koja će razgovarati sa gradskim i republičkim rukovodstvom. Studenti, međutim, ne odustaju od svoje namere. Pregovori da se povuku trajali su više od sata i uspeli smo donekle da smirimo situaciju. Ali na podvožnjak potom stižu Veljko Vlahović, Branko Pešić i drugi republički rukovodioci. Studenti ovacijama dočekuju Veljka. Viču mu: “Sećaš li se Španije i revolucije, svoje mladosti”, a onda, “Veljko, vodi nas i Tito bi nas vodio”. Veljko, emotivan kakav je bio, jedva zadržava suze. Pokušava nešto da im kaže, ali se ništa ne čuje. Dodajemo mu megafon, a studenti ga vuku na kamion koji se odnekud tu našao. On ih ubeđuje da se vrate...
U tom momentu, potpuno neplanirano, bez dogovora, dolaze Miloš Minić i dr Miroslav Pečujlić. Pitam se: otkud oni i šta će tu. Minić govori: “To su naša deca”, a onda se s jedne strane masa zatalasala, više niko nikog nije slušao. Onaj kamion što su ga tu dogurali odnekud, do tada potkočen kamenjem, pušten je. Studenti su krenuli, pritisli nas i mi smo palicama odgovorili. Nastao je stampedo u povlačenju demonstranata, sve je letelo, jedni preko drugih. Strahovao sam da će biti mnogo povređenih.


NIKO NIJE POGINUO
Koliko je tačno bilo povređenih demonstranata?
- Ne sećam se. Davno je to bilo a ja ne bih želeo da licitiram. Podatke o tome dale su kasnije beogradske zdravstvene ustanove. Najvažnije je da niko u tom metežu nije izgubio život.
Koliko je policajaca povređeno?
- Ni to ne bih sa sigurnošću mogao da vam odgovorim, ali je bilo povređenih.

Milena MARKOVIĆ
20-09-2017, 10:23 PM
Reply