Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
КАКОВ БИ БИЛ СВЕТОТ ПОСЛЕ КАПИТАЛИЗМОТ??
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,883
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#1

Quote:Mi smo deca poraza ideje utopije, ni Žižek nije razvio ideju kako bi svet izgledao posle kapitalizma



Nama je kapitalizam nametnut još osamdesetih godina kao jedina mogućnost uz sveopšte prihvaćenu ideju da je socijalizam „propao". Ukoliko se osvrnemo na oblike otpora, mi smo se dvadeset godina uglavnom bavili otporima nacionalističkim politikama, dok smo dozvoljavali da se bez ikakvih problema raširi i razvije varvarski kapitalizam


Razgovarala Jovana Timotijević, asistentkinja na FMK Datum: 21/07/201

[Image: stiks-1.jpg]
Igor Štiks




U vremenu rastućih socijalnih, ekonomskih i političkih tenzija koje se mogu uočiti i na globalnom nivou i u pojedinačnim društvima, različiti teorijski modeli i prakse otpora nude moguće slike drugačijih zajednica, načina na koji one mogu funkcionisati i odnosa koji se u njima mogu ostvariti. Ipak, njihovi dugoročni učinci ostaju predmet različitih interpretacija i prognoza o tome da li će biti moguće pokazati da Margaret Tačer ipak nije bila u pravu kada je tvrdila da „nema alternative".
O tome u kakvom svetu živimo i da li ga možemo menjati i na koji način, razgovaramo sa Igorom Štiksom, politikologom, književnikom i političkim aktivistom koji će uskoro početi da predaje na Departmanu za studije politike na Fakultetu za medije i komunikacije.
 
Počnimo od nedavnih zbivanja. Pratili smo sa velikom pažnjom poslednje izbore u Velikoj Britaniji i svedočili neočekivanom, ali optimističnom uspehu Džeremija Korbina. Iako još uvek nije formirana vlada, da li Vam se čini da je taj njegov uspeh uticao na način na koji danas globalno mislimo alternativne politike ili politike otpora dominantnom sistemu, i ako jeste, na koji način?
Korbinov uspeh jeste nesumnjivo spektakularan utoliko što mu niko nije davao velike šanse za opstanak na čelu Laburističke partije toliko dugo. Kritike su mu upućivane i s leva i s desna unutar njegove vlastite partije, kao i sa drugih spoljnih političkih pozicija. Smatran je čovekom prošlih vremena, nesposobnim da vodi ključnu partiju britanskog političkog života. U tom smislu, možemo reći da je on uistinu izveo malu revoluciju koja se temeljila na jednostavnoj strategiji. Kao prvo, objavio je manifest koji je izbegao opšta mesta i vrlo jasno izneo jednu socijaldemokratsku viziju društva.
Drugo, krenuo je u dobro osmišljenu kampanju sa ogromnom podrškom izrazito mlade populacije, a čija se poruka konačno svodila na to da je alternativa ipak moguća. Da je izborna kampanja trajala duže, siguran sam da bi njegov uspeh bio još veći. Entuzijazam koji prati ove dobre vesti iz Britanije povezan je sa obnovljenom verom da se naša društva donekle mogu menjati kroz već postojeće institucije.
Tu veru smo naime u velikoj meri izgubili s obzirom na to da se pokazalo da institucije uglavnom sprovode dominantnu politiku, a čak i kada na vlast dođu oni koji tvrde da će stvoriti nešto drugačije, kao što je bilo u slučaju Sirize, bivaju prisiljeni da igraju po pravilima igre, a ta se pravila već četrdeset godina svode upravo na onu poznatu tačerovsku: There is no alternative.
 
Upravo ste tim gubitkom vere u revoluciju sedamdesetih godina prošlog veka započeli svoje izlaganje na nedavnoj konferenciji „Vreme otpora" u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Mark Fišer, teoretičar kulture, u svojoj knjizi Kapitalistički realizam iz 2009. godine ponovo uspostavlja sličnu dijagnozu, pozivajući se na frazu koja se pripisuje Frederiku Džejmsonu i Slavoju Žižeku, a koja glasi: „lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma". Da li u aktuelnim oblicima otpora (i to možda posebno u regionu) prepoznajete ipak neku zamisao alternative, ili ih pre svega vidite kao reakciju na postojeće društvene nejednakosti?
Činjenica da nam je teško zamisliti kraj kapitalizma, a još teže ono što bi došlo posle njega, upravo potvrđuje poraz koji se dogodio sedamdesetih godina - poraz ideje utopije, ideje da je moguće promeniti svet preuzimanjem vlasti određenim revolucionarnim akcijama i velikim društvenim promenama odozgo. Mi smo deca tog poraza u političkom i u teorijskom smislu. Tako, na primer, sâm Žižek nikad nije razvio ideju kako bi trebalo da izgleda svet nakon kapitalizma, već se bavi isključivo tumačenjem kapitalizma kao takvog. Većina otpora koje danas vidimo jesu reakcije na jedan agresivni, neoliberalni, eksploatatorski sistem u kojem živimo. Vidimo mnogo manje slučaja u kojima se zaista „zamišlja" ta alternativa, a kada ih vidimo, to je obično na lokalnom nivou. Odnosno, alternativa se ređe vidi kao kompletna promena društva i društvenih odnosa u svetu kakav jeste, a češće kao mogućnost mikroutopija, mogućnost određenih ekonomskih modela koji žive unutar kapitalističkog sistema, mogućnost da u određenim izolovanim zonama stvaramo neke drugačije društvene, političke i međuljudske odnose.
Kada govorimo o Balkanu, ono što je važno istaći jeste da smo mi tek u poslednjih sedam ili osam godina počeli da mislimo ne samo da je drugačiji svet moguć već da je kapitalizam kao takav moguće kritikovati. Šta to znači? Nama je kapitalizam nametnut još osamdesetih godina kao jedina mogućnost uz sveopšte prihvaćenu ideju da je socijalizam „propao". Ukoliko se osvrnemo na oblike otpora, mi smo se dvadeset godina uglavnom bavili otporima nacionalističkim politikama, dok smo dozvoljavali da se bez ikakvih problema raširi i razvije varvarski kapitalizam. Pri tome smo i slušali priče o „dobrom kapitalizmu" koji je tamo negde daleko, među nekim ljudima koji nisu tako korumpirani kao mi. Dakle, problem se svodio na nas sâme kao kreatore svoje nesrećne sudbine a ni slučajno na kapitalizam. Sa poslednjim finansijskim slomom 2008. godine, otvorila se mogućnost ne samo za otpore, već i za zamišljanje nečeg drugačijeg. Tako, kada sam spomenuo da postoje džepovi u kojima se misli o drugačijim ekonomskim, socijalnim, političkim i međuljudskim odnosima, mislio sam prvenstveno na čitav niz takozvanih okupacija, od Okjupaj pokreta (Occupy), preko okupacije univerziteta, trgova, do stvaranja takozvanih privremenih autonomnih zona u kojima se pokušavalo eksperimentisati sa horizontalnim modelima demokratije i nekom drugom vrstom ekonomije koja bi se temeljila ne na rastu, već na distribuciji zajedničkog bogatstva, na deljenju i na solidarnosti.
 
U analizama različitih praksi otpora koje ste upravo pomenuli, često se ponovo priziva ona stara opozicija ili dilema između čina promene i procesa promene, odnosno između revolucije i reformi. Kako Vi razumete ovu opoziciju, da li je ona uopšte održiva danas i u kojoj meri je produktivna za promišljanje promene?
To je stari sukob koji je podelio levicu na reformiste i revolucionare, i mi često volimo da gledamo na slavnu prošlost levih pokreta, kao što je recimo bio sam čin Oktobarske revolucije, kako bismo potvrdili sebi da svaka reforma nužno vodi u kompromis sa sistemom, dok je nama potreban preokret, dakle revolucionarni čin poput onog iz 1917. godine. Naravno, stvari su daleko kompleksnije od idealnih modela. Tako neke reforme mogu nesumnjivo imati revolucionarni karakter, dok se, sa druge strane, mnoge revolucije koje se tako žele zvati, zapravo na kraju svode na reformiranje samog kapitalističkog sistema. Nećemo ovde ulaziti u debatu da li se revolucija ikad dogodila, da li je kapitalizam ikada doista bio doveden u pitanje tj. da li smo u zemljama socijalističkog bloka zapravo imali neku vrstu državnog kapitalizma. Mi svakako, a tu verujem teoriji svetskog sistema, živimo u kapitalizmu poslednjih četiri stotine godina i on kao takav neće nestati dekretom.
Danas, kada moć više ne sedi u nekom dvorcu, već ne znamo gde se uistinu nalazi, čini se nemogućim misliti strateški revolucionarni korak. Tako oni koji su zauzeli Cukoti park u Njujorku nisu tako lako mogli uhvatiti gde se to nalazi istinska moć i prava vlast. S druge strane, iskustvo Sirize pokazuje da i kad uđete u kuloare vlasti i kada preuzmete ceo državni aparat, suočavate se sa činjenicom da vlast ne sedi u nacionalnim državama, nego negde jako daleko, na mestu koje je geografski nemoguće locirati.
To pred nas postavlja vrlo važnu dilemu: da li treba da pokušamo da napravimo bilo kakavu promenu u sistemu kakav jeste, znajući da ga ne možemo tako lako i tako brzo preokrenuti, ili moramo čekati da se taj sistem uruši, pa da onda gradimo nešto novo i tako izvršimo revolucionarnu promenu. Ja ne mislim da će doći taj mesijanski trenutak u kojem će biti moguće svet izgraditi ispočetka. Mislim da bi potpuni slom sistema otvorio prostor i za neke druge političke opcije koje su daleko od bilo kakavog emancipatorskog, utopističkog programa. Dakle, mi moramo istovrmeno misliti, a čini mi se da to i jeste tendencija velikog broja ljudi na levici, pre svega o oblicima otpora ovakvom neoliberalnom kapitalizmu, zatim i o izgradnji alternative koja je moguća, odnosno, čiji se rezultati mogu odmah ili brzo videti, kako bismo onda konačno došli i u poziciju da mislimo o mogućnostima radikalnijih promena.
 
U praksama koje se nalaze na tom putu od otpora do radikalnije promene, svedočimo veoma različitim učincima koji nisu nužno bili predvidivi. Tako vidimo da neke prakse ili modeli postaju žrtve neoliberalne ili kapitalističke aproprijacije, dok nas neki drugi primeri iznenade svojim dugoročnim posledicama. Vrlo često i sâmi pominjete primer blokade Filozofskog fakulteta u Zagrebu, koja je kroz praksu plenuma ponudila značajan model za buduće oblike borbe, ali i iskustvo radikalne demokratije i drugačije organizacije zajednice, iako njeni učesnici možda nisu do kraja bili jasno ideološki artikulisani ili su mogli predvideti sve posledice svoje borbe. Šta nam to govori o potencijalima i rizicima koje danas nose pokušaji otpora?
Krenuo bih prvo od rizika. Sistem protiv kojeg se borimo je izrazito sofisticiran, a ljudi koji ga zastupaju i brane nisu budale. To znači da su itekako svesni da postoji veliko nezadovoljstvo ovakvim sistemom, da će ogromne razlike sve više stvarati društvene sukobe i da postoji mogućnost haosa. Zbog toga nije čudno što ideje koje smo na levici vrlo glasno promovisali, danas koriste liberali ili neoliberali. Tako se recimo u Holandiji govori o participativnom društvu u kome građani preuzimaju na sebe jedan deo aktivnosti koje je do tada radila država. Tu možemo videti na snazi ciničnu reaproprijaciju jedne leve emancipatorne ideje.
Slično tome, postoji mnoštvo poziva na takozvanu demokratsku obnovu i stvaranje novih modela participativnosti, inkluzivnosti, horizontalnosti, ali koje same po sebi neće ugroziti sistem kakav jeste. Mnoge od ovih ideja pošle su sa radikalne levice, da bi ih potom preuzeo centar. Ipak, bez obzira na te rizike, smatram da nemamo puno izbora. Ako želimo da delujemo, moramo pokušati da razvijemo potencijal koji postoji u emancipatorskim akcijama, kako otpora, tako i alternativnih modela društva.
Emancipaciju često zamišljamo kao emancipaciju od određene situacije ropstva, porobljenosti, neslobode. Međutim, potrebno je misliti o emanicpaciji za jedno drugačije društvo, a to znači nuditi model, bez obzira na njegov obim i domet u određenom trenutku. Tako su i zagrebački studenti pratili šta se dešavalo u Beogradu 2006. godine tokom blokade manjeg obima, kako bi onda 2009. godine to iskoristili i napravili daleko veći eksperiment u horizontalnoj demokratiji, iako nisu svi nužno bili marksisti ili anarhisti. To nam govori da proces političke transformacije često proizlazi iz akcije same, a proces radikalizacije iz iskustva emancipacije, kao što je participacija na samim plenumima.
 
Poslednjih decenija objekat kritike i borbe alternativnih politika uglavnom je lociran u globalnom kapitalizmu i, posledično, nadnacionalnim strukturama (svetskim finansijskim institucijama, međunarodnim korporacijama, Evropskoj uniji, itd.), te se opravdano smatra da se na to „adekvatno" može odgovoriti samo internacionalnim udruživanjem i pokretima globalnih razmera. Kako se takva strategija odnosi prema potencijalima mikropolitika promene i otpora (onih koje su fokusirane na najbliža okruženja, lokalne zajednice)?
Nama je potrebno sve - i mikro i makro i srednje, istovremeno. Šta time želim da kažem? Ne postoji jedan fetišizirani model kao jedina mogućnost. Pomenuli smo plenum - plenum je forma koja će u određenom kontekstu dati izuzetne rezultate, a u drugom sprečiti bilo kakvu akciju. Izlazak na izbore je takođe još jedna forma koja ima svoja ograničenja i za koju se ne može očekivati da će, kao magičnim štapićem, rešiti sve naše probleme. Protest je takođe prepun rizika ali i potencijala i nekada je korisniji na ulici, dok će, sa druge strane, nekada biti važnije potpisati određenu peticiju ili deklaraciju. Dakle, ne možemo naći idealan model koji bi bio primenjiv svuda. Uistinu, mnoge od naših akcija, ma koliko bile slične, često zavise od lokalnog konktesta i njegove kompleksne političko-socijalno-ekonomske strukture. Sigurno je jedno - levica u 21. veku bi morala biti internacionalna i globalna, jer je nemoguće, a to sada znamo iako možda na početku 20. veka to nije bilo tako jasno, stvarati socijalizam samo u jednoj zemlji, ili samo u jednoj regiji. Kada govorimo o progresivnim i emancipatornim snagama u 21. veku, mi govorimo o velikom broju subjekata; ne postoji jedan jedini revolucionarni subjekt, kao što je nekad bilo radništvo. Ipak, postoji ogroman broj ljudi koji iako žive sasvim različite živote, dele i neke iste stvari - jedna od njih je nejednakost, a onda i zavisnost od sopstvenog rada. U konačnici mi smo svi radnici i radnice, iako ne moramo nužno biti manuelni radnici i radnice, kako neko naivan zamišlja radničku klasu. Dakle klasni odnosi itekako postoje. Klasni rat i dalje traje. On menja svoja lica i izgled, pa i mi u tom smislu moramo prilagoditi strategije vlastite borbe.
 
Kako, kao naučni radnik, vidite ulogu obrazovanja u osmišljavanju i sprovođenju progresivnih i emancipatornih politika?
Počeli smo ovaj razgovor o tome da sasvim sigurno svedočimo hegemoniji neoliberalizma ili, generalno, desnih i reakcionarnih ideologija, pred koima se leve ideologije povlače i ostaju na margini. Dakle, vraćamo se Gramšijevom konceptu hegemonije, intelektualne i kulturne hegemonije koja određuje naš pogled na svet - prvo, da nema alternative; drugo, da su ovakvi kapitalistički odnosi sa rastućom nejednakošću sudbina; i treće, da zapravo ne postoji solidarnost koja bi ujedinjavala ljude na celoj planeti, jer smo svi podeljeni u određene identitete, bili oni nacionalni, etnički, verski... Mi smo sada počeli da razdrmavamo tu hegemoniju i ozbiljno smo je doveli u pitanje. Dakle, alternative postoje, nejednakost ne sme biti prihvaćena kao nužna jer nije, a ljudi ne dele isključivo po onim kategorijama koje su nam nametnute, već svi zajedno dele jedan te isti interes, a to je da svi zajedno živimo što bolje. Taj cilj je nemoguć bez solidarnosti i jednakosti. U tom smislu, obrazovanje jeste ključ. Ove ideje moraju dopreti do univerziteta i do drugih obrazovnih institucija, kako bismo znali da je nešto drugo i drugačije uvijek moguće i kako bismo dobili alate da mislimo tu alternativu.
 
Deo ste tima koji pokreće nove programe studija politike na Fakultetu za medije i komunikacije. Na koji način smatrate da će ti programi uticati na drugačije razumevanje politike i alternativa?
Cilj programa studija politike bio bi upravo da se na alternativan način promišlja kako svet u celini, tako i pojedinačno društva i zajednice - ono na čemu počivaju, kako funkcionišu i da li bi mogli biti drugačiji. Dakle, cilj je da ponudimo jedan naučno utemeljen i akademski sofisticiran program koji bi nudio drugačije teorije i pristupe onome što generalno zovemo politika. U tom smislu, politiku moramo izdvojiti od onog što se već uvreženo podrazumeva pod pojmom politike, što podrazumeva svođenje na političke elite i institucije države. Studente moramo da učimo da je političko neizbežno i da, zapravo, u političkom živimo kao što ribe žive u vodi, te da se u političkom stvaraju različiti odnosi dominacije i moći koje treba razumeti da bismo ih mogli i menjati.
 
 
 
22-07-2017, 06:44 PM
Reply