Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
МАКЕДОНИЈА ПОД СРПСКА ОКУПАЦИЈА
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,946
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#1

Quote:Jugoslovensko kraljevsko činovništvo u Južnoj Srbiji




[Image: gorski.jpg]

Vladan Jovanović 24/05/2013

Daj Puniši šumu
Prolazeći kroz Kosovo nakon Prvog svetskog rata, mnogi strani zvaničnici i turisti, poput ekipe National Geographic Magazine-a, ostajali su fascinirani slikama seljaka kako oru noseći pušku na leđima. To je bio očigledan znak stepena militarizacije područja, a ono što se nije moglo tako jasno videti bilo je pitanje tamošnje administracije. Radikali su još 1913. u nove krajeve slali policijske službenike sumnjivih kvalifikacija, što je izazivalo konflikte između državnog činovništva i oficira. Uredbom o prvenstvu civilnih vlasti nad vojnim u novooslobođenim krajevima (1914), autoritet činovnika nad vojnim organima dodatno je pojačan, pa su predstavnici vojske sve češće kritikovali ponašanje civilnog činovništva.
Sama činjenica da su iz perspektive tadašnjih političkih elita Kosovo i Makedonija izgledali kao “sanatorijum za popravku rđavog činovništva” pretvorila je priču o jugoslovenskoj administraciji u hroniku neprekidnih zloupotreba javnih ovlašćenja. Iskustvo je pokazalo da je “sumnjivo” činovništvo tek na jugu moglo gotovo nesmetano ispoljiti svoju sklonost malverzacijama. Korumpirana birokratija je indukovala nezadovoljstvo u narodu, zbog čega su albanska i bugarska propaganda postale prijemčivije.
Tome su pogodovale i afere kojima je obeležena prva decenija jugoslovenske uprave na Kosovu, poput one u kojoj je sin Nikole Pašića falsifikovao potpise na kupoprodajnom ugovoru kojim su rudnici Trepča, Novo Brdo, Kopaonik i Zletovo prodati engleskoj firmi Selection Trust Company. Jednako loše mogla je delovati i afera u kojoj je radikal Puniša Račić (poznatiji po atentatu u Narodnoj skupštini), predstavljajući se kao “naslednik svetoga kralja Dečanskog”, zahtevao da mu se dodeli 3.500 hektara zemlje i šumskih kompleksa manastira Dečani.
Republika od 5.10.1922. je pisala kako je Nikola Pašić otezao sa odobrenjem kredita ministru šuma rečima: “Ne dam ti, ako ne daš Puniši šumu”. Novosti od 2.8.1924. prenose razgovor delegacije koja je Pašiću poručivala da uhapsi Račića jer je na svoju inicijativu sekao dečansku šumu. “Ako se ne obustavi seča šume, narod će se dići”, upozoravala je delegacija Pašića, na šta je ovaj lakonski uzvratio: “A mi ćemo poslati vojsku”.
Ma kako ova afera izgledala nadrealno, spor između Puniše Račića i Kraljevine SHS rešen je u korist ovog prvog, “na osnovu izvršne presude nezavisnog i pravilnog suda u Peći”. Pobedivši u sporu, Račić je podigao pilanu u kojoj je počeo da prerađuje borovo drvo.

Beneficirani radni staž

U takvoj atmosferi odvijao se pokušaj integracije novih krajeva, sa dosta komplikacija u političko-ekonomskom ali i organizaciono-kadrovskom smislu. Od 1922. na čelu opšte uprave stajali su oblasni veliki župani, potčinjeni Ministarstvu unutrašnjih dela. Na sledećem stepeniku hijerarhije bili su okružni načelnici kao pomoćni organi župana, često bez potrebnih stručnih kvalifikacija, što se može tvrditi i za sreske poglavare. Oblasne skupštine i odbori formalno su bili izborna tela, premda je široka suspenzivna moć velikih župana činila njihov rad besmislenim. Demokrata Mihajlo Kujundžić je 1923. bio impresioniran nedodirljivošću izvršnih organa na jugu:
“Tamo je bolje biti žandar, nego li ministar unutrašnjih dela u Beogradu; tamo je bolje biti šumar nego ministar šuma; tamo je bolje biti poljak, nego ministar poljoprivrede i voda. Sve je tamo moćno i bogato. Bogato je zato što je moćno i nesavesno.”
Mimo strogih odredbi Zakona o činovnicima (1923) državni službenici na jugu bili su najslabija tačka uprave. Njihovo seljakanje „po neminovnoj potrebi službe“, kao i obavljanje poslova van propisanih okvira uzrokovali su korumpiranost i gomilanje loših kadrova. Pokušaji centralne vlasti da beneficiranjem njihove službe suzbije korupciju nisu doneli rezultate, zbog čega je u jednom trenutku razmatrana smena kompletnog činovničkog aparata na jugu.
Ipak, ka Kosovu i Makedoniji se i dalje slivala reka kažnjenih i nekompetentnih „partizana“ koji su upošljavani kao prosvetni inspektori, agrarni poverenici, finansijski službenici, nadzornici puteva i sl. Neuspeh uspostavljanja pravedne administracije takođe je vodio onome što je istoričar Branko Petranović nazvao „porazom srpske politike u Južnoj Srbiji“.
Uprkos tome što su činovništvo u južnoj pokrajini karakterisali snaga turske tradicije, balkanski mentalitet i korumpiranost svih tipova, to nije ometalo njegovo rapidno uvećanje, premda ih je, u poređenju sa ostalim krajevima jugoslovenske kraljevine, na Kosovu i u Makedoniji bilo najmanje. Prema podacima iz 1931. na prostoru Vardarske banovine bilo je 22.000 državnih činovnika i nameštenika (ne računajući vojna lica), što je na jugoslovenskom nivou činilo nešto ispod 10%.
Uzroke činovničke nemarnosti i zloupotreba pre treba tražiti u nestabilnoj društvenoj i političkoj klimi, nego u normativnom okviru. Naime, državni službenici deklarativno nisu smeli ulaziti u bilo kakve poslove sa državom, niti biti članovi upravnih i nadzornih odbora državnih monopola, banaka, rudarskih preduzeća i sl. Činovnicima je formalno bilo zabranjeno mešanje u aktivnu partijsku politiku “a posebno u krajevima koji još nisu potpuno konsolidovani i zaštićeni od strane razorne propagande i uticaja, kao što je Južna Srbija”. U praksi je sve izgledalo drugačije.
Sami predstavnici lokalne uprave smatrali su da među činovništvom vlada apatija prema poslu zbog toga što nije bilo adekvatne nagrade. Ministarstvu unutrašnjih dela stizali su predlozi da se činovnička služba u Južnoj Srbiji limitira na tri godine (koje bi se računale dvostruko, kao i plata), te da se posle toga činovnicima omogući nastavak službe “u starim krajevima”, po sopstvenom izboru.
Vladi je predlagano da se plate činovnika značajnije povećaju, jer su bile manje od učiteljskih. Činovnici su bili primorani da iznajmljuju skupe stanove, pošto muslimani iz verskih i narodnih običaja nisu primali podstanare. Prema rečima radikalskog prvaka Jovana Ćirkovića, tamošnji činovnik se borio “i sa kancelarijom i van kancelarije, i sa kačacima, i sa komitama, i sa kim još ne”.
Stoga je i u Zakonodavnom odboru predloženo da se činovnicima provedene godine u Južnoj Srbiji računaju duplo, da im se prihodi povećaju 50% i obezbedi ogrev. U tom slučaju, smatralo se, ne bi bilo potrebe ni za kakvom mobilizacijom vojske, niti žandarmerije. Međutim, jedna važeća uredba kojom se činovništvu u Južnoj Srbiji priznavao beneficirani staž nije davala rezultata, pa se opravdano nametalo pitanje, koliko ima smisla udvostručiti ga?
Radikalski poslanik Toma Popović je smatrao da u Južnu Srbiju treba slati činovnike koji su prethodno navršili deceniju besprekorne službe, pa im tek onda davati beneficije i nagrade, jer, kako je rekao – “taj narod putem činovničkih porodica treba kultivisati”.
Da je dobra državna uprava zahtevala „zbrinuto činovništvo“ bili su svesni i članovi prve šestojanuarske vlade 1929. godine. Oni su takođe znali da je entuzijazam službenika jenjavao već samo par meseci nakon imenovanja vlade generala Petra Živkovića. A kako je ishod ambicioznih planova režima diktature zavisio od spremnosti državnih činovnika da prihvate novu ideologiju jugoslovenstva, državnim službenicima je naloženo da rade na iskorenjivanju strančarenja u nadleštvima.
Uz glorifikovanje režima diktature uvedene su mere štednje, pojačanog nadzora i cenzure, suzbijanja „plemenske politike“, a sve radi širenja jugoslovenskog nacionalnog osećanja. Prilikom velikih državnih jubileja mobilisan je čitav administrativni aparat, kao npr. za Vidovdan 1935. kada je na Gazimestanu organizovana svečanost u režiji prištinskog garnizona i jugoslovenskih sokola.
Prema novom Zakonu o činovnicima (1931) službena zvanja su bila dostupna svim jugoslovenskim državljanima, pod uslovom da „potpuno znaju službeni jezik“. Uprkos kompletnoj reorganizaciji države i podeli na banovine, ovaj zakon se najvećim delom oslanjao na stari i čini se da je bilo malo inovacija (čak i u leksičkom smislu), ukoliko se izuzme kategorizacija položaja. Sreski načelnik je imao i ulogu posrednika: on je bio predstavnik vlade u srezu, ali i „tumač narodnih želja kod vlade“. Njemu je zakon dozvoljavao da zauzme stav u svakoj stvari i umeša se gde god to nađe za shodno.
Početkom 1930-ih ostalo je na snazi pravilo da se službovanje na jugu računa dvostruko, ali su docnije na ovako beneficirani radni staž mogli računati samo oni službenici koji su i pre septembra 1923. radili u tim krajevima! S obzirom na nestalnost tamošnjih činovnika bilo je jasno da je tim, svojevrsnim birokratskim trikom, napravljena velika ušteda u budžetu. Nezaposlenost lokalnih intelektualaca je objašnjavana visokim procentom obrazovanih stranaca među državnim službenicima.
Skoro čitava gradska policija Vardarske banovine (kojoj je pripadao istočni deo Kosova) sastojala se od „došljaka“, dok je u opštinskim samoupravama jedva četvrtina školovanih nameštenika bila poreklom sa tih prostora. Smatralo se, između ostalog, da su tamošnji ljudi bili skloniji drugim pozivima kao što su sitna trgovina, zanatstvo, bankarstvo ili pečalbarstvo. Govoreći o mentalitetu prečanskih Srba koji su nerado službovali van svog zavičaja, poslanik Milan Ćuković je rekao da je za njih Kosovo bilo „strašilo“.
Kao i u prvoj deceniji jugoslovenske kraljevine, stručne kvalifikacije činovništva bile su najčešće na udaru kritike. Na Kosovu i u Makedoniji je primećena pojava da sreski načelnici masovno tvrde kako su „apsolvirali osnovnu školu“, ali da im je diploma propala u ratu! Sreskih načelnika sa završenim pravnim fakultetom gotovo da nije ni bilo. Kontinuitet u lošoj kadrovskoj politici odolevao je pred sve češćim zahtevima da se ona temeljno preispita.
Prema rečima poslanika Ignjata Stefanovića, za predsednike opština su i dalje postavljani ljudi iz reda „kafanskih klupodera, varoških pandura i besposličara“, što je ilustrovao primerom turske opštine Dragovo. Za kmetove seoskih opština imenovani su žandari, kolonisti i kaplari, a velike malverzacije su beležene kod poslovanja opštinskih električnih centrala. Korupcija se širila od bana do poslednjeg arhivara: ukoliko je neko želeo da brže dobije pasoš, dokumente za prodaju, registruje firmu ili dobije dozvolu za sađenje duvana, morao je pored regularnih taksi da izdvoji nešto i za činovnika. Za majstorsku diplomu je npr. trebalo platiti 2.000 dinara takse, 500 dinara za njenu registraciju i 1.000 dinara mita.
Iako je korupcija preplavila birokratiju, retki su bili slučajevi u kojima su krivci kažnjavani i uklanjani iz službe, što je podrivalo poverenje u vlasti. U opozicionim krugovima vladalo je uverenje da su činovnici zaraženi “beskrajnim partizanstvom” i da je u ovu pokrajinu došao “najgori činovnički šljam”. Načelnici su primali mito od optuženih jataka baveći se trgovinom i hotelijerstvom, “a pošteni činovnici stradavaju od ovih jataka, ili bivaju šikanirani od svojih pretpostavljenih”. Za disciplinske prekršaje državnih službenika, ali i penzionera, bili su nadležni upravni sudovi i Državni savet, a njihova glomazna procedura delimično objašnjava indolenciju i bahatost činovnika u praksi.
Tako su neke opštinske delovođe bez dvoumljenja vešali ljude naglavačke optužujući ih za ratne zločine, a cena slobode iznosila je 50 zlatnika (“pa ne bude li se takav čovek otkupio, ima da se na tim vešalima osuši kao pastrma”, čulo se u albanskom selu Jabučištu). Inače, nedostatak delovođa, sekretara i pisara smatran je akutnim problemom prvostepenih sudova u Gnjilanu, Prizrenu i Prištini, zbog čega su okružni načelnici predlagali da se umesto njih zaposle “ako ne dovoljno pismeni, ono bar pošteni ljudi”!

Duvan i rakija za učitelja

Prema svom značaju prosvetno činovništvo je spadalo u najvažniji deo državne administracije. Uprkos hroničnom nedostatku nastavnog kadra na jugu, Ministarstvo prosvete je neprekidno vršilo redukcije i trijažu učitelja pozivajući se na (nezvaničnu ali očiglednu) potrebu selekcije po nacionalno-političkoj podobnosti. U etničkom pogledu, primetna je apsolutna dominacija Srba: tokom 1929. u kosovskoj oblasti je bilo 11% učitelja albanske narodnosti, a u zetskoj nešto preko 5%.
Manje od jedne trećine učitelja osnovnih škola na jugu bilo je rodom sa prostora Vardarske banovine, dok su dve trećine nastavnog kadra činili mladi i neiskusni ljudi koje je prosvetna centrala smatrala površnim osobama, nespremnim da se žrtvuju za “viši interes”. Drugim rečima, država je od učitelja očekivala dozu strpljenja i požrtvovanja u materijalnom smislu, pa i razumevanja za česte premeštaje kojima su bili izloženi i tokom 1930-ih. Prilikom premeštaja po kazni najčešće su se kombinovali politički motivi sa glasinama, profesionalnim nedostacima ili kompromitujućim detaljima iz privatnosti nastavnika.
Problem kvaliteta učiteljskog kadra izbio je u prvi plan i 1940. kada je ban Vardarske banovine izveštavao o masovnom odlasku najsposobnijih prosvetara sa Kosova u druge krajeve zemlje. Sazrelo je uverenje da je tamošnje učitelje trebalo motivisati poput oficira (npr. da sami biraju mesto za premeštaj nakon izvesnog vremena provedenog na jugu), ali se čini da je za takvu meru bilo isuviše kasno.
Ministarstvo prosvete je tokom 1932. dobijalo žalbe od učitelja sa Kosova koji su skretali pažnju na problematičan odnos njihovih kolega iz Crne Gore koji su bili isključivi i netrpeljivi prema drugim učiteljima, izazivajući sukobe. Njihov odnos prema mesnom stanovništvu bio je, navodno, još gori jer su ih potcenjivali i navlačili mržnju lokalnog sveta na ceo prosvetni kadar.
Opštinske vlasti u Zjumi u šarplaninskom srezu prijavile su 1933. tamošnjeg učitelja Milana Stanimirovića da je prisvajao platu služitelja, razrezivao novčane kazne roditeljima učenika, nalagao đacima da mu od kuće donose razne namirnice, meštanima prodavao lekove iz školske apoteke itd. Pored toga, on je od učeničkih para za svetosavske slatkiše kupovao duvan i rakiju, u školskoj zgradi je čuvao svinje, dok je najveći deo radnog vremena provodio u Prizrenu, umesto u školi.
Inače, sinonim prosvetnog inspektora bio je Dragomir Obradović za koga su politički protivnici zajedljivo govorili da je “alkoholičar, kockar, ženskaroš” i da se njegova pismenost bazirala na studioznom čitanju dnevnih novina. Položaj mu je davao mogućnost da učiteljima deli mišljenja i preporuke prilikom brojnih premeštaja. U državne službenike spadali su i školski nadzornici koje je država nedovoljno plaćala, ali im je i ostavljala široka ovlašćenja, pa je među njima vladalo uverenje da je školski nadzornik “umešni učitelj koji putujući stvara sve što je korisno, a utire što je štetno”. Nadzornici su nastavnicima izdavali naredbe i uputstva, preporučivali im da obrate pažnju na “utvrđivanje književnog akcenta”, kontrolisali način i program proslavljanja Svetog Save i sl.
 
Kako im se plati
Značajnu smetnju kolonizaciji Kosova i Makedonije predstavljala je nepouzdana administracija. Mesto glavnog poverenika zauzimali su nekvalifikovani partijski kadrovi, iako je zakon predviđao da i za okružne agrarne poverenike mogu biti postavljani isključivo državni činovnici sa završenim pravnim fakultetom. Do izvesnog napretka je došlo 1926. posle posete kralja Aleksandra ovim krajevima.
Prema Adamu Pribićeviću, agrarno činovništvo su činili nestručni ljudi, rashodovani policajci i ruski geometri, poslovično skloni alkoholu. Česte promene vlasti terale su činovnike da zahvate “gde se može”, pa su tako staru tursku zemlju prodavali, a za novac izuzimali iz kompleksa pojedine parcele i vraćali ih starim vlasnicima i selima. Takvi službenici često nisu razlikovali raž od pšenice, ali su zato dobro znali da koloniste nasele na strateški važnom mestu, frekventnoj putanji kačaka.
Radikal Toma Popović je ruskim geometrima zamerao što su zemljišne parcele dodeljivali “kako im se plati”. Načelnik Prizrenskog okruga Mihailo Krečković bio je 1928. zadužen da državni novac dostavlja naseljenicima, ali je on nepismenim kolonistima umesto 30.000 izdavao po 20.000 dinara. Bez obzira na to, jedno novo naselje između Suve Reke i Prizrena nazvano je njegovim imenom – Krečkovo (“da ovekoveče uspomenu na najvećeg svoga dobrotvora”, glasio je jedan od ironičnih komentara meštana). Prizrenski kolonisti su prepričavali kako je načelnik običavao da na putu do posla svrati u nekoliko kafana, te da je imao kolekciju skupih poklona kojima je obasipan od lokalnih begova.
Slučajevi protežiranja po nacionalnoj osnovi zabeleženi su u Peći, gde su lokalni Crnogorci u dosluhu sa vlastima pljačkali goveda. Prema rečima pukovnika Nedića crnogorske vlasti su bile “ladnokrvne” prema svojim sunarodnicima, pa su ovi prošli nekažnjeno. I sestra poslanika Džemijeta Ćenana Zije je aprila 1923. prošla bez posledica, uprkos priznanju da je krijumčarila svilu iz Carigrada, nakon što je njen brat sa 10.000 dinara podmitio činovnike Generalne direkcije carina. U metohijskom okrugu je harao načelnik Ljubomir Vuksanović kome se prigovaralo da je u svojoj kancelariji tukao učitelje, da je otvorio kafansko-bioskopsku radnju u Peći i preprodavao robu iz Ministarstva ishrane.
Ljudi su pritvarani bez ikakvih rešenja, dok je pojedince otpuštao na sopstvenu odgovornost. Dvorište okružnog načelstva pretvorio je u auto-garažu u koju je smestio dva nova automobila, a svoju despotsku vladavinu pojačao je dovođenjem sekretara kome je otvorio advokatsku kancelariju (“za kratko vreme taj isti sekretar kupuje kuću koja danas vredi 150.000 dinara, kupuje vinograd, kupuje njivu”).
Bahatost lokalnih moćnika smetala je i mnogim oficirima na području III armijske oblasti. Prilikom obilaska graničnog dela Kosovske divizijske oblasti general Vasić se žalio kako ga načelnik prizrenskog okruga Dorontić nije sačekao, već je general morao da ode kod njega kući. “Čim se pređe Ristovac, oseća se da tamo nije više ova država”, govorio je Jovan Magovčević u Skupštini povodom sve masovnijih progona i šikaniranja opozicionara sa juga.
Prikupljanje poreza bilo je takođe skopčano sa kvalitetom kadrova. Od 1930. poreski inspektori su stimulisani sa 3-5% naplaćenih dažbina, ali su se mnogi banovinski većnici sa Kosova pobunili protiv toga: „Oni se ne smeju maziti da bi radili, jer to stvara rđav presedan“. Istina, dok su finansijski činovnici primali nagrade, isplata se odvijala bez većih problema. Kada je ubrzo ta nagrada ukinuta, sve uplate poreskih obveznika su knjižene kao državni porez, dok su kase banovina i srezova ostajale prazne.
Organi tzv. finansijske kontrole bili su obavezni da hvataju i sprovode vojne begunce, dezertere, špijune, skitnice, ali i kočijaše i prevoznike ukoliko su prevozili robu „koja premašuje njihovu potrebu“. Oni su mogli vršiti pretres bez specijalnog naloga, ali i upotrebljavati oružje poput policijskih i žandarmerijskih službenika.

Železničari, poštari i lekari

Formiranjem Kraljevine SHS došlo je do masovnog prelaska železničkog činovništva sa teritorije bivše Austro-Ugarske. Pored toga, Ministarstvo građevina je postavljalo nadzornike puteva kojima je od 1926. sledovao besplatan stan u državnim karaulama sa njivom. Prednost su imali kandidati koji su poznavali zanate ili su službovali kao podoficiri pri inženjerijskim trupama. Građevinskim sekcijama u Prizrenu, Prištini, Mitrovici i Peći rukovodili su strani inženjeri i arhitekte, mahom ruske izbeglice.
Među činovnicima koji su premeštani na jug bili su kažnjavani, penzionisani, pa čak i osuđivani poštanski činovnici iz zapadnih krajeva zemlje. Seljaci koji su imali potrebu za korespondencijom koristili su usluge trgovačkih firmi kako bi im pisma bila pošteđena radoznalosti službenika. Policija je sa nepoverenjem gledala na pismene seljake. Poštanska služba u Gnjilanu dostavljala je pisma sa dva dana zakašnjenja, što je objašnjavano time da su za raznosače postavljani ljudi koji ne poznaju ni varoš niti građane. Poštari i drugi palanački službenici otvarali su tuđa pisma iz radoznalosti, gladi za skandalom ili bezbednosnih razloga – stoga su imućniji obično zakupljivali fah u pošti, što je npr. na Kosovu koštalo 240 dinara godišnje (četvrtina prosečne mesečne plate činovnika).
Slaba zdravstvena kultura i sputanost religijskim načelima uticali su da stanovništvo Kosova strahuje od lekara i izbegava ih. Vakcinisanje protiv velikih boginja izazvalo je pravu paniku na Kosovu, naročito kod starijih ljudi (“neće, vele, da ih bockam”, žalio se jedan lekar). Kosovska oblast nije bila malarična, ali su ovu zaraznu bolest doneli vojnici koji su boravili u Makedoniji. U vučitrnskom kraju su zabeležene slike kolonista kako leže oko svojih kuća iznureni i ispijeni od malarije. Istina, država je 1924. izdala oko 800 kg kinina koje su mesne stanice delile zaraženom narodu, ali je stanovništvo sa nepoverenjem prihvatalo spasonosnu supstancu. Moguće je da su državni lekari, sreski sanitetski referenti i službenici okružnih fizikata, kao eksponenti države, bili izvor nepoverenja. Jedan takav sreski referent u Prizrenu bio je dr Boža Kostić koji je kasnih 1920-ih bio poznatiji po kafanskim izgredima, nego po stručnim kvalifikacijama:
“Doktor se tetura na klimatavim nogama, čas na jednu, a čas na drugu stranu i samo povremeno podigne glavu, pa snažnim i kreštavim glasom podvikne Ciganima da bolje sviraju. Za njim idu desetak besposlenih Arbanasa, Turaka i Cigana koji mu prave društvo.”
Situacija u državnim građanskim i okružnim bolnicama (Priština, Peć, Prizren) bila je nešto bolja, bar kada se radilo o stručnosti kadrova.
U drugoj polovini 1930-ih premeštaji uz pomoć političkih veza i protekcija postaju transparentniji, pošto je najveći deo činovništva, usled nesnosne društveno-političke klime, želeo da ode u severnije krajeve. Jedan od načina da se održi neophodno brojno stanje birokratije bilo je reaktiviranje penzionera i krivično gonjenih činovnika što je samo produbilo agoniju državnog aparata na jugu. Pored anonimnih činovnika, molbe za premeštaj su stizale i od poznatih ljudi i državnih funkcionera.
Pomenuti Mihajlo Krečković je 1939. tražio da se „sredi“ njegov predmet iz 1925, kada ga je prijepoljski sud osudio za utaju automobila koju je počinio kao pljevaljski okružni načelnik. Od početka 1939. sve urgencije su išle načelniku MUD Mirku Ralčiću, čiji su prijatelji tražili da ih premesti sa Kosova u Gružu, dok su Slovenci nagrnuli sa Kosova i iz Makedonije na severozapad zemlje. Među ključnim rečima u ovoj vrsti pisama dominiraju patetične sintagme – „sin uglednog nacionalnog radnika“, „moj rođak“, „naš čovek“, „aktivni član naše stranke“ i sl.
***
Nakon okupacije Jugoslavije 1941. na prostoru Srbije uspostavljena je civilna uprava deset komesara, a već krajem iste godine podeljena je na 14 okruga. Oblast Kosova se sastojala od srezova K. Mitrovica (sedište oblasti), Novi Pazar, Vučitrn i Podujevo, koji su do likvidacije dotadašnjih banskih uprava činili deo Drinske banovine! Na čelu srezova su stajali Albanci, dok je imenovanje albanskog osoblja vršeno u Beogradu u sporazumu sa vođom albanske narodnosne grupe. Za zamenike sreskih načelnika, žandarmerijske i opštinske službenike postavljani su pripadnici one narodnosne grupe koja je činila manjinu u dotičnmom srezu sa najmanje 25%.
Okružni sud je obrazovan u Mitrovici, gde je bilo i sedište državnog tužioca. Ovaj sud, među čijim je članovima sedeo i jedan sudija Albanac, bio je u nadležnosti Apelacionog suda u Nišu. Poreska uprava bila je takođe preseljena u Niš, pri čemu su u većinskim albanskim srezovima Albanci postavljali svog šefa poreske uprave. Tek sredinom 1942. banske uprave su i faktički bile likvidirane, a svi njihovi prihodi preusmereni ka Glavnoj državnoj blagajni. Uredbom o pomoći izbeglicama iz decembra 1942. regulisane su obaveze države prema državnim i banovinskim službenicima koji su ostali bez posla.

„Srpski nacionalni radnici“ u međuratnoj Makedoniji

Pitanje odnosa predstavnika vlasti prema državi nametnulo se u Srbiji neposredno posle Balkanskih ratova. Podsećajući kolege u parlamentu februara 1914. da je nekadašnja politička borba pod zastavom programa i narodnih tribuna mutirala u „borbu oko novčanih zavoda”, Jovan Skerlić je primetio da je sve veći broj srpskih političara uspeo da uskladi mandat narodnog poslanika sa mandatom državnog liferanta.
Praksa predstavnika vlasti da ulaze u otvorenu trgovinu sa državom ukazivala je na ozbiljnu degradaciju moralnih vrednosti, pri čemu je stanje poratne stihije i nekonsolidovanosti jugoslovenske države pogodovalo razvoju korupcije. Na nerazrešenim privrednim aferama devalvirano je poverenje u sudski sistem, dok je istovremeno stasavala mlada jugoslovenska buržoazija u stadijumu svojevrsne „pozne prvobitne akumulacije”.
Za razliku od eksponiranih nosilaca najviših državnih funkcija, političari ovenčani oreolom nacionalnih radnika bili su na margini interesovanja javnosti. Značaj „nacionalnog rada” u Makedoniji i Staroj Srbiji – glavnim teritorijalnim dobicima koji su pripisivani radikalima, bio je povod za evociranje uspomena na požrtvovane nacionalne radnike, hrabre vojvode, četnike i učitelje. Toj plejadi likova pripadali su mnogi koji su posle 1918. godine nacionalne zasluge pretočili u uspešne političke karijere.
Inače, nacionalno-prosvetna propaganda u Makedoniji pod turskom vlašću smatrana je državnim prioritetom, kako u Srbiji, tako i u Bugarskoj. Posle stvaranja Kraljevine SHS većina “nacionalnih radnika” i komitskih vojvoda (čak i delatnika VMRO) postaje stub jugoslovenskog činovničkog aparata u Makedoniji, pod izgovorom da su bili najbolji poznavaoci tamošnjih prilika. Mnogi od njih su se afirmisali kao prvaci Narodne radikalne stranke, senatori, narodni poslanici, banovi, veliki župani i visoki policijski funkcioneri.
Jedan od njih je bio prvak Narodne radikalne stranke, Jovan Ćirković, čija je slava iz perioda turske vlasti doprinela njegovoj političkoj afirmaciji i u Kraljevini SHS. Uprkos formalnim priznanjima za nacionalni rad koja su stizala od kralja, patrijarha i lokalnih funkcionera, Ćirković je bio podložan iskušenjima karakterističnim za činovnički aparat na jugu, pa se može reći da je pored krupnih vrlina bio nosilac i svih mana Radikalne stranke. Prema svedočenju bivšeg funkcionera iz Kratova Stevana Simića, Ćirković je kao vladin komesar za izbeglice u Solunu zajedno sa načelnikom Kumanovskog okruga Rankom Trifunovićem odneo državnu štampariju i prodao je u Skoplju.
U isto vreme, Ćirković je bio optužen i za utaju 1.000 napoleondora namenjenih za srpsku propagandu u Albaniji, a potom se branio pričom da se čamac sa novcem prevrnuo na Ohridskom jezeru! Zaključak novinara Radnika da „na dnu Ohridskog jezera leži još dosta seljačkih uspomena na njegovu upravu”, upravo predstavlja aluziju na tu solunsku epizodu.
Prema Simićevim rečima, Ćirković je 1922. godine za 100.000 dinara spasao kazne veleškog rentijera i „ratnog zločinca” Borisa Krstića, koji je ubrzo dobio kraljevo pomilovanje. Za istu sumu, Ćirković je 1925. godine „izradio pomilovanje” i za bitoljskog lekara Robea, osuđenog u vreme bugarske okupacije na 20 godina robije zbog malverzacije, utaje, krađe bolničkih instrumenata i hrane i za smrt 136 srpskih ranjenika i vojnika koji su se u trenutku bugarskog napada zatekli u bolnici. Ćirković je, prema istom izvoru, doveo iz Bugarske prebege i „ratne zločince” Krstu Londreva, Jovana Altiparmakovića, Iliju Darkova i druge.
Uprkos optužbama političkih oponenata Nikola Pašić ga je držao uz sebe kao poverljivog čoveka. Ćirkoviću su, kao najuticajnijem radikalu u bitoljskom kraju, pripisivane sve izborne mahinacije, zbog čega su ga protivkandidati 1925. godine ostrašćenim jezikom nazivali „arhilopovom” i „smutljivcem”. Pored toga, poznanstvo Ćirkovića sa pripadnikom VMRO Petrom Čaulevim i veze sa zamenikom ministra unutrašnjih poslova Živojinom Lazićem verovatno su doprineli da se ćerka vojvode Marina Čauleva nađe 1925. godine na listi državnih pitomica Kraljevine.
Na sumnjivu prirodu Ćirkovićevih odnosa sa pripadnicima VMRO upozoravao je Stevan Simić optuživši ga da je zajedno sa Živojinom Lazićem radio na pridobijanju bugarskih komita, što je dovelo do masovnog amnestiranja ljudi kriminalnih biografija. Ćirkovićevom zaslugom došlo je do političke rehabilitacije Jovana Altiparmakovića i Vlade Puzderlijevića, iako se docnije za ovog drugog ispostavilo da je 1927. godine stajao iza ubistva generala Kovačevića u Štipu.
Jedan od finansijskih sponzora i ideologa „četovanja” po Makedoniji bio je Živojin Rafajlović. On je 1921. zajedno sa tadašnjim predsednikom jugoslovenskog parlamenta Markom Trifkovićem bio umešan u aferu sa preprodajom bakarnih žica, ali je istraga kanalisana na gonjenje sitnijih činovnika po Velesu. Bakarna žica je kupljena od Direkcije ratnog plena kao staro i rashodovano gvožđe za 80.000 dinara, a potom procenjena na milion dinara i prodata kao nova.
Pored toga, Rafajlović je u leto 1922. godine kao ministar šuma i rudnika Kraljevine SHS optužen da je na svoju ruku izdavao koncesije za kopanje kamena i eksploataciju rudnika političkim prijateljima (npr. Radomiru Pašiću, sinu predsednika vlade). Rafajlović je u Skoplju pored ciglane otvorio i strugaru u kojoj je prerađivao građu iz državnih šuma. U parlamentu je optuživan da je posredstvom njemu odanih komisija otimao šumske komplekse od privatnih vlasnika uz saradnju sa AD Treska, kao i za manipulacije sa kolonističkom naseobinom Dušanovo. Veleški aktivista demokrata Jovan Đorđević je takođe u vreme Rafajlovićevog mandata dobio koncesije za seču šume u Roždenu.
Bivše komite i nacionalni radnici su se i nakon zavođenja šestojanuarske diktature 1929, kao izgrađeni političari i državni funkcioneri, dobro kotirali u najvišim društvenim krugovima. Neki su od pljačkaša i “secikesa” evoluirali u bankare, a mnogi su se kao bivši četnici infiltrirali u bezbednosne službe. Veliki broj njih je uspevao da sastavi i po nekoliko mandata u Narodnoj skupštini i Senatu.
Ban Vardarske banovine Živojin Lazić je postao ministar unutrašnjih poslova, dok je osnivač zloglasnog štipskog Udruženja protiv bugarskih bandita Mihajlo Kalamatijević dogurao čak do funkcionera Interpola!
Najoštrija kritika dolazila je sa stranica sofijskog lista Makedonija, koji je uređivao makedonski emigrant Todor Krajničanac. On je svojim tekstovima širio uverenje kako je opštinska politika u čitavoj banovini bila u rukama Žike Lazića koji je na čelna mesta postavio sebi lojalne „gradske kmetove“, saborce iz doba četovanja pod Turcima. Uprkos apelima sreskih načelnika da je bahato ponašanje nacionalnih radnika remetilo ionako napetu situaciju u Makedoniji, uprava Vardarske banovine je 1939. i dalje izdvajala velike svote za “pomoć zaslužnim borcima još iz doba pod Turskom i našim nacionalnim radnicima”.
Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju, mnogi njegovi bliski prijatelji su ostali bez posla, poput bivšeg predsednika kumanovske opštine Ćire Manevića. On je 1935. u nekoliko navrata podsećao kneza Pavla na svoje zasluge za četovanje pod Turcima, tražeći posao u državnoj službi. Inače, sve urgencije za državnu službu išle su preko pomoćnika unutrašnjih poslova. Pored anonimnih činovnika, molbe su stizale i od poznatih ljudi, nacionalnih radnika i državnih funkcionera.

Opijumsko pitanje

Za razliku od opisanih slučajeva, ulaženje u ozbiljne poslove sa monopolskom robom – duvanom i opijumom, nije izgledalo tako benigno. U nizu četničkih vojvoda najčešće je na meti štampe i političkih oponenata bio Vasilije Trbić. Osnova njegovog privređivanja bila je visokoprofitna trgovina duvanom. Iako nije bio zvanično optužen za mahinacije, deo njegovih javnih nastupa u parlamentu se posredno može dovesti u vezu sa privatnim poslovima. Marta 1930. u Prilepu je izgorela njegova kuća u kojoj je bilo smešteno 25 tona duvana. Kuća nije bila osigurana, ali duvan jeste.
Pored toga, Trbić je sa svojim kolegom iz četničkog udruženja, Kostom Pećancem, u doba vlade Bogoljuba Jevtića izdejstvovao grupi zagrebačkih Jevreja dozvolu za postavljanje kockarskih aparata po Vardarskoj banovini. Nakon toga je sa Pećancem ortački podelio 600.000 dinara, koliko su dobili za posredovanje sa nadležnim službama.
Daleko privlačniji za nezakonito bogaćenje činovnika bili su proizvodnja, otkup i izvoz visokokvalitetnog makedonskog opijuma, čija je godišnja proizvodnja zadovoljavala čak 43% potražnje svih legalnih svetskih fabrika za izradu njegovih derivata. Nasumične novinske crtice o aferama skopskih i veleških trgovaca, mahom radikala, koje u sindikalnoj štampi i međuratnoj literaturi provejavaju kao bezazlena slika „korumpiranog Juga”, imale su ozbiljniji kontekst.
U martu 1933. godine u pritvoru su se našli direktor Privredne banke za Južnu Srbiju i pet članova Upravnog odbora zbog utvrđenog manjka deponovanog opijuma od 32 tone, čime je Državna hipotekarna banka oštećena za 7,5 miliona dinara. Predmet istrage bio je samo manjak od 32 tone, dok preostalih 150 tona nedostajućeg opijuma nije ni uzeto u razmatranje.
Tokom tridesetih godina dvadesetog veka glavni kupac makedonskog opijuma bila je solunska firma „Šaloma” koja je preko nakupaca i pomenutog Vlade Puzderlijevića vodila propagandu protiv monopolisanja izvoza ovog artikla. Pošto u Turskoj nisu čuvali viškove opijuma, već su ga radije razblaživanjem pretvarali u opijum za pušenje, to je u jugoslovenskom parlamentu izneta ideja da se makedonski opijum izvozi na Daleki Istok kao opijum za pušenje. Tako su viškovi makedonskog opijuma ušli u ilegalne kanale, pa su jugoslovenski graničari sve češće nalazili pasulj filovan opijumom i hlepčiće od afionske smole u ohridskim jeguljama i šarplaninskom kačkavalju.
Senator i „nacionalni radnik” Spira Hadži-Ristić, inače, veliki trgovac opijumom, bio je opsednut basnoslovnim profitom švajcarskog industrijalca Hofmana Laroša, ostvarenog proizvodnjom preparata na bazi morfina. Nekoliko dugih sednica Senata bilo je posvećeno upravo opijumskom pitanju, mada je makedonski opijum i dalje prodavan ispod realne cene. Novembra 1938. Hadži-Ristića je u sred Skoplja ubio jedan kolonista, revoltiran neisplaćenim potraživanjima od Duvanske zadruge, čiji je predsednik bio ovaj nekadašnji nacionalni radnik, a tada etablirani opijumski i duvanski magnat.
Nakon što je Centralni informacioni biro za droge obznanio da je Bugarska centar krijumčarenja opijuma, jugoslovenska javnost počinje i sama da se bavi ovim pitanjem. Bilo je poznato da u Bugarskoj radi devet ilegalnih fabrika droge, od kojih je najveća bila smeštena u Radomiru nadomak Sofije. Za svega dva meseca od osnivanja 1932. godine, ona je proizvela tonu i po heroina, koji je potom u koferima švercovan za Hamburg i Marsej.
Jugoslovensko mnjenje je bilo uvereno da je umešanost VMRO bila višestruka: od proizvodnje i transporta droge, do finansiranja same organizacije. Čak je nekoliko američkih listova pisalo o tome kako iz Bugarske u Sjedinjene Američke Države ulaze velike količine opojnih droga u buradima za zejtin, ženskim papučama i tkanini. Na udaru javnosti našli su se srpski političari koji su održavali veze sa čelnicima VMRO, među kojima je bilo nekoliko zvučnih imena, tzv. nacionalnih radnika.
Činilo se da je samo poznanstvo sa pripadnicima VMRO podrazumevalo umešanost u trgovinu drogom. Da stvar bude zanimljivija, avgusta 1935. Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije odobrilo je podizanje fabrike za proizvodnju derivata opijuma u Skoplju i to firmi braće Ognjanović koja se do tada bavila proizvodnjom sira i kačkavalja. Tako su se braća iz Galičnika našla u prilici da legalno proizvode medicinski opijum, morfin, kokain i preparate indijske konoplje. Protiv „nestručnjaka” koji su dobili dozvolu za proizvodnju opojnih droga podigla je glas Uprava skopske sekcije Hemijskog društva Kraljevine Jugoslavije, ali su političke veze braće Ognjanović bile presudne da upravo oni pokrenu fabriku alkaloida.
 
14-08-2016, 02:26 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,946
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#2

Quote:Krah kolonizacije Kosova i Makedonije

[Image: Kolonizacija-Marsa.jpg]



Vladan Jovanović 07/06/2013

Akteri etničke nivelacije – rukovodeći kadar kolonizacije
 
Pošto sam u prethodnom tekstu o međuratnoj kolonizaciji Kosova pokušao da obuhvatim sve njene aspekte, sada bih se fokusirao na dve konkretne ustanove i nekoliko ljudi koji su je u praksi inicirali i sprovodili. O predratnom Ministarstvu za agrarnu reformu i kolonizaciju neće biti reči s obzirom da je kompletna inicijativa dolazila iz Vrhovnog agrarnog povereništva u Skoplju. O inertnosti ovog resora svedoči podatak da su od 23 ministra, koliko ih se smenilo tokom 1920-ih, svega četvorica obišli „južne krajeve“.
Da podsetim, kolonizacija Kosova i Makedonije između dva svetska rata bila je plod društveno-ekonomskih i političkih potreba Kraljevine SHS/Jugoslavije sa neskrivenim nacionalnim ambicijama, što potvrđuje i etnička struktura kolonista. Naseljavanjem pretežno srpskog stanovništva u oblasti koje su do Balkanskih ratova bile pod turskom upravom trebalo je ostvariti dva cilja: zbrinuti masu sirotinje iz pasivnih krajeva države i time istovremeno izmeniti nacionalni sastav područja koje su uveliko počeli da napuštaju Turci i Albanci. Međutim, početni entuzijazam se brzo urušavao kako su u nove krajeve počeli da stižu mentalno i klimatski neprilagođeni doseljenici, nailazeći na bezbroj prepreka: nerešeno pitanje pijaće vode, neprestanu akciju kačaka i komita, samovolju činovnika, nezadovoljstvo starosedelačkog stanovništva itd. Pošto su kolonisti bili uglavnom slabi zemljoradnici, nešto preko osam hektara neobrađene zemlje, koliko je prosečno dobijala jedna naseljenička porodica, nije moglo zadovoljiti njihove egzistencijalne potrebe.
Prema službenim podacima Ministarstva poljoprivrede, u „južnim krajevima“ je do 1940. godine bilo naseljeno 17.607 porodica, tj. 87.743 ljudi, od čega 89,7% Srba, 10% Hrvata i 0,3% Slovenaca. Prema veroispovesti, među kolonistima je bilo 93,9% pravoslavnih i 6,1% rimokatolika. Sa druge strane, podaci Vrhovnog agrarnog povereništva iz 1940. daju neznatno veće brojeve naseljenih, prema kojima je u 1.078 kolonija živelo 19.508 naseljeničkih porodica. Ako se tome doda i lokalno stanovništvo koje je dobijalo zemlju, onda se može reći da je kolonizacijom i agrarnom reformom bila obuhvaćena 48.261 porodica.

Učitelj Sreta i crnogorski metod

Nakon tzv. unutrašnje kolonizacije kojom su se seljaci iz planinskih sela Makedonije i Sandžaka spuštali u ravnice zahtevajući samo zemlju, a preuzimajući na sebe obavezu da o vlastitom trošku sagrade kuće, usledio je talas spontanog doseljavanja Crnogoraca u okolinu Peći i Drenice. Oni su se bez mnogo straha useljavali u konfiskovane kuće kačaka „ne brinući mnogo ni o mogućoj osveti, niti o tapijama“. Jedino što ih je interesovalo bilo je da dobiju već obrađivano zemljište kao i dozvolu za seču u državnim šumama, dok su dobrovoljci iz Hercegovine i Dalmacije zahtevali posede blizu važnijih komunikacija. Ipak, sa organizovanim kolonizovanjem se otpočelo tek po osnivanju Agrarne direkcije, tj. Vrhovnog agrarnog povereništva u Skoplju i njegovih 12 područnih povereništava: Uroševac, Peć, Prizren, Vučitrn, Đakovica, Kosovska Mitrovica, Pljevlja, Strumica, Skoplje, Štip, Negotin (na Vardaru) i Bitolj.
U nacionalno i verski mešovitim sredinama Balkana zaista je retkost da neki političar ostane u lepom sećanju i jednoj i drugoj „strani“. To je izgleda pošlo za rukom Sretenu Vukosavljeviću koji je jula 1919. postavljen za „glavnog poverenika za nove krajeve Srbije i Crne Gore“. O tome svedoče brojni simpozijumi posvećeni ovom učitelju (po obrazovanju) i sociologu (po vokaciji) koji se i dan danas održavaju u njegovom Prijepolju. U savremenom javnom diskursu Vukosavljević figurira kao „borac za srpstvo i Srbiju“ ali i kao iskreni zagovornik autonomije Sandžaka i poštovalac muslimanske nacionalne posebnosti. U novije vreme njegovo ime se veliča u proglasima bošnjačkih političkih organizacija, poput Narodnog vijeća Sandžaka.
Vukosavljević je svoj društveni angažman započeo u rodnom kraju osnivajući streljačke družine i prenoseći oružje iz Kraljevine Srbije u novopazarski sandžak. Prilično nemirnog duha, posvećen „srpskoj stvari“ i borbi protiv turske vlasti, on je ubrzo postao član organizacije Ujedninjenje ili smrt, a osnovao je i sopstvenu komitsku četu uoči Balkanskih ratova. Tokom Solunskog procesa 1917. sud ga je pozvao za svedoka, ucenjujući ga ubistvima Turaka koja je po Sandžaku svojevremeno počinila njegova četa. U politički život Kraljevine SHS je ušao kao član Demokratske stranke i dvaput je biran za narodnog poslanika. Tokom Drugog svetskog rata se priključio partizanima pa je nagrađen funkcijama ministra u Šubašićevoj i prvoj Titovoj vladi.
Prihvativši se mesta vrhovnog poverenika 1919, suočio se sa činjenicom da se u proces kolonizacije ušlo bez ikakvih priprema, da ni zemljišne parcele nisu bile obeležene, te da je policija izbegavala da asistira agrarnim vlastima u tom poslu. Zato je predlagao naseljavanje „u jačim grupama“, a samim naseljenicima predlagao da uzurpiraju parcele po sopstvenom nahođenju i time preduhitre (nemarnu) državu. Pun entuzijazma, Vukosavljević je angažovao tadašnju Amerikansku misiju i Englesko udruženje srpskih prijatelja uz čiju su pomoć podignute dve najveće kolonije – Vitomirica kraj Peći i Karađorđevac na donjem toku Vardara.
Inače, u svojim govorima bio je opsednut tursko-albanskom partijom Džemijet i njenom saradnjom sa vladajućim radikalima. Koliko je bio poštovan kod sandžačkih muslimana, toliko je ulivao strah kosovskim Albancima jer je javno zagovarao “upotrebu crnogorskih metoda radi pacifikacije arnautskog življa”. Prema svedočenju Đorđa Krstića, njegovog pomoćnika, crnogorski kolonisti su imali običaj da za odmazdu pobiju nekoliko desetina Arnauta i pobacaju ih u bunare, čime su “sredili” stanje u Metohiji. Uzgred budi rečeno, Vukosavljević je u parlamentu više puta naglasio kako Albance smatra kolektivno odgovornim za anarhiju na Kosovu. Njegov temperament je došao do izražaja i juna 1923. kada je fizički nasrnuo na Nedžiba Bašića, predstavnika Džemijeta koji ga je prethodno nazvao lažovom: “Gospodine predsedniče, ako mi vi ne date zaštite, ja ću da bijem toga čoveka koji mi kaže da lažem”.
Od svojih radikalskih kolega u parlamentu je opisivan kao “elastičan” političar, mada je već 1925. bio penzionisan. Istina, uzrok njegove političke marginalizacije bila je odluka da priđe Svetozaru Pribićeviću, zbog čega je izgubio poverenje muslimanskog glasačkog tela i ostao bez trećeg poslaničkog mandata u nizu. Tu pauzu je iskoristio da se posveti izučavanju sociologije sela, uprkos zajedljivim komentarima svojih protivnika kako je imao “bolesnu ambiciju da postane naučnik”. To što je završio samo učiteljsku školu nije mu smetalo da napreduje u naučnom smislu, pa je tako dogurao do honorarnog predavača na Pravnom fakultetu i direktora Instituta za proučavanje sela pri SANU.

Sarajevski
sudija i žal za konačnim rešenjem albanskog pitanja

Pored Vukosavljevića, značajna figura kolonizacionog poduhvata bio je pomenuti Đorđo Krstić, bivši sudija sarajevskog apelacionog suda, a docnije pomoćnik vrhovnog agrarnog poverenika u Skoplju. U nedostatku biografskih podataka, može biti zanimljivo da je kao predsednik Vrhovnog suda u Sarajevu finansirao izgradnju hotela Šator na Jahorini. Autor je veoma uticajne knjige Kolonizacija u Južnoj Srbiji koju je 1928. publikovao u sopstvenom izdanju, a koja je možda i najbolji izvor o njegovom odnosu prema kolonizaciji.
Prema Krstićevom mišljenju, za razliku od nacionalnog karaktera kolonizacije na Kosovu, naseljavanje Makedonije je imalo pretežno ekonomski karakter, mada on ne spori da je i u Povardarju dominirala nacionalno-politička nota. Štaviše, u kolonizaciji Makedonije je video naročiti model suzbijanja bugarske propagande. Lično je zagovarao „presađivanje pitomog i prilagodnog srpskog elementa“, pomenuvši nekoliko poželjnih područja za regrutovanje budućih kolonista (Vojvodina, Amerika, Dalmacija, Hercegovina, Lika, Istra, Slavonija, Baranja).
Krstić je Vranjance i Piroćance smatrao najpodesnijim za „asimilaciju Makedonaca“ pa je slične predloge često promovisao u Ministarstvu za agrarnu reformu. Istovremeno je kritikovao odluku da se panonski kolonisti naseljavaju u Ovčem Polju i okolini Štipa. Zaista, iako su srpski optanti iz Mađarske sa puno entuzijazma dolazili na jug (neki su sa sobom doneli čak i klavire), njihova kolonija Nova Batanja je 1929. potpuno raseljena, usled nerešenog pitanja pijaće vode, nepodnošljive klime i čestih upada bugarskih komita. Krstić je u pravu kada tvrdi da je pomenuta kolonija imala potpuno pogrešnu lokaciju, što je bilo posledica opšte žurbe oko naseljavanja.
Njegov sin Branislav, inače arhitekta, okrenuo se očevom delu nastojeći da ga primeni u eksplikaciji kosovskog problema, pa je 1994. objavio studiju „Kosovo između istorijskog i etničkog prava“. On je uoči NATO intervencije 1999. izjavio za NIN da je međuratna kolonizacija Kosova i Metohije obavljena „disperziono“, umesto na način koji je primenjen u Izraelu. Pored podele albanske manjinske zajednice na tri banovine 1929, Branislav Krstić je zamerao Milanu Stojadinoviću što nije realizovao parafiranu jugoslovensko-tursku konvenciju o iseljavanju 200.000 muslimana, smatrajući da se Jugoslavija na taj način mogla rešiti skoro polovine etničkih Albanaca.

Pukovnici dele zemlju

U prvim godinama diktature među agrarnim poverenicima su dominirali isključivo visoki oficiri u rangu pukovnika (Čemerikić, Dimitrijević, Branovački), ali se čini da su sa više odgovornosti pristupali poslu nego civili. Zakonom o banskoj upravi (1929) ukinute su sve direkcije dotadašnje agrarne uprave, dok su svi poslovi preneti u nadležnost Vrhovnog agrarnog povereništva u Skoplju koje je zateklo 111.000 nesvršenih predmeta! Uprkos velikom poslu oko sređivanja zapuštene birokratije, osnovana je terensko-tehnička sekcija za kolonizaciju koja je radila projekte navodnjavanja i izgradnje iseljeničkih kuća. Ni činjenica da je posao oko ubaštinjenja na području Apelacionog suda u Skoplju bio oslobođen svih taksi, nije im bila od veće koristi. Kod vrhovnog agrarnog poverenika je 1930. bilo oko 40.000 nerealizovanih rešenja za dodelu zemlje koja datiraju iz 1920. i veliki broj molbi za dodelu zemlje. Da bi se kako-tako zadovoljila pravda, rešeno je da se zemlja deli hronološki, tj. po redosledu podnošenja zahteva. Ipak, u praksi su kvalitetne parcele deljene brže onome ko bi platio, a za novac je zemljište izuzimano iz kompleksa i vraćano starim vlasnicima i selima. Sreski načelnik u Velesu je 1923. skidao sekvestar sa imanja onih Turaka koji bi mu platili 300 zlatnih lira, od čega je polovinu zadržavao za sebe a pola davao izvesnom Ćosiću, referentu agrarne reforme u Skoplju.
Početkom 1930-ih Povereništvom je upravljao pukovnik Velja Dimitrijević. On je jula 1932. bio preokupiran unutrašnjim problemima, jer je narodni poslanik Veljković u selu Kučkovu podsticao albanske starosedeoce na otpor agrarnim vlastima. Da ironija bude veća, to je radio zajedno sa inspektorom Ministarstva poljoprivrede čija je komisija trebalo da ispita nepravilnosti agrarnih organa pri deobi zemlje u bardovačkoj i mirkovačkoj opštini. Inspektor je rad komisije u potpunosti prepustio Veljkoviću, zbijajući usput neslane šale sa geometrima, vređajući koloniste, predsednika opštine i čelnike Agrarnog povereništva.
Da bi i simbolično iskazala svoj stav prema kolonizaciji,  komisija je premerila vrbak Vase Šaletića, predsednika Saveza agrarnih zadruga i podelila ga meštanima! Veljković je ponavljao da je zemlja bila oteta od sirotinje kao bi se razdelila pukovnicima, što je albanske starosedeoce u Bardovcu ohrabrilo, pa su počeli da prikupljaju letinu sa oduzete zemlje. Kada se jedan naseljenik požalio inspektoru kako mu Albanci odnose sav usev sa dodeljene zemlje, ovaj ga je pitao: „Ko je tebe zvao da dođeš ovamo? Idi odakle si došao“.
Početkom 1940. doneta je odluka da se pojača kolonizacija u Vardarskoj banovini zbog čega je u Beograd doputovao Pavle Jovović, tadašnji vrhovni komesar za kolonizaciju. Uprkos izbijanju Drugog svetskog rata i njegovom izglednom širenju na Balkan, rukovodstvo skopskog agrarnog povereništva je i u novembru 1940. sa dosta entuzijazma pravilo kalkulacije o predstojećim radovima. U planu je bila prodaja 1.564 bezvlasničkih kuća i placeva po varošima i gradovima, kao i gradnja 14.260 novih naseljeničkih kuća. Najveći broj novih kuća trebalo je izgraditi na područjima agrarnih povereništava u Peći, Skoplju i Uroševcu, dok se najviše bezvlasničkih objekata koje je trebalo prodati nalazilo na teritoriji Skoplja.

Pisar Šaletić i točak bez osovine

Savez agrarnih zadruga Južne Srbije je po mnogo čemu bio kontroverzna ustanova, sastavljena od agrarnih zajednica koja je država „prisilno“ obrazovala. Njegov višegodišnji upravnik bio je Vaso Šaletić, doseljenik iz Crne Gore. O njemu se pisalo da je, iako neobrazovani pisar kožarskog zavoda, za kratko vreme stekao otmenu kuću u Skoplju, vilu u selu Saraj i četiri miliona dinara gotovine. Pored toga što je politički zloupotrebljavan, Savez je ubrzo postao i paradigma korupcije. U najveće afere spadaju zidanje kolonije Nova Batanja na Ovčem Polju, koja je ubrzo zbog pogrešnih projekata i procena morala biti porušena, kao i podizanje velikih magacina za snabdevanje kolonista u mestima u kojima naseljenika nije ni bilo. Zidani su luksuzni domovi agrarnih zajednica, dok je uprava Saveza manipulisala obveznicama ratne štete.
Tokom 1930. godine Savez se sastojao od 134 agrarne zajednice i 18 slobodnih zadruga, sa preko 12.000 članova, kojima su pored kolonista počeli pristupati i meštani. Savez je deklarativno radio na smeštaju naseljenika, podizanju njihovih kuća, kreditiranju, nabavci poljskih alata, semena i veštačkog đubreta, organizovanju zajedničke prodaje proizvoda i sl. Protivno svojim principima, Savez je pomagao i gradske naseljenike, pa je tako skopskim kolonistima dodeljeno skoro 40 miliona dinara. Kolonisti su regularno naoružavani upravo preko ove ustanove i magacina Vrhovnog agrarnog povereništva.
Ova neobična asocijacija je bila direktno uključena i u proces iseljavanja muslimana. Iako se tokom svog službovanja u Skoplju naprasno obogatio upravo u okviru državnog projekta kolonizacije, Šaletić je marta 1936. izjavio kako je agrarna reforma bila „točak bez osovine“, te da je naseljavanje Srba među pola miliona Albanaca bilo greška. U pismu upućenom Ministarskom savetu je podsećao da su „utopističke sanjarije iz 1918. omele proterivanje zastrašenog stranog elementa“, te da su Albanci predstavljali „minu u temeljima Južne Srbije“ čiji su upaljač držale Albanija i Italija. Iz tog razloga je predlagao da se Albanci ne iseljavaju u Albaniju jer bi se time ojačala njena ofanzivna moć: „Treba iskoristiti njihov verski fanatizam, pa ih iseliti kao muslimane u Tursku“. Trudeći se da čitavu organizaciju oko iseljavanja prenese na Savez agrarnih zadruga, za koji kaže da je najpodesnija ustanova za otkup albanskih imanja i njihov transfer u Tursku, Šaletić zagovara besplatan prevoz i izdavanje građevinskog materijala Turskoj, uz potrebnu dozu diskrecije: „Iseljavanje Arnauta ne sme da nosi pečat državne akcije, već pečat verskog zanosa Arnauta“. Od ostalih Šaletićevih ideja treba izdvojiti i sledeće: uprošćavanje izdavanja pasoša, reviziju katastarske klasifikacije zemlje („metnuti u najviše klase zemlje Arnauta i Turaka“), zabranu sađenja duvana u albanskim srezovima „pod izgovorom da imamo dosta duvana ili ih na otkupu strogo ceniti“, drakonsko kažnjavanje albanskih goroseča, širenje kuluka u albanske krajeve, strogu primenu veterinarske uredbe i sl.
Pored aktivne uloge u iseljavanju muslimana, Šaletić je igrao značajnu ulogu u osnivanju Privilegovanog agrarnog društva koje je imalo za cilj da celokupan izvoz poljoprivrednih proizvoda (uključujući i opijum) stavi u državne ruke. Ovaj kontroverzni doseljenik je, zajedno sa još nekoliko moćnih trgovaca, bio u upravi skopske filijale Društva. Prilikom potpisivanja jednog velikog kredita kojim se Vardarska banovina zadužila uoči Drugog svetskog rata, Šaletić je bio na strani bana, napadno veličajući njegovu politiku frazama o „nacionalnoj kolevci“.
Nekoliko dana nakon aprilskog sloma Kraljevine Jugoslavije Vaso Šaletić se sa suprugom i dvoje dece vratio u Crnu Goru svojim novim kamionom marke Krupp. Pošto je u Crnoj Gori zavedena italijanska uprava, krenuo je za Beograd uzdajući se u svoja politička poznanstva, ali su ga Nemci sproveli u logor na Banjici gde je i streljan krajem septembra 1943.

Povratak Sretena Vukosavljevića

Tokom Drugog svetskog rata Draža Mihailović je posredstvom Italijana pokušavao da uvuče Sretena Vukosavljevića u četnički pokret, ali ih je ovaj oprezno odbio, pozivajući se na svoju starost i naučne obaveze. Dražini saradnici ga opisuju kao “podmuklu otrovnicu” koja se ranije razmetala nacionalizmom i naprasno pretvorila u modernog komunistu. Možda su ga i ovi kontakti dodatno iritirali pa je zajedno sa sinovima i suprugom pristupio partizanima u jesen 1943.
U međuvremenu, Vukosavljevićevi stavovi o makedonskom nacionalnom pitanju naprasno su evoluirali. Dok je u međuratnom periodu na makedonstvo gledao kao na taktiku VMRO, nakon rata je priznao da su se Srbi ogrešili što su gušili makedonski nacionalni osećaj. Sa druge strane, on je u nacionalnim manjinama i dalje video “nevolju i slabost državnu” pa se zalagao za proterivanje Nemaca iz Vojvodine i razmenu stanovništva sa Mađarskom.
Ipak, najveći zaokret napravio je po pitanju Sandžaka. Dok je 1934. pisao kako Sandžak nema neku posebnu fizionomiju, tokom NOP-a je drastično korigovao stav. Kao neobično omiljen i poštovan političar u svom zavičaju, postavljen je novembra 1943. za predsednika Izvršnog odbora ZAVNO Sandžaka. Njegov revidirani stav bio je da Sandžak, ukoliko već ne može da bude zasebna republika (što je, doduše, jedno vreme propagirao), ne treba deliti nego ga kao autentičnu celinu valja pripojiti Srbiji ili Crnoj Gori. Samu sednicu s kraja marta 1945, na kojoj je doneta odluka o ukidanju sandžačke autonomije i podeli njegove teritorije između Srbije i Crne Gore, Vukosavljević je bojkotovao.
Kao nekompromitovani predratni autoritet i učesnik NOP-a koga su podjednako uvažavali i Srbi i sandžački Bošnjaci, Vukosavljević je marta 1945. postao ministar za kolonizaciju. Istina, njegovo ministrovanje je trajalo svega 11 meseci. Od početka je bio prilično rezervisan po pitanju partijskog koncepta kolonizacije, ali je rešio da u posao uđe čiste savesti i bez kompromisa. Najveći problem sa kojim se susreo bio je povratak srpskih i crnogorskih kolonista na Kosovo i u Makedoniju. Naime, pošto je marta 1945. doneta privremena zabrana njihovog povratka, Vukosavljević se stavio na stranu kolonista. Tito mu je obećavao da će lično omogućiti povratak kolonistima, dok je istovremeno savetovao Albance da se strpe kako bi im nepravedno oduzeta zemlja bila vraćena.
Avgusta iste godine donet je Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima u Makedoniji i kosovsko-metohijskoj oblasti. Vukosavljević nije krio svoje nezadovoljstvo. Ukazivao je na surovost revizionih komisija koje su naseljenicima ostavljale samo „krčevine“ i utrine koje su bile teške za obrađivanje. Istovremeno, kačaci su u pravnom smislu izjednačeni sa „političkim krivcima“ pa je zemlja vraćena ljudima koji su u doba prethodne Jugoslavije bili proglašeni za odmetnike i državne neprijatelje.
U jesen 1945. Vukosavljević je došao u sukob sa najvišim funkcionerima nove vlasti koji su njegove govore smatrali „neprijateljskim“. Moša Pijade je bio za to da se svi predratni kolonisti najure sa Kosova „bez izuzetka“, dok ih je predsednik federalne Srbije Blagoje Nešković nazivao „četnicima“ i „izdajnicima srpskog naroda“. Pošto se nije mirio sa takvim stavovima, Vukosavljević je najavio svoje povlačenje sa mesta ministra. Nakon neuspelog posredovanja Aleksandra Rankovića i pokušaja da smekša „Sretu“, državni vrh je odlučio da na relativno pristojan način ukloni prepreku. Prvog dana februara 1946. Vukosavljević je došao na posao, ali ga je službenica obavestila da je Ministarstvo za kolonizaciju ugašeno. Onaj ko je pokrenuo čitavu kolonizaciju, simbolički je potopljen zajedno sa njom. Bila je to prilika da se ponovo okrene naučnoj karijeri i pisanju radova iz ruralne sociologije.
Novi režim se definitivno distancirao od rezultata kolonizacionog poduhvata koji je sprovela jugoslovenska monarhija. To ne treba ni da čudi ako se imaju u vidu motivi, metodologija i rezultati međuratne kolonizacije. Adam Pribićević je čitav taj proces i hvalisanje jugoslovenske kraljevine „kako nije upropastila kolonistu“ sarkastično uporedio sa situacijom u kojoj otac odvodi svoje dete da uči zanat kod propalog zanatlije. I kada bi kojim čudom dete čak i napredovalo, otac bi se ponosno busao u grudi: „Vala sam ga othranio, uhlebio i čoveka od njega načinio“.
 
14-08-2016, 02:37 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,946
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#3

Quote:Rađanje balkanske Kolumbije



[Image: vj1.jpg]


Vladan Jovanović
30/06/2013

Makedonski opijum između dva svetska rata
 
Privodeći kraju istraživanja u Arhivu Jugoslavije naleteo sam na feljton „Rana Balkana“ francuskog publiciste Albera Londra iz 1931. koji je objavljen u vodećim pariskim listovima, a koji je, s obzirom na izrazito projugoslovenske stavove autora, prevela i tadašnja beogradska Politika. Radi se o tekstu zasnovanom na „terenskom istraživanju“ Londra koji je izvesno vreme proveo u Bugarskoj, u želji da otkrije mehanizme finansiranja VMRO. Jedan od njegovih glavnih zaključaka poslužio mi je kao motiv da istražim pitanje opijuma i u međuratnoj Jugoslaviji.
Nije mi bilo potrebno puno vremena da na osnovu dostupnih podataka o produkciji i izvozu izračunam kako su proizvođači opijuma u Povardarju između dva svetska rata zadovoljavali 43% potražnje legalne svetske prerađivačke industrije, dok je kasnija tursko-jugoslovenska kooperacija pokrivala čak 80% svetskih potreba! Ono što me je naročito interesovalo bio je politički kontekst u kome se odvijala proizvodnja i trgovina takvih razmera, tim pre što se radilo o najnerazvijenijem području Jugoslavije. O makedonskom opijumu i gajenju maka nema analitičkih radova u istoriografiji (ako izuzmemo uzgredne osvrte na monopolsku politiku) što je bio dodatni podsticaj.
 
Iz puščane cevi na tikvešku zemlju
Zahvaljujući geološkim predispozicijama makedonskog zemljišta i specifičnoj klimi gajenje maka je još početkom 19. veka postalo perspektivna delatnost u kojoj su Turci videli „prečicu“ za ekonomsko pokretanje Makedonije i povećanje rentabilnosti turskih poseda. Prvi mak je zasejan 1835. u okolini Štipa, a anegdota kaže da je makovo seme doneto u puščanoj cevi. Kao prvi uzgajivači maka se pominju kočanski barjaktar Abdul Hešan Halil i izvesni Ali Simon Zade koji je prvo seme zasejao u Kavadaru.
Osamdesetih godina 19. veka seljaci u štipskom kraju su prema instrukcijama solunskih trgovaca odnegovali biljku, pobrali katran i dobro ga unovčili. Vest o čudnoj biljci se brzo raširila, pa su se kotlina Tikveša i Rajac zabeleli od nepreglednih polja cvetova. S obzirom da je makedonska podvrsta maka nastala ukrštanjem belog i ljubičasto-sivog maka, mnogi zaključuju da je kod podizanja prvih eksperimentalnih polja aktivno učestvovao i neki stručnjak. Dobra strana gajenja maka ogledala se i u tome što se posle njegove žetve mogao zasejati još koji usev, pa da se iste godine sa istog prostora dobiju dve žetve.
Prvi statistički podaci govore da je 1880. u dolini Vardara proizvedeno 70 tona, da je samo 1893. preko solunske luke izvezeno 19 tona, a da je naredne godine proizvodnja dosegla 79 tona sirovog opijuma. U tadašnjoj Osmanskoj carevini samo je na prostoru Povardarja uzgajano 28% celokupne turske proizvodnje, mada je još tada zapažena navika proizvođača da težinu robe povećavaju raznim dodacima, dodavanjem prženog hleba, žumanceta, kuvanog skroba i slično.
Zona gajenja opijuma jugoslovenske kraljevine zahvatala je 14.000 hektara u 40 opština Povardarja. Makedonski opijum je zahvaljujući pogodnom tlu i rečnim nanosima bio među najkvalitetnijim u svetu jer je sadržao 14-16% morfina. Primera radi, kineski je imao svega 3-5% morfina. Francuski botaničar Emil Pero je prilikom svog boravka u Skoplju izjavio kako „mak iz Južne Srbije daje najbolji opijum“, pa nije čudo što je bio veoma tražen u Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Najveći procenat morfina sadržao je opijum odgajen u okolini Kavadara, Strumice i Velesa, dok je nešto siromašniji bio u prilepskom i kočanskom kraju.
Pored opijuma, iz maka se dobijalo i šarlagansko jestivo ulje koje je činilo polovinu makovog semena. Kultura maka zahtevala je dobru pripremu zemljišta ali i precizan “tajming” i striktno pridržavanje rokova: od sejanja krajem avgusta, plevljenja i razređivanja početkom marta, do prašenja biljke krajem marta i zasecanja čaura početkom juna meseca. Proizvodni troškovi za kulturu maka iznosili su oko 5.000 dinara po hektaru sa koga se dobijalo 10-20 kg opijuma. Osim zakonskih ograničenja (o kojima će biti reči) prinosi makove smole su periodično izostajali i zbog loših klimatskih uslova, spiranja smole i najezde skakavaca. 
 
Otkup u rukama političke elite
Opijumski odsek Privilegovanog izvoznog društva (PRIZAD) sa sedištem u Beogradu bio je zadužen za otkup opijuma od makedonskih proizvođača. Ekspertiza je u početku vršena u Beogradu, sve dok hemijska laboratorija pri skopskom Institutu za tropske bolesti nije osposobljena da izdaje validne izvozne sertifikate.
Prema tvrdnji sofijskog lista Makedonija, osnivanje pomenutog privilegovanog društva imalo je za cilj da sav izvoz poljoprivrednih proizvoda (uključujući i opijum) stavi u državne ruke. Na čelu njegove skopske filijale stajao je beogradski trgovac Davidović, a u upravi su sedeli ambiciozni kolonista i novopečeni industrijalac Boško Žerajić, kontroverzni direktor Saveza agrarnih zadruga Vaso Šaletić, trgovac i političar Milan Čemerikić i prizrenski “srboman” Patrnogić. Sektorom za opijum formalno je rukovodio Dimitrije Krajničanac ali su sve odluke donošene mimo njegovog znanja, pa i ona da se sav opijum tržišne vrednosti 80 miliona dinara otkupi od makedonskih proizvođača za svega dva miliona!
Pored takvih mahinacija, svaki ekspert Društva je dobijao po 2% od prometa, uz platu i honorare. Na ove privilegovane položaje postavljani su ljudi odani Živojinu Laziću, banu Vardarske banovine i potonjem ministru unutrašnjih dela. Prema pisanju Makedonije, upravo je Lazić diktirao nepovoljne otkupne cene preko svojih ljudi u monopolskoj upravi.
Neposrednim proizvođačima i trgovcima opijumom nije odgovarao paušalni otkup, već plaćanje prema procentu morfina koji je sadržao. Umesto toga, PRIZAD je utvrdio fiksnu naknadu od 200 dinara po kilogramu što je štipske proizvođače primoralo da svoju robu prodaju na okolnim pijacama znatno ispod cene. Dolaskom Milana Stojadinovića na vlast, situacija se donekle promenila: proizvođačima je obećano 20 dinara po procentu morfina, ali im je istovremeno potcenjivan kvalitet opijuma. Čak je i nadaleko čuveni tikveški afion obezvređivan, pa je navodno imao svega 10% morfina. Glavni krivac za lažnu i “amatersku” procenu kvaliteta makedonskog opijuma bio je izvesni Raja Tucaković, član beogradske centrale PRIZAD-a.
 
Ženevska konvencija kao noćna mora
Na inicijativu Društva naroda za suzbijanje „opiomanije“ u Ženevi su potpisane međunarodne konvencije o opijumu (1925), ograničenju proizvodnje i uređenju podele opojnih droga (1931), kao i konvencija za suzbijanje nedozvoljene trgovine opojnim drogama (1936). Konvencija je stupila na snagu krajem septembra 1928. a Jugoslavija je bila među 36 zemalja-potpisnica, na opšte nezadovoljstvo proizvođača makedonskog opijuma. Istina, mnoge države su kršile njene odredbe sve do oktobra 1939. kada je na snagu stupila uredba koja je predviđala drakonske kazne za trgovce i posednike droge. Inače, od ukupne svetske proizvodnje samo je 42% išlo u medicinske svrhe, dok je ostatak konzumiran kao opijum za pušenje na Dalekom istoku i u Severnoj Americi.
Beogradska Stalna komisija za opojne droge je procenjivala da je čitava svetska industrija mogla apsorbovati 250 tona sirovog opijuma, a da je samo u Povardarju proizvođeno i do 70 tona. Prema tadašnjim statistikama, na jednog Kineza je u proseku dolazilo 50 grama opijuma, a na Evropljanina tek četvrtina grama. Jedni su opijum pušili, drugi pili, dok su ga neki unosili intravenski „smatrajući da je to otmenije i dostojnije bele rase“. Podaci Opijumske komisije o potrošnji droga u Jugoslaviji 1930. bili su sledeći: koka-lišće 30 kg ili 2,2 mg po stanovniku, indijska konoplja 14 kg (1 mg/st), medicinski opijum 143 kg (9,9 mg/st), morfin 67 kg (4,9 mg/st), heroin 2 kg (0,15 mg/st), eukodal 1 kg (0,07 mg/st) i kokain 25 kg (1,5 mg/st).
***
U Jugoslaviji je pristupanje Ženevskoj konvenciji primljeno sa opštim negodovanjem. Mihajlo Čučković je 1939. kritikovao „neetičke“ motive Konvencije, patetično sažaljevajući „znoj našeg vrednog zemljoradnika“ koji se slivao u trezore evropskog kartela opijata. Za njega je Južna Srbija bez opijuma bila isto što i Francuska bez vinograda, Brazil bez kaučuka, Amerika bez petroleja. Drugim rečima, „spasavanje Japanaca i Kineza od toksikomanije koja je vekovima kod njih vladala“ nije bilo vredno uništavanja čitave jedne pokrajine.
Ženevska konvencija je uticala da otkupne i prodajne cene budu u stalnom padu, kao i prihodi proizvođača. Zanimljivo je da drastični pad cene sirovog opijuma (sa 107 miliona 1928. na 4,5 miliona dinara 1932. godine) nije izazvao i pojeftinjenje finalnih proizvoda – naprotiv, njihova cena je utrostručena zbog kartela fabrika alkaloida.
Od jula 1931. u skopskoj opijumskoj zoni počelo je gomilanje neizvezenog opijuma, tako da je Jugoslavija krajem leta 1935. raspolagala izvoznim količinama opijuma za četiri naredne godine. Protiv pristupanja Jugoslavije Konvenciji se izjasnila i Kulturna liga u Skoplju na čelu sa univerzitetskim profesorom Milivojem Pavlovićem koji je smatrao da je opijumsko pitanje trebalo po svaku cenu rešiti u korist proizvođača. Viškovi sirovog opijuma su dostizali i 150 tona, budeći kod jugoslovenskih proizvođača želju da se Ženevska konvencija hitno otkaže. Uviđajući nerentabilnost poljoprivredne proizvodnje kolonisti iz Karađorđevca su pored maka počeli masovno sejati i indijsku konoplju, ali je već u vreme prve žetve njeno gajenje zabranjeno pomenutom konvencijom.
 
Malverzacije i krijumčarenje
U svim berbama makedonskog opijuma između 1920. i 1932. godine dobijeno je 1.029.000 kg čiste opijumske mase, dok je u istom periodu izvezeno 808.505 kg. Događaji iz marta 1933. kada se u pritvoru našlo pet članova Upravnog odbora Privredne banke za Južnu Srbiju mogu posredno ukazati na to šta se desilo sa ostatkom neizvezenog opijuma. U pritvoru je završio i direktor banke R. Lajtmanović jer je utvrđen manjak deponovanog afiona od 32 tone čime je Državna hipotekarna banka bila oštećena za 7,5 miliona dinara. Tokovi opijumske afere nisu mimoišli ni rukovodstva Veleške i Viničke banke, pa je tako zbog lombardovanja izmišljenih količina opijuma kod filijale Državne hipotekarne banke u Skoplju uhapšen i Dimitrije Krajničanac. Predmet istrage bio je samo manjak od 32 tone, dok preostalih 150 tona nedostajućeg opijuma nije ni uzeto u razmatranje. Pošto je do suđenja pušten na slobodu, Krajničanac je sa porodicom preko Rima emigrirao u Sofiju.
Trgovački magnati u opijumskom poslu bili su izričito protiv monopolisanja izvoza. Među njima je prednjačila solunska firma Šaloma čiji su glavni nakupci bili Salvator Musafija, Menahem Levi i kontroverzni narodni poslanik Vlada Puzderlijević. Za ovog poslednjeg je komandant jugoslovenske žandarmerije V. Tomić raspolagao dokazima da je bio glavni naručilac ubistva generala Mihaila Kovačevića u Štipu 1928. godine. Kao veletrgovci opijumom pojavljuju se Sava Obradović i senator Spira Hadži Ristić, koga je krajem 1938. u Skoplju iz revolvera ubio jedan poverilac.
S obzirom da su profiti evropskih fabrika opojnih droga u kartelu premašivali 400% u odnosu na proizvodne troškove, u Turskoj su počeli da razblažuju zalihe i pretvaraju ih u opijum za pušenje koji je potom krijumčaren u Kinu. Viškovi makedonskog opijuma takođe su se kretali ilegalnim kanalima pa su jugoslovenski graničari plenili pasulj filovan opijumom, hlepčiće od afionske smole u ohridskim jeguljama i šarplaninskom kačkavalju i sl. Tokom zimskih meseci 1930-ih za krijumčarima opijuma i duvana bezuspešno su jurili žandarmi-smučari koji su obučavani na stazama Šar-planine i Kopaonika.
 
Jugoslavija i Turska udružuju snage
Najveći evropski proizvođači opijuma bili su Turska, Jugoslavija i Bugarska, dok su u Aziji dominirali Kina, Persija, Indija i Japan. S obzirom da je Ženevska konvencija prepolovila potrošnju opijuma u industrijski razvijenim zemljama, ali i smanjila prihode proizvođača na četvrtinu, rodila se ideja o jugoslovensko-turskoj opijumskoj saradnji. Pored toga, loša klima, slaba berba i katastrofalni pad cena ubrzali su realizaciju ideje.
Početkom aprila 1931. ideja o kartelu proizvođačkih zemalja je izložena turskom poslaniku u Beogradu, a realizovana već sredinom istog meseca u Ankari gde je potpisan preliminarni tekst sporazuma. Kamen spoticanja predstavljao je “ključ” učešća dva partnera. Jugoslovenski delegati su zahtevali četvrtinu, ali je kompromis pronađen tako što je jugoslovensko učešće u obrazovanju kontigenta sirovog opijuma bilo 22%, dok je u prihodima iznosilo 26%, s obzirom da je makedonski opijum bio kvalitetniji u pogledu sadržaja morfina.
Usled odugovlačenja sa pregovorima Konvencija o prodaji jugoslovenskog opijuma Turskoj, koja je imala čitav kartel fabrika za njegovu preradu, usvojena je u Narodnoj skupštini tek novembra 1932. Tom prilikom je bivši četnički vojvoda, a tada aktuelni narodni poslanik i duvanski magnat Vasilije Trbić podsetio da su Kina, Japan i Egipat bili protiv međunarodnih ograničenja, sugerišući time vladi istupanje iz Ženevske konvencije.
Dr Dragutin Kostić je na istom mestu izneo ideju da se i makedonski opijum poput turskog izvozi na Istok kao opijum za pušenje, uz “zanimljiv” trgovački rezon: “To, gospodo, ne znači da mi hoćemo našim opijumom ceo svet da otrujemo, već da samo želimo da ga naviknemo na njega!” Nedugo zatim, utvrđen je ključ za participiranje Jugoslavije u izvozu opijuma za pušenje na Daleki Istok, koji je iznosio 14:86 u korist turskih izvoznika.
Nije slučajno što su najžešće kritike ovakvog sporazuma stizale baš iz jugoslovenskog Senata. Pomenuti senator i trgovac Hadži Ristić je u svojim vatrenim govorima ponavljao kako je time naneta velika šteta proizvođačima u Vardarskoj banovini, te da je realno učešće Jugoslavije u zajedničkoj proizvodnji trebalo da bude 39%, imajući u vidu kvalitet opijuma. On je posebno bio iritiran basnoslovnim profitom švajcarskog industrijalca Hofmana Laroša koji je ostvario na preparatima spravljanim na bazi morfina.
Bez obzira na ove kritike, jugoslovensko-turska saradnja je krenula. U sastav mešovitog carigradskog Centralnog biroa za opijum ušla su dva turska i jedan jugoslovenski delegat, zbog čega je i tim povodom izražena sumnja u nepristrasnost budućih odluka. Osim toga, Turska je bila jedna od 14 zemalja koje nisu ratifikovale Ženevsku konvenciju pa bi i u tom faktu trebalo tražiti motive njenog ulaska u kooperaciju sa Jugoslavijom.
Početak rada Centralnog biroa tempiran je za januar 1934. kada se očekivao nagli skok cene opijuma. U međuvremenu, Turska je pod pritiskom nekoliko moćnih trgovaca i političara neoprezno izvezla sve stare zalihe, ali se ispostavilo da će upravo one biti na tržištu glavna konkurencija zvaničnom jugoslovensko-turskom opijumu! Ovaj propust ipak nije puno umanjio zajedničku zaradu koja je trebalo da bude iskorišćena za otkup nove berbe. Umesto toga, PRIZAD je makedonske proizvođače ponovo prepustio ljudima iz solunske kompanije Šaloma koji su opijum otkupljivali 70% ispod tržišne cene.
Podređeni položaj Jugoslavije u odnosu na Tursku, u kojoj su se nalazile sve fabrike za preradu opijuma, jugoslovensko Ministarstvo trgovine i industrije je rešilo da popravi avgusta 1935. odobrivši podizanje fabrike za proizvodnju derivata opijuma kraj puta Skoplje-Veles. Ono što je iznenadilo stručnu javnost, bilo je to da je dozvolu dobilo preduzeće iz Galičnika koje se do tada bavilo proizvodnjom mlečnih proizvoda. Braća Ognjanović, vlasnici firme sa jakim političkim vezama, postala su legalni proizvođači opojnih droga, uključujući kokain i preparate od indijske konoplje, iako to nisu bili derivati opijuma. Uzaludni su bili protesti Hemijskog društva Kraljevine Jugoslavije što se takav posao poverava nestručnim ljudima, jer je već sredinom oktobra 1936. skopski mitropolit osveštao novu fabriku čiji je kapacitet iznosio 35 tona sirovog opijuma, ili polovinu celokupne jugoslovenske godišnje produkcije.
 
Bugarski opijum i VMRO
Kao što sam nagovestio na početku ovog teksta, opijumsko pitanje je bilo podjednako intrigantno i sa druge strane porozne jugoslovensko-bugarske granice. S obzirom da je VMRO sve do 1934. bio svojevrsna paradržavna tvorevina koja je na svom „budžetu“ imala hiljade ljudi, pomenuti francuski novinar i istraživač Alber Londr je zaključio kako je mehanizam finansiranja bio u neraskidivoj vezi sa krijumčarenjem droge i duvana.
Bugarska je označena kao centar krijumčarenja opijuma u izveštaju direktora Centralnog informacionog biroa za droge Rusel-paše što je bilo povod za seriju tekstova u jugoslovenskoj štampi kojima se likovalo nad oficijelnim razotkrivanjem „javne tajne“ – da je profitom od bugarskog opijuma finansirana kupovina oružja za VMRO, što je svojevremeno preneo i dopisnik New York Times-a iz Sofije. Štaviše, na udaru javnosti našli su se srpski političari koji su održavali veze sa čelnicima VMRO, među kojima je bilo nekoliko zvučnih imena sa juga.
Inače, u Bugarskoj je radilo devet ilegalnih fabrika droge od kojih je najveća bila smeštena u Radomiru i bila vlasništvo Metodija Lazova. Za svega dva meseca od osnivanja (1932) ova fabrika prozaičnog naziva Balkanska proizvođačka kompanija je proizvela tonu i po heroina koji je potom u koferima švercovan preko najvećih evropskih luka u SAD. Otuda i pojačano interesovanje vodećih američkih listova za makedonsku gerilu i trgovinu opijatima. Plasiranjem sintagme „balkanska Kolumbija“, koja se odnosila na opijumsku zonu Vardarske i Pirinske Makedonije, američki dopisnici sa Balkana su skretali pažnju ravnodušnih evropskih zvaničnika na eskalaciju problema koji se itekako ticao Evrope.
(This post was last modified: 14-08-2016, 02:44 PM by ЈорданПетровски.)
14-08-2016, 02:43 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,946
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#4

Quote:Ispravljanje vardarske kičme



[Image: Dizajn-Slavi%C5%A1a-Savi%C4%87.jpg]



Vladan Jovanović 08/07/2013

Saobraćajna modernizacija juga između dva svetska rata
 
Maštarije predratnih političara o pisku brodskih sirena koje tek što se nisu oglasile sa Vardara, predstavljaju deo bogatog moravsko-vardarskog narativa o „nagonskoj težnji Srba ka jugu“ i silasku srpske države u Povardarje. Ideja o spajanju dve reke naročitim kanalom sledila je upravo logiku živopisnih metafora o „kičmi“, „osovini“ i „arteriji“ projektovane srpske nacionalne teritorije.
Skoro vek kasnije ovu priču će u sličnoj formi ponoviti i bivši radikal-šešeljevac, prostorni planer i kolekcionar pravoslavnih krstova. Dotični je nedavno, u svojstvu ministra prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, angažovao kinesku korporaciju radi izrade studije izvodljivosti projekta „Kanal Morava“, kao dela plovnog kanala Dunav-Morava-Vardar-Solun.
Trudeći se da u skladu sa novom orijentacijom svoje stranke bude beskrajno politički korektan (ne pominjući Srbe i srpsko tlo), ministar priznaje kako on želi „da oživi stogodišnji san Srbije i da sa svim građanima dosanja“ izgradnju kanala koji bi spojio sever Evrope sa Egejskim morem. Kaže da se u tu genijalnu ideju zaljubio još kao student u Skoplju, a jedna od njegovih javno obznanjenih opsesija je da Vranje postane velika luka pred ulazak u Makedoniju. U svojim novijim izjavama, umesto ranijih tirada o tome kako će od ovog poduhvata imati koristi i „sever Evrope“, on sve češće pominje relaciju Beograd-Solun što osobi nacionalističkog pedigrea daje poseban prizvuk: Solun – srpska luka, večiti san srpskih nacionalista? Kad nema Trsta, Rijeke, Dubrovnika i Bara, dobar je i Solun…
Bilo da se saobraćajna osa duž srednjeg i južnog Pomoravlja naziva Panevropskim Koridorom 10, ili kao nekada Autoput Bratstvo i jedinstvo, Carigradski drum ili Via Militaris, sve se svodi na isto: u pitanju je najkraća trasa koja zahvaljujući karakteru velikomoravske nizije povezuje Srednju Evropu i Egej, spuštajući se ka jugu. Povardarje se smatralo njenim prirodnim produžetkom, pa je stara ideja o spajanju Morave i Vardara periodično vađena iz fioka i u prigodnim prilikama (čitaj: tokom predizbornih kampanja) najavljivana kao epohalni projekat.
Naravno, ta vrsta megalomanije je više svojstvena autoritarnoj svesti, čak i na lokalnom nivou. Treba se samo setiti jagodinskog „feudalca“ koji je nedavno oživeo ideju iz 1970-ih o spajanju tri varošice u tzv. Morava grad. Nema sumnje da bi u njegovoj viziji prostornog preuređenja srednjeg Pomoravlja (nazovimo je rurbanizacijom) slabašna „kičma“, sastavljena od niza sela i izbegličkih naseobina morala da povezuje i drži na okupu tri zasebne gradske sredine koje su tokom 1990-ih naprasno ruralizovane i ekonomski očerupane.
No, vratimo se moravsko-vardarskoj „kičmi“. U svom govoru u skopskom Hramu slave maja 1934. o „nerazdruživom povezivanju Morave i Vardara“ do koga je došlo ujedinjenjem, kralj Aleksandar je imao na umu prevashodno duhovnu i nacionalnu notu povezivanja, dok je Milan Stojadinović bio konkretniji. Početkom 1938. on je intenzivirao svoje posete jugu u pratnji inženjera i arhitekata ne štedeći fraze o značaju moravsko-vardarske doline, koja je trebalo da bude krunisana krajem iste godine, puštanjem u promet modernog međunarodnog puta i pruge Beograd-Solun kroz Skoplje. „Objavite to“, rekao je samouvereno predsedniku skopske opštine. Svoj neposredan nastup Stojadinović je podgrevao uključivši i svoju suprugu Augustu u svakodnevne aktivnosti: maja 1937. „prva dama“ je kumovala avionu skopskog aerokluba razbivši flašu o elisu novog četvoroseda.
Sledi sažeta priča o pokušaju jugoslovenske kraljevine da modernizuje saobraćajnu mrežu u Makedoniji i na Kosovu.

Vardarska pruga – duhovna nota Ujedinjenja

U srpskim i docnije jugoslovenskim političkim krugovima bila je razvijena svest da je onaj ko drži prugu Beograd-Solun gospodar balkanske trgovine. Na značaj “transmaćedonske pruge” ukazivali su radikali u Narodnoj skupštini Kraljevine SHS i njihova vizija se kretala od krajnje racionalnih ekonomskih računica do veoma ambicioznih ideja o pretvaranju Soluna u glavnu srpsku uvozno-izvoznu luku.
Tokom Prvog svetskog rata železnička infrastruktura Kraljevine SHS pretrpela je teška oštećenja. Veliki broj mostova, tunela i vijadukata bio je porušen, a železničke stanice, radionice i ložionice razorene. Šine su bile isečene ili dinamitom raznete, te je veza sa Grčkom bila prekinuta na celoj liniji od Đevđelije do Skoplja. Radionica za popravku lokomotiva u Nišu bila je temeljno opljačkana, zbog čega je servisiranje vozova vršeno u savezničkoj radionici u Solunu sve do 1919.
Pruge koje su razgraničenjem pripale Kraljevini SHS bile su deo heterogene mreže sastavljene od različitih tipova koloseka i prema rečima tadašnjeg ministra saobraćaja Velizara Jankovića, više su ličile na “poderanu haljinu” nego na nekakvu železničku mrežu. Za razliku od ostalih krajeva Jugoslavije, u Makedoniji je bilo najviše uskotračnih pruga koje nisu odgovarale duhu vremena, već su više služile kao trgovačke pritoke vardarske pruge kojima je dopremana roba sa zapadnih i istočnih oboda Makedonije.
Zbog međunarodnog značaja, posebna pažnja je poklanjana pruzi Beograd-Niš-Skoplje-Đevđelija, na kojoj je za kratko vreme preko polovine uskotračnih pruga zamenjeno normalnim kolosekom. Osim toga, usled masovne upotrebe težih lokomotiva i većih brzina međunarodnih vozova, izvršena je rekonstrukcija šina i pojačavanje gvozdenih mostova. Novi materijal za koloseke, skretnice i instalacije staničnih postrojenja najvećim delom je obezbeđen iz Nemačke na ime reparacija, dok su nemačka i mađarska preduzeća liferovala lokomotive i vagone za kompletiranje voznog parka.
Nakon prve restauracije vardarske pruge 1922. francuski Simplon Orient Express je na liniji Pariz-Carigrad skratio putovanje za tri sata, pri čemu je znatnu uštedu u vremenu ostvarivao upravo na potezu od Beograda do Đevđelije. Centralna uprava Saveza železničkih uprava je zahtevala da se francuskom vozu omogući postizanje brzine od 80 km/h.
Jula 1923. jugoslovenska vlada je otkupila akcije Istočnih železnica od jedne francuske grupacije, pri čemu je pruga Đevđelija-Solun pripala Grčkoj. Nakon dugih jugoslovensko-grčkih pregovora vlada u Atini je ponudila Kraljevini SHS “slobodnu zonu u Solunu”, ali su jugoslovenski pregovarači zahtevali proširenje zone, vlasništvo nad solunskom železnicom i imenovanje srpskog personala na pruzi. Posle internacionalizovanja spora pred Društvom naroda pregovori o Jugoslovenskoj slobodnoj zoni u Solunu bili su okončani marta 1929. Sporazum je predstavljao kompromis kojim je Jugoslavija ustupila Grčkoj vlasništvo nad prugom Đevđelija-Solun za 20 miliona francuskih franaka.
***
Iako je saobraćajni monopol bio u rukama železnice koje je država tretirala kao „narodno dobro“, od 44 sreza Vardarske banovine samo je 17 bilo povezano prugom normalnog koloseka, pet varoši je bilo pored uzanog koloseka, dok su ostali sreski centri bili udaljeni od pruge preko 30 km. Osim toga, bujice su na vardarskoj pruzi nanosile veliku finansijsku, ali i političku štetu. Kada je turski premijer Ismet Ineni u vozu Pariz-Atina zaustavljen kod Vladičinog Hana zbog bujice, on je vraćen preko Lapova i Kraljeva za Skoplje što je predstavljalo pravi mali međunarodni incident.
Pored vardarske pruge država je iz sredstava Blerovog zajma gradila i manje deonice koje su vezivale Pelagoniju i Prilepsko polje sa Povardarjem, ili predstavljale sponu između Niša i Kotora, Jugoslavije i Albanije. Radove su izvodile mahom privatne firme čiji su radnici spavali u barakama bez patosa i pokrivača, a među njima je bilo dosta kulučara i ruskih vojnika-vrangelista. Vrlo često je dolazilo do komplikacija u izvođenju radova usled pogrešnog trasiranja pruge i loše organizacije posla. Trasiranje pruge je pomalo i umetnost, tvrdio je senator Vladimir Mitrović 1932. iritiran greškama pri trasiranju nekih deonica u Makedoniji i na Kosovu. Sam čin otvaranja završenih pruga odvijao se po unapred poznatom scenariju, uz prisustvo kraljevih izaslanika, ministara i desetina hiljada stanovnika.
Ono što je pratilo izgradnju železnica bile su mahinacije krupnih finansijskih razmera. Najveća od njih vezana je za prenos ugovora za gradnju pruga sa preduzeća Boaje na parisku firmu Batinjol. Iako se Batinjol 1931. obavezao da će za tri godine završiti prugu Kuršumlija-Priština, radovi su počeli tek krajem 1937.
Kao i u drugim privrednim oblastima vojska je iz sopstvenih pobuda i strateških potreba predstavljala bitan faktor u modernizaciji železnica. To je naročito došlo do izražaja uoči Drugog svetskog rata kada su iz štaba Treće armijske oblasti stizali predlozi ministru saobraćaja o prioritetnim poslovima oko izrade novih koloseka, stražara i vojnih rampi na prostoru Vardarske i Zetske banovine.
Posebnu političku težinu imao je projekat izgradnje nove železničke stanice u Skoplju, pa je osveštanju kamena-temeljca 1937. prisustvovao ministar saobraćaja, dok je činodejstvovao skopski mitropolit. Po završenom verskom ritualu, nad temeljima je (po običaju) zaklan ovan a u temelje uzidana povelja. Stanica je svečano otvorena za Dan ujedinjenja 1940. kada je ban Vardarske banovine podsetio prisutne građane kako se „u svetu ruši, a kod nas zida“.

Drumovi i narodna snaga

Sve do kraja 1920-ih nije bilo neuobičajeno da vozači automobila na putevima Vardarske banovine susreću natovarene kamile. Naime, nekadašnji karavani su na svom „pamučnom putu“ od Soluna do Sarajeva prolazili kroz Skoplje i Vučitrn, a poslednji primerci ovih životinja bili su u posedu poznate kiridžijske porodice Kamilarević koja je kamilama prevozila robu od Udova do Strumice sve do 1930. godine. Tada je u Strumicu doputovao direktor jednog čehoslovačkog cirkusa i otkupio sve „lepe životinje ovnujske glave“, kako im je sa setom tepao novinar Vardara.
S obzirom na konfiguraciju tla i feudalnu tradiciju, lokalno stanovništvo je imalo apsolutno poverenje u saobraćajne prednosti malih brdskih konja i magaraca. Otuda i rašireno verovanje da je „magarac – najbolji inženjer“, jer kuda bi on prošao, tu se sa sigurnošću mogao podići put. Međutim, posle raspada Turskog carstva raskinuta je privredna celina Balkana i počelo je otvaranje saobraćajnih pravaca koji više nisu bili vezani za diktat prirodnih uslova. Praksa da se ekonomski saobraćaj odvija samo „tamo gde ga je priroda dozvolila“ (kroz rečne klisure i planinske prevoje), pripadala je prošlosti.
Suvozemni putevi tokom 1920-ih dobijaju sve veći značaj jer su automobili počeli da konkurišu železnici, i u putničkom i u teretnom saobraćaju. Ipak, prema podacima Beogradske radničke komore iz 1926. u Makedoniji, Sandžaku i na Kosovu bilo je jedva 40% upotrebljivih i prohodnih puteva. Na relaciji Prilep-Gradsko postojala su tri oštećena mosta, koje i pored naredbe ministra, “oni u Skoplju” nisu popravili. Bez pomenutih mostova stanovnici Prilepa bili su potpuno odsečeni od sveta: I ako hoće Prilepčanin da ide u Veles, mora da ide preko Soluna, upozoravao je Jovan Ćirković 1922. u Narodnoj skupštini. Mostovi u bregalničkom okrugu bili su gotovo neupotrebljivi, pa je saobraćaj dovođen u pitanje prilikom svake manje vremenske nepogode.
Iz tog razloga, drumski saobraćaj je bio skromnog intenziteta: najviše motornih vozila bilo je u posedu auto-odreda Treće armijske oblasti i skopske poštanske direkcije koja je pokrivala čitav jugoistok države. O stepenu nerazvijenosti automobilizma govori podatak da od skoro hiljadu i po članova Automobilskog kluba Kraljevine SHS nijedan nije bio sa prostora tzv. Južne Srbije.
Istina, organi uprave na jugu – okružni načelnici, veliki župani i visoki predstavnici žandarmerije i vojske, nisu krili svoju “ljubav prema automobilskoj vožnji na državnim kolima”. Zajedljivi posmatrači su primećivali da su u automobilima “i mali ljudi izgledali veći i važniji”, pa je lokalna gospoda izvesne nedostatke kompenzovala takvom vrstom lične promocije.
Gotovo polovina svih vozila u Jugoslaviji nalazila se u Sloveniji i Hrvatskoj, dok je tek neznatan broj bio zastupljen u BiH, Crnoj Gori i Južnoj Srbiji. Državna statistika je 1929. registrovala hiljadu motornih vozila na jugu što je činilo 7% na jugoslovenskom nivou. Primetna je dominacija američkih marki automobila, autobusa i kamiona, ali i motocikala pretežno evropskih proizvođača. Od nekoliko desetina Magirusovih poštanskih kola i omnibusa, manji broj je završio na ulicama Skoplja.
Svih šest privatnih auto-garaža juga bilo je skoncentrisano u Skoplju, dok su jedinu automehaničarsku radionicu držala braća Popović, potonji „pioniri“ autobuskog saobraćaja. Na čitavom prostoru Kosova, Sandžaka i Makedonije postojalo je 19 benzinskih stanica na kojima su prodavani proizvodi kompanije Shell, dok je Standard Oil bio zastupljen sa četiri prodajna punkta.
***
I tokom 1930-ih, najviše izgrađenih puteva po kvadratnom kilometru bilo je u Dravskoj banovini dok ih je u Vardarskoj bilo najmanje. Međunarodni put Skoplje-Đevđelija je održavan putem kredita otvaranih kod Državne hipotekarne banke. Lokalni putevi u Vardarskoj banovini su građeni uglavnom „narodnom snagom“, pa su možda i zbog toga bili slabog kvaliteta. Kuluk je postojao i tokom 1930-ih, ali se odnos stanovništva prema obavezi „ličnog rada“ prilično izmenio. Do 1936. putem kuluka je bilo izgrađeno 400 km lokalnih puteva, a obveznici su se sve više opredeljivali za novčanu kompenzaciju, to jest da isplate svoju radnu obavezu. Jula 1935. u Vardarskoj banovini je bilo 924 km završenih državnih i 1.005 km banovinskih puteva, dok se autobuski saobraćaj odvijao na 11 linija, ne računajući sezonske linije za banje.
Fond otkupnine ličnog rada je bio često jedini izvor iz koga se moglo zahvatiti za urgentne intervencije u putnoj mreži. Prilikom izgradnje puteva je vođeno računa da se obveznici ne potežu u doba poljskih radova, zbog čega se uglavnom radilo s jeseni. „Narodnom snagom“ su obavljani najprostiji fizički poslovi kao što su kopanje zemlje, prenos peska i kamena, te posipanje kamenog materijala. Orijentacije radi, ukupna vrednost radova obavljenih narodnom snagom tokom 1932. iznosila je blizu osam miliona dinara, a većina poslova bila je vezana za puteve Surdulica-Bosiljgrad, Bujanovac-Gnjilane-Uroševac, Priština-Tulare i Valandovo-Strumica. Zamenik bana Janićije Krasojević je primetio da su se vremenom uhodali i nadzornici i sami obveznici koji su, navodno, shvatili „važnost saobraćajnih arterija“. Ako se ima u vidu da je na primer u Čehoslovačkoj za kvadratni kilometar puteva izdvajano 50.000 dinara a u Jugoslaviji svega 8.000, onda se i kvalitet putne infrastrukture u Vardarskoj banovini ne može pripisati samo neveštoj „narodnoj snazi“.
Za razliku od hvalospeva tehničkog odeljenja banske uprave o sopstvenim uspesima, situacija koju su markirali vojni organi u predvečerje Drugog svetskog rata izgleda daleko objektivnije. Iz njihovih zapažanja proizilazi da je trebalo popraviti gotovo sve puteve na teritoriji Treće armijske oblasti, ublažiti nagibe za automobilski saobraćaj, dok su uz albansku granicu bile upotrebljive samo konjske staze koje je trebalo proširiti kako karaule ne bi bile izolovane.
Autobuski saobraćaj je bio u rukama firme Braća Popović koja je i tokom 1930-ih zadržala monopol otvarajući nove međugradske linije. Juna 1933. uvedeno je i pet linija gradskog saobraćaja u Skoplju, a kada je februara naredne godine povećana taksa za autobuski saobraćaj za 15% pretila je opasnost da se ovaj vid transporta ugasi. Pored finansijskih problema, autobuska preduzeća su bila opterećena i pitanjem „divljih“ prevoznika o čemu se u nekoliko navrata raspravljalo u skopskom hotelu Bristol.
Gradske hronike beleže da je jedan autobus pregazio penzionera kod skopske radnje Bečki bazar, te da su jula 1935. u sudaru struškog autobusa Braće Popović i zaprežnih kola za prenos bolesnika stradali jedino konji od razbijenog stakla. Tako su i autobusi, kao novi mikro-prostor vardarske svakodnevice vremenom postali omiljena tema novinskih članaka. Jutarnji autobus koji je iz Ohrida vozio za Bitolj imao je po običaju problema na svim usponima i nizbrdicama. Dim je kuljao u unutrašnjost vozila dok su šofer i njegov pomoćnik sedeli kao kipovi: jedan je piljio kroz zamazano staklo i držao volan, dok je drugi osluškivao rad motora koji ravnomerno tutnji i brekće. I dok putnici kašljucaju, autobus se kvari i staje na svakoj većoj uzbrdici, a kraj njega promiču albanski kamioni koji vuku žito iz Bitolja…
Krajem oktobra 1933. bila je aktuelna polemika o uvođenju tramvaja ili trolejbusa na skopske ulice, a sve više pažnje se posvećuje zakonskom regulisanju civilnog saobraćaja do najsitnijih detalja. Tako je naredbom propisano da taksisti ne mogu raditi nakon 20h, te da su vlasnici autobusa obavezni da na vidnim mestima istaknu znake zabrane pušenja i pljuvanja po vozilu, te razgovora sa šoferom.
U domen zanimljivosti spadaju nestašluci dece u Vrutoku i Gostivaru koja su gađala automobile voćkama, kamenjem i zasipala ih vodom, kao i kuriozitet prve krađe motornog vozila u Skoplju decembra 1935. kada je nestao chevrolet iz dvorišta Blagoja Ilića. Jula iste godine, izvesni Čedomir Stajić je po vertikalnom „zidu smrti“ u Skoplju vozio bez ruku motocikl pri brzini od 75 km/h. Sliku stanja saobraćaja dopunjuje i niz bizarnih nesreća koje su sve češće beležene u lokalnoj štampi. Poznati skopski krojač Simić se, vozeći svog prijatelja na motoru, sudario sa konjanikom i na licu mesta poginuo.

Avionci i svetonikoljci

Civilni vazdušni saobraćaj u Kraljevini SHS je ustanovljen juna 1927. osnivanjem akcionarskog društva Aeroput. Prva avio-linija uspostavljena je na relaciji Beograd-Zagreb dok je druga pokrenuta avgusta 1929. spajajući Beograd i Skoplje. Letovi ka jugu su obavljani triput nedeljno a korišćeni su avioni tipa Potez-29. Aerodrom u Skoplju je imao status međunarodnog pristaništa i vlastiti „omnibus“ koji je putnike besplatno prevozio od skopske kafane Marger do aerodroma i nazad.
Cene avio-karata u civilnom saobraćaju nisu bile iste za sve građane, premda su bile na nivou vožnje železnicom u prvoj klasi. Aktivni oficiri i vojni činovnici su imali 50% popusta koji su mogli koristiti triput godišnje. Činjenica da za sedam godina nije bilo nijednog incidenta služila je kao dobra reklama za propagiranje avionskog saobraćaja. Potencirano je iskustvo ruskih pilota i srpskog inženjera-konstruktora, pa je i broj putnika počeo da se povećava. Među njima je bilo najmanje Skopljanaca: preovlađivali su putnici iz Beograda, stranci i dame koje su bile „mnogo kuražnije od jačeg pola“.
Iako su tadašnji francuski naučnici tvrdili da se jednočasovnim letom na visini od 3.000 metara može izlečiti „magareći kašalj“, letenje u Vardarskoj banovini nije bilo tako popularno među običnim svetom. Prvi razlog bila je cena – za jednoipočasovno letenje na liniji Beograd-Skoplje trebalo je izdvojiti 350 dinara, a drugi – otvoreni strah koji nisu mogle ublažiti ni javno predočene statistike Aeroputa o poslovanju bez incidenata te vrste.
Od 1935. avion se na putu od Skoplja do Beograda spuštao i u Niš čiji su građani, sudeći prema broju prodatih karata, bili hrabriji od stanovnika Skoplja. Preko jeseni i zime jugoslovenski civilni avioni bili su u hangarima, dok su letovi prepuštani nemačkoj Lufthanzi.
***
Kada je na Svetog Nikolu 1933. iznad Kičeva proleteo jedan avion, sujeverni stanovnici su pomislili da je to lično Sveti Nikola preleteo varoš i upozorio ih da okaju svoje grehe. Kičevo se tih decembarskih dana podelilo na „avionce“ i „svetonikoljce“, čije su rasprave postale svojevrsna novinska atrakcija. Predrasude stanovnika su mogle biti razbijene na aero-mitinzima u režiji Trećeg vazduhoplovnog puka koji su se od 1933. održavali u Skoplju i na kojima su posetioci imali priliku da lete za svega 30 dinara. Na jednom od takvih skupova bilo je prisutno oko deset hiljada radoznalih ljudi. Oktobra 1935. u Leskovcu je održana „vazduhoplovna nedelja“ tokom koje su leteli zainteresovani građani, pa čak i jedan slepi čovek na sopstveno insistiranje. Tom prilikom je prikupljen novac za kupovinu novog aviona i izgradnju hangara. Na prvom aero-mitingu u Prištini u leto 1935. seljaci su bili jako zainteresovani da lete vojnim avionima Brege, nudeći umesto novca žito i fišeke sa kikirikijem.
Tokom letnjih meseci 1933. priređivani su lažni vazdušni napadi na Skoplje, a Crveni krst je uvežbavao Skopljance za vanrednu situaciju simulirajući požare na glavnom gradskom trgu. Posebna atrakcija bio je aparat za praćenje zvuka avio-motora. Nakon što bi se oglasila sirena sa velelepne zgrade Oficirskog doma, na sve strane bi počeli da odjekuju topovi i trešte mitraljezi, a bile bi bačene i manje doze bojnih otrova. U ranu jesen 1933. fingirani vazdušni napadi su priređeni i u Kosovskoj Mitrovici, Štipu i Bitolju. Može se samo pretpostaviti kakav su efekat imale ove vežbe na stanovništvo, i po pitanju percepcije vazdušnog saobraćaja, i u pogledu ličnog spokojstva i odnosa prema državi.
Zahvaljujući prevashodno političkim razlozima otvaranje civilne vazdušne linije Beograd-Sofija ostavljeno je tek za 1938. godinu. Direktor Aeroputa je 1937. isticao da postoje svi tehnički uslovi za otvaranje ove linije koja bi na neki način spajala Evropu i Aziju. Koristeći depresije rečnih tokova Morave, Nišave i Marice avioni su mogli leteti ispod oblaka u svako doba godine, što je za ono vreme predstavljalo veliku prednost u bezbednosnom smislu. Letove su izvodili najmoderniji dvomotorci koji su put od Beograda do Sofije prelazili za nepunih sat i po. Predviđene tarife su bile ispod cene železnice prve klase, a sama pomisao da su dve prestonice udaljene svega osamdeset minuta mogla je imati značajan psihološki efekat na ljude sa obe strane granice.

Umesto epiloga

Vratimo se u sadašnjost. Koridor 10 je i dalje nedovršen a usled neozbiljnosti administracija Srbije i Makedonije evropski fondovi uveliko rade na alternativnim pravcima. Železnica je u jadnom stanju. Na aerodromu u Petrovcu stoji jedan te isti ATR u šta se može uveriti svako ko putuje za Grčku. O kvalitetu autoputa da ne govorimo, uprkos dugoj saradnji Makedonije sa Svetskom bankom i fondovima EU. Završetak deonice južno od Demir-Kapije u najboljem slučaju možemo očekivati do kraja 2018. godine. Do septembra 2014. predviđena je modernizacija vardarske pruge, uključujući i automatsku regulaciju brzine (ETCS), ali s obzirom na dosadašnje iskustvo ishod je krajnje neizvestan.
Ono što je izvesno, to je da realizacija estetski nesvakidašnjeg poduhvata Skopje 2014, vrednog pola milijarde evra, napreduje i brže od predviđenih rokova. Projekat predstavlja klimaks urbanističkog nacionalizma koji još uvek izaziva kontroverzna tumačenja njegove simbolike, značenja i uticaja na politički i društveni život Makedonije. Dvadesetak monumentalnih građevina muzeja i državnih institucija, mahom replika antičkih zdanja, te četrdesetak mermernih i bronzanih statua, načičkanih duž vardarskog keja podelili su i samu makedonsku javnost u trenutku nepodnošljive ekonomske krize. Iako je osnovna ideja autora projekta bila dokazivanje kontinuiteta sa antičkom Makedonijom Aleksandra Velikog, krajnji efekat je bio potpuno suprotan, pa je i londonski The Guardian primetio da skopski intelektualci imaju osećaj da je njihova prestonica preko noći pretvorena u minijaturni Las Vegas.
***
I još nešto za kraj. Jula 2006. sam pošao autobusom iz Beograda za Skoplje i nakon više od osam sati truckanja “moravsko-vardarskom arterijom” nekako stigao. Pored nepodnošljive vrućine, dočekala me je nesvakidašnja, takoreći mitska scena: dve sive rage pasu pored električnih bandera, dok se u pozadini šepuri moderna zgrada televizije, okupana vedrim nebeskim plavetnilom. To sam morao da fotografišem.
Slikao sam se i kraj pomenute predratne železničke stanice koja je stradala u zemljotresu. Sada je to muzej sa jeftinim lokalima, dok unutra stoje dve položene statue zatrpane đubretom i zarđalom žicom. Na vardarskom keju parkirane Sanos šklopocije od autobusa za koje pouzdano tvrdim da su bile u upotrebi i sredinom 1980-ih. Dosta Albanaca čuči u hladu i čeka svoj prevoz za Ržaničane, Petrovec i okolna sela. Ispod deformisanih pečurki na stajalištu vijore se razlepljeni plakati VMRO-DPMNE sa sloganom Mi imame sila i izbledele slike Cece Ražnatović koje najavljuju koncert… Širokim bulevarom Goce Delčeva jure poluraspadnuti automobili i noviji džipovi – čini se da je opasno preći ulicu bez pomoći semafora (kojih baš i nema dovoljno).
U starom delu grada, strme bitpazarske uličice su iste kao i maja 1988. kada sam se tu teturao kao žgoljavi vojnik JNA. Naizgled apatične zanatlije i sitni trgovci sede, puše boss, srču fantu i igraju šah. U čuvenom Kapan Anu šedrvan i puno zelenila, staro drvo miriše na trulež. Sve zlatare rade, a kaldrmom prođe poneki VW kombi prepun bula. Preko puta pijace Bitpazar se gradi petospratnica, ali mi se čini da je nekako kriva i da nema dovoljno betonskih stubova. Na vrhu se vijori albanska zastava, verovatno umesto građevinske dozvole!? Sada razumem šta je nemački novinar hteo da kaže kada je 1931. pod utiskom sumorne slike skopske čaršije pisao o „radnjama bez izloga i izlozima bez radnji”.
Vardar jako brzo teče, lomi se po kamenju i deluje prljavo – sav je u nekim čudnim, braon nijansama. Mostić koji je krajem 1930-ih pompezno otvoren, sada služi kao pešački prelaz preko reke. Kameni most (u međuratnom periodu poznatiji kao Dušanov) po stoti put je renoviran. Jedna stražara se obrušila u Vardar ali je šef turske diplomatije obećao pomoć oko rekonstrukcije „turskog mosta”. Zašto li su stepenice na kraju mosta zatrpane blatom i peskom?, pitam se, a pored mene projuri biciklista i očas se improvizovanom nizbrdicom spusti na ulicu, tik pored stajališta „divljih” taksista. Praktično, nema šta!
Puno impresija za razmišljanje o „hibridnoj prirodi” Balkana… O moravskom delu „kičme”, stanju autoputa i železnica u Srbiji nekom drugom prilikom.
(This post was last modified: 14-08-2016, 02:52 PM by ЈорданПетровски.)
14-08-2016, 02:51 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,946
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#5

Quote:Žila i kundak – žandarmerija na jugu



[Image: zandarmerija1.jpg]

Vladan Jovanović 29/07/2013

Nepuna tri meseca nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca doneta je uredba kojom je bivša srpska žandarmerija ujedinjena sa žandarmerijom iz pokrajina bivše Austrougarske monarhije. Unifikovana jugoslovenska žandarmerija je postavljena na vojničku osnovu sa štabom komande u Beogradu i šest žandarmerijskih brigada koje su se delile na bataljone, čete i vodove. Pomenuta uredba zamenjena je Zakonom o žandarmeriji (1922) kojim su samo potvrđene njene formacijske karakteristike.
Žandarmerija je bila sastavni deo vojske stalnog kadra i imala je zadatak da “bdi nad javnom bezbednošću, da održava javni red i mir i da obezbeđuje izvršenje zakona”, dok je u pogledu upotrebe i stručne nastave bila potčinjena ministru unutrašnjih dela. Godinu dana nakon donošenja pomenutog zakona ukinute su brigade i bataljoni a formirani pukovi, dok je nova uredba o formaciji žandarmerije iz decembra 1929. nastala kao odgovor na administrativnu reorganizaciju zemlje i podelu na banovine. Žandarmerija je najvećim delom bila na budžetu Ministarstva unutrašnjih dela, dok ju je Ministarstvo vojske snabdevalo naoružanjem, sanitetskom i veterinarskom opremom.  Disciplina, lični odnosi i vojnička nastava takođe su bili u kompetenciji Ministarstva vojske i mornarice.
 
“Da se narod ne razdraži”: normiranje represije
Prema Pravilima za vršenje službe koja su krajem 1919. potpisali Svetozar Pribićević kao ministar unutrašnjih dela i Branko Jovanović, tadašnji vojni ministar, može se izbliza sagledati funkcionisanje žandarmerije i predviđeni “ophođaj” žandarma. Ovaj kodeks ponašanja bio je aktuelan i posle donošenja pomenutog Zakona o žandarmeriji i žandarmerijskom penzionom fondu, pa ću se detaljnije zadržati na nekim njegovim odredbama.
Dakle, novoformirane vlasti jugoslovenske kraljevine su od pripadnika žandarmerije očekivale da on u svakoj prilici bude ozbiljan, pristojan i uljudan, naročito na svetkovinama i saborima gde je morao izbegavati “svaku nepromišljenost, surovost i zadirkivanje”. Svakome se obraćao sa “Vi”, a isto tako je i on morao biti oslovljavan. “Žandarme ne sme niko javno ukoreti”, kažu dalje pisci privremenih žandarmerijskih pravila. Osim po službenoj potrebi, žandarmi nisu smeli posećivati kafane; i van službe morali su izbegavati lokale koji su bili “na rđavom glasu”, sem ukoliko su samo tamo mogli jesti. U krajnjoj nuždi gladni žandarm je mogao zatražiti hranu i u privatnoj kući, “ali što uzme uvek mora platiti”; ako bi domaćin odbio da primi novac, žandarm je bio dužan da novac ostavi deci domaćina!
Druženje sa licima “na lošem glasu”, primanje mita i darova, bilo je izričito zabranjeno, a ukoliko bi se žandarm dva puta ogrešio o zabranu pića bio bi otpušten iz službe. Prema strancima je trebalo da pokazuje “najveću ljubaznost i predusretljivost”; ako bi se negde zatekao u pripitom stanju, njegovi drugovi su morali da ga uklone od očiju naroda.
Da bi pravilno obavljao dužnost, svaki žandarm je morao do detalja poznavati svoj reon: od topografskih orijentira, preko svih ugostiteljskih i zanatskih radnji, železničkog reda vožnje, reka i mostova, planina, pašnjaka, stočara, šuma i njihovih vlasnika, do poznavanja značajnijih ličnosti u mestu, a naročito onih koji “svojim bogatstvom i većim posedom na narod imaju većega upliva”. U njegovom domenu bilo je i poznavanje mesnih “lopova, poznatih besposličara i bludnica”, kao i praćenje lica koja su bila pod policijskim nadzorom, a koja se nisu smela udaljavati van propisanih mesta i prenoćišta. Žandarmi su morali “lično poznavati sumnjiva lica” i mogli su im u svako doba dana pretresti kuću. Ipak, odnos prema krivcima nije smeo izlaziti iz zakonskog okvira, prevashodno zato “da se narod ne razdraži”.
Prvi akt žandarmerijskog posredovanja bila je tzv. pouka, ili odvraćanje od nezakonitih poslova nižeg intenziteta. Opomena i odvraćanje bili su stepenovani kao sprečavanje nešto ozbiljnijih prestupa i po svojoj prirodi predstavljali su pretnju (u Pravilima se navodi slikovit primer: “Ja vas u ime zakona pozivam, da smesta oterate marvu sa nasipa, inače će biti na vaš trošak oterana, a vas ću dostaviti pa ćete biti kažnjeni”). Ukoliko pomenute aktivnosti ne bi dale rezultate žandarm je pisao prijavu koju je dostavljao vlastima. Inače, u pravilima službe je naglašeno da se efikasnost žandarma ne meri brojem ispisanih prijava, već stanjem bezbednosti u dotičnom reonu.
Privođenje krivaca (sa i bez vezivanja) žandarmi su mogli sprovesti “po sopstvenom nahođenju”, ukoliko bi osoba bila uhvaćena na delu, remetila javni mir, bila bez propisnih isprava, ili je označena kao “skitnica i kesaroš”. Žandarmi su mogli na svoju ruku uhapsiti i narodne poslanike uhvaćene na delu. Vezivanje je imalo za cilj da “onemogući beganje” i tom prilikom je žandarm imao pravo da zatraži pomoć od prisutnih lica: ukoliko se zatečeni ljudi ne bi odazvali pozivu, prijava protiv njih bila bi ekspresno prosleđena vlastima.
Procedura hapšenja bila je takođe detaljno razrađena: “U ime zakona, vi ste uhapšeni… Sad ćete biti vezani u lance, nemojte se tomu protiviti, inače ću vas probosti”, bile bi prve reči žandarma, posle kojih bi vezao krivca. Ukoliko bi uhapšenik pružio otpor žandarm bi ga tri puta upozorio (“Mirujte!”) i potom imao pravo da ga ubode bajonetom u butinu! Njegova dužnost bila je i da previje ranjenog uhapšenika, a ako bi ovaj i to odbio, žandarm ga je tako neprevijenog sprovodio u stanicu izvestivši o tome vlasti.
Upotreba oružja bila je žandarmu dozvoljena u nekoliko slučajeva: da odbije od sebe ili drugih lica “upravljeni udar”, s tim da je nužna odbrana prestajala ukoliko bi napadač odustao ili se dao u bekstvo; da savlada otpor “koji se na lep način ne može savladati” sa akcentom na razbijanje pasivnog otpora (“pasivni je otpor kada otpornik-krivac ne napada, već sedne na zemlju i neće da ide dalje, ili se uhvati za kakav direk, ili drvo i ne da, da se otrgne”); da osujeti bekstvo opasnih kriminalaca “kada to ne može drukče učiniti”. Od žandarma je zahtevano da pre ove poslednje mere preispita svoje metode, tj. raščisti sa sobom ima li zaista posla sa opasnim zločincem? Ukoliko bi utvrdio da je upotreba oružja neizbežna pozvao bi krivca da stane (“U ime zakona stoj!”) i ako se posle tri ponovljena poziva krivac ne bi odazvao, žandarm bi na istovetan način tri puta saopštio da će pucati. Ako je i to bilo uzaludno, “a žandarm vidi da je on (begunac) brži od njega i da razmak biva sve veći… ima se na njega pucati… gađati treba u sredinu tela”. U slučaju da je begunac išao ka narodu žandarm nije smeo ugroziti bezbednost tih ljudi (“pobegli zlikovac će svakako jednom doći u ruke pravde, dok se nevinom poginulom licu ne može život vratiti”, podsećao je S. Pribićević žandarme). Ipak, ako bi žandarm ubio begunca – “to taj njegov čin ima doduše obeležje ubistva, ali mu se neće tako uračunati, jer je žandarm vršio volju države i vršio svoju dužnost, koja isključuje uračunljivost ovoga ubistva”.
Protiv naoružanih grupa i komitskih četa žandarmima je sugerisano da se upotreba oružja treba sprovesti “u najširem smislu”. Prilikom gonjenja komitskih grupa, patroliranja i postavljanja zaseda, brojno slabije žandarmerijske stanice imale su pravo da zatraže pojačanje od naoružanih šumara i meštana “ne saopštavajući nikome ranije pravi cilj preduzeća”.
Potkovan ovakvim saznanjima i ograničen službenom procedurom, žandarm je pored akcija visokog rizika obavljao i svakodnevne aktivnosti kao što su: održavanje reda na javnim skupovima i prilikom elementarnih nepogoda (požari, poplave); čuvanje javnih ustanova; kontrola trgovačkih radnji (tj. da paze da prodavci “ne drže lažne mere i da krivo ne mere”), sprečavanje ilegalnog prometa lekova, eksploziva i “faličnog” novca, održavanje saobraćaja (da se noću ulice ne zaprečavaju kolima, sanducima ili buradima), praćenje rada gostionica i razmatranje pritužbi gostiju, sprečavanje kockanja u kafanama, kontrola besposličara i lica “koja građanima mogu štetiti ili dosadna biti” i sl.
Žandarm je morao prijaviti vlasti sve one “koji ogovaraju i grde zemaljske vlasti, njihove naredbe i zakone”, koji šire glasine i uznemiravaju ljude, koji pisanjem i crtanjem ismevaju vlasti, osobe koje prave i rasturaju “sramotne” pesme i figure, vlasnike tajnih štamparija, sve one koji bi decu i ljude “od crkve i vere hrišćanske odvraćali”, ali i one “koji bi na opštu sablazan sa kakvom ženskom nevenčano zajedno živeli”. Žandarmovoj pažnji nisu smeli promaći ni ostali detalji iz sredine u kojoj je službovao, kao što su odnos prema životinjama (“da se psi ne draže i ne tutkaju”), preventivne protivpožarne mere (pravilna upotreba fenjera) i sl. Kada bi uočio da više osoba boluje od iste bolesti žandarm je o tome morao obavestiti svoje pretpostavljene.
 
Prva decenija uigravanje kadra
Oblast Kosova i Makedonije (tada Južne Srbije) bila je u nadležnosti Druge žandarmerijske brigade, pa je Skoplje bilo sedište 1. bataljonskog štaba, dok je u Kosovskoj Mitrovici bio smešten njen 2. štab. Žandarmerijom su upravljali ministar unutrašnjih dela, pokrajinski namesniik, veliki župan, okružni i sreski načelnici, a pri suzbijanju nereda, žandarmeriski starešina je dobijao od nadležne vlasti samo zadatak, dok je za realizaciju snosio ličnu odgovornost. Nepostojanje jedinstvene komande za žandarmeriju i policiju dovodilo je do velikih problema, pa se često dešavalo da starešine otkazuju poslušnost ne samo sreskim poglavarima, već i velikom županu, a slabo poznavanje dužnosti žandarmerije dovodilo je do sukoba sa opštinama i upravnim organima. I načelnik Skopskog okruga je 1921. smatrao da bi u rad žandarmerije trebalo uneti “više mešanja upravne vlasti”. Često se dešavalo da žandarmerijske patrole usled očiglednog nedostatka u ljudstvu same insceniraju sukobe sa komitama, ne bi li tako došlo do pojačavanja straže. U okolini Radovišta došlo je juna 1920. do puškaranja između vojnika-stražara i “komita”, za koje je naknadno utvrđeno da su bili seljaci koji su se vraćali kućama sa svojih njiva i vinograda. Žandarmerijski potporučnik je saznao da je pomenutim stražarima “dosadilo” dežuranje kraj pruge i da su tim incidentom hteli naterati starešine da im pošalju još naoružanog ljudstva.
Slaba obučenost kadra, naročito privremenih žandarma, često je uzrokovala incidente sa tragičnim posledicama, naročito kod deaktiviranja mina i granata. Žaleći se na nedovoljan broj žandarma u Ohridskom okrugu, tamošnji načelnik je jula 1919. zahtevao pojačanje radi osnivanja novih žandarmerijskih stanica u “leglima komitadžiskim”, efikasnijeg pokretanja vanrednih patrola i obilaska zabačenijih stanica.
Varijacije u broju pripadnika ove službe (12.000-20.000) nisu promenile njenu procentualnu zastupljenost u Makedoniji i na Kosovu, gde je do 1929. bilo permanentno stacionirano dve trećine njenog sastava. Tokom 1928. jedan žandarmerijski stražar je dolazio u proseku na 674 stanovnika Kraljevine SHS, dok je u Makedoniji ta razmera bila 1:102. Redovi žandarmerije popunjavani su dobrovoljcima, mada su prvenstvo imali podoficiri stalnog kadra, a žandarmi su morali biti mlađi od 30 godina, pismeni, neoženjeni i “besprekorne prošlosti”.
Žandarmerijske kasarne su građene angažovanjem mesnog stanovništva (kulukom) iz materijalnih sredstava dvojakog porekla. Naime, oblasne uprave su iz svojih budžeta izdvajale novac za ovu svrhu, premda je on državnim budžetom već bio obezbeđen. Smeštajni kapaciteti žandarmerije bili su poseban problem, čak i u reprezentativnim sredinama poput Skoplja, gde se projektovanje zgrade štaba Vardarskog žandarmerijskog puka oteglo od 1938. do kraja 1940. godine.
Opremanje žandarmerije vršeno je putem licitacija koje su organizovane pri Upravi policije u Skoplju, a u nekim slučajevima, poput nabavke šinjela 1940. u proces izbora ponuđača se umešao i predsednik vlade Dragiša Cvetković.
 
“Pod silom žile i kundaka”: uzroci negativne percepcije
Prema rečima Antona Korošca, tadašnjeg ministra unutrašnjih dela, žandarmerija je krajem 1920-ih uglavnom savesno obavljala svoje poslove na jugu, “ali kod 18.000 ljudi može se naći pojedinaca, koji se u danim slučajevima ne mogu da savladaju i učine što je zakonu i propisima protivno”. Tako je, pored češćih disciplinskih kazni nižih starešina, za “teža ogrešenja” disciplinski kažnjeno 18 oficira, od vojnih sudova četiri, dok su pod istragom bila trojica oficira. Samo u 1927. godini iz disciplinskih razloga je otpušteno 912 žandarma.
Najčešći incidenti koji su kvarili ugled žandarmerije dešavali su se tokom potera za komitskim četama. Intenzitet takvih akcija bio je najjači na teritoriji veleškog sreza zbog čega je tamošnja žandarmerija bila na izuzetno lošem glasu. Februara 1924. veleški žandarmi su upali u selo Drenovo i nakon što je dobošar okupio seljake svi su kolektivno optuženi za jatakovanje. Pod silom “žile i kundaka” seljaci su priznali krivice pa je njih 24 smešteno u zatvor. Sličan scenario primenjen je i u selima Banjice, Vrlevci, Otištino i Sl`p gde je žandarmerijska potera bila pojačana odredima iz Skoplja.
Žandarmerija iz Velesa je zajedno sa srpskim četnicima masovno hapsila i privodila seljake iz Karabunjišta, Bistrice i Krive Kruške. Potraga za komitama preneta je i u samu varoš Veles, gde je dovedena kratovska četa vojvode Mine Stankovića sastavljena od bivših bugarskih komita. U prisustvu žandarmerije, opštinski delovođa albanskog sela Jabučišta je 1920. zatvarao imućnije ljude, vešao ih naglavačke, šibao i palio pod njima vlažno seno “te ih na taj način primoravao da se otkupe za turske lire”. Četnici Mine Stankovića hapsili su ugledne Velešane i ispitivali ih u sreskoj kući i na štipskom putu. Četa vojvode Kuševa, takođe pod kontrolom regularne žandarmerije, zatvorila je velešku čaršiju pred izbore 1923. plašeći đake i bacajući bombe po varoši, dok je nekoliko žandarma u Solnju opljačkalo popa i jahalo seljake “utrkujući se ko će pre stići”.
Komitska družina bugarskog vojvode Stojana Miševa (koja se prethodno u Štipu predala srpskim vlastima) ponovo je aktivirana avgusta 1923. i pod patronatom žandarmerije nastavila da hara po selima Ovčeg Polja. Ova grupa je terorisala stanovništvo mnogih sela (Gradišta, Gabreša, Kučkareva, Živanja, Pezova), a najgore je prošlo 130 meštana Mininog, Karatmanova i Corfulije koji su “ležali uvijeni u ovčije kože od ove užasne tuče”.
Mnoga teška krivična dela ostajala su nerazjašnjena upravo zbog učešća pripadnika žandarmerije u njima. Ubistvo Miše Mihajlova i njegovog sina na putu za Novo Selo stavljeno je u ad acta bez obzira na brojne očevice. U Đevđeliji je ubijen Risto Gligorović, a u Negotinu decembra 1927. pekar Georgi Anđušev (kome je nakon verbalne prepirke žandarm rekao “Zapamtićeš me!”). U isto vreme u selu Rožden pripiti žandarmi zadavili su Ristu Komitova i potom ga izboli nožem, dok su u selu Dren stradala dva meštana. Nerasvetljene slučajeve predstavljala su i ubistva Save Đorđeva iz Živala, Daneta Trajkova iz Sušice, Janeta Stojčeva iz Alakinca. Mone Đermov, krojač iz Štipa ubijen je od žandarmerijske patrole koja ga je sprovodila iz Carevog Sela u Štip. Jedan mladić iz Štipa, povratnik iz Bugarske bio je zatočen u štipskom zatvoru, a kada su mu roditelji došli u posetu, rečeno im je: “To više nije vaš sin, Bog da ga prosti”. U selu Živalu seljak se prepirao sa žandarmerijom jer su mu sekli drva, pa je nestao, dok je njegovoj radoznaloj rodbini “psovana majka bugarska”. U đevđelijskom selu Mojini je 1925. zaklana i opljačkana tročlana porodica, a kada su sutradan uhvaćena dva vojnika-graničara sa 20.000 dinara u džepovima i krvlju isprskanim šinjelima, odgovorili su da su “pucali i ubili zeca i da je to zečja krv”, pa su istoga dana oslobođeni!
Pojedini žandarmi su imali običaj da u Makedoniji zabranjuju seljacima uskršnje veselje i tuku kmetove sela (npr. “što mu nije na vreme doneo pečenu gibanicu”). Fizičkom zlostavljanju izlagani su šnajderi, trgovci, predsednici seoskih opština (“izbiti predsednika opštine ili seoskog kmeta, to za žandarma znači kao popušiti cigaru duvana”), a žandarmi su otvoreno primali mito, terali građane “da im stražarče noću dok oni spavaju, da čupaju travu kod stanice, da im kulukom nose drva iz planine”.
Narodni poslanik Ignjat Stefanović bio je ubeđen da je razuzdana žandarmerija osnovni uzrok sumorne slike juga i slabljenja autoriteta države: “Na sve strane po selima čuje se pisak, vrisak, lelek i jauk žena, dece i ljudi raznih godina starosti. Nigde pesme, nigde svirke, nigde veselja, nigde nasmejanog lica po selu, sve je to u crno zavijeno, kuka i beži iz sela dok žandarmi ne prođu selom. Od tog njihovog zuluma seljaci naglo prodaju svoja imanja i beže u varoš. Lepi izgledi za budućnost našeg Juga! Seljaci beže u varoš, Turci u Aziju, a sela ostadoše pusta da se sama obrađuju”.
 
Krizne tridesete
Iako vojne vlasti nisu imale ingerencije nad njom u pogledu zapovedništva, jugoslovenska žandarmerija je zadržala vojnu organizaciju i nakon zavođenja šestojanuarske diktature (1929). Kao i tokom 1920-ih komanda je bila u rukama organa Ministarstva unutrašnjih poslova, premda načelno nije mogla delovati na području gradskih policija.
Za razliku od vojske i mornarice u žandarmeriji nije bilo „prinudnih službenika“ jer su njeni redovi popunjavani dobrovoljcima. Oficirski kadar žandarmerije su činili aktivni i rezervni oficiri do čina poručnika i žandarmerijski narednici „s naročitim kvalifikacijama“, s tim što su aktivni vojni oficiri imali jednogodišnji, a rezervni oficiri dvogodišnji pripremni period. Za žandarme su uglavnom birani podnarednici, mada su im se činovi iz vojske priznavali samo titularno. Služba se obnavljala na tri godine, ali je nakon deset godina postajala stalna i bez rokova, s tim što je žandarm mogao dobiti otpust kad god to zatraži.
Sredinom 1931. jugoslovenska žandarmerija je brojala 18.203 žandarma (od toga 442 oficira i 35 vojnih činovnika) i 2.499 policijskih izvršnih službenika. Pored toga, država je posebno finansirala 1.200 žandarma koji su obezbeđivali vardarsku prugu.
Tokom proleća 1933. žandarmerijske snage u Makedoniji su bile neznatno pojačane, dok je organizaciji Narodna odbrana razdeljeno 25.000 pušaka za slučaj eventualnih nemira na jugu. Uprkos tome, opšte stanje na prostoru Druge žandarmerijske brigade je bilo loše. Komandantu Jovanu Naumoviću su se žalili komesari pogranične i železničke policije da im nedostaju žandarmi koji govore strane jezike. Osim toga, telefonske veze su bile tako očajne da je komandant Zetskog žandarmerijskog puka, prilikom posete kralja Aleksandra Studenici, uspeo da dobije Novi Pazar tek pošto je kralj stigao u manastir! U slučaju pojave kačaka i sličnih oružanih incidenata telefonske linije Peć, Mitrovica, Novi Pazar i Berane bile su neupotrebljive.
Sastav jugoslovenske žandarmerije je naredne godine neznatno redukovan zahvaljujući „dobrovoljnoj saradnji građana“, ali i usled likvidacije VMRO u samoj Bugarskoj. Štaviše, model narodne milicije je predložen i za severozapadne delove Jugoslavije. Sa druge strane, princip angažmana naoružanih seljaka „u cilju samoodbrane i potpore žandarmerije“ unosio je dodatnu konfuziju. Vlasti su cinično tvrdile da „narod to dobre volje čini“, te su seljaci bili u obavezi da o svom trošku čuvaju lokalne puteve, mostove i vardarsku prugu.
Prilikom potera za komitama se dešavalo da seljaci predvode kolonu hodajući samo sa štapom u ruci ispred naoružanih žandarma. Ova “dobrovoljna milicija” bila je izložena gladi i hladnoći, pa je nadomak Velesa iscrpljenog i usnulog Trajka Lukara pregazio voz, a još dvojica seljaka su pod sličnim okolnostima stradala na pruzi Gradsko-Krivolak. “Dobrovoljci” su sakupljani i po Beogradu gde su mobilisani ugledni ugostitelji i zanatlije rodom sa juga koji su predstavljali konkurenciju politički moćnim beogradskim kafedžijama. Istina, početkom 1930-ih zabeleženo je nekoliko uspešnih akcija „poternika“ (Sokolarci, Dramče, Bajkovo, Novo selo, Stojakovo) koje su sa dosta publiciteta praćene u štampi.
Pored asistencije žandarma-amatera iz seljačkih potera, uzrok ranjivosti žandarmerije mogla je biti njena sama struktura, tj. neiskustvo mlađih pripadnika i nestalnost u službi. U tekstovima Žandarmerijskog kalendara koji 1930-ih tretiraju probleme žandarmerije među ključnim rečima dominiraju „hrabrost“ i „junaštvo“, dok se o profesionalizmu i veštini ne progovara. Štaviše, pažnja čitalaca je skretana ka nekim, naizgled „običnim“ temama. Pošto su se žandarmi smeli ženiti tek nakon navršenih osam godina službe, dr Laza Marković im je sa stranica pomenute publikacije u feljtonskoj formi poručivao da prethodno upoznaju majku i rodbinu svoje buduće neveste kako bi uvideli „njene dobre i zle osobine tela, živaca i razuma“.
 
Prekomanda kao spas
Neprimeren odnos žandarma prema stanovništvu koje je po inerciji identifikovano sa jatacima i neprijateljima države, dodatno je zaoštravao postojeće antagonizme, pri čemu treba naglasiti da su ključni problemi službe ležali u civilnim upravnim centrima koji su komandovali žandarmerijom. Svetislav Hođera, vođa „borbaša“ je upozoravao da jugoslovenski žandarmi sve više prate narodne poslanike umesto da gone hajduke. I sam kralj Aleksandar je 1925. imao prilku da se uveri u lošu reputaciju žandarmerije u bitoljskom kraju. Kada su u mestu Bigor Dolenci iz svojih automobila izašli kralj, njegov ađutant i veliki župan Bitoljske oblasti, sačekala ih je delegacija predsednika opštine i kmetova iz okolnih sela. Pošto im je kralj uručio novčanu pomoć za izgradnju škole, upitao je predsednika opštine “ima li u narodu i danas ljudi koji se osećaju kao Bugari”, na šta mu je ovaj ironično odgovorio: “Nema, Vaše veličanstvo. Da nije ovih naših džandara, koji nam psuju svakodnevno bugarsku mater, mi ne bi uopšte znali za Bugare!
Na drugoj strani, efikasnost i časna uloga žandarmerije ilustrovani su podacima o procentu neisleđenih krivičnih dela, koji je do 1929. pao na svega 1,5%. Prema rečima književnika Grigorija Božovića, žandarmerija je bila ključan faktor pacifikacije sredinom 1920-ih: “Kačaci su pohvatani, pobiveni i rasterani. Žandarmerija je za poslednje vreme, barem što se tiče Južne Srbije, gde sam je video i gde sam o njoj neposredno slušao, učinila znatan napredak ka boljemu. Na nju se ne viče kao pređe. Seljak sad ne beži od nje kao ranije; ona ga sad ne muči, i ne jede. Seljak joj više ne nosi vodu i ne čuva stražu. Ostavljam pozvanijima da kažu za kontra-čete u Bregalnici, ali, na Kosovu, i leteći vodovi su sad dobri, i pod dobrim vođstvom. Čak su mi se i Arnauti hvalili na njih”.
Ljudski gubici žandarmerije u sukobima sa naružanim grupama kačaka i komita, o čemu je bilo više reči u jednom od prethodnih tekstova (Kačaci na Kosovu), bili su znak latentne anarhije zbog koje su Makedonija i Kosovo bili nepopularni za svaku vrstu državne službe. Stoga su u Vardarsku banovinu stizali uglavnom žandarmi po kazni, oni sa krivičnim dosijeima ili naklonjeni opozicionim strankama.
Većina Hrvata koji su se odvažili da zvanično zatraže prekomandu su kao motive navodili nezdravu klimu u Makedoniji, nepodnošljive uslove na albanskoj granici, česte oružane akcije protiv komita i kačaka, ali i nemogućnost napredovanja u službi. Posle potpisivanja sporazuma Cvetković-Maček žandarmi hrvatske nacionalnosti su dobili mogućnost da budu prekomandovani u Žandarmerijsku brigadu Banovine Hrvatske, ali su mnogi mimo procedure svoje molbe slali direktno hrvatskim političarima (od Mačeka i Šubašića do narodnih poslanika). Načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova Mirko Ralčić je i krajem 1930-ih bio zatrpan molbama Hrvata i Slovenaca da se premeste na severopzapad zemlje. Ipak, najčešće urgencije odnosile su se na srpske žandarme iz Šumadije i Mačve koji su posredstvom uticajnih političara pokušavali da dobiju prekomandu u svoj zavičaj.
Osipanje oficirskih kadrova uoči Drugog svetskog rata dovelo je do aktiviranja rezervnih oficira iz građanstva koji su primani na dvogodišnju obuku. Na primedbe Hrvata da ih je bilo malo u administraciji senator Milutin Dragović im je odgovorio kako ih je u Južnoj Srbiji najviše bilo među “zelembaćima” (tj. u finansijskoj kontroli), te da su većina komandira žandarmerijskih stanica bili upravo Hrvati. Posredstvom jednog spiska skopskih žandarma predloženih za odlikovanje može se skicirati i nacionalna struktura odlikovanih: 62% Srba, 10% Hrvata, 10% Slovenaca itd.
* * *
Jugoslovenska žandarmerija je definitivno imala nezahvalnu ulogu na prostoru Makedonije, Kosova i Sandžaka, prvenstveno zahvaljujući poroznim granicama ka Bugarskoj i Albaniji i neprekidnom delovanju kačaka i komita. Neprecizno formulisani opseg njenih poslova doprineo je da žandarmerija deluje na samoj ivici kompetencija policijskih i vojnih vlasti. Pored toga, visoki stepen slobode koju je žandarm imao pri odlučivanju doprineo je da ova oružana formacija bude krajnje nepopularna među stanovništvom.
Istina, prisustvo dve trećine njenog sastava na jugoistoku kraljevine doprinelo je slamanju kačaka na Kosovu i komita u Makedoniji. Cena koju je platila žandarmerija (u ljudskim žrtvama) bila je velika. Istražujući svojevremeno njene gubitke tokom sukoba sa gerilskim grupama došao sam do zanimljivog zaključka: da je odnos između broja poginulih žandarma i komita u kratkom intervalu 1914-1915. i dužem periodu 1919-1934. ostao identičan, odnosno 1:1,44!. Ova nesvakidašnja podudarnost u dve decimale (koja je verovatno samo puka slučajnost) učvrstila me je u uverenju da je uprkos novim političkim okolnostima prevagnuo kontinuitet u metodama, taktici, kadrovima, mentalitetu, pa čak i u naoružanju na obe suprotstavljene strane.
 
14-08-2016, 02:55 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,946
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#6

Quote:Čija je škola, toga je Maćedonija




[Image: Kralj-Aleksandar-pose%C4%87uje-novu-%C5%...koplju.jpg]

Vladan Jovanović 08/08/2013

Osnovno obrazovanje i kulturna asimilacija

 
Jedan od najvećih izazova jugoslovenske kraljevine bila je kulturno-prosvetna politika u Makedoniji i na Kosovu (tzv. Južnoj Srbiji), budući da je jedva petina tamošnjeg stanovništva bila funkcionalno pismena, a o poznavanju “službenog” jezika da se i ne govori. Susret mlade jugoslovenske države i introvertne otomanske čaršije zanimljivo je pratiti upravo u domenu kulturne politike, tim pre što je prosvetna tradicija južnih krajeva od 19. veka bila opterećena rivalstvom srpske, bugarske i grčke propagande. Nova država je po inerciji nastavila politiku koju je srpska kraljevina započela u “novim krajevima” nakon balkanskih ratova, baziranu na etničkoj stratifikaciji prostora.
Da je prosveta “najbolji i najbrži tvorac nacije” bili su svesni i članovi uprave Jugoslovenske omladine Vardarske banovine kada su početkom 1930-ih lamentirali nad neizvesnom sudbinom Filozofskog fakulteta u Skoplju. Kulturna, ali i etnička asimilacija juga, kojima je Kraljevina SHS otvoreno težila zahtevale su razrađenu školsku infrastrukturu, disciplinovane izvođače u vidu stručnog i odanog nastavnog kadra, kao i “vernu publiku”, odnosno visoki procenat đačke populacije obuhvaćene prosvetnim sistemom. Zadovoljavajući nivo usvojenih znanja koji se može meriti npr. opštim đačkim uspehom, bio bi znak da je realizacija takve ideje bila na dobrom putu. Iz ovog teksta će se videti da je uprkos kompletnom angažmanu države svaki od ovih segmenata završio neslavno.
***
U pokrajini sa četiri petine nepismene populacije preambiciozni programi za osnovne škole, sračunati na “korigovanje neknjiževnog govora” đaka, nisu naišli na plodno tle. Iako je Vidovdanski ustav (1921) proklamovao opštu, obaveznu i besplatnu osnovnu nastavu, ustavopisci su predvideli mogućnost da se ona “prilagođava sredini kojoj se namenjuje”, dok su na obrazovanje na maternjem jeziku nacionalne manjine mogle računati samo u četvororazrednim osnovnim, tzv. narodnim školama.
Imajući u vidu da je u Kraljevini SHS egzistiralo više različitih prosvetno-pravnih područja, provizorno stanje u školskoj politici države bilo je donekle razumljivo. Na prostoru Kosova i Makedonije se radilo po srpskim zakonima sve do kraja 1929. kada je stupio na snagu Zakon o narodnim školama. Prvih godina jugoslovenske države presudan uticaj na razvoj prosvetne infrastrukture imali su čelnici Odeljenja javne bezbednosti, pa je tako novembra 1924. Živojin Lazić inicirao izgradnju školskih zgrada u pograničnim srezovima “za sprovođenje nacionalne i kulturne propagande”.
U krajevima sa većinskim albanskim stanovništvom otvarane su škole na turskom, a ne na albanskom jeziku. Prema tvrdnjama zvaničnika, tokom perioda 1919-1929. u pokrajini je izgrađeno 487 školskih zgrada, od kojih petina u albanskim sredinama. Važeće uverenje da su škole i učitelji “jedino moćno sredstvo da se narod pridobije” nije se odnosilo na stariji naraštaj vaspitavan u bugarskom duhu (“on se može samo silom držati i naterati da poštuje zakone”, tvrdio je 1921. načelnik tikveškog okruga).

Među skamijama i zmijama

Inspirisan budžetskim restrikcijama za školstvo narodni poslanik Svetozar Đorđević je sredinom jula 1922. lepo primetio da “ko žali da dade dinar na prosvetu, taj daje deset dinara na kazamate i žandare”. Konstantna opoziciona kritika je urodila plodom i do kraja decenije udeo sredstava koja je Ministarstvo prosvete izdvajalo za izgradnju škola na Kosovu i u Makedoniji dosegao je čak 43 odsto na jugoslovenskom nivou. Činilo se da se kulturna politika iz krajnje iskrenih pobuda okreće prosvetno najzapuštenijim oblastima.
Međutim, iako je broj osnovnih škola nominalno rastao razlika između propisanih i isplaćenih sredstava (npr. skopske škole su dobile svega 16 odsto predviđenih sredstava) jasno je ukazivala na loše funkcionisanje sistema: dotiranje preko opštinskih sudova pokazalo se neefikasnim, posebno kada su te obaveze pale na teret siromašnih seoskih opština. Situaciju su pogoršavale i crkvene vlasti koje su, pod izgovorom da im je uzurpiran crkveni posed, izbacivale đake iz učionica. U selu Gluvu 1927. sveštenici su uz pomoć policije po zimskom vremenu terali decu napolje kako bi zatvorili školu.
Teatralni napor države na podizanju novih škola imao je skromne razmere: u najvećem, skopskom srezu podignuto je u periodu 1913-1927. svega 17 novih školskih zgrada, dok su 22 popravljene “da privremeno posluže”. Stoga se nastava i dalje odvijala po iznajmljenim privatnim kućama i napuštenim turskim brvnarama, mehanama i ambarima.
Veliki broj škola pohađalo je svega po 4-5 učenika, a mimo proklamovane obaveze školovanja oko 40 odsto dece na jugu nije ni upisivano u školu, jer bi kuća “izgubila radnu snagu”. Na kraju školske 1927/28. godine u osnovnim školama pokrajine Južne Srbije učilo je svega 7.565 albanske dece (1,7 odsto albanske populacije), od čega samo 232 devojčice. U samom Debru pripravni razred je pohađalo svega 2 odsto dece školskog uzrasta. Naravno, nije samo država snosila krivicu. Uzroke treba tražiti i u konzervativnom mentalitetu roditelja, opterećenih “feudalnim strahovima” i opštom averzijom prema školi čak i nakon što je osnovno obrazovanje postalo obavezno.
“Preko milion muslimanske dece šetaju kao goveda po ulicama i ne idu u školu”, žalio se poslanik Džemijeta Ćenan Zija optužujući za to ministra prosvete Svetozara Pribićevića. Govoreći o njegovoj akciji zatvaranja turskih škola Zija kaže: “Moja deca koja imaju od 7-16 godina, oni mogu lepo da čitaju i pevaju srpski, francuski i malo engleski. Ali pitajte moju decu da li mogu na materinjem jeziku da napišu meni: ‘Mili otac, sećamo te se i pozdravljamo, mi smo tvoja duša’. To ne mogu, a to što ne mogu to je greh gospodina Pribićevića”.
Država je bila uverenja da su Albanci osnovnu školu doživljavali kao prinudu zbog saobraćajnih komplikacija, štetnog iskustva pod turskom vlašću koja nije propisivala obavezno školovanje i odsustva školske tradicije. To stanovište su u praksi potvrdile i neke školske opštine kojima su rukovodili sami Albanci, a koje nisu bile zainteresovane za izgradnju školskih zgrada. Sa druge strane, podatak da za zidanje novih škola u Gnjilanu, Gostivaru i Prištini nije bio izdvojen nijedan dinar tokom 1920-ih, može se tumačiti isključivo kao posledica selektivne državne politike.
Osnovne škole u bitoljskom kraju pretrpele su najveća oštećenja tokom ratova, pa je i obaveza države za njihovu rekonstrukciju tamo bila najveća. Školski nadzornik je 1924. primetio da školske zgrade za muslimansku i jevrejsku decu ne odgovaraju elementarnim higijenskim kriterijima. Pored toga, u nekoliko navrata je dolazilo do sporenja sa crkvenim vlastima koje su raspolagale tapijama na školske zgrade. Značajan problem u nastavi predstavljao je “pogrešan govor slovenskog življa”, pa je 1921. školski nadzornik izveštavao kako se sa rešavanjem tog problema počinje još u zabavištu.
Zbog materijalne oskudice seoskih opština školske zgrade su ličile na “kaznione i stočna prebivališta”, dok ih učitelji iz gornjopološkog sreza opisuju kao “predvorja grobnica u kojima mladi i nežni život naše dece vene i trune”. Železnorečka škola bila je smeštena u crkvenoj staji, dok je đonovička škola umesto toaleta koristila obližnji šumarak kraj železničke pruge. U pečalbarskom selu Sretkovu školski podrum bio je pun vode i blata, a na tabli je i dalje stajao natpis: “Srpska pravoslavna škola u Sretkovu u turskoj imperiji”. Školska zgrada u Vrapčištu sastojala se od dva sprata, pa je kroz tavanicu padalo blato sa dečijih nogu na stanove, kuhinju i kancelariju. Slična situacija bila je i u Dobrom Dolu, Mavrovu i Cerovu.
Nasuprot tome, škola u Vrutoku na Vardaru bila je prava suprotnost pomenutim slučajevima, verovatno zato što se nalazila kraj puta za Debar “kuda prolazi i strana aristokracija”, pa je ovo velelepno zdanje trebalo da ostavi utisak na prolaznike “kako se čine svi napori za prosvećivanje naroda”. Zgrada stare turske škole u Crvniku je stavljena u funkciju novembra 1924. kada se u nju uselilo osam žandarma, a đaci prebačeni u podrum bez prozora. “Vrata? Prozori? Šta je to?”, pitao se tamošnji školski nadzornik 1925. godine.
***
Situacija se nije mnogo promenila ni u narednoj deceniji, pa nije čudo da je tokom školske 1930/31. osnovnu školu pohađalo tek svako deseto dete školskog uzrasta. Osnovno obrazovanje u narodnim školama je zakonom ostavljeno blizu sela i seljaka, tj. izdržavanje prosvetne infrastrukture je zavisilo od svesti građana o značaju škole i ekonomskih mogućnosti opština iz čijih su se budžeta izdržavale.
Neprekidno insistiranje na utisku da je škola pripadala onome ko je gradi i izdržava, ukazivalo je na smišljenu taktiku vlasti da „sitnosopstvenički mentalitet“ seljaka Vardarske banovine usmere ka nečemu od šireg društvenog interesa. Opšte mesto u izveštajima školskih nadzornika bio je utisak da je nakon 6. januara 1929. finansiranje škola postalo efikasnije, a mogućnost malverzacija svedena na minimum. Oni su primećivali da su seljaci na jugu veoma skromni u svojim zahtevima zbog čega su zgrade pravljene mimo propisanih normi. Nehigijenske zgrade kao da nisu smetale prosvetarima, a još manje seljaštvu.
Za razliku od ostalih krajeva zemlje, stanje školskih zgrada na jugu bilo je ispod propisanih normi, uprkos tome što su državni izdaci za zidanje škola u periodu 1930-1938. bili najveći upravo za Vardarsku banovinu (26 odsto). Da stvar bude čudnija, Vardarska banovina je prednjačila i prema sredstvima izdvojenim za izgradnju škola po glavi stanovnika i kvadratnom kilometru.
Nastojanje vlasti da za što kraće vreme školom obuhvati što više dece doprinelo je da mnoge škole budu otvorene u privatnim kućama, napuštenim zgradama turskih velikodostojnika, crkvenim objektima, pa i kafanama. Školske zgrade su i dalje bile oronule, nehigijenske i neosvetljene, a u nekoliko slučajeva je zabeležena obustava rada zbog pojave zmija.
Zidanje reprezentativnih školskih zgrada bilo je privilegija Skoplja, političkog središta banovine. Početkom 1933. osveštana je skupocena zgrada škole Car Dušan koju je posetio i sam kralj Aleksandar. U pasivnijim, geografski izolovanim sredinama škole su sve manje ličile na prosvetne ustanove. Jula 1934. u selu Kremenci (morihovski srez) školska zgrada je bila na dva dana ustupljena regrutnoj komisiji čiji su se članovi pri ulasku u školu zapanjili: umesto školskih klupa na sred učionice su stajala tri kamena gnezda sa ćurkama i pojilom, dok su se sa zida njihale razbijene slike članova kraljevske porodice. Ovu nadrealnu scenu upotpunio je glavni krivac, upravnik škole Svetislav Nikolić, koji je počeo da viče na služitelje što su otvorili vojsci učionicu, ali i na predsednika opštine jer je ustupio školu regrutnoj komisiji.
Protežiranje izgradnje modernih školskih zdanja duž bugarske granice, uz izgovor da je na istoku “opasniji neprijatelj”, svedočilo je o propagandnoj funkciji prosvetne politike. Nasuprot tome, zapadni deo banovine, poznat po pečalbarstvu i odsustvovanju većeg dela populacije, bio je potpuno zapušten u tom smislu.

Učitelji – promoteri i žrtve “maćedonskog” metoda

Nastavni kadar je formiralo Ministarstvo prosvete koje je kaznenim premeštajima dovodilo na jug učitelje iz Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine i Vojvodine. Mladi prosvetni radnici koji nisu imali protekciju upućivani su u “jugoslovenski Sibir”, kako su ovi krajevi često nazivani čak i u parlamentu. Pritom nije vođeno računa o vremenu kada se premeštaji vrše, pa su učenici dugi period ostajali bez nastave, sve do popune učiteljskog mesta. Osim niskih plata prosvetni radnici imali i stambenih problema zbog čega su živeli u dotrajalim delovima školskih zgrada.
Mnogi od učitelja su takvo stanje podnosili nadajući se brzom premeštaju u neku varošicu, a bilo je i slučajeva da su nakon provere političke podobnosti radili u varošicama, a zvanično vođeni kao nastavnici seoskih osnovnih škola. Zauzvrat su povlađivali svojim dobrotvorima, pa “koliko god nadzornika promene, toliko puta promene i svoje političko uverenje”.
Prema opservacijama vojnih vlasti na jugu je bilo nedovoljno učitelja i sveštenika, dok su među postojećim kadrom dominirali polupismeni egzarhisti, nepotizam i korupcija. “Našim putem Bugari sigurno ne bi pošli već bi doveli ovde ono što je najbolje. Mi, dakle, radimo sasvim obratno”, primetio je pukovnik D. Tasić još 1921. godine.
Tokom 1920-ih učiteljski kadar je bio izuzetno šarolikog sastava. U etničkom pogledu primetna je apsolutna dominacija Srba, premda su državni podaci govorili i o prisistvu 204 nastavnika turske narodnosti i 130 albanskih učitelja. Svi zatečeni učitelji su 1918. proizvedeni u stalne, bez polaganja ikakvih dopunskih ispita. Njihove kvalifikovane kolege su ih solidarno podržale nadajući se da će “predanošću prosveti” nadoknaditi profesionalne nedostatke. Međutim, vreme je pokazalo da je upravo “zatečeno osoblje” bilo najpodesnija masa iz koje će Ministarstvo prosvete regrutovati svoje “poslušne partizane”, “špijune” i postavljati ih na nadzornička mesta. Pošto ih je država bez pravnog osnova proglasila stalnim učiteljima, osećali su obavezu da joj se revanširaju na svaki način, izmišljajući lažna svedočanstva protiv nepodobnih učitelja. Tako je službeni premeštaj postao rutinsko oruđe da se “antidržavni” i liberalni elementi uklone iz svakog sreza: od maštovitosti školskih nadzornika zavisili su tehnički detalji, tj. razlozi za premeštaj.
Slučaj učitelja iz Šumadije koji je školskom nadzorniku prijavio da upravnik škole skoro godinu dana neovlašćeno raspolaže novcem namenjenim za gradnju nove zgrade bio je svakodnevna pojava. Učitelju je “odozgo” predloženo da traži novo radno mesto, jer se navodno znalo da on “pipa svoje učenice I i II razreda osnovne škole”. Stvar je rešena diskretno, a učiteljeva tužba protiv načelnika rutinski je zagubljena. Upravnik dračevske škole kraj Skoplja je premešten u kavadarski srez, a za svog zamenika proglasio je sopstvenog pašenoga. Nekoliko lokalnih zemljoradnika je teretilo novog upravnika da je maltretirao seljake, u pijanom stanju pucao iz revolvera u kafanske prozore, otimao automobile, a na javnom mestu optužio lokalnog sveštenika da zlostavlja tamošnje žene. Učitelji koji su svedočili protiv upravnika bili su ekspresno premešteni u druge srezove bez prava na putne i selidbene troškove.
Pokušaj države da objektivno sagleda kvalitet prosvetnog kadra na jugu pretvorio se u “pljusak od odličnih ocena nastavnika” kojem su doprineli popustljivi školski upravnici i nadzornici. Reči skopskog učitelja Spasoja Kočića izgovorene juna 1927. na godišnjoj skupštini Jugoslovenskog učiteljskog udruženja (“ima nadzornika koji nisu ni za telad, a nekmoli da su školski nadzornici”) podigle su veliku prašinu u javnosti, ali bez odjeka u Ministarstvu prosvete koje je sporne nadzornike i dalje nagrađivalo najvišim ocenama.
Od 1919. do 1923. dužnost školskog nadzornika u kičevskom srezu je obavljalo sedam učitelja od kojih nijedan nije imao odgovarajuću stručnu spremu. Uglavnom su postavljani predratni privremeni učitelji koji su po automatizmu zadržali svoje pozicije u prosvetnoj upravi. Primera radi, novi upravnik kičevske škole imao je samo dve godine kragujevačke topolivničke škole. Kad već nisu dobili kvalifikovane učitelje, smatrali su kičevski prosvetari, onda bi bar bio red da dobiju kvalitetnog nadzornika, jer “čija je škola, toga je Maćedonija”. Međutim, sreske vlasti u Kičevu su zadržale problematične nadzornike koji su i dalje živeli “ćiftinskim” životom podižući hotele, mehane, knjižare i zloupotrebljavajući sredstva iz školskog budžeta.
Učitelji i školski upravnici su se pojavljivali i kao žrtve sistema kome su služili. Carevo Selo na Bregalnici je bilo poznato i po drastičnijim oblicima nasilja koje je sprovođeno nad prosvetarima, pa su lokalne vlasti ironično poručivale učiteljima da pre nego što tamo dođu napišu testament! Upravnika tamošnje škole su presrela dva žandarma i istukla ga  kundacima “kao staru slamnjaču”, a i pored lekarskog uverenja o telesnim povredama, upravnik je proglašen “pijanim lažovom”. Tokom 1923. Narodna prosveta je pisala kako tamošnja žandarmerija po nalogu civilnih vlasti hapsi i premlaćuje učitelje.
***
Uprkos hroničnom nedostatku nastavnog kadra Ministarstvo prosvete je i tokom 1930-ih vršilo redukcije i trijažu učitelja pozivajući se na (nezvaničnu ali očiglednu) potrebu selekcije po nacionalno-političkoj podobnosti, a u formi suzbijanja bugaraštva i odstranjivanja učitelja-egzarhista. Manje od jedne trećine tamošnjih učitelja bilo je sa prostora Vardarske banovine, dok su dve trećine nastavnog kadra činili mladi i neiskusni koje je prosvetna centrala smatrala površnim osobama, nespremnim da se žrtvuju za “viši interes”.
Iako je ideologiju integralnog jugoslovenstva bilo najefikasnije plasirati kroz školski sistem, u drugoj godini diktature svega deseti deo dece stasale za školu ju je stvarno i pohađao. Do 1937. brojno stanje osnovnih škola u Vardarskoj banovini je uvećano 9 odsto, nastavnika 12 odsto, dok je broj osnovaca narastao za 22 odsto. Istina, šestina učenika je godišnje otpadala zbog prestarelosti, siromaštva, ali i usled bolesti i smrti.
Na području skopskog školskog sreza dve trećine škola je oskudevalo u nastavnim sredstvima, stanovima za nastavnike, školskim dvorištima i obaveznim sanitetskim pregledima. Rezultat drastičnih mera štednje u godinama ekonomske krize bilo je otpuštanje i penzionisanje 600 učitelja i zatvaranje 23 škole. Samo 1932. deficit učiteljskog kadra uslovio je prestanak rada 248 odeljenja. U banovini nije bilo stalnog stručnog nadzora jer su svi školski nadzornici nekim čudnim sticajem okolnosti imali status vršilaca dužnosti.
Upravnici škola su ostali bez sekretara i administrativnog osoblja, dok su na učiteljska mesta postavljani isključivo početnici. Krajem 1939. svaka druga seoska škola u Vardarskoj banovini bila je bez nastavnika zbog čega je prosvetno odeljenje banske uprave molilo da se prekine sa premeštajima. Preopterećenost učitelja nije mogla biti rešena bez upošljavanja 3.000 novih prosvetnih radnika.

Kosovski ciklus vs. bugaraštvo

Prosvetna politika jugoslovenske kraljevine bila je opsednuta potrebom provlačenja antibugarske akcije kroz sve nastavne programe i planove. Svetozar Pribićević je još kao ministar prosvete februara 1922. predložio mere koje su podrazumevale potenciranje nastave iz grupe tzv. nacionalnih predmeta – srpskog jezika, nacionalne geografije i istorije: “Insistirati da se naša školska omladina utvrđuje u uverenju da ni njihovi roditelji, ni njihovi preci uopšte nemaju ničega narodnosnog zajedničkog sa formiranjem i životom bugarskog naroda”.
Suzbijanje “bugaraštva” je sistematski sprovođeno još nakon Balkanskih ratova, ali je svoj vrhunac doživelo između dva svetska rata. Na udaru su bili srezovi uz bugarsku granicu, ali i čitavo Povardarje. Učiteljima skopskog sreza je 1928. skretana pažnja da više pažnje obrate na “nacionalno vaspitanje” i osnivanje horova, društava trezvene mladeži, streljačkih i sokolskih družina.
Inače, nastavnim programom za osnovne (četvororazredne) škole bilo je predviđeno izučavanje 17 predmeta. Nauka hrišćanska imala je za cilj “buđenje religijsko-moralnih osećanja”, pa je u prvom razredu pažnja posvećena molitvama, dok su u narednim razredima učene razne poučne priče agrarno-patrijarhalne tematike. Nastava srpskog jezika imala je za cilj “razvijanje nacionalnih i patriotskih osećanja”, te su deca već od drugog razreda učila napamet poučne izreke i “lako razumljive narodne pesme”. U narednom razredu učiteljima je sugerisano da praktikuju “učenje naizust što više narodnih pesama iz ciklusa ‘Kosovo’”. U poslednjem razredu osnovce su čekali vežbanje u lepom pisanju, pravopisne vežbe i učenje napamet “što dužih narodnih pesama”.
Predmet Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca imao je za cilj “poznavanje prošlosti svoga naroda i buđenje nacionalnih i patriotskih osećanja” i izučavao se u III i IV razredu. Tokom jedne školske godine đaci su učili o staroj srpskoj postojbini, seobi, županima i Nemanjićima, zaključno sa propašću Srbije i “patnjom pod Turcima”. Druga polovina programa nastave istorije obuhvatala je period od Prvog srpskog ustanka, s tim što je posebna pažnja poklanjana balkanskim ratovima.
Zemljopis je takođe upoznavao učenike III i IV razreda sa otadžbinom, ali i “budio ljubav prema njoj”. Osnovci su na časovima crtali okolinu, orijentisali se u prostoru, učili o rečnim slivovima, putevima, upravi i državnim simbolima otadžbine, a u IV razredu nastava zemljopisa bila je posvećena izučavanju teritorijalno-administrativnih jedinica Kraljevine SHS.
Crtanje i krasnopis imali su za cilj “razvijanje čula vida i osećanja za tačnost, pravilnost i lepotu”, dok su Pevanjem stimulisani sluh, glas i osećanje za lepotu i postizani “upitomljavanje i oblagorođavanje srca”. Crkveno pevanje bilo je dozvoljeno samo u đačkim horovima dok se u nastavi sugerisalo izvođenje “svetovnih patriotskih narodnih pesama”. Korespondencija je držana samo u IV razredu i sudeći po njenom sadržaju pripremala je decu na razmišljanje o eventualnoj državnoj službi.
Krajem 1920-ih bilo je očigledno da su očekivani rezultati podbacili na svim poljima. Napredak je bio jedva vidljiv čak i u reprezentativnom skopskom srezu. Iako je uspeh u nastavi ocenjivan kao zadovoljavajući, posebno kada se radilo o “upoznavanju Otadžbine” i “širenju lepe pesme i lepih navika”, procenat osnovaca koji su 1923. završili upisanu školu iznosio je 16 odsto u Skoplju, a u Kačaniku svega 7 odsto od broja upisanih đaka!
Iz ugla predstavnika šestojanuarskog režima školsko pitanje u Vardarskoj banovini bilo je prvenstveno važno kako bi se putem sistema škola razbijala svest o privremenosti srpskog prisustva koju su svojevremeno generisale albanska, bugarska, turska i austrijska propaganda. Prilikom javnih rasprava o kulturnoj i prosvetnoj politici na jugu dominirali su predlozi o boljoj koordinaciji i kadrovskoj politici, iskorenjivanju površnosti u kulturi, racionalnijem shvatanju “nacionalnog tona” i potrebi promocije jugoslovenstva.
Sredinom decembra 1933. školski nadzornik je obavio pregled škola u Bujanovcu, Vladičinom Hanu, Predejanu i Grdelici i ustanovio da tamo nije bio naglašen pravilan govor već „sirotno čitanje”. Gramatika se učila posebno, bez praktičnih primera i vežbanja. Zemljopisnu nastavu karakterisali su puki verbalizam i nedostatak orijentacije, dok je nastavnik istorije bio iskren: „Moj nije cilj da nauči povest, nego da se vaspitno deluje na mladež, da ju oduševi za plemeniti rad velikih ljudi i da budi ljubav prema kralju i otadžbini i prema svim onim ustanovama koje su izvojevane junaštvom i radom naših dedova”.
Na sve učestalije pisanje štampe o surovosti učitelja reagovalo je jugoslovensko Ministarstvo prosvete iznoseći podatak da je od 2.920 učitelja u poslednje tri godine svega njih deset odgovaralo za “zloupotrebu fizičke kazne”, te da su to bili uglavnom nervno oboleli nastavnici.
Sofijski list Makedonija je decembra 1932. objavio tekst “Kako vaspitavaju srpski učitelji”, inspirisan tragičnim događajem u Krivoj Palanci koji je nastupio kao posledica besomučnog svođenja celokupne nastave na srpski jezik. Učitelji su navodno zlostavljali decu koja su slabije govorila srpski, pa je tako školski nadzornik januara 1933. na smrt prebio dvanaestogodišnjeg Mirču Stevanovića. Na pitanje nadzornika “Čime se putuje od Palanke do Kumanova?” nesrećni dečak je odgovorio “S kola”, pa je pretučen i već posle dva dana umro.
I druge bugarske novine su na udarnim stranama prenosile vesti o torturi koju su sprovodili srpski učitelji. Sofijska Zarja je početkom 1931. donela članak o tragediji u kumanovskoj osnovnoj školi gde je učitelj usmrtio sina tamošnjeg opštinskog činovnika Stevana Josifova. Naime, nakon što je okružni prosvetni inspektor iz Skoplja posetio školu i zaključio kako mali Josif ne zna srpski jezik, učitelj se razbesneo. Čim je inspektor napustio školu, učitelj je dohvatio dečaka za uši udarajući mu glavu o zid sve dok se ovaj nije onesvestio. Opštinski lekar je konstatovao potres mozga, a dečak je posle četiri dana preminuo. Njegov otac se sa ostatkom porodice preselio u Sofiju.
Antibugarske aktivnosti su podrazumevale i strogu cenzuru knjiga u srezovima uz bugarsku granicu. Iz načelstva carevoselskog sreza su stizali izveštaji o masovnom uništavanju bugarskih udžbenika koji su zaostali još iz vremena bugarske okupacije. Krajem 1930. u bosiljgradskom srezu su zaplenjene bugarske knjige u kojima se Kraljević Marko veliča kao Bugarin zbog čega je doneta odluka da se u istočnim srezovima razdele knjige o zdravlju i one sa „patriotskim sadržajem“. Ova praksa se održala i u narednim godinama, pa se tako u proleće 1938. upravnik ohridske čitaonice hvalio kako je zahvaljujući darežljivosti Dvora uspeo da otvori dečju knjižnicu sastavljenu od brošura o Karađorđevićima, kosovskim junacima, ali i monografija posvećenih Beogradu i Šumadiji, „matici srpstva“.
Pomenute mere nisu dale očekivane rezultate, čak bi se reklo da su izazvale kontraefekat. Uoči Drugog svetskog rata u gotovo svim osnovnim školama istočno od Vardara nastava je izvođena na „bugarskom dijalektu“. Probugarski nastrojeni roditelji su nerado svoju decu slali u državne škole a prosvetne vlasti su bile nemoćne da utiču na lokalno stanovništvo.
 
14-08-2016, 02:57 PM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,946
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#7

Quote:Teatrom do nacije



[Image: skop1.jpg]

Vladan Jovanović 30/08/2013

Narodno pozorište Kralja Aleksandra u Skoplju
 
Bez obzira na svoje objektivne domete, “narodno prosvećivanje” nije bilo puka fraza već i konkretna stavka u državnom budžetu jugoslovenske kraljevine. Čitav koncept “prosvećivanja” je bio čudna mešavina socijaldemokratske ideje o politički angažovanoj kulturno-prosvetnoj akciji i građanskih stanovišta o vaspitanju u nacionalno-romantičarskom duhu. On je podrazumevao modernu državu koja razrađenim mehanizmom edukuje i civilizuje inferiornu sredinu i kulturno zaostale narode.
Taj nadmeni, gotovo kolonijalistički stav jedne krajnje nekonsolidovane države kakva je bila Kraljevina SHS, nalazio je izraza i u bizarnim obrazloženjima prilikom osnivanja raznih javnih ustanova. Tako je famozni Muzej Južne Srbije podignut u Skoplju 1923, navodno da bi se stalo na put praksi makedonskih seljaka da u pronađenim antičkim ćupovima čuvaju turšiju i da od nadgrobnih ploča iz rimskog perioda zidaju kuće i staje. Takvom potcenjivačkom intonacijom je maskirana prava priroda Muzeja, koji je trebalo da služi negovanju srpske tradicije među Makedoncima i konstruisanju onoga što sociolozi zovu “dekretiranim sećanjem“.
Na lokalnu kulturu i narodnu umetnost juga država je gledala veoma podozrivo. Bila je prava retkost da neka tradicionalna igra pređe granice Vardarske banovine, a kamoli Kraljevine Jugoslavije. Međutim, januara 1935. za đevđelijsku narodnu igru “rusalije” (sakralni ples vizantijskog porekla) interesovanje je pokazao International Folk Dance Festival koji se održavao u Londonu pod pokroviteljstvom engleske kraljice. Tek nakon insistiranja dopisnika Centralnog pres-biroa iz Skoplja kako bi to imalo „simpatičan odjek u celoj Vardarskoj banovini“ jugoslovenska vlada je odobrila pomoć rusalijskim trupama za nove nastupe u Londonu.
Iako je država bila pasivna prema autohtonoj tradiciji i umetnosti Povardarja, ona je bila itekako svesna njenih vrednosti. Šef odeljenja Javne bezbednosti Živojin Lazić je 1924. napisao ministru prosvete: A pesma i svirka je dole jedno od najjačih sredstava nacionalne propagande, naročito još s obzirom na naročiti dar stanovnika onih krajeva za muziku i umetnost. Bilo je vreme da se kulturna i nacionalna politika okrenu “urođenim” aspiracijama tamošnjeg stanovništva.
 
Od mehane do državne palate
Jedna od ključnih institucija kulturne politike koja se još od sloma turske uprave bavila “nacionalnim kultivisanjem juga” bilo je skopsko Narodno pozorište, nazvano po kralju Aleksandru I Karađorđeviću. Njegova obnova posle Balkanskih ratova bila je poverena Branislavu Nušiću koji je ovom ustanovom upravljao u tri navrata pod veoma složenim okolnostima. Inače, Nušić je odlično poznavao prilike u Makedoniji kao dotadašnji činovnik u srpskim konzulatima i okružni načelnik u Bitolju. Umetnički personal pozorišta činili su delegirani članovi Narodnog pozorišta iz Beograda, tako da je skopsko pozorište ličilo na njegovu filijalu. Pomoć matične ustanove ogledala se u savetodavnoj i scenskoj pomoći, kao i kroz poklone u dekoraciji, kostimima i rekviziti.
Skopsko pozorište je otvoreno decembra 1913. pošto ga je prethodno osveštao skopski mitropolit Vićentije. Uz prigodne govore predsednika opštine i izaslanika ministra prosvete, upravnik Nušić je govorio o značaju pozorišne umetnosti u Južnoj Srbiji, posle čega je izvedena predstava “Krunisanje Dušanovo”. Sudeći po rečima pozorišnog istoričara Borivoja Stojkovića ovaj odlomak iz drame “Car Dušan” podjednako je zadovoljio i hrišćane i muslimane: Zvuci fanfara i truba, srednjovekovno šarenilo kostima, mačevi i koplja, vlastela, Mlečići, Grci i Arbanasi, i najzad pojava cara Dušana, koga je igrao g. Milorad Petrović, silno su bili oduševili publiku.
Shodno ciljevima kulturne politike Kraljevine Srbije, ali i potonje jugoslovenske države, prva pozorišna uprava i čitav ansambl sastojali su se isključivo od Srba, a predstave su izvođene na srpskom jeziku, osim nekoliko drama na makedonskom koje su uoči samog izbijanja Drugog svetskog rata “prokrijumčarene” kao regionalne i folklorne predstave.
Pošto je skopska opština ustupila pozorištu prilično ruiniranu zgradu, pristupilo se njenoj adaptaciji uz pomoć ratnih zarobljenika. Međutim, nepažnjom opštinskog dimničara zgradu je 1914. zahvatio požar uništivši sve osim zidova i garderobe. Ovaj događaj je uzburkao i beogradsko javno mnjenje, pa je Jovan Skerlić počeo da piše o nacionalnom i kulturnom značaju skopskog pozorišta. Nakon požara, glumci su na svoju inicijativu igrali predstave u sali Oficirskog doma pripremajući se za turneju po Prizrenu, Prištini i Velesu. Istovremeno, Ministarstvo prosvete je gradilo novu, drvenu zgradu, tzv. arenu, u kojoj su se igrale predstave do jula 1915. kada je strah od podmetanja požara u ratnim okolnostima bio sve opravdaniji.
Ideja zasnovana na temeljima Nušićevog predratnog rada pretočena je u plan zidanja nove pozorišne zgrade i time postala jedan od skupocenijih državnih poduhvata na jugu. U drugoj polovini juna 1915. počela je izgradnja nove zgrade od zajedničkih sredstava skopske opštine, ušteđevine pozorišta i Beogradske zadruge, na ime osiguranja. Dolaskom Nemaca, radovi su prekinuti, pa su nemački vojnici u nedovršenoj zgradi čuvali konje.
Posle Prvog svetskog rata pozorište je ponovo proradilo januara 1919. predstavom u slavu Svetom Savi koja je održana u zadimljenoj kafani Zrinjski. Prostor je bio tako nepodesan “da se publika u njemu guši”. Kako bi ubrzao radove na obnovi zgrade Nušić je izvestio ministra prosvete da je uprava priredila i “rodoljubivu predstavu” za poverenike skopskog okruga, te da su pojedini članovi Pozorišta držali koncerte u Štipu, Velesu i Đevđeliji. Međutim, ni to nije pomoglo, pa je juna iste godine prosvetni inspektor izvestio Nušića da je građevinski preduzimač obustavio radove na letnjoj pozorišnoj areni zbog nedostatka novca.
Tako je Pozorište u prvim posleratnim godinama bilo prinuđeno da se snalazi bez obećane podrške države, oslanjajući se na solidarnost svojih beogradskih kolega. Beogradsko pozorište je već 1919. ustupilo skopskom ansamblu garderobu i rekvizitu čiju je primopredaju u Kosovskoj Mitrovici omela nezgrapna vojna administracija. Nakon nekoliko poziva za mobilizaciju uprava je zahtevala da se glumci i tehničko osoblje oslobode vojne obaveze, jer će u suprotnom “obustaviti uspešno započeti rad”. Sticajem srećnih okolnosti Narodno pozorište u Skoplju dobilo je avgusta 1919. od Direkcije plena i jedan klavir “pronađen” na železničkoj stanici.
Branislava Nušića je na mestu upravnika nasledio Radivoje Karadžić i već na leto 1924. iz Blerovog zajma je izdvojena suma od dva miliona dinara za dovršetak pozorišne zgrade. Prilikom izrade budžeta za 1926/27. ministar prosvete Velja Vukićević je izdejstvovao stavku od pet miliona dinara za dovršetak pozorišne zgrade, ali pošto ga je u toku pretresa budžeta na ministarskom mestu nasledio Stjepan Radić, predviđena suma je redukovana na milion dinara, tako da su preduzimači i liferanti obustavili radove. Pod novim krovom Pozorišta nalazio se i stan za upravnika, a tek krajem oktobra 1927. ministar prosvete Kosta Kumanudi je osmislio i samu ceremoniju svečanog otvaranja nove zgrade. Poslednji radovi na instalaciji binskog osvetljenja u režiji Jugoslovenskog Siemensa i montaži agregata privedeni su kraju uoči samog otvaranja velelepne zgrade koja je dominirala vardarskim kejom i neodoljivo podsećala na beogradsko Narodno pozorište.
 
Repertoar i publika posle Nušića
Skopski teatar je definitivno konsolidovan u vreme uprave Užičanina i nekadašnjeg prosvetnog radnika Radivoja Karadžića (1922-1928), koji je na tom mestu nasledio Branislava Cvetkovića. Aprila 1928. Karadžić je vraćen u Novi Sad, a na njegovo mesto je došao dr Branislav Vojinović, dotadašnji upravnik novosadskog pozorišta. Pošto je Karadžić maja 1928. otišao na operaciju, do dolaska novog upravnika privremeno ga je zamenio docent skopskog Filozofskog fakulteta Dušan Nedeljković. Istrage i klevete protiv Karadžića oko sumnjivih računa za kupljenu garderobu nastavljene su 1934. novom optužbom, kada je ovaj već bio na funkciji direktora Drame beogradskog Narodnog pozorišta.
Umetnički uspon Pozorišta zabeležen je u doba upravnika Brane Vojinovića (1928-1935), premda je važilo uverenje da ga je on istovremeno približio najširim masama gledalaca. Njegovi prethodnici su pokušavali da pronađu izlaz iz finansijske krize jačanjem muzičke grane pozorišta, tj. komercijalizacijom pozorišnog orkestra, pa je tako cela sezona 1931/32. bila u znaku muzike: organizovan je orkestar sa dirigentom Josipom Rajhenićem, dok su vokalne partije nosile dve muzički obrazovane glumice, Ana Dorjan i Meri Olivijeri.
Vojinović je uneo novi duh u rad pozorišta, a ostao je poznat i po tome što se mešao u rediteljski posao zahtevajući od glumaca realističan govor umesto „pevanja“. Bio je poznat kao pedantan i strog jer je zaveo vojničku disciplinu, te su glumci morali uvek biti uredno izbrijani i besprekorno čistih cipela. Vojinovićeva sedmogodišnja uprava praćena je urastanjem teatra u društvenu sredinu i afirmacijom domaće dramaturgije, pri čemu je uspešno nalazio kompromis između mentaliteta skopske publike i savremenih muzičkih izraza.
Pod Vojinovićevom upravom pozorište je svakog utorka priređivalo premijere, glavnu društvenu atrakciju dana, dok je disciplinovani skopski ansambl intrigirao sve romantične i mondenske duše u gradu. Na predstavama se mogla videti čitava skopska elita, uključujući i pozorišnog advokata Kremanca, poznatog provodadžiju koga su opsedale mnoge slobodne devojke.
Kako bi prevazišao hronične finansijske probleme Vojinović je 1929. dozvolio glumcima pozorišta da u slobodno vreme o sopstvenom trošku drže predstave u okolini Skoplja. Takvi nastupi su se vodili kao gostovanja skopskog Narodnog pozorišta, s tim što prihodi od ovih predstava nisu ulazili u pozorišnu kasu, već su ih članovi među sobom delili “kako nađu za shodno i koliko ih bude bilo”. Dopunske prihode Pozorište je ostvarivalo izdavanjem pozorišnog bifea u zakup. Od 1928. zakupac bifea bio je Jordan Marković koji je prema ugovoru sa pozorištem mogao da radi i u dane “kada nema predstave pa i za vreme ferija”, ali su u tom periodu gosti njegovog bifea imali problema: Meni je prilikom sklapanja ugovora obećano da će se za bife instalisati zasebni klozeti kako ne bi posetioci bifea ulazili u unutrašnjost pozorišne zgrade i time prouzrokovali kvara, a pored toga postoji opasnost da koji sumnjivi posetilac ne ostavi kakav eksploziv.
Februara 1935. Vojinović je postavljen za upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i ispraćen je sa najvećim poštovanjem, uprkos tadašnjoj kritici njegove repertoarske politike. Novi upravnik skopskog pozorišta postao je Velimir Živojinović Masuka koji je na tom položaju ostao sve do Aprilskog rata. On je radikalno promenio kurs pozorišta, te je od narodne pozorišne politike skrenuo ka svetskim komadima, što je prepolovilo gledanost i posetu.
***
Skopska pozorišna publika bila je etnički mešovita ali slična mentalitetom pa je najčešće gledala romantične i nacionalno-istorijske komade. Ovaj patrijarhalan svet, “kulturno zaostao ali jako emotivan”, znao je često na predstavama da plače i jeca, kako je svojevremeno izveštavao dopisnik Politike iz Skoplja.
Od domaćih pisaca najčešće su izvođeni Nušić, Krleža i Sremac, dok su od stranih autora premijerno izvođeni Šekspir, Zilahi, Dima i drugi. Pozorište je davalo besplatne predstave za Dan ujedinjenja, rođendane kralja Aleksandra i prestolonaslednika Petra, kao i povodom dvadesetogodišnjice „prvih regruta 1914“ (tom prilikom su izvođene predstave Ivkova slava, Hej Sloveni i Balkanska carica). U pozorištu su gostovali i poznati glumci iz Beograda i Zagreba: Raša Plaović, Dušan Radenković, Dara Milošević, Tito Štroci.
Miroslav Krleža je povodom premijere svog komada 1937. stekao veoma loše mišljenje o skopskom pozorištu: Razgovori oko takve premijere sa pijanim, neobrazovanim i zaostalim, beznadno nenadarenim glumcima, koji viču kada bi trebalo da govore tiho, a mucavi su kad bi trebalo urlati, u jednu riječ: glume sve obratno od Hamletovog recepta.
Za razliku od njega, nemački publicista Maks Fišer je 1934. bio opčinjen skopskim pozorištem, a posebno glumom Geca i Veličkovića. Glavni grad Vardarske banovine je u više navrata posetila i avangardna praška grupa koja je, uprkos specifičnom ukusu skopske publike, dosledno stajala na „rizičnoj visini umetničke savesti“.
Krajem 1930-ih uticaj komunista u Povardarju bivao je sve izraženiji pa je pod svojevrsnu cenzuru došao i repertoar skopskog pozorišta. Početkom aprila 1938. šef kabineta Milana Stojadinovića je poručio banu Novakoviću da sa repertoara skopskog Narodnog pozorišta skine komade sa „ekstremnom levičarskom tendencijom“ (Tuđe dete, Bela bolest, Matura i slično).
Pošto je redovna subvencija bila nedovoljna za normalan rad u finansiranje se uključila i opština grada Skoplja, ali je i dalje važilo uverenje da pozorište „ne može više odgovoriti svojim nacionalističkim ciljevima“. Prema svedočenju pozorišne uprave, prihodi su do te mere bili niski da je pozorište sredinom 1930-ih ostalo bez pevača, hora i orkestra. Repertoar je postao salonski, a sâm teatar sveden na „činovničko pozorište“.
 
Konkurentska zabava na gradskom trgu
Na lošu finansijsku situaciju u pozorištu negativno je uticalo i ukidanje tzv. pozorišnog dinara koji je od 1934. naplaćivan od skopskih bioskopa. Prema podacima Državne filmske centrale, u Jugoslaviji je krajem 1932. postojalo 338 bioskopa, od čega tek petnaest u Vardarskoj banovini. U Leskovcu su radila tri bioskopa ali je samo vlasnik Slavije dobro zarađivao zahvaljujući originalnoj reklami: naime, promoter u kostimu magarca je nosio reklamni pano na kome je pisalo: Samo ja ne idem u bioskop. Skopski bioskop Vardar je početkom 1920-ih ličio na ambar sa klupama i stolovima za kojima je orijentalna publika u vreme projekcija glasno proživljavala scene sa platna, lupala, pevala, pušila, jela orahe i ljuštila kestenje.
Deceniju kasnije stvari su se prilično izmenile, pa su vlasnici bioskopa širom Vardarske banovine sve više pažnje posvećivali enterijeru, rasveti, zvuku i repertoaru. „Što više premijera, dosta sa reprizama“, bila je parola vlasnika skopskog Kapitola, inače zastupnika Filipsa za Južnu Srbiju. Početkom 1933. Avala-ton film reklamirao je „senzaciju nad senzacijama“ (Kraljica robinja), bitoljski bioskop Palas je prikazivao film „Ben Hur“, a novu produkciju pratio je i prištinski bioskop Edison.
Za razliku od seoskog stanovništva juga čiji su vremenski orijentiri bili vezani za naporne poljske radove, u gradskim sredinama je fenomen slobodnog vremena imao sasvim drugačije značenje, još od turskog doba. Gostionice, hoteli, restorani i drugi ugostiteljski objekti često su predstavljali pogodne prostore za političko agitovanje, ali i održavanje raznih priredbi i licitacija. U nekoliko kafana držane su i pozorišne predstave.
Novo vreme je donosilo i novu vrstu problema gradskom stanovništvu. Ulična buka u Skoplju dopirala je pre podne iz prodavnica gramofona, a uveče iz bioskopa Kapitol čiji je vlasnik imao običaj da iznese zvučnike na ulicu: nadvriskivanje Indijanaca sa filmova mešalo se s visokim tonovima pevačice iz kafane Pariz, koja bi pevala do ranih jutarnjih sati. U skopskoj kafani Zlatni Prag koju je držala popularna „tetka Dika“ radilo je šest napadno našminkanih konobarica u kratkim suknjama. Prema rečima ljudi iz susedstva, u kafani i dvorištu su se odigravale nemoralne scene, pa su stanari podneli prijavu policiji. Nezadovoljnim građanima se obratio upravnik skopske policije: Verujem, ali vam ne mogu pomoći… Ta kafana će ostati tu gde je, ne može se zatvoriti, jer je to u interesu javne bezbednosti!
Omiljeno mesto državnih činovnika i oficira u Skoplju prvih godina jugoslovenske države bio je restoran Prestolonaslednik Aleksandar kraj Vardara u kome su se smenjivali orkestri lokalnih Roma izvodeći repertoar srpskih narodnih i borbenih pesama.
Tokom 1930-ih došlo je do značajnih društvenih promena, pa su se tako širom banovine počeli osnivati džez-orkestri koji su muzicirali po leskovačkim i skopskim hotelima. Istina, skopski džez-orkestar kod kafane Pariz je ostavljao slab utisak na publiku koja se nije „uzrujavala“, ali je bila voljna da duže sedi u kafani kako bi izbegla komarce koji su ih čekali kod kuće. U gradskim naseljima počinju da se otvaraju kazina sa separeima i muzikom, dok su po hotelima pevale uglavnom bosanske pevačice i svirali kabaretski orkestri. Najpopularniji izvođači bili su „mala Kaća“, Betina Sarajka, Zora Mostarka kao i grupa Jugo-bojs koja je zabavljala goste Poštanskog doma.
Muzička kultura ovih krajeva zasnivala se na dubokoj tradiciji makedonske elegične melodije koja je izvirala iz „vekovima taloženog osećanja ugušene slobode“. Deca su odgajana uz pesmu od najranijeg doba pa nije ni čudo što je stanovništvo ovih krajeva smatrano izuzetno muzikalnim, kako je primetio i šef javne bezbednosti na početku ovog teksta. Država je dosta pažnje poklanjala nastavi muzike, premda je taj muzički talenat podneblja zloupotrebljavan forsiranjem srpskih nacionalnih sadržaja. Intervencije iz budžeta su bile selektivne, pa je tako nakon zahteva Bitoljske bogoslovije Ministarstvo prosvete oktobra 1929. kupilo koncertni klavir marke Petroff u Frajtovoj prodavnici muzikalija u Beogradu. Ministarstvo je na sebe preuzelo i obavezu da transportuje klavir do Bitolja i tamo ga raspakuje i naštimuje.
Pored pevačkog društva Mokranjac, u Skoplju je delovalo i muzičko društvo Vardar kojim je upravljao njegov osnivač i horovođa Pera Ž. Ilić. Prema njegovom pismu iz 1924. ova kulturna ustanova je “širila srpsku reč i misao”, a intrige bugarske propagande i turskih vlasti ga nisu mogle omesti “da pesmom kaže narodu da je Srbin”. Veliki podstrek za razvoj muzičke umetnosti bilo je otvaranje muzičke škole Mokranjac u Skoplju septembra 1934. koja je imala odseke za violinu, čelo, klavir, solo pevanje i muzičku sistematiku. Sudeći po spiskovima članova skopskog ansambla, vrata Narodnog pozorišta u Skoplju bila su im dugo zatvorena.
 
Na rubu egzistencije
Na platnom spisku Ministarstva prosvete dugo godina su bili samo upravnik i jedan član Narodnog pozorišta, dok su ostali radili honorarno. Posebnu zanimljivost predstavlja vidno učešće ruskih izbeglica u radu pozorišta, od glumaca i garderobera do tehničkih službenika. U sezoni 1937/38. u skopskom pozorištu je na platnom spisku bilo 34 radnika koji su primali 900-3.250 dinara. Zanimljivo je da su od svih zaposlenih samo dvojica bili iz Skoplja (i to pomoćni radnici), dok je ostatak došao iz drugih krajeva zemlje, pa čak i inostranstva. Tokom 1939. oko dve trećine subvencija i prihoda pozorišta išlo je na plate zaposlenih.
Ako se uporede budžetska izdvajanja za pozorišta može se zaključiti da je ta vrsta državne pomoći deljena mehanički i birokratski u najpežorativnijem smislu te reči, nezavisno od stvarnih potreba, repertoarske politike, kvaliteta ansambla i slično. Prve dve godine diktature skopsko pozorište je dobijalo po 750.000 dinara, da bi u sezoni 1933/34. ta subvencija iznosila 585.000 dinara. Najveći deo novca odlazio je na plate zaposlenih i time direktno uticao na kvalitet repertoara koji je prilagođavan komercijalnim prohtevima publike.
Bilo je jasno da je pozorišni život bio privilegija uzanih krugova u banovinskim središtima, pa je besplatne predstave skopskog Narodnog pozorišta po Vardarskoj banovini tokom 1930. finansirala sama banovinska uprava „radi jačanja moralnih, nacionalnih i prosvetnih tendencija“. Svakog proleća i leta skopsko pozorište je organizovalo turneju po Vardarskoj banovini puneći sale lokalnih hotela i ostalih prigodnih prostora. Smatralo se da su u tom poslu nacionalne propagande glavnu ulogu igrali sitni činovnici i pojedinci nošeni vlastitim entizijazmom. Uloga pozorišta bila je utoliko važnija što je ono svojom živom rečju trebalo da doprinese bržem izjednačavanju izvesnih jezičkih i drugih razlika koje su razumljive kod naroda tako dugo razjedinjenog.
Konstantna banovinska subvencija za skopsko Narodno pozorište iznosila je 400.000 dinara godišnje, dok su opštinske vlasti grada Skoplja, shvatajući ulogu pozorišta na „kulturno-nacionalnoj asimilaciji“, solidarno učestvovale sa skromnih 35.000 dinara. Početkom 1933. tadašnji upravnik Vojinović je smanjio plate zaposlenima i ukinuo im „makedonski dodatak“, a u iščekivanju najavljene redukcije državnih subvencija on je, protivno svom ukusu, forsirao nacionalni repertoar ponavljajući pred nadležnima da pozorište „ne može više odgovoriti svojim nacionalističkim ciljevima“.
Besparica i lična sujeta su izazivali nervozu i među ključnim ljudima pozorišta, o čemu svedoči palanački incident u kafani Marger kada je reditelj Jovan Gec fizički napao novinara Skopskog glasnika koji se usudio da javno kritikuje njegov rad. Probleme je imao čak i Nušić koga je po skopskim kafanama proganjao lokalni guslar Vuksan koji mu je pretio ubistvom, nezadovoljan komadom „Put oko sveta“.
Uprkos pomacima u umetničkom smislu i razvijanju međunarodne saradnje, dugovi banske uprave prema pozorištu su rasli, pa su prihodi od predstava trošeni na lične izdatke umesto na obaveze prema električnoj centrali i Uredu za osiguranje radnika. Povrh svega, upravnik je najavio zaposlenima da će ostati bez jedne mesečne plate nakon čega su usledili kriza pozorišta, raspad trupe, raskidanje ugovora i beskrajni sudski postupci.
Zaista, u periodu 1931-1935. prihodi ove ustanove su skoro trostruko pali, državne subvencije su redukovane, tako da je pozorište ostalo bez pevača i hora čime je onemogućeno izvođenje „komada iz narodnog života sa pevanjem“. Istina, za angažovanje novog hora i orkestra ministar finansija je odobrio četvrt miliona dinara, a oktobra 1935. pozorište je dobilo zajam od Državne hipotekarne banke za adaptaciju zgrade.
Otprilike u isto vreme upravnik Narodnog pozorišta je zatražio da se povlašćena karta za vožnju njegovih članova snizi sa 50% na 25% cene, ali je ministar saobraćaja odbio taj zahtev. Iz pozorišta su i dalje upozoravali kako će usled malih subvencija ionako suženi repertoar biti sveden na građansko-salonski duh, čime bi zamišljena misija ostala bez „nacionalnog repertoara za šire slojeve“.
Početkom 1939. prosvetni inspektor je zaključio da kulturni život u Skoplju vegetira čime je dovedeno u pitanje „propagiranje nacionalnog duha“. On je posebno istakao entuzijazam upravnika Živojinovića koji je savesno radio svoj posao „ne kao plaćenik, već kao idealista i umetnik“. Uočena je potreba za angažovanjem veće trupe kako bi se forsirali nacionalni komadi sa pevanjem, a za očuvanje skopskog pozorišta kao „žarišta nacionalne kulture“ javnim proglasima su se izjasnili i predstavnici prosvete, Univerziteta i oficirskog kora: Državna subvencija od 585.000 nije dovoljna za jedan kraj na južnoj granici države, gde bi bilo potrebno da narod ulazi besplatno u pozorište, da čuje svoju reč i gleda svoju istoriju.
***
Projekat Narodnog pozorišta Kralja Aleksandra I nije dao rezultate kakve su očekivali kreatori kulturne politike „nacionalnog prevaspitavanja“: niti je ono kultivisalo široke narodne mase, niti ih je jezički i nacionalno „prevaspitalo“. Štaviše, pozorište je svedeno na mesto okupljanja i zabavljanja političke i društvene elite koja je bila poreklom iz drugih krajeva zemlje. Ipak, čitav taj projekat je, baš kao i Filozofski fakultet u Skoplju ili Muzej Južne Srbije, u perspektivi imao pozitivan efekat na samu sredinu. Stvorena je kulturno-prosvetna infrastruktura koja će pravi smisao i sadržaje dobiti u razdoblju socijalističke Makedonije.
Zgrada Narodnog pozorišta u Skoplju je teško oštećena u zemljotresu 1963, mada se nije srušila poput zdanja Oficirskog doma. Nakon dužeg premišljanja, partijski vrh Makedonije je ipak doneo kontroverznu odluku da zgradu poruši do temelja. Pola veka kasnije, makedonska vlada je rešila da se u okviru megalomanskog projekta „Skopje 2014“ na levoj obali Vardara podigne pozorišna zgrada identična onoj iz 1927. godine. Ideološki gard i nacionalna distanca prema monarhističkom nasleđu su za tu priliku ostavljeni po strani, pa je krajem maja 2013. na vardarskom keju svečano otvoren novi „stari teatar“.
 
14-08-2016, 03:01 PM
Reply