Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
KRVAVA ISTORIJA TAJNE POLICIJE
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,970
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#1

Quote:Kako su Leka i Krcun u Titovo ime štitili narod od neprijatelja


8.06.2016. Autor:
Mirjana Mitrovic


[Image: tito-leka-710x509.jpg]
Osovina službe: Tito je Rankovića postavio za prvog šefa OZNA-e

Maršal je službu osnovao po uzoru na sovjetsku NKVD da bi “štitila narod”, ali se ona ubrzo pretvorila u komunističku inkviziciju, koja je ubijala, mučila i iznuđivala lažna priznanja ne samo od ideoloških neprijatelja, već i od drčnih komšija, ženinih ljubavnika i intelektualaca koji su štrčali
“Ozna sve dozna” pošalica je koja se i danas čuje u narodu, ali je u posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji ona služila ponajmanje za šalu. Bila je to fraza koji je uterivao strah u kosti i izazivao jezu pri pomisli na torturu tajne policije nad onima koji se slučajno ili namerno, u ljutnji, besu, bunilu ili pijanstvu, požale na Tita i njegov režim.
Kasnije je služba menjala imena i metode: UDB-a, SDB, DB, BIA, a menjali su se i oni čije je ime, lik i delo trebalo čuvati od poganog jezika, ali i mnogo gorih stvari…
Borba protiv “narodnog neprijatelja”
Maršal Tito je pred kraj Drugog svetskog rata procenio da novu, komunističku vlast u Jugoslaviji može da učvrsti samo ako se obračuna sa ostacima bivšeg režima i njihovim pristalicama, zbog čega je u Drvaru 13.maja 1944. naredio formiranje OZNE (Odeljenja za zaštitu naroda).

[Image: josip-broz-tito-aleksandar-leka-rankovic.jpg]
Partizanska veza: Ratni drugovi Tito i Leka

Na čelo zloglasne kontraobaveštajne službe stvorene po uzoru na sovjetsku tajnu policiju NKVD (Narodni komesarijat unutrašnjih poslova), i po prema instrukcijama ruskog pukovnika Timofejeva, postavio je svoju desnu ruku, Aleksandra Rankovića, koji je nešto kasnije, 1946.godine, kada je OZNA reorganizacijom podeljena na Upravu državne bezbednost (UDB-u)  i Kontraobaveštajnu službu JNA (KOS), preuzeo da vodi UDB-u. Dvadeset godina kasnije, 1966.godine, tajna policija je preimenovana u Službu državne bezbednosti, a Resor državne bezbednosti postala je pred sam građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, 1991.godine.
Tajna policija je bila i ostala stub svih režima, ne samo totalitarnih kakav je bio Titov u bivšoj SFRJ, već i demokratskih, ali je u boljševičkim režimima ustoličenim posle Drugog svetskog rata širom Istočne Evrope njena uloga bila na prvom mestu politička, i svodila se na obračunavanje sa ideološkim neistomišljenicima, dok je borba protiv spoljašnjeg neprijatelja bila u drugom planu. U prvim posleratnim godinama Ozna je imala zadatak da progoni i prisluškuje građane kako razmišljaju i odnose se prema vlasti.
Tajna policija je „štitila narod od naroda“, odnosno od unutrašnjeg neprijatelja – kako su označeni protivnici vladajuće ideologije. Iako je menjala nazive, tajna policija je, primećuje istoričar Srđan Cvetković, zadržala karakter klasične političke policije.

[Image: 01-299x450.jpg]
JUBILEJ Plakat povodom 40 godina OZNE

-I pored čestih kritika njenog rada, posebno šezdesetih godina kada je pao Ranković, ostala je instrumentalizovano partijsko telo – „mač revolucije“, kako ju je nazvao istoričar Kosta Nikolić, i osnovni stub sistema.
U prvoj fazi revolucije imala je cilj da obesmisli svako opoziciono delovanje, da namesti izbore 1945.godine i posle toga pocepa neke partije kao što je bila partija Dragoljuba Jovanovića, zatim da organizuje pojedine sudske procese, da saslušava optužene i iznuđuje im priznanja pod pritiskom. Imala je milionsku mrežu agenata, doušnika, rezidenata i prožimala je svaku ulicu, zgradu, instutituciju, preduzeće – kaže Cvetković.
U različitim periodima, shodno politici, imala je i određenu ulogu. Menjala je svoj fokus u skladu sa promenom te politike i ciljnim grupama koje su se postavljale pred vlast, a koje je trebalo eliminisati, ali je zauvek ostala u službi vlasti i ideologije. Ozna se dokazala već septembra 1944. kada je počela čistka širom zemlje, dobivši nalog da u svakom mestu do marta 1945. bez suđenja likvidira pristalice bivšeg režima.


Nameštena suđenja



Kada su počela suđenja “oznaši” su imali zadatak da iznude dokaze i priznanje krivice pod pretnjama, ucenama, torturom i mučenjima. Mnogi su priznavali krivicu koju nisu počinili, najčešće da su pisali protiv Tita, pa su završavali na Golom otoku. Neretko su prijavljivali oca, majku ili najbliže samo da bi se lišili mučenja…

[Image: dragoljub_jovanovic.jpg]
Prva politička žrtva: Dragoljub Jovanović

Mnogima su, kaže Cvetković, dodeljene besmislene kvalifikacije koje nisu zasluživali, navodeći primer profesora Pravnog fakulteta Dragoljuba Jovanovića, kojem je suđeno 1947. pod optužbom da je engleski špijun.
-On je bio ubeđeni levičar, može se reći i rusofil. Pre rata je zbog toga bio na robiji tri godine, a posle oslobođenja osuđen je na devet godina i izbačen je iz svoje partije i sa fakulteta samo zato što se pobunio protiv izbornih uslova na izborima u kojima je učestvovao kao koalicioni partner komunista. Bez obzira na to principijelno je ustao u odbranu demokratskih prava i kritikovao je zakon o javnim tužiocima, zakon o kolektivizaciji sela i zakon o delovanju tajne policije, smatrajući da su joj 1946.data prevelika ovlašćenja. Jovanovića su „obrađivali“, ali bilo je teško naći mu krivicu. Kada je Tito naredio da uhapse Jovanovića, Ranković se branio kako mu je teško da dokaže njegova nepočinstva, o čemu je Milovan Đilas pisao u svojim knjigama. Međutim, krivica mu je brzo nađena, a kontakti sa ambasadom Velike Britanije bili su dovoljni da ga proglase engleskim špijunom – objašnjava sagovornik Ekspresa.
Tajna policija je imala ključnu ulogu u sudskim procesima protiv jakih političkih ličnosti poput Dragoljuba Jovanovića ili Draže Mihailovića.
-Nakon afere ili istupa političara OZNA bi napravila proces i u medijima organizovala napad, zatim ga isleđivala i iznudila mu dokaz. U sudskim postupcima su učestvovali poverljivi tužioci koji su na neki način bili vezani za tajnu policiju ili vojnu bezbednost, kao u slučaju Draže Mihailovića u kojem je tužilac bio Miloš Minić, šef tajne policije u Beogradu – kaže Cvetković.
Goli otok – početak samoupravljanja

[Image: goli_otok_zatvor-wikipedia-pokrajac-620x350.jpg]
Prevaspitavanje po modelu Gulaga: Goli otok


UDBA je odigrala i glavnu ulogu u jedinstvenom primeru zatvaranja državnih neprijatelja po logorima u Jugoslaviji, a napoznatije je bilo preduzeće Mermer – Goli otok, gde su zatvorenici prevaspitavali jedni druge.
Čak su išli dotle da su angažovali poznate neuropsihijatre i stručnjake da konstruišu taj monstruozni sistem mučenja u cilju prevaspitavanja. Kako bi dokazali da su promenili mišljenje, zatvorenici su morali da učestvuju u mučenju drugih osuđenika, što ranije nije postojalo u istoriji logorskog života. Nijedan sistem se ranije nije dosetio da zatvori ljude na jednom mestu da se međusobno muče uz nadzor službe. Neko je rekao da je 1949. na Golom otoku prvi put probano samoupravljanje – kaže istoričar.
Represivni aparat, jako brutalan do 1953.godine, bio je pod nadzorom tajne policije. Obračun sa sa ostacima poraženih snaga bio je pravi izazov za OZNU.

[Image: vladimir-sipic.jpg]
Likvidacija Vladimira Šipčića

-Reč je o odmetnicima, mahom pripadnicima jugoslovenske vojske u otadžbini, koji su poslednji pohvatani pedesetih godina, poput grupe Vladimira Šipčića, likvidirane 1957. ili Medeničine grupe, koja se krile po pećinama, šumama…OZNA se služila brutalnim tehnikama da ih uhvati ucenjujući njihove jatake koji su masovno streljani, a prikazivano je da su stradali  bežeći preko granice. Neki izveštaji pokazuju da je do sredine pedesetih poginulo oko dve hiljade udbaša u obračunima sa odmetničkim bandama po srpskim planinama, Kosovu, Hrvatskoj, Bosni… navodi Cvetković.Da bi se novo rukovododstvo Jugoslavije na čelu sa Titom dokazalo kao staljinističko, iako im je sovjetski lider spočitavao suprotno, pored otvaranja Golog otoka, UDBA počinje da hapsi seljake i uteruje ih u kolektive – tzv. zadruge, sve po uzoru na kolhoze u Sovjetskom savezu. Tokom 1950. godine osnovano je sedam hiljada zadruga, a više od 40.000 seljaka završilo je po zatvorima u Sremskoj Mitrovici, Trepči, Homoljima jer se opiralo kolektivizaciji.

[*]
[Image: srdjan.jpg]
PROUČAVA REPRESIJU KOMUNISTA U SFRJ Srđan Cvetković

-Tu akciju je vodila tajna policija, trebalo je pokupiti što više žita jer je bila gladna godina, a tebalo je privoleti seljake da uđu u zadruge i odreknu se privatne svojine. Međutim, seljaci nisu želeli da se odreknu dedovine koju su njihovi preci dobili još od Miloša Obrenovića, pa su tu nastali problemi. Čak ni porodica Aleksandra Rankovića nije htela u zadrugu u Draževcu. Tajna policija je primenjivala brutalne mere, pretresala ambare po Vojvodini, a lokalni policajci su imali odrešene ruke kako bi za kratko vreme osnovali što više zadruga.

 Kako se napredovalo u Ozni

Partija i bezbednost su se potpuno preklapali. Partijski funkcioner je obično bio i funkcioner bezbednosti, poput Rankovića, koji je bio član Politbiroa. U tajnoj poiliciji nigde u piramidi nisu postavljani profesionalci, nego su partijski prvaci po automatizmu zauzimali pozicije.
Tajna policija je bila sastavljena od najpravovernijih kadrova koji su se dokazali u ilegalnom predratnom radu i borbi u ratu.

[Image: 10450.jpg]
Udarna pesnica srpske UDB-e: Slobodan Penezić Krcun-

Takvi su bili Ranković i Krcun i vrbovani su najodaniji partiji. Nije moglo da se desi da neko u tajnoj službi nije ideološki veran i o tome se posebno vodilo računa. Morali su da imaju partijski staž, jer tada nije bilo masovnog učlanjenja u stranke kao danas. Postojao je kanditatski staž, dokazivanje, prijem u SKOJ, pa u partiju – objašnjava Cvetković.
Zanimljiv je i fenomen lokalnih Udbaša koji su sprovodili partijske i bezbednosne direktive, a u čemu je važnu ulogu imao i njihov karakter. Ako je pripadnik tajne policije bio ambiciozan i želeo da se dokaže na partijskoj lestvici, svakoj akciji je davao lični pečat, a partijsku zaleđinu je koristio da se obračuna sa ličnim neprijateljima, da otme nečiju kuću, ženu, ubije muža svoje švalerke, revanšira se nekom za kavgu pre rata…
-U njihovom delovanju na lokalu primećuju se određene kvote. Što je više narodnih neprijatelja ubio i procesuirao i uterao više žita lokalni udbaš se brže probijao ka vrhu partijske i bezbednosne lestvice. Dušan Saša Gligorijević dogurao je do predsednika partijskog komiteta u Beogradu, visoko rangirane funkcija, a počeo je kao policajac koji je u Zaječaru. Sličan je i primer predsednika Srbije Dobrivoje Vidića (1978-1982). Vidić je u Užicu sprovodio represivnu politiku, a u Vojvodini se isticao u akciji isterivanja otkupa, i to je partija znala da ceni. Kad su pali liberali u Srbiji posle 1970.godine Vidić je zajedno sa Živanom Vasiljevićem i Dražom Markovićem ušao u partijski vrh kao stari oznaš koji je važio za čvrstu ruku – objašnjava Cvetković.
Staljinista i antistaljinista u istoj ćeliji
Početkom pedesetih primenjuju se sofisticiranije metode. I dalje ima prisluškivanja, ubistava, ali su dozirana i racionizovana, tajna policija ima rafiniraniju ulogu u praćenju, ideološkom nastupu, više se radi na pridobijanju i kontroli, a manje na brutalnoj represiji. Ideologizacija je učinila svoje i režim je uživao sve veću podršku naroda, a rad tajne policije je formalizovan.
-To više nije posleratno vreme, već vreme mira i približavanja zapadu, koje zahteva da se poštuju određeni standardi. Poboljšani su uslovi zatvorskog života za političke zatvorenike od kojih su na robiji bili cenjeniji čak i teški kriminalci. Dešavale su se apsurdne situacije. Recimo, istu ćeliju su 1949. godine delili zatvorenik optužen za propagandu u korist Staljina i zatvorenik koji je navodno vodio propagandu protiv Staljina. Jedan je osuđen pre, a drugi posle 1948. godine. To nije vic, već stvarni događaj kojem odgovara jedna scena u filmu “Tri karte za Holivud”, a koja je istorijski zaista realna – navodi naš sagovornik.
05-07-2016, 12:51 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,970
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#2

Quote:Kako je smenjen Leka i kako se Stane Dolanc obračunao sa srpskom emigracijom

19.06.2016. Autor:
Mirjana Mitrovic

[Image: dolanc-i-tito-710x530.jpg]

Sve je počelo smenom Aleksandra Rankovića. Kada je 1961. u Beogradu održana prva konferencija Pokreta nesvrstanih, rukovodioci su se iselili iz vila na Dedinju, a u njih su smešteni gosti. Po nalogu Broza, sve kuće su ozvučene, a uređaji nisu skinuti kada se završila konferencija, što je iskorišteno za aferu “Prisluškivanje” i eliminaciju Rankovića
Obračunavanje sa narodnim neprijateljima i političkim neistomišljenicima, koje su posle rata na zverski i brutalan način sprovodile OZNA i UDB-a od šezdesetih pa do kraja osamdesetih dovršila je Služba državne bezbednosti (SDB) koja je, kao i njene prethodnice, tajnim i kontroverznim delovanjem ispisala krvave stranice jugoslovenske tajne policije.
Pošto se Josip Broz 1948. istrgnuo iz Staljinovog zagrljaja, a Jugoslavija početkom pedesetih približila Zapadu, doživotnom predsedniku SFRJ dozvoljeno je da zadrži postojeći, ali delimično modifikovan politički sistem – samoupravljanjeUspostavljanje nove ideologije odrazilo se i na rad tajne policije i sistem represije, pa brutalna streljanja po kratkom postupku zamenjuju blaže i sofisticiranije metode čiju primenu diktiraju trenutne političke okolnosti.
Prelomni događaj u istoriji jugoslovenske tajne policije bila je smena “vladara moćne Udbe”, Aleksandra Leke Rankovića 1966.godine, koji je zglajznuo posle nameštene afere prisluškivanja najvišeg državnog rukovodstva, čak i samog Maršala i njegove supruge Jovanke.

[Image: brionski-plenum.jpg]
BRIONSKI PLENUM 1966. Dan kada je smenjen Leka, a UDBA postala SDB

Brionski plenum, na kojem je ugašena UDB-a i formirana SDB, početak je decentralizacije Titove tajne službe, a po mišljenju mnogih – i same Jugoslavije.
Srđan Cvetković sa Instituta za savremenu istoriju podseća da je Ranković smenjen jer se zamerio novom konceptu Jugoslavije čiji su vatreni zagovornici bili komunistički funkcioneri iz Slovenije i Hrvatske, Vladimir Bakarić i Edvard Kardelj.
-Oni su težili uspostavljanju konfederalizacije, a suština je u decentralizaciji i većim ovlašćenjima za republike i pokrajine. Sukob unitarista i konfederalista bio je pravi uzrok smene Rankovića, a ne navodno prisluškivanje. Kažu da je Tito vagao i da se neko vreme činilo da će preći na Rankovićevu stranu, ali se na kraju odlučio za put konfederalizacije, a Leku pustio niz vodu. Prava istina je da su se 1961. kada je održana prva konferencija Pokreta nesvrstanih u Beogradu, Titovi rukovodioci iselili iz vila, a u njih smestili gosti. Po nalogu Broza, sve kuće su ozvučene, a uređaji nisu skinuti kada se završila konferencija. Rukovodioci su se vratili u vile, a arsenal tih prislušnih uređaja iskorišćen je da se Rankoviću, uz pomoć vojne službe i Titovog intimusa Steve Krajačića, namesti afera i da se optuži i za pokušaj zavere – pojašnjava Cvetković.
U diskreditovanju prvog čoveka tajne službe oponenti su potezali i Prizrenski proces albanskim vođama i intelektualcima iz 1956. – optužujući Rankovića i UDB-u da su na Kosovu koristili preteranu represiju tokom oduzimanja oružja Albancima.

[Image: tito-i-kardelj.jpg]
GLAVNI RANKOVIĆEV PROTIVNIK:  Tito u razgovoru sa Edvardom Kardeljom

Sukob unitarista i konfederalista bio je pravi  uzrok smene Rankovića, a ne navodno prisluškivanje. Kažu da je Tito vagao i da se neko vreme činilo da će preći na Rankovićevu stranu, ali se na kraju odlučio za Kardelja i put konfederalizacije
-Smišljena je i optužba na osnovu kuloarskih priča o zdravici koju je u Rankovićevu čast podigao jedan sovjetski funkcioner rekavši da ga vidi kao Titovog naslednika. Ranković se posle smene nije bunio, prihvatio je igru i otišao u političku penziju – navodi naš sagovornik.
Odlaskom Leke i “rankovićevaca” pročišćena je tajna služba i sklonjeni su ratni udbaši prokazani kao siledžije, batinaši, nepismeni i neobrazovani, a SDB je formirana od novopečenog visokobrazovanog kadra koji je u narodu i dalje kolokvijalno nazivan “udbašima”. Služba je reorganizovana tako da je svaka republika imala svoju tajnu policiju, ali je postojala i Savezna služba državne bezbednosti, čija su se ovlašćenja sve više smanjivala.
Pošto se brutalno razračunala sa ostacima predratnog buržoaskog režima u Jugoslaviji, pred tajnom službom je bio novi izazov– politička emigracija, koja posle liberalizacije i otvaranja granica postaje sve opasnija po Titov komunistički režim, a čije se delovanje prati još od pedesetih godina.

Sredinom šezdesetih Jugoslavija otvara granice i podstiče veliki broj nezaposlenih da trbuhom za kruhom odu na Zapad, a tajna policija započinje rat protiv političke emigracije kako gastarbajtere ne bi preobratila protiv socijalističke Jugoslavije.
Viđeniji udbaši uče jezike i obrazuju se, a na ambasadorska i konzularna mesta u zemljama sa jakom političkom emigracijom često se imenuju istaknuti udbaši kao što je Slobodan Krstić Uča u Minhenu, Milan Trešnjić u Štutgartu, Vladimir Rolović u Stokholmu.
-Prema procenama, u tom izvozu radne snage million ljudi je otišlo na Zapad i oni su za službu postali problem, iako se mahom radilo o ekonomskim emigrantima koje politika nije zanimala. Međutim, stari politički emigranti želeli su da pokvare te “zdrave jabuke”, serviraju im propaganda, organizuju se klubovi, što je sve zajedno iziskivalo odgovor Službe. Ona kreće u  akciju eliminacije političkih emigranata koji su se najviše isticali u neprijateljskoj propagandi, a pod plaštom obračuna s terorizmom. Međutim, u tom “lovu na veštice” često neselektivno ubija ljude koji su obični intelektualci koji su imali politički uticaj. Najviše su na udaru bili Hrvati proustaške ideologije, ali i oko 20-ak srpskih emigranata, iako se Srbi nisu bavili terorizmom – navodi Cvetković.

Masakr u Čikagu


Nemački list “Špigl” objavio je 1976. da je jugoslovenska državna bezbednost za deset godina na području Zapadne Nemačke izvršila oko stotinak ubistava, a nešto manje u Francuskoj, Engleskoj, Švedskoj, Americi.
Jedno od prvih i do danas nerazjašnjenih ubistava istaknutih članova srpske emigracije, koji su stradali zato što su imali drugačije mišljenje o državnom uređenju Jugoslavije, bila je likvidacija Ratka Obradovića, urednika časopisa “Iskra”, veoma čitanog među srpskom emigracijom. Obradović je ubijen u Minhenu 17.aprila 1967.godine. Na meti službe našli su se i Petar Lj.Valić, koji je tokom rata uređivao časopise “Vidovdan” i “Šumadija”, a pisao je pod pseudonimima “Pjer” i “Slobodan Nebojšić”. U emigraciji je uređivao list “Vaskrs Srbije”, zbog čega je i ubijen 13.maja 1976. u Briselu.
Dve godine ranije, 8.jula 1974. u svom stanu u Minhenu zadavljen je kravatom 82-ogodišnji Jakov Ljotić, brat Dimitrija Ljotića i vlasnik lista “Iskra”.

[Image: ivan-stojanovic-17-675x450.jpg]
MONSTRUOZNO UBISTVO Tajna policija likvidirala je Ivanku Milošević i Dragišu Kašikovića

Monstruozno ubistvo novinara Dragiše Kašikovića i njegove poćerke Ivanke Milošević(9) 19.juna 1977. u Čikagu zgrozilo je svetsku javnost. Devojčica je izbodena nožem više od 20 puta, a na Kašikoviću je izbrojano čak 58 uboda nožem. 
Monstruozno ubistvo novinara Dragiše Kašikovića i njegove devetogodišnje poćerke Ivanke Milošević 19.juna 1977. godine u Čikagu zgrozilo je svetsku javnost. Devojčica je izbodena nožem više od 20 puta, a na Kašikoviću je izbrojano čak 58 uboda nožem

-Izmasakrirani su i tako je na neki način poslata poruka ostalim emigrantima. Njihovo ubistvo je ostalo nerazjašnjeno, a počinioci nikada nisu uhvaćeni – kaže Cvetković.
Na listi nerasvetljenih slučajeva je i likvidacija Mihajla Naumovića, urednika lista “Sloboda”, koji je skončao tako što su debeovci 16.januara 1978. u Čikagu survali njegov auto s mosta u reku, a iste godine u autu je ubijen i Borislav Vasiljević, spiker srpskog radija u Geriju, SAD.
Osim ubistava, bilo je i slučajeva kindapovanja emigranata, koji su dovođeni da im se sudi u zemlji.
-Poznat je slučaj otmice Milete Perovića, predsednika Nove komunističke partije koja se oslanjala na ideologiju Informbiroa. Perović je kidnapovan 1977. u Italiji, pošto su ga navukli da dođe u Trst. Osuđen na smrt, pa na maksimalnu vremensku kaznu. Izašao je sa robije 1989. godine – podseća sagovornik Ekspresa.





Otmica Vlade Dapčevića
Drugi, tragičniji slučaj je otmica Vlade Dapčevića, mlađeg brata narodnog heroja Peke Dapčevića, koji je uz albanskog disidenta Adema Demaćija i ravnogorca Đuru Đurovića, imao najduži staž na robiji. Kidnapovan je u Bukureštu u saradnji rumunske i jugoslovenske tajne policije, a stradala su dvojica njegovih pratilaca i “nepotrebnih svedoka”, Aleksandar Opojević i Đoka Stojanović (1937-1975).  Zvanično je saopšteno da je Dapčević uhapšen prilikom pokušaja da pređe granicu.
-Dapčevićev advokat, Jovan Barović, pokušavao je da se nagodi sa sudom da puste disidenta koji je imao porodicu u Belgiji, gde je završio posle Golog otoka i disidenstva u Rusiji. Služba nije pristala, a Dapčević je osuđen na maksimalnu kaznu koju je izdržavao u Zabeli. Barovića je pratila tajna služba i u dokumentima se nalaze nalozi za njegovo neutralisanje jer “suviše mnogo zna, priča i kontaktira sa porodicama Dapčevića i ubijenih”. Na Savetu za zaštitu ustavnog poretka, čiji je predsednik bio Stane Dolanc, a koje je planiralo likvidacije emigranata, odlučeno je da Barović bude likvidiran 6.februara 1979. kada je kamion s peskom udario u njegov automobil na putu ka Pećincima, gde je krenuo na ročište.
Sudbina Dapčevićevih pratilaca dugo je bila misterija, iako su porodice godinama pokušavale da otkriju kako su skončali Stojanović i Opojević.
Ivan Stojanović, brat ubijenog Đoke Stojanovića, preživeo je agoniju ratujući sa tajnom službom duže od tri deceniju u želji da se otkriju ubice i izvedu pred lice pravde. Stojanović za Ekspres.net otkriva kako je njegov stariji brat spletom nesrećnih okolnosti postao nevina žrtva nemilosrdne službe bezbednosti.
– Đoka je nestao u avgustu 1975.godine, a “Politika” je u decembru objavila da je uhapšen Dapčević što mi je odmah izazvalo sumnju. Od snaje sam saznao da je brat upoznao Dapčevića nekoliko meseci pre tragičnog događaja u Briselu gde su obojica tada živeli. Sve je počelo kada je Vlado na jednom skupu, kojem je prisustvovao i jugoslovenski ambasador, počeo da laje i provocira: “Nećete vi još dugo, u kontaktu sam sa 20 generala, spremamo puč, sve ćemo da vas poskidamo”. Ambasador je odmah obavestio službu koja se uplašila pobune i odlučila da Dapčevića kidnapuje i natera da propeva. Kada je uhvaćen, ispričao je da je sve to izmislio, ali bilo je kasno – priča Stojanović kako je njegovog brata druženje sa disidentom koštalo života.

[Image: ivan-stojanovic-8.jpg]UDBA je bila zločinačka organizacija: Ivan Stojanović                                           Foto: Saša Džambić

Predsednik Okružnog suda u Zrenjaninu je pronalaženje tela mog brata i Aleksandra Opojevića proglasio državnom tajnom. Kada sam pitao sudiju po kom osnovu je to urađeno, rekao je da je to njegovo diskreciono pravo
Dapčević je planirao da sa porodicom otputuje u Bukurešt gde su živeli njegovi prijatelji, takođe emigranti, Đorđe Markušev i Opojević, bivši partizanski major obučavan u Sovjetskom savezu koji je posle rezolucije Informbiroa pobegao u Rumuniju.
Pošto mu se ćerka razbolela nekoliko dana pred put, Dapčević je pozvao Stojanovića da krene s njim u Bukurešt. U hotelu “Dorobanti” agenti tajne policije su kidnapovali Dapčevića, a Opojevića i Stojanovića, kao nezgodne svedoke, pretukli tupim predmetima.
Njihova tela likvidatori su u kesama bacili u kukuruzište blizu Zrenjanina, gde su ih pronašli seljaci, a posle policijske istrage zakopani su ispod staze zrenjaninskog groblja kao NN lica i slučaj je zaveden kao “strogo poverljiv”.
05-07-2016, 12:58 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 15,970
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#3

Quote:Kako su Arkan i Giška ušli u DB i likvidirali albanske i ustaške teroriste

29.06.2016. Autor:
Mirjana Mitrovic


[Image: argishka-710x510.jpg]
[*] 
Giška je bio veoma obrazovan, on je bio planer, određivao je ekipu i delio zaduženja. To se posebno videlo u akciji “Dunav” kada je likvidiran Đureković, gde je svaki član ekipe imao precizne zadatke. Arkan je umeo danima da sedi u zasedi, na krovu zgrade, akcije bi obično vršio kao vuk samotnjak
Jugoslovenska tajna policija prošla je krvav razvojni put od zloglasne i brutalne partizanske OZNE, preko suptilnije UDB-e, do moćne Službe državne bezbednosti (SDB) čije udarne pesnice osamdesetih godina postaju žestoki momci sa asfalta koji “bondovskim” antiterorističkim akcijama u inostranstvu izazivaju divljenje, poštovanje i zavist zapadnih tajnih službi i seju strah među jugo-emigracijom.
Posle Brionskog plenuma, kada je smenjena kompletna garnitura UDB-e na čelu sa Aleksandrom Rankovićem, usledio je duži period lutanja jugoslovenskih obaveštajnih službi, što su emigrantske ustaške i šiptarske terorističke grupe na Zapadu iskoristile da se učvrste i postanu ozbiljan faktor u narušavanju ustavnog poretka SFRJ.
U analizi koju je napravio Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove 1986. godine sabrane su sve najznačajnije terorističke akcije pripadnika emigracije od 1945.do 1986. na teritoriji Jugoslavije. Izvedene su 1423 operacije i ubijeno na desetine jugoslovenskih milicionera, diplomata, građana, uništeno desetine objekata, vozila, paljeno žito, škole, minirane pruge postavljane bombe u bioskope i restorane.

[Image: ubice-rolovica.jpg]
UBICE AMBASADORA ROLOVIĆA: Barešić i Brajković prilikom hapšenja u Švedskoj

Da je služba zrela za promene nagovestilo je ubistvo ambasadora Vladimira Rolovića 1971. u Stokholmu. U likvidaciji su učestvovali ustaški teroristi Miro Barešić, Anđelko Brajković i Ante Stojanov iz „Hrvatskog narodnog otpora“
Početak sedamdesetih predstavlja prekretnicu u organizaciji i delovanju jugoslovenske tajne službe koja je od svog osnivanja u sukobu sa kontrarevolucijom i čiji je zadatak da zaštiti ustavni poredak od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, kojih je, zahvaljujući neraščišćenim računima iz Drugog svetskog rata, bilo na pretek.
Da je služba zrela za promene nagovestilo je ubistvo ambasadora Vladimira Rolovića 7.aprila 1971.godine u Stokholmu. U likvidaciji su učestvovali ustaški teroristi Miro Barešić, Anđelko Brajković i Ante Stojanov iz „Hrvatskog narodnog otpora“, na čijem čelu je bio Maks Luburić.
Potvrda o neophodnosti reorganizacije došla je definitivno nakon 20.juna 1972. godine kada je u Jugoslaviju upala teroristička grupa “Raduš” sastavljena od 19 terorista pridošlih iz Australije, Nemačke i Austrije, koji su ubili ukupno 13 i ranili 15 jugoslovenskih građana.
Ubistvo Rolovića i upad terorista bili su signali da su u službi nephodne korenite promene, priseća se za Ekspres.net Božidar Spasić, bivši operativac Službe državne bezbednosti, za koju je radio od 1979. do 1992.godine.

[Image: sdz3731-300x450.jpg]
[*]TERORISTIČKE AKCIJE JUGOSLOVENSKE EMIGRACIJE
[*]
-Zasedao je Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka, čiji je predsednik bio Vladimir Bakarić, koji je referisao Titu o trenutnoj bezbednosnoj situaciji. Tito ga je prekinuo i pitao: „Vlado, kak, vam se to dogodilo da vam, bogati, upadne ta ustaška grupa u zemlju. Budite malo radikalniji tamo u inostranstvu odakle dolaze teroristi“ – ove reči su predstavljale signal za ofanzivnu akciju „Razarač“ kojoj su bile podređene sve službe unutar Jugoslavije i čiji je zadatak bio da se onemogući i spreči bilo kakva mogućnost da teroristi deluju na prostoru Jugoslavije.
Rukovodstvo dobija zadatak da na svakom koraku vrši odabir obrazovanog kadra – pravnika, politikologa, inženjera, ekonomista – koji će raditi u službi. Po tom principu je u SDB 1979.godine primljen je i naš sagovornik.
– Kao diplomirani pravnik bio sam zaposlen u Institutu za međunarodni radnički pokret i slučajno sam upoznao Anđelka Maslića, koji je tada obavljao dužnost pomoćnika tadašnjeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove generala Franje Herljevića. Čovek koji je imao bilo kakav gaf ili propust, ne samo lični, već i u familiji, nije prolazio proveru i nikada nije pozvan da se obavesti zašto nije primljen na rad u SDB – objašnjava Spasić i navodi da je period od kraja sedamdesetih do raspada Jugoslavije najuspešniji u radu tajne policije, koja je uspostavila svetske standarde u svom delovanju.
Standarde koji se, kako kaže, tek sada primenjuju u nekim od najvećih obaveštajnih sistema u svetu.

“Goran” je mrtav, aktiviraj plan!

Tajna policija bila je pred velikim ispitom maja 1980. godine kada je preminuo Josip Broz Tito. Spasić za Ekspres prvi put otkriva da je služba tada sprovela veliku akciju “Jedinstvo” čiji se plan nalazio u koverti na kojoj je pisalo “Otvoriti u slučaju smrti Gorana”, a koju je strogo čuvao savezni sekretar partije.
[url=http://www.ekspres.net/drustvo/krvava-istorija-tajne-policije-1-deo-kako-su-leka-i-krcun-u-titovo-ime-stitili-narod-od-neprijatelja][/url]
Doživotni predsednik SFRJ je tokom lečenja u bolnicama u Kranju i Ljubljani pa sve do smrti imao kodno ime na nivou obaveštajnih službi i uopšte bezbednosnog sistema tadašnje Jugoslavije.
-Svaka depeša ili dopis o tome da neko spominje Tita, govori u neprijateljskom kontekstu o Titu, njegovoj bolesti i zbivanjima posle njegove smrti bilo je kodovano pseudonimom „Goran“. Kada je Broz umro, u Beograd je stigla depeša sa rečenicom: „Umro je Goran“. Koverat je otvoren i aktivirani su svi planovi za zaštitu zemlje u vreme dovoženju tela „Gorana“ u Beograd, sahrane i svih drugih mera kontrole, otvaranja posebnih punktova, naloga obaveštajnoj mreži da poveća pažnju do maksimuma u vezi eventualnih terorističkih napada ili unutrašnjeg neprijatelja koji bi izazvao nerede tih dana.

[Image: tito-sahrana.jpg]
AKCIJA “JEDINSTVO” Tajna služba je imala poseban zadatak tokom Titove sahrane

Kada je Broz umro, u Beograd je stigla depeša sa rečenicom: „Umro je Goran“ što je bilo Titovo kodno ime za Državnu službu bezbednosti. Koverat je otvoren i aktivirani su svi planovi za zaštitu zemlje
Posle Titove smrti u Drugoj upravi SDB-a, zaduženoj za emigraciju, došlo je do potpune reorganizacije. U tajnim prostorijama Instituta bezbednosti na Banjici napravljena je najsavremenija štamparija. Laboratorijama su dati nalozi da prilagođavaju razna oružja za efikasniji pristup teroristima, pa se prave eksplozivne naprave u kutijama za cigarete, konzervama koka kole, penkalama, a u ampulama za injekcije pakuje sastojak čijim bi se gaženjem u nekoj prostoriji stvorio nepodnošljiv smrad.
Spasić se priseća kako je tajna policija ućutkala Matu Meštrovića, sina čuvenog vajara Ivana Meštrovića, koji je živeo u Njujorku, u mestu Seadli River, i bio predsednik Izvršnog odbora Hrvatskog narodnog vijeća (HNV), krovne organizacije koja je okupljala hrvatsku emigraciju.
– Ova organizacija ustaških terorista imala je nameru da se uz pomoć Zapada predstavi kao vlada u egzilu. Otišli smo u Njujork, snimili smo njegovu kuću iz desetak uglova i onda smo u laboratoriji na fotografijama parkirane fordove zamenili automobilima marke Yugo. Ispalo je kako Meštrović napada Jugoslaviju, a on i njegova porodica voze jugiće. Odštampali smo ustaški list koji do tada nije postojao i poslali ga na hiljade adresa ustaških emigranata. Meštrović se više nije oglašavao protiv SFRJ, shvatio je da mu se tajna policija mnogo približila i smirio se određeno vreme – seća se Spasić.
Služba je uvidela da joj u obračunu sa teroristima nedostaju operativci koji bi mogli da se izbore sa ekstremistima i da umesto profesora univerziteta, doktora, mora da angažuje ljude sa one strane zakona.
[*]
[Image: sdz3706-675x450.jpg]JUGOSLOVENSKA TAJNA SLUŽBA USPOSTAVILA JE SVETSKE STANDARDE Boža Spasić, bivši obaveštajac   FOTO: Saša Džambić
[*]
Giška je bio veoma obrazovan, on je bio planer, imao je glavnu reč, određivao je ekipu i delio zaduženja. To se posebno videlo u akciji “Dunav” kada je likvidiran Đureković, gde je svaki član ekipe imao precizne zadatke. Arkan je umeo danima da sedi u zasedi, na krovu zgrade, akcije bi obično vršio kao vuk samotnjak
-Teroristi se nisu kretali po fakultetima, institutima i redakcijama već po bordelima, kafanama, budžacima, a tamo su mogli da im priđu samo oni koji su dobro poznavali taj andergraund ambijent. Zato se služba obraćala za pomoć kriminalnom miljeu – objašnjava bivši debeovac kako su saradnici službe postali vodeći jugoslovenski kriminalci koji su “uživali veliki ugled“  u Evropi.
Organizacija i učešće u izvođenju najvećih pljački po Evropi, hrabrost i lojalnost prema otadžbini, plus netraženje kontra usluge – preporučilo je žestoke momke poput Đorđa Boškovića Giške i Željka Ražnatovića Arkana za glavne perjanice jugoslovenske tajne policije.
– Ljudi iz podzemlja su najčešće dolazili u kontakt sa službom preko kriminalističkih inspektora. Neretko bi sami pripadnici podzemlja preko veza poslali poruku da su u Minhenu, Štutgartu ili bilo kom gradu u Evropi, da u toj i toj kafani visi slika Pavelića ili se okupljaju ljudi koji pričaju o eksplozivu ili im traže da im nabave pištolj ili neko drugo oružije. Služba nije mogla da odbije takvu ponudu jer je to bila najlakša metoda obračuna sa teroristima i njihovim pomagačima.

Giška strateg, Arkan samotnjak

U „prljavim poslovima” DB-a upornošću, hrabrošću i dovitljivošću naročito su se isticali Giška i Arkan, koji su početkom osamdesetih sa nekolicinom momaka sa vrelog asfalta iz Zagreba i Sarajeva bili na “prvoj liniji fronta”.
Giška je bio veoma obrazovan, on je bio planer, imao je glavnu reč, određivao je ekipu i delio zaduženja. To se posebno videlo u akciji “Dunav” kada je likvidiran Stjepan Đureković, gde je svaki član ekipe imao precizne zadatke do poslednjeg momenta, odnosno povratka u zemlju. Arkan je umeo danima da sedi u zasedi, na krovu neke zgrade, a akcije bi obično vršio kao vuk samotnjak, ali je uvek imao pomagača koji bi ga sklonio u bazu dok se mirno ne vrati u Beograd.

[Image: zeljko_raznatovic-297x450.jpg]
VOLEO DA SE HVALI AKCIJAMA ZA DB Željko Ražnatović

Arkan mu je prišao na ulici u večernjim satima, ispalio u njega nekoliko metaka i odšetao do sledećeg skvera gde ga je čekao pomagač. Samo je promenio jaknu i vratio se kao slučajni prolaznik na mesto zločina gde je policija već stigla. Kasnije nam je prepričao detalje uviđaja…
Naš sagovornik se priseća akcije početkom osamdesetih u Briselu, kada je likvidiran jedan šiptarski terorista koji je imao razgranatu mrežu terorista po Kosovu, koji su iz zasede ubijali jugoslovenske milicionere i graničare.
Arkan mu je prišao na ulici u večernjim satima, ispalio u njega nekoliko metaka i odšetao do sledećeg skvera gde ga je čekao pomagač. Samo je promenio jaknu i vratio se kao slučajni prolaznik na mesto zločina gde je policija već stigla. Kasnije nam je prepričao detalje uviđaja.
Spasić prepričava i Arkanovu filmsku akciju u Švajcarskoj gde je smaknuo ustaškog teroristu koji je radio noću na recepciji jednog motela.
-Arkan je izabrao ponoć, ušao je u motel i ustrelio emigranta kojem je u ustima ostala šljiva koju je zagrizao. Kad su ga u Švajcarskoj uhapsili zbog neke pljačke, podzemlje iz Beograda je organizovalo njegovo bekstvo. Kad je uspeo da preskoči zid zatvora, prvo je otišao do telefona i javio da stiže u Beograd za 24 sata. Nismo mu verovali, ali bio je tačan.

Slučaj Đureković i nemačka tajna služba

Domaću javnost je posebno intrigiralo ubistvo Stjepana Đurekovića (57), bivšeg direktora zagrebačke “INA”-e, koji je pod optužbom da je pokrao veliku količine nafte za ustaške emigrante prebegao u Nemačku gde je bio urednik izdavačke kuće “Das kroatiše bus”. Ubijen je 29. jula 1983. godine u podrumu štamparije u Volfrathauzenu u okolini Minhena, gde se upravo sada vodi sudski proces protiv dvojice bivših hrvatskih udbaša, Josipa Perkovića i Zdravka Mustaća, optuženih da su bili nalogodavci likvidacije Đurekovića.

[Image: djurekovic-623x450.png]KONTROVERZNA AKCIJA “DUNAV” Likvidacija Stjepana Đurekovića 1983.godine u okolini Minhena

Likvidaciju ustaškog emigranta Đurekovića izveli su Giška, Arkan, Ranko Rubežić, Dragan Malešević Tapi i Dragan Joksić Joksa, a nemačka služba na suđenju koje traje pokušava da prikrije svoju mračnu ulogu 
Kao svedok na ovom suđenju dva puta se pojavljivao i Boža Spasić, koji je u svojoj knjizi “Lasica koja govori” objavio da su u akciji “Dunav”, kako je nazvana likvidacija Đurekovića, izveli Giška, Arkan, Ranko Rubežić, Dragan Malešević Tapi i Dragan Joksić Joksa.
Spasić navodi da u obaveštajnoj praksi ranije nije bio poznat slučaj da jedna zemlja, u ovom slučaju Hrvatska, preda svoje agente drugoj zemlji.
– Posle izručenja Perkovića i Mustaća Nemci su mislili da imaju “kapitalca u rukama”  koji će najzad razjasniti ubistva oko 50 ustaških terorista u poslednjih 50 godina. Pripremali su se žestoko, čak su održali i prethodno suđenje našem saradniku Krunoslavu Pratesu koji je navodno dao ključ od garaže Perkoviću, a ovaj prosledio ubicama. Tu se videlo koliko su nemački veštaci neobavešteni i nespremni za ovakve stvari. Možete zamisliti da za jednu izdrndanu nemačku garažu treba ključ da bi je otvorili takvi asovi kakvi su bili Arkan i Giška. Pa, da smo im naredili, oni bi digli pola tog sela u vazduh, a ne da otključavaju jednu garažu – priča sagovornik Ekspresa.
Spasić ukazuje na još dve “nebulozne tvrdnje” nemačkog suda.
– Na suđenju su konstatovali da su ova dvojica otključali garažu i sačekali da dođe Đureković. Pa, ni lopov početnik ne ulazi u nečiji stan da čeka gazdu, a kamoli ovi profesionalci. Zamislite da uđu u garažu i sebe smeste bukvalno u zamku. Takođe, po njihovoj rekonstrukciji, Đureković je otključao garažu svojim ključem i, pošto je žurio na neki sastanak sa prostitutkom, ključ je ostavio u vratima. Naši osmatrači su ušli za njim, a posle zavšetka akcije izašli su iz garaže i zaključali je ključem koji je Đureković ostavio u vratima. Prema toj priči, naši su na kraju imali dva ključa, a Nemci su dovodili eksperte da istražuju bravu jer nemaju pojma ko je otvorio garažu i gde je ključ – navodi Spasić detalje kontroverzne operacije u kojoj se, kako tvrdi, prikriva učešće nemačke obaveštajne službe.

[Image: sdz3729-300x450.jpg]
POZIV Spasić je dva puta svedočio u procesu koji se vodi zbog ubistva Đurekovića

– Kada je Angela Merkel dozvolila da se otvori dosije, saznali smo da je Đureković sedam godina pre bekstva u Nemačku, još kao direktor INA-e, bio zavrbovan od nemačke tajne policije (BND) i iscrpno joj dostavljao podatke o našim vojnim i policijskim kapacitetima i o unutrašnjim prilikama u duštvu. U isto vreme su nemačke službe nama preko saradnika svakodnevno slale informacije šta radi Đureković i kakve su mu namere. On nam je kao prioritet nametnut od nemačke službe. Kada budu otvorene njihove arhive videće se da je njima Đureković postao nepotreban i skup i da je trebalo ratosiljati ga se, a oni su želeli da to učine naše službe. Za ukupno tri-četiri sata suđenja niko me nije ništa pitao o ubistvu Đurekovića. Njih to ni ne zanima. Oni ovo suđenje žele da pretvore u suđenju komunističkim službama i državama- smatra Spasić.
05-07-2016, 01:05 AM
Reply