Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ГЕНЕРАЛ ДИМИТРИЈЕВЌ: МИЛОШЕВИЌ ОД МЕНЕ БАРАШЕ ДА ГО УАПСАМ ЃУКАНОВИЌ
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,884
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#1

Quote: General Aleksandar Dimitrijević: Nikad se nisam bavio politikom niti sarađivao sa kriminalcima

Perišić i ja rekli smo predsedniku Đukanoviću da dok smo na funkcijama, Crna Gora neće imati ni jedan problem sa Vojskom Jugoslavije. Tako je i bilo. Naravno, postojali su neki problemi, ali smo ih u hodu rešavali. Probleme bezbednosne prirode sam ja uspevao da rešim sa tadašnjim šefom SDB, odnosno ministrom unutrašnjih poslova Crne Gore, pokojnim Vukašinom Marašem, kaže za Pobjedu general Aleksandar Dimitrijević

Razgovarao Goran Popović

[Image: General-Aleksandar-Dimitrijevic-g.jpg]

General Aleksandar Dimitrijevic g General Aleksandar Dimitrijević: Nikad se nisam bavio politikom niti sarađivao sa kriminalcima

BEOGRAD – Najkraći i najprecizniji uvod za ovaj razgovor sa generalom Aleksandrom Dimitrijevićem, bivšim dugogodišnjim šefom KOS-a, glasio bi – ovo je autentično svjedočenje o nekim važnim, prelomnim, opasnim i dramatičnim trenucima iz naše novije istorije. Vrijednost ovog svjedočenja je i u tome što je nekoliko puta tokom našeg razgovora general Dimitrijević rekao – za Pobjedu ovo sada prvi put govorim javno.

Nabrajati u uvodu akcente iz obimnog, višesatnog razgovora bio bi težak zadatak. Zato je najbolje odmah početi i to s kraja…

POBJEDA: Bili ste šef KOS-a od 1993. godine, dok vas Milošević nije smijenio dan uoči početka bombardovanja…

DIMITRIJEVIĆ: Praktično od kraja 1992. godine, pa do tog dana – 23. marta 1999. godine…

POBJEDA: I onda iznenada - smjena…

DIMITRIJEVIĆ: Moja smena nije došla s neba. Na taj finalni razgovor sa Miloševićem otišao sam potpuno miran. Pre toga sam već bio razdužio svu dokumentaciju, opremu… Zašto? Zato što sam dva meseca ranije bio upoznat šta mi se sprema. Bilo je samo pitanje dana kada će doći do realizacije. Znate, nalaziti se na čelu takve službe, a ne znati da će vas smeniti, bila bi bruka. Tim pre što je samo par meseci ranije sa mesta načelnika Generalštaba VJ smenjen general Momčilo Perišić.

POBJEDA: Šta je bio neposredni povod da vas Milošević smijeni?

DIMITRIJEVIĆ: Razlog je bilo neslaganje oko načina rešavanja problema Kosova. Naime, nekoliko nas u Generalštabu – zajedno sa generalom Perišićem, zalagali smo se da se problem Kosova, umesto silom, rešava političkim sredstvima. Milošević i ljudi oko njega, međutim, imali su drugačije mišljenje. Tih meseci sam na sastancima vojnog i političkog rukovodstva države veoma često upozoravao da je primena sile u obračunu sa teroristima često neprimerena i da bi sve to lako moglo dovesti do vojne intervencije NATO-a na SRJ.

POBJEDA: Kad ste saznali da Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji prijeti bombardovanje?

DIMITRIJEVIĆ: Negde jula 1998. godine, na jednom sastanku kod Miloševića, pred tridesetak prisutnih sam rekao da moja služba raspolaže ozbiljnim podacima da će, u trenutku kada situacija na Kosovu bude proglašena humanitarnom katastrofom, uslediti bombardovanje. Na kraju se to i dogodilo, pa smo pod izgovorom sprečavanja humanitarne katastrofe, mi doživeli sopstvenu humanitarnu katastrofu.

POBJEDA: Šta se tačno dešavalo tog 23. marta 1999. godine?

DIMITRIJEVIĆ: Pre našeg susreta 23. marta, Milošević je nekoliko dana razgovarao sa tadašnjim zamenikom američke državne sekretarke Medlin Olbrajt, Ričardom Holbrukom. Kada je Holbruk, nakon poslednjeg sastanka, oko trinaest časova krenuo na aerodrom spremajući se da napusti Jugoslaviju, Milošević lično me pozvao telefonom.

„Šta radiš?“ – pitao je. „Ajde, sedi u kola i dođi do mene“.

Otišao sam u Dvor, gde je Miloševic imao svoje radne prostorije.

„Sedi“, kaže, „hoćemo li da popijemo kafu? Šta ima novo?“

Rekao sam mu kako, po mojim informacijama, NATO bombardovanje samo što nije počelo, upozoravao ga da su, u tom smislu, sve pripreme vec završene, da se čeka znak za početak i da možda više i nema vremena da se sve zaustavi…

Sugerisao sam mu, ipak, da telefonom odmah pozove gospođu Olbrajt i da pokuša da tu stvar nekako reši.

„Ma šta ja imam nju da zovem i šta s njom da razgovaram?!“ – odmahnuo je rukom.

POBJEDA: Kako ste vi reagovali?

DIMITRIJEVIĆ: Rekao sam mu da mislim da je to pogrešno, da će nam NATO uništiti zemlju, da će narod izginuti i da će, u konačnom, on biti kriv za sve…

„Zbog toga biste, gospodine predsedniče, mogli da završite u Hagu“ – rekao sam mu bez uvijanja.

POBJEDA: A kako je on reagovao?

DIMITRIJEVIĆ: Milošević je bio čovek koji je umeo da sluša, ali vi nikada na njegovom licu niste mogli da pročitate šta misli o tome što čuje. Mirno je saslušao to što sam mu rekao… Nastala je „dramska pauza“.

„Dobro, nije to baš tako“ – rekao je. „Ako i budu bombardovali, možda će dva-tri dana gađati neke kasarne…

„Predsedniče“ – prekinuo sam ga – pa, te kasarne su naše kasarne! U njima se nalaze naši ljudi, ne možete tako… Pored toga, kada operacija bude pokrenuta – pošto je to takav sistem – i kad bi se donela odluka da se bombardovanje prekine, potrebno je najmanje dvadeset dana da bi se zaustavila“.

POBJEDA: Šta je na to rekao Milošević?


DIMITRIJEVIĆ: „Nisam te zbog toga pozvao“ – rekao mi je. „Nego, već evo sedam godina si na tom mestu i to nije nimalo lak posao, traži velika odricanja… Mislim da je vreme da se malo odmoriš“.

Ponovio sam mu šta se sprema, sve se, kao čudeći njegovoj ideji o mom odmoru.

„Ma ne, ne…“ – nastavio je. „Nisam mislio bukvalno. Mislio sam da bi mogao da odeš na neku drugu funkciju, da malo odmoriš… Mlad si, znaš jezike… A da odeš na neku diplomatsku funkciju, kao ambasador pa, kad sve ovo prođe, da se vratiš?“

[Image: General-Aleksandar-Dimitrijevic-gg-300x168.jpg]
General Aleksandar Dimitrijevic


POBJEDA: Nijeste prihvatili?

DIMITRIJEVIĆ: Naravno, odbio sam i predložio mu da me penzioniše.

„Ne, to ne dolazi u obzir!“, brecnuo se.

„Nemojte da mučite ni sebe ni mene“ – rekao sam mu mirno. „Nedostaje mi 43 dana da bih imao pun penzijski staž, mogu da pođem na odmor, jer ga deset godina nisam koristio, i da posle toga lepo odem u penziju“.

Opet je nastala neka neugodna ćutnja koju sam prekinuo rekavši da mu garantujem da od mene niko neće saznati ništa od toga šta se u međuvremenu dešavalo.

„Usput“, dodao sam, „molim Vas da ove Vaše „klimoglavce“, umirite i naredite im da mi ne prave probleme. U suprotnom, biću prinuđen da se branim. A u odbrani su, kao što znate, dozvoljena sva sredstva…

POBJEDA: Kako se to završilo?

DIMITRIJEVIĆ: Pogledao me je, pružio ruku i rekao – OK! Tipično za Miloševića. Ispratio me do vrata…

„Koga ćete postaviti na moje mesto?“ – pitao sam ga izlazeći.

Tada sam prvi, poslednji i jedini put video Miloševića koji je oborio pogled. Uvek bi vas gledao u oči.

„Još uvek nisam odlučio“ – rekao je.

Hteo sam još nešto da kažem, ali sam ipak odustao…

POBJEDA: Šta se dalje dešavalo?

DIMITRIJEVIĆ: Sutradan me pozvao tadašnji ministar odbrane, pokojni Pavle Bulatović, koji je iz medija saznao da sam smenjen. Nije ni znao za ovaj moj razgovor sa Miloševićem. Bulatović je bio u šoku. Ali, imao sam utisak da mu je laknulo kada sam mu rekao da sam već sve bio rešio sa Miloševićem.

Usledio je pritisak iz kabineta načelnika Generalštaba, iz Miloševićevog kabineta da mi se hitno uruči rešenje o penzionisanju, da mi se čak otkupe ona 43 dana penzijskog staža koja su mi nedostajala. Ni toliko nisu mogli da čekaju.

POBJEDA: I onda?

DIMITRIJEVIĆ: Dobivši rešenje, praktično sam izbačen na ulicu u 51. godini života. Moram da priznam da sam u tom momentu bio malo i uplašen.

POBJEDA: Zašto ste bili uplašeni?

DIMITRIJEVIĆ: Pre toga sam imao neke ozbiljne sukobe – naravno, profesionalne, ne lične – sa tadašnjim šefom Službe državne bezbednosti Srbije Radomirom Markovićem. Sukobili smo se pošto je moja služba početkom 1999. godine otkrila da oni prisluškuju celu komandu Prištinskog korpusa. O tome sam upoznao Miloševića i upozorio ga da razmisli gde će ti snimci završiti, pošto je on sa Šainovićem, Pavkovićem i ostalima na KiM razgovarao gotovo isključivo vojnom linijom.

[Image: General-Aleksandar-Dimitrijevic-t-t-300x168.jpg]
General Aleksandar Dimitrijević:

DIMITRIJEVIĆ: Ne samo to. Reći ću vam nešto o čemu ranije nisam javno govorio. Ozbiljan sukob smo imali kada je general Perišić smenjen sa mesta načelnika Generalštaba VJ. To je bilo negde krajem novembra 1998. godine na sednici Vrhovnog saveta odbrane. Perišić se, inače, zalagao za političko rešavanje problema Kosova, protivio se angažovanju vojske mimo Generalštaba, što se povremeno dešavalo, jer su neka naređenja na KiM išla direktno iz kabineta Miloševića, a ne preko Generalštaba, što bi bio regularan put.

POBJEDA: Gdje je održana ta sjednica?

DIMITRIJEVIĆ: U Beogradu, u večenjim časovima. Perišić na tu sednicu nije bio pozvan iako je, po funkciji, trebalo da bude. Negde oko 22 sata, Milošević je pozvao Perišića telefonom.

„Momo, ti više nisi načelnik Generalštaba!“

Koliko znam, jedini koji se suprotstavljao tom rešenju, i to vrlo ozbiljno, bio je Milo Đukanović, tadašnji predsednik Crne Gore.

POBJEDA: Zašto je Đukanović bio protiv Perišićeve smjene?

DIMITRIJEVIĆ: Možda i zbog toga što smo prethodno u više navrata, i Perišić i ja rekli predsedniku Đukanoviću da dok smo na svojim funkcijama, Crna Gora neće imati ni jedan problem sa Vojskom Jugoslavije. Tako je i bilo. Naravno, postojali su neki problemi, ali smo ih u hodu rešavali. Probleme bezbednosne prirode sam ja uspevao da rešim sa tadašnjim šefom SDB, odnosno ministrom unutrašnjih poslova Crne Gore, pokojnim Vukašinom Marašem.

POBJEDA: I šta se dešava poslije sjednice?

DIMITRIJEVIĆ: Perišić je tada bukvalno bio van sebe. Pozvao me je MUP-ovom linijom, koja je, kao, bila zaštićena.

„Jesi li čuo da više nisam načelnik Generalštaba?“ – pitao je.

„Ma, ne pričaj gluposti! – rekao sam.

„Jeste, jeste… – nastavljao je. „Upravo me je zvao Milošević i rekao da je sve gotovo!“

„Daj, bre, Momo“, kažem, „pusti te gluposti! Idi spavaj pa ćemo sutra da pričamo“.

„Spremaj se“ – nije se zaustavljao Perišić. „Javiću kabinetu da hitno zakaže sednicu kolegijuma.“

Savetovao sam mu da je ne saziva, jer bi to moglo da izazove dodatne komplikacije.

„Nisam siguran da neko noćas neće „pokrivati“ sve nas“, rekao sam na kraju.

Ipak sam uspeo da ga ubedim.

POBJEDA: Ne razumijem, gdje je tu sukob sa Radetom Markovićem?

DIMITRIJEVIĆ: Čućete. Desetak dana posle toga održan je nekakav operativni sastanak. Prethodno mi je već jedan od pomoćnika Radeta Markovića rekao kako sam dobro učinio što sam Perišića te noći odvratio od namere da u ponoć održimo kolegijum. Kasnije sam od ljudi iz SDB saznao da je te noći sve već bilo na Operativnom centru SDB, da je već bila podignuta specijalna jedinica i da ni jedan od nas, verovatno, ne bi stigao do Generalštaba na tu sednicu. Bilo je to lično Miloševićevo naređenje jer mu je neko dao procenu da će Perišić zbog toga što je smenjen podići vojsku i sa generalima izvršiti vojni udar.

Sada možete da razumete zašto sam bio pomalo uplašen. Tih dana ste lako mogli izgubiti glavu na ulici, da vas ne podsećam na neke slučajeve. Ali to je valjda cena ovog posla…

POBJEDA: Iako ste bili na vrlo istaknutom mjestu u Vojsci Jugoslavije i to u vrlo turbulentno vrijeme ratova u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu, nema vas nigdje u haškim istragama, niti optužnicama. Kako je to moguće?

DIMITRIJEVIĆ: Mislim da je odgovor vrlo jednostavan. Naime, gde god sam mogao da odlučujem, nije se dogodilo ništa što bi moglo biti predmet interesovanja Tribunala u Hagu. Uostalom, ni jedan čovek iz organa bezbednosti kojima sam rukovodio nije otišao u Hag.

POBJEDA: Možete li to konkretnije objasniti?

DIMITRIJEVIC: Uvek sam insistirao da moji ljudi izbegavaju bilo kakve kontakte sa kriminalcima. Ako bih pak nekoga našao u toj vrsti prestupa, odmah bi bio izbačen iz službe. Stalno sam upozoravao moje potčinjene da, koliko mogu, utiču na svoje komandante da ne povlače poteze koji nisu u skladu sa onim kako bi vojska morala da postupa. Na to sam stalno upozoravao i na sednicama kolegijuma Generalštaba koje su fono snimane. Svi ti materijali i snimci su posle demokratskih promena 2000. godine predati Hagu. I tada je bilo onih koji su pokojnom premijeru Đinđiću u torbama donosili razna dokumenta, koja bi kasnije pokupila Karla del Ponte. Neki od njih su možda računali da će im to pomoći da budu pošteđeni. Na njihovu žalost, nije im to pošlo za rukom.

POBJEDA: Ipak ste se pojavili u Hagu. Bar virtuelno….

DIMITRIJEVIĆ: Ovde su krenuli da dolaze haški operativci. Jedan od njih me je pozvao telefonom i sa njim sam otišao na razgovor. Sa svima njima sam pio kafu i razgovarao isključivo u beogradskom hotelu „Moskva“. I, naravno – samo javno. Razgovarao sam sa njih desetak i svi su insistirali da u Hagu budem svedok u procesu protiv Miloševića.

POBJEDA: Nijeste prihvatili?

DIMITRIJEVIĆ: „Pitajte me šta god hoćete. Možemo neformalno da razgovaramo o čemu god hoćete, ali da svedočim protiv Miloševića, to ne dolazi u obzir.“ Govorili su da su preslušali snimke, da sam upozoravao na greške… „Tako je“, rekao sam im. „Upozoravao sam kada je bilo potrebno, a vi od mene tražite da na to isto upozoravam i sada… To nema smisla“.

POBJEDA: Onda je stigao i Džefri Najs…

DIMITRIJEVIĆ: Da, došao Džefri Najs. Pozvali su me zvanično preko naše Kancelarije za saradnju da, ipak, dođem u njihove prostorije, ovde u Beogradu. Došao sam i odjednom video da neki ljudi počinju da montiraju kamere, stalke, mikrofone… Pitao sam Najsa šta se događa. „Ništa“, kaže, „snimićemo Vašu izjavu“.

„Pozvali ste me na kafu“, rekao sam. „Dakle, ili pijemo tu kafu ili idem napolje. Ne dolazi u obzir nikakvo snimanje, a nemam ni pisanu odluku naše Vlade da sam oslobođen obaveze čuvanja državne i vojne tajne“.

Najs je izleteo napolje, pozivao ove naše iz Kancelarije za saradnju sa Hagom… Uglavnom, na kraju smo se rastali uz pretnju.

„U redu“, rekli su mi. „Mi ćemo proceniti i, možda, protiv vas podići optužnicu!“

„Odlično!“ Okrenuo sam se ka Najsu. „Ako imate zbog čega, sutra je podignite! Sa vama više ni uz kafu neću da razgovaram.“ Tako sam sa njima prekinuo svaki kontakt, a optužnica protiv mene, naravno, nikada nije podignuta. Bio je to blef, pretnja praznom puškom što su, prema mojim saznanjima, primenjivali i prema nekim drugim licima. Možda su neki i popustili.

POBJEDA: Ali ipak ste, na kraju, svjedočili…

DIMITRIJEVIĆ: Posle tog „rastanka“ sa Najsom više me nisu kontaktirali. Onda se negde 2008. godine pojavio zahtev Haškog suda da budem svedok u predmetu Milutinovića, Šainovića, Ojdanića, Pavkovića…

POBJEDA: Opet za Kosovo, a ne za Bosnu…

DIMITRIJEVIĆ: Tako je, isključivo za Kosovo. Za Bosnu ništa. Ne postoji ni jedan dokument koji bi me na bilo koji način povezao sa ratom u Bosni.

POBJEDA: Kako ste odgovorili na taj novi poziv?

DIMITRIJEVIĆ: Prethodno sam imao vrlo tešku operaciju na srcu pa sam im zahvalio na pozivu i rekao da nisam u stanju iz zdravstvenih razloga da se izlažem bilo kakvoj stresnoj situaciji. Ipak, kako je Sudsko veće insistiralo da se pojavim, svedočio sam ne kao svedok Tužilaštva, niti svedok odbrane, već kao svedok Suda. Sudijama je verovatno bilo čudno što se u svim dokumentima, zapisnicima sa sastanaka državnog i vojnog vrha, pojavljuje moje ime, moja upozorenja, moji predlozi, a niko iz Tužilaštva ili odbrane me ne poziva za svedoka.

Otišao sam u Meljine na rehabilitaciju i, kada sam se vratio u Beograd, na insistiranje Haškog suda, odlučeno je da, uvažavajući moje zdravstveno stanje, ne idem u Hag, nego da svedočim linkom iz Beograda. Dva dana sam svedočio i to bi bilo celo moje iskustvo sa Tribunalom.

POBJEDA: Nakon višegodišnje penzije, vraćate se u službu 2005. godine kao pomoćnik ministra odbrane SCG za obaveštajno bezbednosne poslove. Zašto?

DIMITRIJEVIĆ: Moj dolazak na tu funkciju u Ministarstvo odbrane bio je, mislim, iniciran pre svega iz Crne Gore. Pozvan sam u kabinet tadašnjeg predsednika državne zajednice Svetozara Marovića, gde mi je to saopšteno. Imao sam utisak da se tražio nekakav balans: dakle, da u Ministarstvu odbrane ipak bude neko ko bi na neki način mogao da te službe drži pod kontrolom.

POBJEDA: Zašto bi Crna Gora bila zainteresovana za vaš povratak?

DIMITRIJEVIĆ: Kao da je tih godina u Crnoj Gori ponovo počeo da se vraća strah da bi se vojska mogla zloupotrebiti. Tim pre što se najavljivao referendum o nezavisnosti. To se nekako osećalo u vazduhu. Posle sam otišao na razgovor i kod premijera Đukanovića. Predlog sam prihvatio kao privremeno rešenje – pola godine, godinu najviše – ali pod uslovom da prethodno razgovaram sa Borisom Tadićem i da se i on saglasi sa tim rešenjem. Posle tog razgovora prihvatio sam dužnost.

POBJEDA: To je bilo vrijeme intenzivne kampanje za crnogorsku nezavisnost, ali možda još žešće kampanje u Srbiji protiv te nezavisnosti. Kako ste na to gledali?

DIMITRIJEVIĆ: Nema dileme da je tada ovde bilo dosta animoziteta u odnosu na Crnu Goru. Govorim o periodu nakon 2003. godine, kada Vojislav Koštunica dolazi na mesto premijera Srbije. Iako predsednik državne zajednice, Svetozar Marović je imao mnogo problema da izađe na kraj sa svim tim pritiscima da Crna Gora odustane od planiranog referenduma. Dobro je da je, na kraju, uopšte uspeo i da ode iz Beograda. No, da ne idemo na tu temu.

POBJEDA: Šta to radi Koštunica?

DIMITRIJEVIĆ: U vazduhu se, kažem, osećalo neprijateljstvo, naročito prema premijeru Đukanoviću kao glavnom zagovorniku i nosiocu ideje nezavisnosti Crne Gore. Ljudi iz Koštuničinog okruženja – Aleksandar Nikitović, Dejan Mihajlov, Rade Bulatović, u to vreme šef BIA – uveravali su Koštunicu da će rezultat referenduma biti povoljan, to jest, da će uspeti da Crnu Goru zadrže u okviru zajednice sa Srbijom. Koštunica je to dobijao kao zvanične informacije od svog šefa BIA, od ljudi u svom kabinetu…

POBJEDA: Ali ni vi, ni tadašni ministar Davinić, ne ostajete dugo u ministarstvu. Šta se desilo?

DIMITRIJEVIĆ: Rade Bulatović se tada bio ozbiljno primakao Daviniću, ministru odbrane SCG, koji je platio to svoje političko neiskustvo. Njega su Koštunica i Dinkić „navukli“ na tanak led, pa evo i danas se, ni kriv ni dužan, vuče po sudovima.

Zbog toga sam sa Davinićem već bio došao u sukob. Podsetio sam ga da sam ja njegov pomoćnik za obaveštajno bezbednosne poslove, a ne Rade Bulatović.

„Čoveče, zar ne shvataš da te navlače ?!“ – pitao sam ga.

Davinić je to shvatio, ali tek kada su podneli krivične prijave protiv njega.

POBJEDA: Zatim na vrlo neobičan način za ministra dolazi Zoran Stanković…

DIMITRIJEVIĆ: Tako je, u oktobru 2005. Karla del Ponte je stigla u Beograd, gde su joj u Koštuničinom kabinetu predstavili Stankovića kao novog ministra odbrane, za šta su od nje tražili saglasnost. Ona zatim dolazi kod nas u Ministarstvo odbrane, gde smo pokojni Maraš i ja imali zakazan razgovor sa njom, jer je Davinić bio negde na putu. Rekao sam joj da zaključke donosi na bazi dezinformacija u vezi sa Ratkom Mladićem, koje dobija od svog miljenika Radeta Bulatovića.

„Vojska čini ono što može da pronađe i uhapsi Mladića“, rekao sam. „A Vas lažu!“ Počela je da se ljuti, saopštavajući nam da dobijamo novog ministra odbrane SCG – Zorana Stankovića.

Zamislite, on je Karli del Ponte obećao da će za tri meseca uhapsiti Mladića!

POBJEDA: Onda i vi odlazite…

DIMITRIJEVIĆ: Stankoviću je naređeno iz kabineta Koštunice da uputi predlog Savetu ministara SCG da me razreši dužnosti, zbog, kako je navedeno, „intenziviranja saradnje sa Hagom“. Tako piše! Marović me je odmah pozvao, pita me šta da radimo?

„Ništa“, rekao sam, i tako otišao.

Od tog trenutka se Mladiću gubi svaki trag i evo, on je uhapšen tek 2011. godine. Prema mojim saznanjima, sasvim slučajno. Ali to je opet druga priča.

POBJEDA: Ali bili ste pomoćnik ministra odbrane kad je „dolećela“ crkva na Rumiju. Šta o tome znate?

DIMITRIJEVIĆ: O „doletanju“ crkve na Rumiju imam samo posredna saznanja. To je bilo u maju 2005. godine, kada sam već bio pomoćnik ministra odbrane SCG.

Znate, kao pomoćnik ministra nisam imao operativne nadležnosti, pa nisam ni mogao direktno da naređujem. Uglavnom, pozvali su me neki ljudi – mislim da je bila subota – i rekli da vojska seli neku crkvu. Pozvao sam generala Paskaša koji je tada bio načelnik Generalštaba i pitao ga da li zna šta mu u Crnoj Gori rade vazduhoplovci. Rekao je da ne zna. „Bolje to prekini, inače ćeš napraviti politički problem“ – rekao sam mu.

POBJEDA: Ali nije prekinuo…

DIMITRIJEVIĆ: Obećao mi je da će to proveriti i da će mi javiti, međutim, nakon toga se nije javljao. Uskoro sam ga ponovo pozvao. „Koliko znam, u pitanju je neka letačka obuka“ – rekao mi je. „Čuo sam se sa komandantom RViPVO i ovaj mi je rekao da su ga neki ljudi zamolili da im pomogne i prebace tu crkvu na Rumiju. Tamo su je negde pokupili, vezali i odneli na Rumiju.

POBJEDA: I to je sve?

DIMITRIJEVIĆ: Kada sam se kasnije, opet kao penzioner, video sa Paskašom, a i on je već bio penzioner, pitao sam ga zašto je dozvolio takvu glupost.

„Pitao sam Maraša i on mi je rekao da u tome ne vidi ništa loše“ – odgovorio je. To mi je Paskaš rekao i zato vam kažem da o tome imam samo posredne informacije.

Tako je crkva došla na Rumiju i tamo stoji i dan danas.

POBJEDA: Nakon svega, kako biste opisali odnose Crne Gore i Srbije u ove posljednje dvije decenije?

DIMITRIJEVIĆ: Često imam utisak da novije generacije na vlasti ovde u Srbiji nisu ništa naučile iz istorije.

U vreme Miloševića, naročito pred kraj njegove vladavine, Crna Gora je ovde prosto bila satanizovana. To je, pre svega, radio JUL, a onda i mnogi drugi. Nakon toga, u periodu Zorana Đinđića, ti odnosi su bili malo relaksiraniji. Nažalost, to je kratko trajalo. Onda je dosao Koštunica, koji je odnose sa Crnom Gorom dodatno pokvario, zategao ih do besmisla. Naročito pred referendum, a i posle njega. Boris Tadić takođe nastavlja sa lošim odnosom prema Crnoj Gori i tenzije na relaciji Srbija-Crna Gora postaju konstanta u našim međusobnim odnosima. Evo sada u Srbiji imamo novu vlast. Iskreno se nadam da će ona izvući neke pouke iz ranijeg perioda i da će naši međusobni odnosi krenuti uzlaznom linijom i biti onakvi kakvi bi trebalo da budu.

POBJEDA: Govorite samo o političarima. Šta je sa narodom?

DIMITRIJEVIĆ: Te odnose kvare isključivo političari!

Uostalom, znate ono – ko pita narod?!

Lična karta

General Aleksandar Dimitrijević rođen je 1947. godine u Senjskom Rudniku, blizu Ćuprije. Visoku tehničku školu kopnene vojske JNA, odnosno Tehničku akademiju završio je 1968. godine u Zagrebu, stekavši zvanje inžinjera naoružanja. Uz to, završio je Komandno štabnu akademiju kopnene vojske i Ratnu školu JNA. Čitav radni vijek proveo je u Beogradu, najprije na dužnostima u Tehničkoj službi, a onda, od 1975. godine i u Službi bezbjednosti JNA. U toj službi je prošao sve: od operativca, do načelnika Uprave bezbjednosti Vojske Jugoslavije u periodu od 1993. do 1999. godine. Zbog sukoba sa Slobodanom Miloševićem u vezi sa konceptom rješavanja problema na Kosovu, dužnosti je razriješen i penzionisan 23. marta 1999. godine, dan pred početak NATO bombardovanja SRJ.

U periodu od aprila do decembra 2005. godine obavlja dužnost pomoćnika ministra odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, zadužen za obavještajno-bezbjednosne poslove.

Do nedavno je bio na čelu Međunarodnog instituta za bezbjednost u Beogradu.
(This post was last modified: 17-03-2013, 12:12 AM by ЈорданПетровски.)
17-03-2013, 12:11 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,884
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#2

Quote:Milošević je od mene tražio da uhapsim Mila Đukanovića

POBJEDA: Nakon političkog rascjepa u Crnoj Gori 1997. godine, mnogi su skloni da Vojsku, a posebno KOS, na čijem čelu ste vi još bili, optuže da su se u to vrijeme stavili na stranu jedne političke opcije, one Momira Bulatovića. Kako to komentarišete?

DIMITRIJEVIĆ: Ja sam se držao stava da VJ treba da bude faktor stabilnosti države i apsolutno izvan politike. Uvek sam se trudio da izbegnem bilo kakvo mešanje u politiku, na čemu sam insistirao i kod svojih potčinjenih. Zahtevao sam da ne dozvole da ih političari u to uvlače. Znao sam da, ako vas jednom u to uvuku, nema vam izlaska. Uprkos tome, poznato je da je bilo pokušaja da se osloncem na Vojsku – mislim da je to najbolja formulacija – ipak nešto uradi kako bi se pomoglo ovoj drugoj, Bulatovićevoj strani u Crnoj Gori.

POBJEDA: A na štetu one druge. Zar vam i Milošević nije tražio da uhapsite Mila Đukanovića. Šta se zapravo desilo?

DIMITRIJEVIĆ: Sećam se jako dobro, iz Beograda je, u to vreme, počela da se gura kampanja u vezi sa švercom cigareta. O tome sam još ranije u više navrata razgovarao sa Momirom Bulatovićem. Sa Milom Đukanovićem tu temu nisam otvarao, možda samo jednom prilikom.

„Generale, ja sam započeo tu stvar“ – govorio mi je Momir Bulatović. To sam razumeo, jer Crna Gora nije imala sredstava da preživi u vreme sankcija. A i najveći deo toga što je rađeno sa cigaretama je išlo u budžet Crne Gore. Od toga su plaćane penzije, socijalna davanja… Kažem najveći deo, jer deo su sigurno uzeli i oni koji su direktno radili na tom poslu.

Momir me je u nekim situacijama čak znao zamoliti da to objasnim i Miloševiću, ako budem sa njim razgovarao na tu temu.

POBJEDA: A onda Milošević traži hapšenje Đukanovića…

DIMITRIJEVIĆ: Upravo su mi reči Momira Bulatovića dobro došle kada me je Milošević pozvao i rekao da moram da uhapsim Mila Đukanovića!

POBJEDA: I šta ste vi rekli?

DIMITRIJEVIĆ: „Kako da uhapsim čoveka koji je predsednik Crne Gore, i član Vrhovnog saveta odbrane?!“ – pitao sam ga.

Međutim, Milošević je nastavio da insistira.

„Ne, ne, počeo je da viče, to je kriminal i mi to ne možemo tolerisati !“ „Predsedniče, jeste, ima te trgovine cigaretama, ali u Crnoj Gori najveći deo tog novca ide u njihov državni budžet, za razliku od Srbije gde sve ide u privatne džepove“.

POBJEDA: Kako je on reagovao?

DIMITRIJEVIĆ: Znate, Milošević je u nekim situacijama bio maestralan. „Ovde? Pa ko se u Srbiji bavi švercom cigareta?“ – pitao je.

POBJEDA: Nijeste mu rekli - Marko Milošević?

DIMITRIJEVIĆ: Nije bilo potrebe.

„Predsedniče, nemojte, molim Vas, da o tome detaljišemo“ – odgovorio sam. On je znao da ja znam. A i ja sam znao da on zna. I tu se razgovor završio. Više ni slovo o tome nikada nismo progovorili.

POBJEDA: Jeste li to tada rekli Đukanoviću?

DIMITRIJEVIĆ: Ne. Smatrao sam da je stvar tim razgovorom sa Miloševićem završena. Tek prošle godine, nakon što je Tamara Nikčević prvi put objavila taj podatak, razgovarao sam sa gospodinom Đukanovićem o tome.
(This post was last modified: 17-03-2013, 12:16 AM by ЈорданПетровски.)
17-03-2013, 12:16 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,884
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#3

Quote:Dramatična noć 14. januara 1998.

POBJEDA: Vojskom je prijećeno i u januaru 1998. godine kada je 14. januara napravljen haos u Podgorici, kad se rušilo i palilo, napadalo na zgradu Vlade…

DIMITRIJEVIĆ: Ako se ne varam, u oktobru 1997. godine održani su predsednički izbori u Crnoj Gori. Izbori su završeni i približavalo se vreme inauguracije Đukanovića kao izabranog predsednika.

Sećam se, bila je to dosta dramatična situacija. Imali smo neka saznanja da bi se 14. januara moglo ići na provokacije, na sukobe, kako bi policija bila naterana da interveniše. Naravno, to bi bio povod da se u sve uključi Vojska. Scenario je bio, otprilike, ovakav: evo, policija tuče narod, otvorite kapije da se narod skloni u kasarne, a onda bi vojska, pod geslom zaštite naroda, eventualno izašla na ulice…

POBJEDA: Šta ste preduzeli u vezi sa tim operativnim saznanjima?

DIMITRIJEVIĆ: Poznavajući situaciju u Crnoj Gori, ali i osobinu vas Crnogoraca da lako „planete“, svom potčinjenom u Podgorici – pukovniku Nikoli Glumcu – naredio sam da neprekidno bude pored svog komandanta armije, generala Boža Babića.

„Ne mrdaj od njega i, ako bi se slučajno dogodilo da dođe neko naređenje o upotrebi Vojske, a da ono nije iz Generalštaba, odmah mi javi!“ – rekao sam.

POBJEDA: Odakle bi drugo moglo da dođe takvo naređenje?

DIMITRIJEVIĆ: Mogao je, recimo, šef vojnog kabineta predsednika, general Šušić, da dobije zadatak i komandantu u Podgorici javi kako je predsednik naredio da se Vojska uključi i reši problem. U tom slučaju, komandant ne bi proveravao odakle je stiglo naređenje. Možda i bi, to nisam mogao da znam, ali nisam ništa hteo da prepustim slučaju. Želeo sam da budem siguran da se tako nešto neće desiti.

POBJEDA: A da je naređenje stiglo iz Generalštaba?

DIMITRIJEVIĆ: Kako? U Generalštabu smo bili Perišić i ja i takva mogućnost nije postojala.

POBJEDA: Gdje ste vi bili te noći?

DIMITRIJEVIĆ: U svom kabinetu ovde u Beogradu. Celu noć sam kontaktirao sa Glumcem, sa Marašom, sa predsednikom Đukanovićem. Perišić je bio na vezi sa komandantom armije i stalno smo međusobno razmenjivali informacije o tome šta se događa pred zgradom Vlade u Podgorici.

Na svakih 15 – 20 minuta sam se telefonom čuo sa Vukašinom Marašem, a u više navrata i sa predsednikom Đukanovićem.

POBJEDA: O čemu ste razgovarali?

DIMITRIJEVIĆ: Marašu sam stalno govorio:

„Ne preteruj sa upotrebom sile makar i po cenu da policajci možda i dobiju neke batine“. „Izbegni to na svaki način!“ – ponavljao sam Marašu kao molbu i upozorenje. Isto sam govorio i Milu Đukanoviću. Kao sposoban, pametan i mudar čovek i političar, Đukanović je vrlo dobro znao da je reč o najosetljivijem delu koji se po svaku cenu mora izbeći, kako bi se izbegla mnogo veća tragedija. Naravno, bilo je tu i razbijenih glava, stakala, napada na zgradu Vlade… Sve o čemu govorim bio je deo tog scenarija koji, srećom, nije do kraja ostvaren. Na kraju, sve se završilo bez mešanja Vojske, i na Cetinju je sledećeg dana obavljena Đukanovićeva inauguracija.
Sedmi bataljon i „Kobre“ – jedinice za izazivanje haosa u Crnoj Gori

POBJEDA: Poslije vaše smjene, a u vrijeme bombardovanja, Crnoj Gori se desio i zloglasni Sedmi bataljon. Bez obzira što ste tada bili u penziji, šta o tome znate?

DIMITRIJEVIĆ: I ta naređenja su u Crnu Goru stizala odavde, iz Beograda. Naime, Sedmi bataljon vojne policije za specijalne namene u miru i ratu – to je puni naziv te jedinice – formiran je na osnovu naređenja Generalštaba VJ od 1. juna 1999. godine. Dakle, još traje bombardovanje, ali je neko procenio da bi trebalo formirati snagu koja bi bila pandan crnogorskoj policiji. Ali postojalo je nešto još opasnije, što prethodi Sedmom bataljonu…

POBJEDA: O čemu je riječ?

DIMITRIJEVIĆ: Negde krajem aprila 1999. godine, odavde je upućena grupa iz „Kobri“ u Crnu Goru sa preciznim zadacima – koja ličnost, koja institucija…Dakle, nekoliko zadataka koje odabrana ekipa ide da odradi „po svaku cenu“.

POBJEDA: Ko je bio na tim spiskovima?

DIMITRIJEVIĆ: Nemojte me pitati… Mislim da još nije vreme da se sve kaže.

POBJEDA: Ali te „Kobre“ nijesu izgleda izvršile svoje zadatke…

DIMITRIJEVIĆ: Da su počeli da ih realizuju u Crnoj Gori bi se to, sasvim izvesno, pretvorilo u krvoproliće. Ali, nešto tu za njih nije išlo kako treba. Naime, u to vreme rukovodstvo Crne Gore povlači nekoliko pametnih poteza. Jedan od njih je usvajanje skupštinske Deklaracije o miru, u čijem su potpisivanju gospodin Svetozar Marović, ali i Predrag Bulatović odigrali veoma značajnu ulogu. Time su, u stvari, bitno spuštene tenzije.

Stvar se malo smirila i odavde je naređeno da se ta ekipa vrati. Vratili su se, iako je iza njih ostao jedan broj ljudi, instruktora, koji će biti korišćeni za obuku budućih pripadnika Sedmog bataljona.

POBJEDA: Da se vratimo tom bataljonu…

DIMITRIJEVIĆ: Dakle, 1. juna odavde je krenulo naređenje, a definitivno formiranje te jedinice je realizovano po naređenju Druge armije od 7. juna 1999. godine. Naređenjem je precizno regulisano da formiranjem rukovodi načelnik štaba komande Druge armije, general Jagoš Stevanović. Određena je i grupa za izbor kadrova, budući da u naređenju stoji da se bataljon formira od kadrova iz sastava Druge armije, ali i neposrednim prijemom iz građanstva.

Namera je bila da se u tu jedinicu uvedu razni ljudi sa „pedigreom“… Bilo je tu i takvih koji nikada ne bi mogli da prođu bezbednosnu proveru.

POBJEDA: Ko je birao te „kadrove“?

DIMITRIJEVIĆ: Sećam se recimo da je jedan od njih bio čovek u to vreme poručnik, pravnik. Neću vam ime govoriti jer čovek je i sada, koliko čujem, u Crnoj Gori, na visokoj dužnosti. A bio je član grupe za izbor kadrova za Sedmi bataljon. I ondašnji komandant tog bataljona kasnije je napredovao u policijskoj hijerarhiji u Crnoj Gori. Bilo je toga poprilično…

POBJEDA: Mislite li da su možda Vukašin Maraš, odnosno crnogorska državna bezbjednost, tu namjerno ubacili svoje ljude?

DIMITRIJEVIĆ: Ne znam… Siguran sam da bi neko u Crnoj Gori sada to već morao da zna.

U svakom slučaju, od formiranja Sedmog bataljona u Crnoj Gori su postojali problemi između njegovih pripadnika i crnogorske policije. I to je trajalo dugo. Tek nakon izručenja Miloševića Hagu, na prvoj sednici Vrhovnog saveta odbrane posle toga, negde krajem 2000. godine, doneta je odluka o njegovom rasformiranju.
17-03-2013, 12:17 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 13,884
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#4

Quote:Lična karta

General Aleksandar Dimitrijević rođen je 1947. godine u Senjskom Rudniku, blizu Ćuprije. Visoku tehničku školu kopnene vojske JNA, odnosno Tehničku akademiju završio je 1968. godine u Zagrebu, stekavši zvanje inžinjera naoružanja. Uz to, završio je Komandno štabnu akademiju kopnene vojske i Ratnu školu JNA. Čitav radni vijek proveo je u Beogradu, najprije na dužnostima u Tehničkoj službi, a onda, od 1975. godine i u Službi bezbjednosti JNA. U toj službi je prošao sve: od operativca, do načelnika Uprave bezbjednosti Vojske Jugoslavije u periodu od 1993. do 1999. godine. Zbog sukoba sa Slobodanom Miloševićem u vezi sa konceptom rješavanja problema na Kosovu, dužnosti je razriješen i penzionisan 23. marta 1999. godine, dan pred početak NATO bombardovanja SRJ.

U periodu od aprila do decembra 2005. godine obavlja dužnost pomoćnika ministra odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, zadužen za obavještajno-bezbjednosne poslove.

Do nedavno je bio na čelu Međunarodnog instituta za bezbjednost u Beogradu.

POBJEDA
17-03-2013, 12:19 AM
Reply