Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ЛИБЕРТАРИЈАНИЗМОТ НА РОБЕРТ НОЗИК
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#1

Quote:Libertarijanizam Roberta Nozika


[Image: rnozik.jpg]

Anar­hija, država i uto­pija (1974) pozna­tog ame­rič­kog filo­zofa Roberta Nozika (1938–2002) postala je vrlo brzo neza­o­bi­la­zno štivo za sva­kog poje­dinca zain­te­re­so­va­nog za pro­mo­vi­sa­nje i una­pre­đe­nje indi­vi­du­al­nih slo­boda. Šta­više, postala je neza­o­bi­la­zni deo sva­kog kursa iz savre­mene poli­tičke filo­zo­fije, pravne teo­rije ili etike, koji drže do svog aka­dem­skog dig­ni­teta1 . To je neo­bi­čan put i možda tajna ove knjige – pisana aka­dem­skim jezi­kom, baveći se pro­ble­mima koji su u to vreme uzne­mi­ra­vali samo aka­dem­ske duhove, ubrzo je postala best­se­ler, široko komen­ta­ri­sana, ospo­ra­vana i bra­njena. Ono što svaki inte­lek­tu­a­lac potajno želi – da nje­govo pisa­nje nađe odjeka i kod šire publike i da na neki način utiče na epohu – to je Nozik posti­gao bez ika­kve pre­ten­zije i sa lako­ćom. Inte­lek­tu­al­nom sce­nom u Sjed­ni­nje­nim Drža­vama, kojom su u to vreme – kao uosta­lom i u ostatku sveta – domi­ni­rali levi­čar­ski teo­re­ti­čari, poput Mar­ku­zea, Sar­tra, Adorna, Haber­masa i Rolsa, pro­neo se tor­nado zvan Nozik, koji je u pot­pu­no­sti rede­fi­ni­sao okvir dota­da­šnjih disku­sija o poli­tici, raz­nevši u param­par­čad dotad domi­nantnu levi­čar­sku kon­ven­ci­o­nalnu mudrost. Aka­dem­ski inte­lek­tu­alni esta­bli­šment je morao pri­znati liber­ta­ri­ja­ni­zam kao jednu veoma vitalnu i u mnogo čemu nad­moćnu poli­tičku dok­trinu. Dotad u aka­dem­skim kru­go­vima gotovo ano­nimno delo Mizesa, Rot­barda, Kir­znera, tač­nije, čitava jedna nasilno poti­snuta tra­di­cija liber­ta­ri­ja­ni­zma, stiče zaslu­ženo pri­zna­nje. Ono što je bilo pri­sutno na tada­šnjoj inte­lek­tu­al­noj sceni od kla­sične libe­ralne lite­ra­ture, jeste Mil­ton Frid­man i nje­gova “čika­ška škola” u aka­dem­skom svetu, i knjige publi­cist­ki­nje i neu­morne pole­mi­čarke Ajn Rend, kao i njen objek­ti­vi­stički pokret. Mize­sova i Rot­bar­dova kapi­talna dela i poznati semi­nari bili su pri­vi­le­gija samo uskog kruga posve­će­nih. Uspeh Nozi­kove knjige brzo će tu pro­me­niti stvari, jer je sam Nozik u stvari bio bli­zak tim uskim kru­go­vima, oda­kle je, po sop­stve­nom pri­zna­nju, i dobio sna­žan i odlu­ču­jući pod­sti­caj za pisa­nje svoje knjige. Preko Nozika, aka­dem­ska jav­nost i šira čita­lačka publika će se na taj način retro­ak­tivno upo­znati i sa remek-delima austri­ja­naca.

Nozik gradi svoju teo­riju države tako što polazi od nepri­ko­sno­ve­nih indi­vi­du­al­nih prava i pita da li ona osta­vljaju mesta za bilo kakvu državu, a da ta prava ne budu povre­đena. Nje­gov odgo­vor je da je “mini­malna država” jedino moralno oprav­dana, uto­liko što je ona strogo ogra­ni­čena na zaštitu indi­vi­du­al­nih prava poje­di­naca. Ovo je bila prvo­kla­sna inte­lek­tu­alna pro­vo­ka­cija upu­ćena taboru anar­hi­sta. Naime, Nozik ne samo da zago­vara mini­malnu državu, poput kla­sič­nih libe­rala, pa i samog Mizesa, nego je sma­tra i moralno neop­hod­nom. Kla­sični libe­rali su državu sma­trali možda neop­hod­nom, ali retko ko se usu­đi­vao opi­sati je u ter­mi­nima nečeg moralno poželj­nog. Stoga je prva tre­ćina knjige u celo­sti posve­ćena disku­siji sa liber­ta­ri­jan­skim anarhizmom.

Anar­hi­sti su uzvra­tili i u pri­lič­noj meri ospo­rili Nozi­kovu argu­men­ta­ciju,2 tako da je taj deo Nozi­kove knjige i naj­po­dlo­žniji kri­tici, i njen naj­sla­biji deo. Odgo­vore iz tabora liber­ta­ri­jan­skih anar­hi­sta koje dono­simo biće od pomoći čita­ocu i u raz­mr­si­va­nju pri­lično zaple­te­nog klupka Nozi­kove argu­men­ta­cije. Među­tim, ono što je ostalo posle te disku­sije, jeste da više niko u aka­dem­skom svetu nije mogao da pre­ten­duje da ozbiljno piše o poli­tič­koj teo­riji ili moralu igno­ri­šući anar­hi­stičke pri­go­vore. Pri­zna­nje i uva­ža­va­nje koje je u aka­dem­skim kru­go­vima, zahva­lju­jući knjizi Anar­hija, država i uto­pija, ste­kla anar­hi­stička poli­tička dok­trina austrij­ske škole, umno­gome kon­ver­gira sa uva­ža­va­njem koje je austrij­ska škola eko­no­mije dobila sa dode­lji­va­njem Nobe­love nagrade za eko­no­miju Fri­drihu Hajeku za teo­riju poslov­nih ciklusa iste te godine. Bio je to talas slo­bode koji je zaplju­snuo obale čita­vog inte­lek­tu­al­nog sveta, i koji će pre­ra­sti u plimu koja će, sa Regan-Tačer revo­lu­ci­jom, pro­me­niti lice čita­vog sveta, i uči­niti ga pri­stoj­ni­jim mestom za život sva­kog čoveka pri­vr­že­nog ide­a­lima indi­vi­du­alne slo­bode.

Od jed­na­kog zna­čaja kao prva tre­ćina knjige, jeste Nozi­kov poku­šaj da ponudi svoju teo­riju pravde kao ovla­šće­no­sti, u dru­gom, sre­di­šnjem delu knjige. Nozik, razvi­ja­jući svoju teo­riju pravde, u stvari revi­ta­li­zuje i umno­gome usa­vr­šava kla­sičnu libe­ralnu teo­riju pravde, kako je ona izne­sena još kod Džona Loka. Ovde dono­simo pre­vod prvog dela te rasprave, u kojoj Nozik ospo­rava “teo­riju pravde” tada­šnje aka­dem­ske zve­zde u usponu, soci­ja­li­ste Džona Rolsa. Pored toga, tu su i pri­lozi Miro­slava Pro­ko­pi­je­vića i Ivana Jan­ko­vića, koji na sja­jan način raspra­vljaju Nozi­kovu teo­riju pravde i poka­zuju njenu nad­moć­nost nad Rol­so­vom distri­bu­tiv­nom teo­ri­jom pravde. Nozik poka­zuje da je Rol­sova teo­rija pravde, ne samo logički nedo­sledna i prag­ma­tički kon­tra­pro­duk­tivna kon­struk­cija, već sa sta­no­vi­šta indi­vi­du­al­nih prava – moralno neo­prav­dana. Ona je pred­sta­vljala neku vrstu “puza­ju­ćeg tota­li­ta­ri­zma” i izraz domi­nantne vere čita­vog 20. veka u sve­moć države.

Prema Noziku, mini­malna država, koju on zago­vara, ne samo da je jedina koja štiti indi­vi­du­alna prava, i kao takva moralno oprav­dana, već i jedina koja pred­sta­vlja “okvir” za svako uto­pij­sko raz­mi­šlja­nje, jedina ostva­rena uto­pija. To je na izve­stan način, Nozi­kov odgo­vor na kla­sični pri­go­vor libe­ral­nom kapi­ta­li­zmu, da ide­ali koje to dru­štvo pro­mo­više imaju vrlo nisku emo­tivnu vred­nost i uto­pij­ski sadr­žaj, i da za njih niko neće “ginuti”. Prema Noziku, zago­va­ra­nje ide­ala libe­ral­nog kapi­ta­li­zma pred­sta­vlja jedinu moralno odbra­njivu poli­tičku uto­piju. To što Nozik svoju “mini­malnu državu” naziva uto­pij­skom, takođe govori o inte­lek­tu­al­noj klimi i dru­štve­nom ure­đe­nju u kojem je knjiga pisana. Tira­nija eta­ti­zma, iako dosta osla­bljena na nekim svo­jim glav­nim kotama, i danas Nozi­kov ideal “mini­malne države” još uvek čini uto­pij­skim pro­jek­tom na čijem ostva­re­nju se još mnogo ima raditi.

Sva­kako skre­ćemo pažnju i na zani­mljiv Nozi­kov tekst o inte­lek­tu­al­cima, u kojem, poput Šum­pe­tera, Hajeka i R. Arona, na mae­stra­lan način ispi­tuje razloge dis­pro­por­ci­o­nalno visoke podr­ške inte­lek­tu­a­laca soci­ja­li­stič­kim ide­jama, i nalazi da su oni pogla­vito sadr­žani u nasle­đe­nim navi­kama mišlje­nja hije­rar­hi­zo­va­nih obra­zov­nih insti­tu­cija u kojima sta­tus i nagrada zavise od pozna­va­nja opštih inte­lek­tu­al­nih kon­ce­pata. Za razliku od toga, nagrada na trži­štu zavisi od sna­la­žlji­vo­sti, pre­du­zet­ničke anti­ci­pa­cije, a često i sreće, što u očima inte­lek­tu­aca stvara uve­re­nje o suštin­skoj nepra­ved­no­sti sistema slo­bod­nog tržišta.

Kraći tek­stovi koje smo sme­stili na kraju našeg temata uči­nili su nam se zani­mlji­vim i kao sve­do­čan­stva nepo­sred­nih uče­snika tih disku­sija i kao vrlo instruk­tivni teo­rij­ski kro­kiji Nozi­kove poli­tičke teo­rije. Na kraju je – ispo­sta­vilo se, naža­lost, i posled­nji — inter­vju koji je dao Nozik Džu­li­janu San­čezu. U njemu se Nozik na upe­ča­tljiv način osvrće na svoje delo i mnoge kon­tro­verze koje su ga pra­tile.

KATALAKSIJA
02-03-2013, 01:16 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#2


Quote:O Austrijskoj Metodologiji (I deo)




Ključne lič­no­sti austrij­ske tra­di­cije u eko­nom­skoj teo­riji su Karl Men­ger (Carl Men­ger) i Fri­drih fon Vaj­zer (Fri­e­drich von Wei­ser), tvorci teo­rije mar­gi­nalne kori­sno­sti, Eugen fon Bem-Baverk (Eugen von Böhm-Bawerk), a u dva­de­se­tom veku Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) i sado­bit­nik Nobe­love nagrade za eko­no­miju 1974. godine, Fri­drih fon Hajek (Fri­e­drich von Hayek).1

Okvir meto­do­lo­ških prin­cipa i pret­po­stavki, koje eko­no­mi­sti u dru­gim tra­di­ci­jama ili ne pri­hva­taju ili im nisu pri­vr­ženi, obli­kuje i čini suštinu sup­stan­ci­jalne teo­rije austrij­skih eko­no­mi­sta. Ja ću se kon­cen­tri­sati na naj­fun­da­men­tal­nija obe­ležja ovog okvira, na prin­cip meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma i tvrd­nju da je eko­no­mija apri­orna nauka o ljud­skom delo­va­nju, kao i na dva pita­nja u ute­me­lje­nju austrij­ske teo­rije unu­tar ovog okvira: pri­rodu pre­fe­ren­cije i njen odnos sa delo­va­njem, kao i na osnovu vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije. Biću pri­nu­đen da zane­ma­rim naj­da­lje domete teo­rije, npr. austrij­sku teo­riju poslov­nog ciklusa, u kojima se još uvek pre­pliću fun­da­men­talne meto­do­lo­ške teze. Takođe ću osta­viti netak­nu­tim druga oso­bena rasve­tlja­va­juća uka­zi­va­nja i pri­laze austrij­ske teo­rije, kao što su kon­stantna svest i pažnja za pro­cese koji se javljaju u vre­menu i tokom njega, raz­ma­tra­nje koor­di­na­cije postu­paka i pro­je­kata onda kada su infor­ma­cije decen­tra­li­zo­vane, rea­li­stičku teo­riju pro­cesâ nad­me­ta­nja. Takođe neću biti u moguć­no­sti da potanko raz­mo­trim kom­pli­ko­vane među­po­ve­za­no­sti razli­či­tih austrij­skih tema.


I Meto­do­lo­ški individualizam

Meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sta tvrdi da su sve isti­nite teo­rije dru­šve­nih nauka svo­dljive na teo­rije o poje­di­nač­nom ljud­skom delo­va­nju, uz doda­tak gra­nič­nih uslova koji spe­ci­fi­kuju uslove pod kojima poje­dinci deluju.2

Meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sti su reduk­ci­o­ni­sti u meri u kojoj tvrde da su isti­nite teo­rije dru­štve­nih nauka svo­dljive na teo­rije o poje­di­nač­nom ljud­skom delo­va­nju, ali se austri­janci obično suprot­sta­vljaju dru­gim tvrd­njama reduk­ci­o­ni­sta, kao što su tvrd­nje da su teo­ri­je ljud­skog delo­va­nja svo­dljive na neu­ro­fi­zi­o­lo­giju, hemiju i fiziku, ili one po kojima je dru­štvena nauka svo­dljiva na njih na način koji zao­bi­lazi ljud­sko delo­va­nje. Na osnovu ovoga nastaje pita­nje, koje ovde neću raz­ma­trati, da li antireduk­cio­ni­sti­čki argu­menti koje austrij­ski meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sti nastoje da upo­trebe pro­tiv mo­guć­no­­sti reduk­cije odo­zdo (na fiziku ili neu­ro­fi­zi­o­lo­giju) mogu da se upute i pro­tiv samog me­to­dološkog indi­vi­du­a­li­zma, od strane ne-individualističkih dru­štve­nih nauč­nika koji dovode u sum­nju moguć­nost svo­đe­nja dru­štvene nauke na nivo poje­di­nač­nog ljud­skog delovanja.

Sada moramo nešto pre­ci­znije for­mu­li­sati tezu meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma. Raz­mo­­trićemo pita­nje da li je moguće svo­đe­nje teo­rije o inter­ak­ciji dve osobe na teo­riju o indi­vidualnom ljud­skom delo­va­nju. Eko­no­mi­sti koji raz­ma­traju indi­vi­du­alno ljud­sko delo­va­nje če­sto kori­ste pri­mer Robin­zona Kru­soa, tako da bismo teo­riju o indi­vi­du­al­nom ljud­skom de­lovanju mogli nazvati "kru­so­ov­skom teo­ri­jom". U sve­tlu toga naše pita­nje je da li se teo­rija o inter­ak­ciji Kru­soa i Petka može sve­sti na kru­so­ov­sku teoriju.

Kru­so­ov­ska teo­rija jeste teo­rija o Kru­so­o­voj inter­ak­ciji sa neži­vim i ne-ljudskim živim okru­že­njem. Kruso se suo­čava sa osku­di­com, raspo­re­đuje vreme i zalihe za neke potrebe odri­čući se dru­gih, radi ono što želi, zado­vo­ljava prin­cip opa­da­juće gra­nične kori­sti, ispo­ljava vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju, čuva se tre­nutne potro­šnje radi uve­ća­nja buduće i tome slično. Kru­so­ov­ska teo­rija će obu­hva­titi teo­riju o indi­vi­du­al­nom odlu­či­va­nju u uslo­vima rizika i nei­zve­sno­sti.3


U njoj će se govo­riti o razli­či­tim stva­rima, kao što su postupci, alter­na­tive, oče­ki­vane posle­dice, pro­cene vero­vat­noća oče­ki­va­nih posle­dica i, veru­jem, oče­ki­vana kori­snost, ali ništa od toga ne mora da bude uči­njeno odmah.

Da li teo­rija o inter­ak­ciji dve osobe samo spe­ci­fi­kuje pret­hodnu kru­so­ov­sku teo­riju i pri­me­njuje je u poseb­nim okol­no­stima, ili uvodi nešto novo i nesvo­dljivo? Ovo je inte­re­santno pita­nje i nije jasno kakav je odgo­vor na njega. Pre nego što ga dublje raz­mo­trim, moram ga suprot­sta­viti tri­vi­jal­nom i nein­te­re­sant­nom pita­nju i odgo­voru. Pret­po­sta­vite da je pitano da li je teo­rija o inter­ak­ciji dve osobe svo­dljiva na teo­riju koja sadrži sve psi­ho­lo­ške istine o poje­din­cima, i da je na to pita­nje pre­dlo­žen potvr­dan odgo­vor na osnovu toga što jeste psi­ho­lo­ška istina o Kru­sou da kada je u inter­ak­ciji sa nekim dru­gim u izve­snim okol­no­stima, on se ponaša na izve­stan pobliže odre­đen način.4 Ovo jeste istina o Kru­sou, ali kakva je to vrsta istine? Odno­sno, da li je to istina koja sledi iz, ili je spe­ci­fi­ka­cija istinâ o Kru­sou u okol­no­stima u kojima nema inter­ak­cije?

Pošto smo raz­dvo­jili inte­re­santno od tri­vi­jal­nog pita­nja, poku­ša­ćemo da uočimo zbog čega odgo­vor nije oči­gle­dan. Kruso ne može tek da posma­tra postupke Petka kao doga­đaje nežive pri­rode, on ima izve­sna oče­ki­va­nja u pogledu njih, pro­ce­njuje vero­vat­noće raz­nih stvari koje Petko može da uradi, u odnosu na koje deluje sagla­sno i raci­o­nalno. Pro­blem se sastoji u tome da ono što će Petko uči­niti u odre­đe­nim okol­no­stima zavisi od nje­gove pro­cene vero­vat­noće onoga što će činiti Kruso, pri čemu Petko ne tre­tira Kru­soa pro­sto kao neživi objekt, već kao nekoga ko takođe pro­ce­njuje ono što će on (Petko) uči­niti. Svako uzima onog dru­gog kao raci­o­nal­nog delat­nika čije delo­va­nje zavisi od (sop­stvene pro­cene) raci­o­nal­nog toka delo­va­nja onog dru­gog, uza­jamno uvi­đa­jući da postu­pak dru­goga na isti način zavisi od nje­go­vog sop­stve­nog. Ova­kvi slu­ča­jevi su raz­ma­trani u lite­ra­turi o teo­riji igara.5

Da li je teo­rija delo­va­nja u situ­a­ci­jama teo­rije igara svo­dljiva, odno­sno izvo­dljiva, iz opšte teo­rije o izo­lo­va­nom delo­va­nju (kru­so­ov­ske teo­rije) uz doda­tak tvr­đe­nja da se ljudi nalaze, i (uza­jamno) uvi­đaju da se nalaze, u situ­a­ciji teo­rije igara? Ili je teo­rija koja je isti­nita za ljude u situ­a­ci­jama teo­rije igara nova i nesvo­dljiva teo­rija? Ne možemo pro­sto reći da će ljudi uči­niti ono za šta misle da je naj­bo­lje u ovoj situ­a­ciji, pre­u­zi­ma­jući ovu tvrd­nju iz kru­so­ov­ske teo­rije. Pita­nje je da li je ono za šta oni misle da je naj­bo­lje u ovoj situ­a­ciji odre­đeno kru­so­ov­skim isti­nama onako kako se pri­me­njuju na ovu situ­a­ciju. Odgo­vor na ovo pita­nje nije oči­gle­dan i tre­balo bi istaći da teo­re­ti­čari koji rade na teo­riji igara razvi­jaju takve poj­move (npr. "stra­te­gija rav­no­teže") za koje se ne čini da su samo spe­ci­fi­ka­cije nekih poj­mova kru­so­ov­ske teo­rije. (Dru­gim rečima, čini se da oni nisu samo poj­movi kru­so­ov­ske teo­rije ogra­ni­čeni para­me­trima inter­ak­cije dve osobe.) Reći da, budući da su sve što postoji indi­vi­due, kru­so­ov­ska teo­rija mora biti dovoljna, zna­čilo bi odgo­vo­riti na tri­vi­jalno pita­nje. ("Za njega je isti­nito da u situ­a­ci­jama teo­rije igara deluje na takav i takav način.") Inte­re­santno pita­nje bi još uvek ostalo.

Među­tim, ne želim da pori­čem da neživa oko­lina može opo­na­šati situ­a­cije teo­rije igara. Na pri­mer, pret­po­sta­vimo da je Kruso u inter­ak­ciji sa meha­ni­zmom čija sta­nja uzročno zavise od rasu­đi­va­nja koje Kruso pre­du­zima. Kru­so­ovo rasu­đi­va­nje se ogleda u sta­njima nje­go­vog mozga, a ova sta­nja uzročno utiču na meha­ni­zam čiji pokreti onda dotiču Kru­soa. Ako kru­so­ov­ska teo­rija uklju­čuje teo­riju Kru­so­ove inter­ak­cije sa ovim deli­ćem nežive pri­rode, uklju­či­vaće isto tako i teo­riju igara. Ili možda, i bez takvog meha­ni­zma, poje­di­nac može (sma­trati za samoga sebe) da je u situ­a­ciji izbora u kojoj mora da anti­ci­pira, i možda spreči izbore svog budu­ćeg ja (koje neće pam­titi raniji izbor). Da pono­vimo, teo­rija o neči­jem indi­vi­du­al­nom pona­ša­nju može da uključi prin­cipe teo­rije igara ili neke druge slične principe.

Poželjno je poku­šati raz­dvo­jiti takve situ­a­cije S koje uklju­čuju vero­va­nje delat­nika da su ishodi (na način koji mora biti spe­ci­fi­ko­van) kon­tin­gentno zavi­sni od načina na koji oko­lina rea­guje na nje­gove sop­stvene postupke. Ako je dato ovo izdva­ja­nje, kru­so­ov­ska teo­rija će biti teo­rija izo­lo­va­nog ljud­skog pona­ša­nja u situ­a­ci­jama ne–S. S druge strane, ako ovo raz­dva­ja­nje ne može da se spro­vede, te na ovaj način teo­rija indi­vi­du­al­nog pona­ša­nja uklju­čuje teo­riju igara, kan­tov­ska moralna raz­ma­tra­nja itd, onda pred­sta­vljeno odstu­pa­nje u inter­ak­ci­jama n osoba neće biti potrebno da bi se uspo­sta­vila pozi­cija meto­do­lo­škog individualizma.

Da li je teo­rija o inter­ak­ci­jama tri osobe svo­dljiva na kru­so­ov­sku teo­riju uz doda­tak teo­rije o inter­ak­ci­jama dve osobe? Situ­a­cije od tri osobe uklju­čuju moguć­nost koa­li­cija dve pro­tiv jedne, čla­novi većin­ske koa­li­cije mogu ući u novu koa­li­ciju sa aut­saj­de­rom, i tako dalje. Pret­po­sta­vimo, na pri­mer, da treba da pode­limo 10 dolara na tri osobe tako da, ako se (bar) dve od njih slože sa poje­di­nač­nom deo­bom, ona postaje usta­no­vljena (insti­tu­ted). Kruso i Petko kažu: "Hajde da obo­jica uzmemo po 5 dolara i isklju­čimo Defoa." Defo kaže Kru­sou: "Daću ti 6 dolara i uzeti samo 4 dolara za sebe, tako da je za tebe bolji savez sa mnom nego sa Pet­kom." Kruso se sa time slaže. Zatim Petko kaže Defou: "Hajde da pode­limo 10 dolara između sebe i da isklju­čimo Kru­soa. Na taj način ćemo se obo­jica oko­ri­stiti." I tako dalje.6 Da pono­vimo, nije oči­gledno da je teo­rija o tri lica svo­dljiva na teo­riju jed­nog i dva lica, ili se ume­sto toga poja­vljuju novi prin­cipi koji stva­raju nove moguće fenomene.

Naša pita­nja su imala sle­deću formu: da li su zakoni o inter­ak­ci­jama n+1 osobe svo­dljivi na zakone o (inter-)akcijama n osoba? Po mom mišlje­nju meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sta je oba­ve­zan da kaže sledeće:

(a) da postoji n posle kog ne postoji pro­mena u zako­nima; svi zakoni koji se tiču inter­ak­cija svo­dljivi su na teo­riju o inter­ak­ci­jama n (ili manje) osoba; celo­kupna dru­štvena nauka je svo­dljiva na zakone (L n) o ljud­skoj inter­ak­ciji uz doda­tak spe­ci­fi­ka­cije situ­a­cije (na koju se zakoni pri­me­njuju)7

i

(b) da je n malo.

Pri­zna­jem da je izraz "malo" nepre­zi­can način da se tvr­đe­nje ogra­ni­čani. Koliko n mora biti malo ako meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­zam treba da bude istinit?

Tri? Bilo koji broj manji od deset? Među­tim, takva nepre­ci­znost ne podriva kon­trast između meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma i gle­di­šta da je potrebna, na pri­mer, nova teo­rija (nasu­prot spe­ci­fi­ka­ci­jama i pri­me­nama pret­hodne) za obja­šnje­nje pona­ša­nja gomile (i u gomili).8 Meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sta poriče da postoje spe­ci­ja­li­zo­vane i nesvo­dljive psi­ho­lo­ške istine koje utiču na to da osoba u revo­lu­ci­o­nar­noj situ­a­ciji i okol­no­stima C čini A, itd. Logički jeste moguće da će posto­jati takve emer­gentne istine, koje su nesvo­dljive na opštu teo­riju o inter­ak­ciji n osoba.9 (U tom slu­čaju pot­puno uni­ver­zalna tvrd­nja meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­ste bila bi pogrešna.)

Na koji način meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sta posma­tra insti­tu­cije? Uzmimo kao pri­mer (doduše, povo­ljan) insti­tu­ciju novca. Men­ger pre­dlaže sle­deći pri­kaz.10

Da bi se izbe­gle nezgode koje uklju­čuje direktna raz­mena, naime nemo­guć­nost zamene za ono što želimo od Kru­soa koji ne želi ništa od onoga što mi imamo, te time nužno­sti tra­ga­nja za posred­ni­kom Pet­kom koji ima ono što Kruso želi i želi ono što mi imamo, ljudi će nasto­jati da zadrže, raz­mene i pri­hvate u zamenu ona dobra za koja sma­traju da će ih drugi (vero­vatno) radije pri­hva­titi u zameni; što se više zna o tome, to će se takva dobra češće raz­me­nji­vati, te će posto­jati kon­ver­gen­cija u odnosu na mali broj dobara koja će iz oči­gled­nih razloga biti početno vredna, pre­no­siva, lako deljiva u vari­ra­juće kvan­ti­tete i homo­gena. Stoga sred­stva raz­mene izviru iz raz­menâ poje­di­naca u uslo­vima trgo­vine, u kojoj svako nastoji da poboljša svoju sop­stvenu situ­a­ciju uzi­ma­jući u obzir vero­vatne postupke dru­gog. Men­ger nam obez­be­đuje obja­šnje­nje nastanka i odr­ža­nja poje­di­načne insti­tu­cije preko indi­vi­du­al­nih postu­paka. 11

Posto­jeće insti­tu­cije obli­kuju i dotiču postupke poje­di­naca. One dotiču pri­like koje su dostupne poje­din­cima i obli­kuju nji­hove funk­cije kori­sno­sti (uti­lity func­ti­ons). Nada­lje, insti­tu­cije se trans­for­mišu i pre­o­bra­ćaju u dru­ga­čije, a pone­kad se i odba­cuju, što je takođe rezul­tat indi­vi­du­al­nih postu­paka. Ove tvrd­nje nisu toliko sporne. Meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sta dodaje to da je u obja­šnje­nju sva­kog ova­kvog pre­laza i doti­caja ono što se pri­me­njuje i spe­ci­fi­kuje opšta teo­rija (o inter­ak­ciji L n osoba), a ne neka spe­ci­ja­li­zo­vana teo­rija koja odgo­vara samo ovoj dru­štve­noj situ­a­ciji. Naše tuma­če­nje teze meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma ima neko­liko pred­no­sti: pri ovom tuma­če­nju teza je inte­re­santna, ima realni sadr­žaj i može biti pogre­šna (emer­gen­cija bi mogla biti isti­nita), a njena isti­ni­tost u ovom tre­nutku (veru­jem da) nije poznata. Dalje, obja­šnje­nja koja daju meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sti, kao i gle­di­šte koje zado­vo­ljava nji­hovu tezu, odgo­va­raju na ovaj način pro­tu­ma­če­noj tezi.12

Da li meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sti uop­šte moraju da govore o insti­tu­ci­jama? Neće li oni radije videti insti­tu­cije samo kao zbir stvar­nih postu­paka ostva­re­nih unu­tar njih, tako da bilo koja insti­tu­cija nije ništa više nego stvarni postupci izvr­šeni od strane poje­di­nač­nih ljudi (koji zau­zi­maju poje­di­načne insti­tu­ci­o­nalne uloge ali se iden­ti­fi­kuju na drugi način)? Među­tim, insti­tu­cije nisu samo zbi­rovi poseb­nih slu­ča­jeva delo­va­nja, jer tada uko­liko poje­di­nac ne bi izvr­šio te posebne slu­ča­jeve rad­nji, on bi morao da izvrši neke druge slične, ili uko­liko ova osoba ne bi zau­zi­mala neku slu­žbu ili ulogu, to bi uči­nila druga koja bi delo­vala na sli­čan način. U takvim situ­a­ci­jama moraju biti obja­šnjeni i konjunk­tivi, a ne samo indi­ka­tivne činje­nice čiji su slu­ča­jevi izvr­šeni. Upravo posto­ja­nje ova­kvih konjunk­tiv­nih činje­nica spre­čava poi­sto­ve­ći­va­nje insti­tu­cije i poseb­nih slu­ča­jeva rad­nje (kao što obično kažemo) pri nje­nom posto­ja­nju. Ali, iako je ovo poi­sto­ve­ći­va­nje otklo­njeno, meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sta može nasta­viti (da poku­šava) da obja­šnjava konjunk­tive kao i slu­ča­jeve rad­nje na osnovu pret­hod­nih slu­ča­jeva rad­nje, te ništa u pogledu insti­tu­cija ne mora da ostane neo­bja­šnjeno.13

Dalje, pogle­dajmo obra­sce u kojima postupci stva­raju i odr­ža­vaju insti­tu­cije koje obli­kuju postupke (videti shemu 5.1).14 Insti­tu­cija je samo­o­dr­ža­va­juća ako obli­kuje postupke koji odr­ža­vaju nju (i koji su dovoljni da nadvla­daju one postupke koji téže da je izmene). Insti­tu­cija je samo­ra­zorna ako obli­kuje postupke koje je menjaju i trans­for­mišu.15

Posto­jaće pra­vil­nost pri kojoj je insti­tu­cija 1 pra­ćena insti­tu­ci­jom 2 ako 1 obli­kuje postupke koje stva­raju 2. Uvi­đa­njem ovog obja­šnje­nja može se suge­ri­sati koji će tip izu­ze­taka posto­jati u odnosu na gene­ra­li­za­ciju. Meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sta poriče da postoji zakon po kome insti­tu­cija 2 mora da sledi insti­tu­ciju 1, i da će zbog zakona insti­u­cija 1, htela to ili ne, obli­ko­vati jedne ili druge od postu­paka koji vode insti­tu­ciji 2. Da bismo obja­snili novo­na­stali odnos insti­tu­cija i postu­paka, poka­za­ćemo na koji način sada­šnje postupke obli­kuju juče­ra­šnje insti­tu­cije i postupci, i kako su dana­šnje insti­tu­cije u stvari juče­ra­šnje insti­tu­cije, izme­njene posre­du­ju­ćim postup­cima (a neki od njih je odr­ža­vaju), s kul­tur­nim zao­sta­ja­njem. Insti­tu­cije ne nestaju preko noći, jer su ote­lo­tvo­rene u nači­nima pona­ša­nja koji se ne menjaju preko noći.

Ako svaki put obja­šnja­vamo tekuću situ­a­ciju kao nastalu iz pret­hod­nih postu­paka u izve­snom insti­tu­ci­o­nal­nom aran­žmanu, zašto onda postupci imaju pred­nost?

Zašto i u ovoj oči­gled­noj situ­a­ciji koko­ške i jajeta, nismo jed­nako meto­do­lo­ški insti­tu­ci­o­na­li­sti? Zašto raz­mi­šljamo pre na osnovu sheme 5.1 nego sheme 5.2? Da li se tako na kraju vra­ćamo na pola­zi­šte od postu­paka, a ne institucijâ?

Prvi ljudi su nastali iz orga­ni­zama obra­scima pare­nja, grup­nim rela­ci­jama, teri­to­ri­jal­nim obra­scima i tome slično. Nemamo potrebe da isti­čemo ter­min insti­tu­cija. Možda se insti­tu­cije (po defi­ni­ciji) pre­nose i odr­ža­vaju putem kul­ture, dok su se ovi obra­sci iz daleke pro­šlo­sti (iz početka) pre­no­sili bio­lo­ški, kao rezul­tat evo­lu­ci­one selek­cije.16

S obzi­rom na ove činje­nice, da li meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sta dobija ili gubi? Po mom mišlje­nju dobija, ako sve može da obja­sni teo­ri­jom ljud­skog delo­va­nja uz doda­tak evo­lu­ci­one bio­lo­gije. Insti­tu­cije su onda, isprva, zavi­sna promenljiva.

Među­tim, pro­ces evo­lu­cije je možda usa­dio želje koje i same uka­zuju na insti­tu­cije ili posebne dru­štvene situ­a­cije. U ovom slu­čaju, premda se ne-makrodruštvena obja­šnje­nja mogu ponu­diti od samog početka, dru­štve­no­na­učna obja­šnje­nja teku­ćeg pona­ša­nja moraće da pri­znaju (uro­đene) želje ili poja­ča­vače áre­in­for­cersn za koje će biti neop­hodno upu­ći­va­nje na makro­dru­štvo da bi se spe­ci­fi­ko­valo ili ono što je pred­met želje ili uslovi pod kojima je želja delo­tvorna. Naj­jača i naj­op­štija teza meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma onda bi bila lažna, a premda pome­nute činje­nice sigurno neće mnogo zbu­niti meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­stu, teško je videti kako modi­fi­ko­vati nje­govu tezu tako da bude kom­pa­ti­bilna sa takvim bio­lo­škim činje­ni­cama i slič­nim još uvek nezna­nim a da se izbegne ranije disku­to­vana tri­vi­jalna teza.17

Još uvek se nismo usred­sre­dili na onaj deo sheme u kome insti­tu­cije obli­kuju postupke. Meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sta se, kao što smo videli, od ovoga izdvaja svo­jom tvrd­njom da se pri­me­njuje upravo opšta teo­rija delo­va­nja, a ne par­ti­ku­larne teo­rije koje su nesvo­dljive na opšte zakone delo­va­nja. Ali, pomoću kojih to opštih zakona insti­tu­cije obli­kuju postupke, koji su opšti zakoni obli­ko­va­nja funk­cijâ kori­sno­sti? Austrij­ska tra­di­cija je ovom pita­nju posve­tila malo pažnje, možda zato što se mislilo da su sve suštin­ske karak­te­ri­stike funk­cijâ kori­sno­sti (ili pre­fe­ren­cijâ) bile pred­met ili bio­lo­gije ili slo­bod­nog izbora. Ako je meto­do­lo­ški indi­vi­da­li­zam isti­nit, neće posto­jati nesvo­dljivi zakoni: ljudi odga­jeni unu­tar insti­tu­cije I skloni su takvom i takvom tipu funk­cija kori­sno­sti. Fun­da­men­talni zakoni neće pomi­njati neku posebnu vrste insti­tu­cije, već će pre posto­jati opšti zakoni obli­ko­va­nja kori­sno­sti koji su pri­menj­ljivi na situ­a­ciju poje­di­načne insti­tu­cije da bi se uvi­delo na koji je način obli­kuju. Insti­tu­cije (sta­bilni obra­sci postu­paka dru­gih) pru­žaju pri­like za činje­nje razli­či­tih stvari i sigurne obra­sce nagrada i kazni za postupke. Jedna opšta teo­rija o obli­ko­va­nju funk­cija kori­sno­sti mogla bi da usta­novi kako se pri­like, nagrade i kazne, kao i kon­tin­gent­no­sti poja­ča­nja kom­bi­nuju da bi obli­ko­vali funk­cije kori­sno­sti i pre­fe­ren­cije. Okvir ova­kve vrste teo­rije pruža teo­rija ope­rant­nog uslo­vlja­va­nja.18

Ovu teo­riju su dosta napa­dali liber­ta­ri­janci, ali je zna­čajno uvi­deti da meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­zam zahteva neku opštu teo­riju (to ne mora da bude ova) o tome kako se funk­cije kori­sno­sti obli­kuju u insti­tu­ci­o­nal­nim okolnostima.

Ako pret­po­sta­vimo da je teza meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma isti­nita, koje su njene posle­dice za praksu dru­štvene nauke? Činje­nica da su sve isti­nite teo­rije dru­štvene nauke svo­dljive na opšte teo­rije ljud­ske akcije i inter­ak­cije (L n) ne znači da su sve isti­nite teo­rije već redu­ko­vane, ili da je oči­gledno kako će se reduk­cija izve­sti. Stoga je dru­štve­no­na­učna teo­rija for­mu­li­sana na makro­ni­vou takva da se ne može osu­diti samo na osnovu toga što (još uvek) nije redu­ko­vana. Ona bi se mogla osu­diti (ako pret­po­sta­vimo da znamo da je teza meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma isti­nita) ako bi se znalo da je nemo­guća njena reduk­cija na teo­rije ljud­skog delo­va­nja. Ali, u obla­sti dru­štvene nauke postoji sum­nja da će se uskoro doći do dokaza o nesvo­dlji­vo­sti neke teo­rije. (Premda bi se možda moglo poka­zati da ánjojn suprotna teo­rija na makro­ni­vou sledi iz neke spe­ci­fične kon­si­stentne teo­rije ljud­skog delo­va­nja.) Da li iz teze meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma sledi da je pravi put pra­vlje­nja dru­štve­nih teo­rija zapo­či­nja­nje od teo­rije ljud­skog delo­va­nja, i dalje izgra­đi­va­nje pola­zeći od nje? (Ovo je postu­pak austri­ja­naca.) Upo­re­dite ovo sa situ­a­ci­jom nekoga ko veruje da su isti­nite teo­rije bio­lo­gije (konačno) svo­dljive na fiziku i hemiju. On neće osu­diti bio­loga da svodi bio­lo­giju na fiziku i hemiju, i neće odba­citi bio­lo­ške teo­rije koje još uvek nisu redu­ko­vane (čak i ako veruje da će ma kakve isti­nite bio­lo­ške teo­rije koje budu bile otkri­vene biti redu­ko­vane na fiziku i hemiju makar u kraj­njoj liniji). Dru­štveni nauč­nici treba da budu posled­nji koji bi tvr­dili da ne može posto­jati slična podela rada u nji­ho­vom inte­lek­tu­al­nom svetu. Iz toga, izgleda, pro­i­zlazi da nika­kve posle­dice ne moraju sle­diti iz teze meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma o tome kakav treba da bude naš stav prema bilo kojoj datoj još nere­du­ko­va­noj makro­te­o­riji dru­štvene nauke. Meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sti će, kao i bilo ko drugi, morati da ocene isti­ni­tost takvih teo­rija ispi­ti­va­njem sve­do­čan­stava i argu­me­nata za i pro­tiv njih. Zaklju­čak raz­ma­tra­nja je u toli­koj suprot­no­sti sa uobi­ča­je­nim gle­di­štem austrij­skog meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma da suge­riše da se učini poku­šaj for­mu­li­sa­nja teze meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma tako da ne govori samo o svo­dlji­vo­sti teo­rija. Kad bih znao da je for­mu­li­šem nekako dru­ga­čije, to bih uradio.
Robert Nozik
Pre­vod: Alek­san­dra Zorić

KATALAKSIJA


02-03-2013, 01:21 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#3


Quote:O Austrijskoj Metodologiji (II deo)


II Apri­orna nauka o ljud­skom delo­va­nju i njene primene

Jedna grupa austrij­skih teo­re­ti­čara (Mizes, Rot­bard) sma­tra da su (mnogi) naj­va­žniji opšti zakoni koji se tiču među­ljud­ske inter­ak­cije n osoba izve­deni iz (kako je oni nazi­vaju) apri­orne nauke o ljud­skom delo­va­nju. Ova­kva nauka, po nji­ho­vom mišlje­nju, zapo­či­nje ispi­ti­va­njem suštine delo­va­nja (tj. svr­ho­vi­tog pona­ša­nja) i, raz­ra­đu­jući ono što je sadr­žano u ovoj suštini, vodi do uspo­sta­vlja­nja nužnih istina o ljud­skom delo­va­nju kao takvom.

Treba zapa­ziti da je sta­no­vi­šte koje drži da postoji ova apri­orna nauka o ljud­skom delo­va­nju logički neza­vi­sno od pri­hva­ta­nja teze meto­do­lo­škog indi­vi­du­a­li­zma. Jer, meto­do­lo­ški indi­vi­du­a­li­sta može sma­trati da su sve isti­nite dru­štve­no­na­učne teo­rije svo­dljive na zakone o ljud­skom delo­va­nju, ali da pri tom nije­dan od ovih poto­njih zakona nije nužno isti­nit. Isto tako, neko može sma­trati da postoji skup nužnih istina o ljud­skom delo­va­nju, ali da one nisu dovoljne da redu­kuju i obja­sne sve isti­nite teo­rije dru­štvene nauke.1

Ideja o raz­ra­đi­va­nju onoga što je sadr­žano u suštini ljud­skog delo­va­nja sva­kako je inte­re­santna i iza­zovna. Takav pro­gram, koji uklju­čuje i sin­te­tičke nužne istine, logički pozi­ti­vi­sti bi odba­cili kao pra­zan i nemo­guć. Među­tim, pozi­ti­vi­stička pozi­cija i argu­menti o sin­te­tič­kim nužnim sta­vo­vima, kao i mnogo toga dru­gog unu­tar pozi­ti­vi­sti­čog gle­di­šta (na pri­mer, veri­fi­ka­ci­oni kri­te­ri­jum zna­če­nja), zapali su u teška vre­mena. Nedavno je oži­velo inte­re­so­va­nje za takve iskaze, i mislim da je pošteno reći da ne postoje argu­menti za koje je opšte­pri­hva­ćeno da uver­ljivo uka­zuju pro­tiv moguć­no­sti takvih sin­te­tič­kih nužnih istina.2

Ovo nije pri­kladna pri­lika da se istra­žuje opšta moguć­nost takvih istina. Ume­sto toga, ispi­taće se kakve impli­ka­cije za praksu eko­no­mije ima even­tu­alno posto­ja­nje takvih istina. U kasni­jim odelj­cima sada­šnjeg ogleda ispi­taće se u poje­di­no­stima takve (navodne) istine. Raz­mo­triću samo neke od (navod­nih) izvo­đe­nja iz suštine delo­va­nja, ali treba pome­nuti da je potrebno jasno, pre­ci­zno i kon­si­stentno tvr­đe­nje o sadr­žaju (apri­orne) teo­rije u spe­ci­fi­ko­va­nom reč­niku pri­mi­tiv­nih ter­mina zajedno sa ekspli­cit­nim defi­ni­ci­jama i aksi­o­mima. Takvo tvr­đe­nje treba da raz­ja­sni da li se pre­fe­ren­cija iz početka stvara naspram postu­paka ili naspram ishodâ; ono će fik­si­rati jedan pojam (pre­fe­ren­cija, zado­vo­lje­nje, želja) kao pri­mi­tivni, a ostale će defi­ni­sati preko njega; ono će biti dovoljno istan­čano da uzme u obzir raz­ma­tra­nja o teo­riji izbora u uslo­vima nei­zve­sno­sti i da u pred­sta­vlja­nju teo­rije dosledno raz­dvoji ono što se oče­kuje da će se dogo­diti od onoga za šta se misli da se može dogo­diti; ono će izbeći Mize­sovu nesrećnu ten­den­ciju da govori kao da je ishod postupka pre­fe­ri­ran pre u odnosu na tre­nutnu situ­a­ciju (što ne mora da bude) nego u odnosu na ono što bi bilo na delu da se postu­pak nije izvr­šio. Takođe je potrebno više pažnje posve­titi utvr­đi­va­nju buduće ori­jen­ta­cije delo­va­nja jer cilj nekog postupka može biti samo da se on izvrši, ili da se nastavi pret­hodno zapo­četi plan, ili sledi pret­hodno pre­u­zeta oba­veza. Stoga mislim da je pogre­šno govo­riti o čoveku koji deluje, kao što to čini Mizes, nužno zane­ma­ru­jući amor­ti­zo­vane tro­škove ásunk costsñ. Možda će nji­hovo raz­ma­tra­nje biti ira­ci­o­nalno, ali ljudi u resto­ranu, na pri­mer, čiji je obrok sti­gao i ispo­sta­vilo se da je jad­nog ukusa sigurno često govore da je razlog što će ga ipak poje­sti novac koji je već bio name­njen za to. Istina, nji­hov pri­sta­nak na ovaj obrok, ume­sto da naruče nešto drugo (pret­hodno pri­pre­mljeno), neko može obja­sniti na isti način na koji obja­šnja­vamo zašto se naj­no­vija, naj­mo­der­nija oprema ne posta­vlja odmah u sva­koj fabrici. Ali, s druge strane, nije nemo­guće da je osta­vlja­nje nepo­je­de­nim nečega što je neka osoba pla­tila, za nju neko­ri­sno. Eko­nom­ska teo­rija može pret­po­sta­viti da pre­du­zet­nici zane­ma­ruju amor­ti­zo­vane tro­škove, ne zato što to jeste deo suštine ljud­skog delo­va­nja, već zato što trži­šte teži da odstrani pre­du­zet­nike koji uzi­maju u obzir ova­kve tro­škove. Konačno, želim da teo­rija bude for­mu­li­sana tako da, čak i ako pre­fe­ren­cija jeste subjek­tivno psi­ho­lo­ško sta­nje, kraj­nje stvari koje su pre­fe­ri­rane u odnosu na druge ne moraju i same da budu subjek­tivna psi­ho­lo­ška sta­nja (kao što su ose­ćaji zado­vo­lje­nja ili neza­do­vo­lje­nja, ili odba­ci­va­nje takvih stvari). Uvi­đam da je ovo kom­pli­ko­va­nije pita­nje, ali na tome ovde ne moram da se zadr­ža­vam, budući da sam na dru­gom mestu naveo rele­vantna raz­ma­tra­nja.3

Moraću da uči­nim par krat­kih napo­mena o for­mu­li­sa­nju teo­rije, budući da želim da nešto detalj­nije ispi­tam vezu pre­fe­ren­cije, izbora i delo­va­nja sa teo­ri­jom o vre­men­ski odre­đe­noj pre­fe­ren­ciji. U ovom odeljku se prvo mora izlo­žiti raz­ma­tra­nje pri­mene skupa nužnih istina o delo­va­nju. Postupci su odre­đeni način pona­ša­nja, naime svr­ho­vito pona­ša­nje. Nije svako pona­ša­nje svr­ho­vito. Postoje uzro­ko­vani pokreti tela koji čak i nisu pona­ša­nje, kao što je pokret tela kada se nesve­sno padne s visine. Postoji pona­ša­nje koje nije postu­pa­nje, na pri­mer, jed­no­stavni neu­slo­vljeni refleksi. Vežba­njem takvo pona­ša­nje može pot­pa­sti pod kon­trolu ili izbor, ali ako se takvo vežba­nje ne bi zbilo, reflek­sno pona­ša­nje ne bi bilo postu­pa­nje (premda je pre­đa­šnje "neve­žba­nje" moglo biti). Šta je sa uslov­nim reflek­sima kla­sič­nog Pavlo­vlje­vog uslo­vlja­va­nja? Zvo­nje­nje zvona je bilo pove­zano sa hra­nom, a sada (bez pri­su­stva hrane) zvono zvoni i pas, ili ljud­sko biće, luči plju­vačku. Da li je pona­ša­nje luče­nja plju­vačke postu­pak? Ne sećam se da je u delima austrij­skih pisaca pri­sutno spe­ci­fično raz­ma­tra­nje ovog pro­blema, ali veru­jem da bi nji­hov odgo­vor bio da ova­kvi pavlo­vljev­ski refleksi nisu postupci.

Znatno inte­re­sant­nije i teže je ope­rantno pona­ša­nje áope­rant beha­vi­orñ. Da li je pona­ša­nje koje pot­pada pod prin­cipe ope­rant­nog uslo­vlja­va­nja áope­rant con­di­ti­o­ningñ postu­pa­nje? Pro­cesi ope­rant­nog uslo­vlja­va­nja putem nagrada i kazni, pozi­tiv­nih i nega­tiv­nih poja­ča­nja áre­in­for­ce­mentñ, u odnosu na razli­čite moguć­no­sti poja­ča­nja, povi­ša­vaju i sni­ža­vaju vero­vat­noće razli­či­tih pona­ša­nja i uvode razli­čite obra­sce odu­mi­ra­nja.4 Da li je takvo pona­ša­nje, koje je pred­met poja­ča­nja i njime je obli­ko­vano, delo­va­nje? Austri­janci se mogu buniti pro­tiv pri­mene prin­cipâ ope­rant­nog uslo­vlja­va­nja na ljude i teo­re­ti­sa­nja o lju­dima na ovaj način, jer je pona­ša­nje na koje ski­ne­ri­jan­ski psi­ho­log pri­me­njuje svoje prin­cipe isto ono pona­ša­nje koje bi austrij­ski teo­re­ti­čar nazvao "svr­ho­vi­tim", odno­sno "delo­va­njem". Psi­ho­log ski­ne­ri­ja­nac takođe pri­me­njuje svoje prin­cipe na živo­ti­nje, a to pokreće pita­nje da li austij­ski teo­re­ti­čar ubraja ope­rantno pona­ša­nje npr. pacovâ i golu­bova u delo­va­nje. Opet, ne sećam se da postoji spe­ci­fična disku­sija o ovom pita­nju kod austrij­skih teo­re­ti­čara, ali mislim da bi oni nerado pri­me­nili na živo­ti­nje mnoge od kate­go­rija koje idu sa delo­va­njem, kao što su oče­ki­va­nja, pla­novi, slike želje­nog cilja. Pod­se­ćam da su prin­cipi ope­rant­nog uslo­vlja­va­nja posma­trani kao delatni na vrlo niskom nivou evo­lu­ci­one lestvice.

Ako takvo ope­rantno pona­ša­nje tih dru­gih orga­ni­zama nije delo­va­nje, onda imamo inte­re­san­tan pri­mer oblika pona­ša­nja za koji ne važe kate­go­rije ljud­skog delo­va­nja. Pret­po­sta­vimo da prin­cipi ope­rant­nog uslo­vlja­va­nja važe za te druge orga­ni­zme. (Uočite da postoji evo­lu­ci­ono obja­šnje­nje pred­no­sti pri­la­go­đa­va­nja putem ope­rant­nog uslo­vlja­va­nja; nešto što je ope­rantno uslo­vljeno bilo bi iza­brano tokom pro­cesa evo­lu­cije među orga­ni­zmima koji su podlo­žni isklju­čivo kla­sič­nom uslo­vlja­va­nju.) Mogu li ovi prin­cipi biti isti­niti za nas, za velike seg­mente pona­ša­nja ljud­skih bića, kao apo­ste­ri­orna teo­rija? Znamo li a pri­ori da njene kate­go­rije i tvr­đe­nja ne važe za veliki deo ljud­skog ponašanja?

Postoji ova alter­na­tivna, rela­tivno raz­ra­đena kon­cep­tu­alna shema za koju se ne čini da govori o mize­sov­skim kate­go­ri­jama ili pomoću njih, pa ipak, izgleda da je pita­nje je li to istina o lju­dima ili ne empi­rij­sko pita­nje, o kome se odlu­čuje a poste­ri­ori. (Da li su ovi prin­cipi pro­sto pre­stali da budu isti­niti na izve­snom stup­nju evo­lu­ci­one lestvice? Da li ljud­ska svest i inte­li­gen­cija pru­žaju nova sred­stva delo­va­nja ovih prin­cipa, ili ume­sto toga polje unu­tar koga uop­šte ne deluju?) Možda su ski­ne­ri­jan­ska teo­rija i teo­rija o ljud­skom delo­va­nju kom­pa­ti­bilne, i obe mogu biti isti­nite za isto pona­ša­nje. Ako je tako, čak i ako se teo­rija o ljud­skom delo­va­nju zai­sta zna a pri­ori, može se desiti da ona nije naj­bo­lja teo­rija, tako da ski­ne­ri­jan­ska teo­rija možda može da obja­sni više toga, da nam omo­gući da pred­vi­dimo više toga i tako dalje. U tom slu­čaju pose­do­va­nje apri­orne teo­rije neće nas zau­sta­viti da sle­dimo i razvi­jamo, for­mu­li­šemo i testi­ramo, skup kon­tin­gent­nih istina o pona­ša­nju. Pose­do­va­nje apri­orne teo­rije ne govori nam ništa o tome da neće posto­jati bolja, u većoj meri pred­vi­đa­lačka, dale­ko­se­žnija apo­ste­ri­orna teo­rija, te stoga ne može spre­čiti tra­ga­nje empi­rij­ske nauke. (Ova poenta, oči­gledno, ne zavisi ni od čega u ski­ne­ri­jan­skoj teo­riji, ali se činilo kori­snim doći do toga raz­ma­tra­njem alter­na­tiv­nog okvira, razli­či­tog od Mize­so­vog, koji funk­ci­o­niše unu­tar neke apo­ste­ri­orne teo­rije koja se tre­nutno aktivno istražuje.)

S druge strane, može se desiti da od dve teo­rije ne mogu obe biti isti­nite za isto pona­ša­nje, da isti­ni­tost jedne isklju­čuje isti­ni­tost druge. Mnogi austri­janci su pisali kao da ne postoji drugi skup poj­mova do nji­hov, preko kojeg se može razu­meti glav­nina ljud­skog pona­ša­nja. Posto­ja­nje ski­ne­ri­jan­ske teo­rije na to baca sum­nju, a ako pret­po­sta­vimo da je ova teo­rija inkom­pa­ti­bilna sa teo­ri­jom o ljud­skom delo­va­nju, nastaje deli­katno pita­nje o tome koja je od struk­tura ove dve teo­rije isti­nita za naj­veći deo našeg pona­ša­nja u svetu. (Unu­tar austrij­ske ter­mi­no­lo­gije, pokreće se pita­nje da li takvo pona­ša­nje jeste delovanje.)

Uočite koliki zna­čaj za austrij­sko gle­di­šte ima to da neće posto­jati ništa drugo bli­sko delo­va­nju, ništa njemu vrlo slično. Na osnovu ove pret­po­stavke lako se dâ razli­ko­vati ljud­sko pona­ša­nje koje nije delo­va­nje. Ne bi bila deli­katna stvar, koja uklju­čuje mnogo posma­tra­nja i testi­ra­nja, odlu­čiti koja teo­rija važi kao isti­nita o nekom pona­ša­nju za koje se čini da je delo­va­nje. S druge strane, pret­po­sta­vite da su posto­jala pona­ša­nja dovoljno slična ljud­skom delo­va­nju, tako da se ne mogu razli­ko­vati samo na osnovu jed­nog ili dva pogleda. Pret­po­sta­vite, zatim, da se uče­stalo javlja takvo pona­ša­nje koje nije delo­va­nje, često pome­šano sa postup­cima osoba. Pona­ša­nje koje nije delo­va­nje zai­sta se poko­rava razli­či­tim zako­nima, npr. zako­nima ope­rant­nog uslo­vlja­va­nja. Čak i ako bi posto­jala apri­orna teo­rija o ljud­skom delo­va­nju, pita­nje da li je ona odgo­va­ra­juća u poseb­nim okol­no­stima moralo bi se odre­diti detalj­nim empi­rij­skim istra­ži­va­njem, kom­pli­ko­va­nim sta­ti­stič­kim pro­ce­du­rama itd. Odno­sno, tvr­đe­nje da teo­rija o ljud­skom delo­va­nju odgo­vara situ­a­ciji zahte­vala bi ono­liko sve­do­čan­stava koliko i tvr­đe­nje da neka druga apo­ste­ri­orna teo­rija odgo­vara situ­a­ciji. Apri­orni karak­ter teo­rije o ljud­skom delo­va­nju neće biti od pomoći u odlu­či­va­nju da li je ona isti­nita za neku situ­a­ciju pona­ša­nja, a eko­no­mija bi se prak­ti­ko­vala na jed­nako empi­rij­ski način kao i bilo koja druga nauka. (Čak i ako bi neko u ovoj situ­a­ciji nekako mogao a pri­ori znati da je to što je izvo­dio bilo delo­va­nje, drugi to ne bi mogli znati a pri­ori.)

Prema tome, za austrij­sko gle­di­šte o tome kako eko­no­mija treba da se prak­ti­kuje važno je nji­ho­vom tvr­đe­nju da postoji apri­orna nauka o ljud­skom delo­va­nju dodati tvrd­nju da postoji dovoljno veliki jaz između ljud­skog delo­va­nja i dru­gih ljud­skih pona­ša­nja, da bi se uči­nila lak­šom iden­ti­fi­ka­cija pona­ša­nja koje nije delo­va­nje. Inače, jedini način na koji se može odre­diti da li pona­ša­nje jeste ili nije delo­va­nje, može biti da se odredi koje zakone ono zado­vo­ljava. A ovo može zahte­vati isto ono­liko empi­rij­skog istra­ži­va­nja koliko je pri­sutno i u apo­ste­ri­or­noj nauci o ljud­skom pona­ša­nju. Da li posto­ja­nje takvog jaza može biti saznato a pri­ori; da li je nužna istina to da se nijedno pona­ša­nje ne ugleda na delo­va­nje dovoljno bli­sko da bi zahte­valo detaljno istra­ži­va­nje koje bi ih raz­dvo­jilo? Ne vidim da jeste, a posto­ja­nje apo­ste­ri­orne teo­rije ove vrste (kao što je ski­ne­ri­jan­ska teo­rija) ima kao posle­dicu to da nauka o ljud­skom pona­ša­nju mora da se, zarad većeg obima, prak­ti­kuje kao empi­rij­ska nauka. Čak i ako bi se znalo a pri­ori da postupci zado­vo­lja­vaju izve­sne zakone, bilo bi empi­rij­sko pita­nje da li su poje­di­načni pri­merci pona­ša­nja postupci i, stoga, da li zado­vo­lja­vaju te zakone.5

Da li nam metod Ver­ste­hen–a ára­zu­me­va­njañ pruža sazna­nje o tome koja poj­movna struk­tura važi za pona­ša­nje osoba?6 Kri­ti­čari Ver­ste­hen–a su tvr­dili da je to u naj­bo­ljem slu­čaju put smi­šlja­nja hipo­teza, ali ne i dola­že­nja do sazna­nja o tome koje su hipo­teze isti­nite.7 Sada­šnja gle­di­šta o testi­ra­nju hipo­teza opi­suju ulogu dru­ga­čiju od smi­šlja­nja hipo­teza ili utvr­đi­va­nja koja je isti­nita, naime, pri­pi­si­va­nje pla­u­zi­bil­no­sti hipo­te­zama ili (na osnovu Bej­so­vog gle­di­šta o sta­ti­stici) pret­hod­nih vero­vat­noća tim hipo­te­zama. Takve pla­u­zi­bil­no­sti ili pret­hodne vero­vat­noće će uka­zi­vati na ono što je potrebno da bi se utvr­dilo je li hipo­teza isti­nita ili lažna. U neo­bja­vlje­nom tek­stu Hilari Pat­nam (Hilary Put­nam) iznosi zani­mljivu pret­po­stavku da postu­pak Ver­ste­hen–a ulazi u ovo pret­hodno pri­pi­si­va­nje áve­ro­vat­no­ćeñ, tako da ima legi­timnu ulogu (premda ne i odlu­ču­juću) u pro­cesu pri­hva­ta­nja i odba­ci­va­nja hipoteza.

Čak i ako pri­znamo Pat­na­movu poentu, moramo se vra­titi korak una­trag da bismo ispi­tali šta bi moglo da čini osno­va­nom upo­trebu Ver­ste­hen–a. Raz­mo­trite podu­hvat onoga, prema Kvaj­no­voj (Quine) upo­trebi izraza radi­kalni pre­vod,8 što možemo nazvati radi­kalni Ver­ste­hen, razu­me­va­nje pona­ša­nja orga­ni­zama druge vrste ili onih sa kojima nemamo nika­kve bio­lo­ške veze budući da su se raz­vili na dru­goj pla­neti. Možemo li ver­ste­hen ára­zu­me­tiñ takve orga­ni­zme? Empa­tično razu­me­va­nje bi moglo da suge­riše hipo­teze o nji­ho­vom pona­ša­nju, ali bi to moralo da bude nak­nadno testi­rano. Opšta hipo­teza da smo spo­sobni da ver­ste­hen nji­hovo pona­ša­nje bila bi testi­rana u pro­cesu testi­ra­nja spe­ci­fič­nih hipo­teza o njima koje suge­riše empa­tično razu­me­va­nje.9 Jasno je upravo to da ne možemo a pri­ori znati da imamo spo­sob­nost empa­tič­nog razu­me­va­nja pona­ša­nja ovih orga­ni­zama. Ako zai­sta i imamo ova­kvu spo­sob­nost za ove orga­ni­zme, do zna­nja o tome ćemo morati da dođemo a poste­ri­ori, vero­vatno odgo­va­ra­ju­ćim postup­cima psi­ho­lo­ške nauke. Moglo bi se ispo­sta­viti da ova­kvu spo­sob­nost imamo samo za neke oblike nji­ho­vog pona­ša­nja; premda empa­tično razu­me­va­nje pret­po­sta­vlja sa jed­na­kom pla­u­zi­bil­no­šću hipo­teze o dru­gim obli­cima nji­ho­vog pona­ša­nja, dalje testi­ra­nje može poka­zati da naša stopa uspeha sa ovim poto­njim hipo­te­zama neće biti mnogo bolja od nasu­mič­no­sti. Naše pou­zda­nje u razli­čite oblike nji­ho­vog pona­ša­nja biće odre­đeno a poste­ri­ori.

Raz­mo­trite nama bliže tvr­đe­nje, da vi možete ver­ste­hen pona­ša­nje dru­gih osoba. Čini se, takođe, da se ovo ne zna a pri­ori. Razu­mljivo je da ćete imati pove­re­nje (ako imate) u svoju spo­sob­nost da tako razu­mete pona­ša­nje dru­gih, zato što su se oni vaši sva­kod­nevni poku­šaji da to uči­nite koji su imali dalje pre­dik­tivne posle­dice pri­lično dobro odr­žali. Ali, takav neri­go­ro­zan test hipo­teze ne može poka­zati da je alter­na­tivna poj­movna shema nepri­men­ljiva, kada bi ova alter­na­tivna shema često imala pri­bli­žno iste dalje pre­dik­tivne posle­dice o pona­ša­nju dru­gih u pri­li­kama sva­kod­nev­nog života. U tom slu­čaju bi možda bio oči­gle­dan jedino pri­vidni uspeh naših epi­zoda empa­tič­kog razumevanja.

Ali, zar ne možemo znati, bez kom­pli­ko­va­nih testova, koji poj­movi važe za naše sop­stveno pona­ša­nje, odno­sno, da li ja mogu znati koji važe za moje, a vi koji važe za vaše? Svako od nas sigurno pri­me­njuje neku posebnu poj­movnu shemu na svoje pona­ša­nje sa ogrom­nim pove­re­njem.10 Ali, na osnovu čega to radite i, posebno, znate li a pri­ori da se ova shema odnosi na vas? Možda se želi reći da znamo koji poj­movi važe za vaše pona­ša­nje, budući da ga, na kraju kra­jeva, vi izvr­ša­vate, a vršite ga na način koji uliva ove poj­move u pona­ša­nje koje stva­rate, što vas takođe dovodi do sazna­nja o tome da su ovi poj­movi tako uli­veni. Znate da činite to da se ono zbiva kao postu­pak. Ovako kako je posta­vljeno, ovo je isu­više tamno da bi bilo od pomoći. Raz­ja­šnje­njem će teško moći da se pokaže kako način na koji se poj­movi uli­vaju u pona­ša­nje koje pro­i­zvo­dite, koje je pod vla­šću poj­mova, čini teo­riju koja kori­sti te poj­move naj­bo­ljom ekspla­na­tor­nom teo­ri­jom vašeg pona­ša­nja. (A tu bi još uvek ostao pro­blem sazna­nja koji se poj­movi daju pri­me­niti na pona­ša­nje dru­gih osoba.)

Pa ipak je činje­nica da mi zai­sta pri­me­nju­jemo, sa pove­re­njem, kate­go­rije ljud­skog delo­va­nja. Dru­ga­čija teo­rija, npr. ski­ne­ri­jan­ska, neće uspeti da pot­puno pot­kopa ovo pove­re­nje sve dok se ne kom­bi­nuje sa teo­ri­jom obra­zo­va­nja poj­mova da bi na taj način, iz svoje sop­stvene per­spek­tive, obja­snila (trans­kul­turnu) činje­nicu da ljudi sa pove­re­njem pri­hva­taju uobi­ča­jene (ne-skinerijanske) kate­go­rije. Ako bi ski­ne­ri­jan­ska teo­rija mogla da obja­sni zašto gotovo svi ljudi pri­hva­taju uobi­ča­jenu teo­riju iako je ona (kao što tvrdi) lažna, to bi uči­nilo još težim da se zadrži neu­ma­njeno pove­re­nje bilo u uobi­ča­jenu teo­riju bilo u postu­pak Ver­ste­hen–a, koji kori­sti njene kate­go­rije. Među­tim, čak ni u ovom slu­čaju neće biti nemo­guće nasta­viti vero­vati u uobi­ča­jenu teo­riju, a ski­ne­ri­jan­ska teorja može pred­vi­deti da će se to dogo­diti, budući da je vero­va­nje u uobi­ča­jenu teo­riju plan­ski oja­čano, što je čini veoma otpor­nom na izu­mi­ra­nje. Uistinu možemo posta­viti pita­nje koliko se verno teo­re­ti­čari ope­rant­nog uslo­vlja­va­nja drže svoje sop­stvene teo­rije kada poku­ša­vaju da odvrate publiku od rezul­tata dugih i raz­no­vr­snih pro­cesa pojačavanja.

Ver­ste­hen ne može, kao što smo videli, pomoći da odstra­nimo sva empi­rij­ska pita­nja o pri­me­nama Mize­sove ili bilo koje druge teo­rije ljud­skog delo­va­nja. Među­tim, ne treba da napu­stimo pro­blem Ver­ste­hen–a a da ne pri­me­timo da jeste moguće da ljudi (ili neki ljudi) zai­sta imaju spo­sob­nost empa­tič­nog razu­me­va­nja bar nekih oblika pona­ša­nja i da se ova spo­sob­nost može uve­žbati tako da postane u još većoj meri pou­zdana. Da li je to tako ili nije, empi­rij­sko je pita­nje. Pret­po­sta­vite da istra­ži­va­nje pomoću postu­paka empi­rij­ske nauke iden­ti­fi­kuje neke osobe kao naro­čito pou­zdane Ver­ste­her–e ára­zu­me­va­čeñ bar nekog oblika pona­ša­nja; iz toga pro­i­zlazi da greše retko ili nikada. Čak i ako ne bismo pose­do­vali teo­riju o tome kako ova­kva spo­sob­nost deluje, mogli bismo kori­stiti takve pou­zdane Ver­ste­her–e kao instru­mente pomoću kojih možemo nau­čiti razli­čite stvari, kao što kori­stimo ne-ljudske detek­tore činje­nica. Testovi bi mogli dove­sti do rezul­tata da poje­di­načni Ver­ste­her–i pose­duju pou­zda­nost ono­liko visoku kakvu pri­pi­su­jemo našim uobi­ča­je­nim empi­rij­skim postup­cima kon­stru­i­sa­nja i testi­ra­nja teo­rije, i u tom slu­čaju nećemo u većoj meri okle­vati da kažemo kako nam je Ver­ste­hen pru­žilo sazna­nje nego da kažemo kako nam ga je pru­žio osta­tak nauke. Stan­dardni postupci ostatka nauke bili bi ono što je uspo­sta­vilo pou­zda­nost Ver­ste­hen–a, ali čim bi se ovo poka­zalo, postoji moguć­nost da bi se dru­štvena nauka prak­ti­ko­vala sasvim drugačije.

Još jedna pri­medba o pri­men­lji­vo­sti apri­or­nih zakona. Pita­nja o ovome nastaju zahva­lju­jući raz­ma­tra­njima unu­tar teo­rije kao i, na pri­mer, u slu­čaju prin­cipa uma­nje­nja gra­nične kori­sti. Ovom prin­cipu se često zame­ralo da je dodatna jed­nica X–a (recimo, šestina) možda pove­ćala kori­snost, budući da je sada, zajedno sa pret­hod­nih pet jedi­nica, osoba u sta­nju da postigne nešto što joj je pret­hodno bilo nedo­stupno. Austrij­ski odgo­vor ističe da je u tom slu­čaju rele­vantna veli­čina jedi­nice 6X; za prin­cip se misli da važi za situ­a­cije u kojima svaka poje­di­načna dodatna jedi­nica X–a može postići samo one stvari koje su pret­hodne jedi­nice takođe mogle da pri­bave (i zajedno sa dru­gima može da pri­bavi samo veću konjunk­ciju pret­hodno dostup­nih stvari).11 Veli­čina jedi­nica mora biti iza­brana tako da se zado­vo­lji ovaj zahtev. No, logički je, naravno, moguće da za bilo koji izbor konačne veli­čine jedi­nice X, kad god nova n–ta jedi­nica X–a postane dostupna, postoji i nova sve­o­bu­hvatna upo­treba n X–ova (novog X–a zajedno sa pret­hod­nima) koja je na višem stup­nju u pre­fe­ren­ci­jama osobe nego zbir bilo kojih n pret­hodno dostup­nih stvari (i nego zbir konjunk­cije nečega što se može dobiti sa jed­nim X zajedno sa nečim što se može dobiti sa n–1 X–ova ukupno, itd.). Nazo­vimo takvu situ­a­ciju pro­ši­ru­jući uni­ver­zum. Uni­ver­zum neke osobe je lokalno pro­ši­ru­jući ako je to uni­ver­zum koji se pro­ši­ruje preko ono­liko jedi­nica koliko ih ta osoba ima; odno­sno, za bilo koji izbor veli­čine jedi­nice, tako da ona ima naj­ma­nje jedan član. Prin­cip uma­nje­nja gra­nične kori­sti nije pogre­šan za osobu u lokalno pro­ši­ru­ju­ćem uni­ver­zumu; on za nju napro­sto ne važi. Kom­bi­na­cija nje­nih pre­fe­ren­cija i pri­lika koje su joj dostupne, ne zado­vo­ljava uslov važe­nja prin­cipa. Budući da je empi­rij­sko pita­nje da li se osoba nalazi u lokalno pro­ši­ru­ju­ćem uni­ver­zumu ili ne, empi­rij­sko je i pita­nje da li ili ne prin­cip uma­nje­nja gra­nične kori­sti važi za poje­di­načne osobe u poje­di­nač­nim situacijama.


Robert Nozik
Pre­vod: Alek­san­dra Zorić

KATALAKSIJA




(This post was last modified: 02-03-2013, 01:24 AM by ЈорданПетровски.)
02-03-2013, 01:24 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#4



Quote:O Austrijskoj Metodologiji (III deo)


II Pre­fe­ren­cija, izbor i delovanje

Austrij­ski pisci iznose neko­liko među­sobno pove­za­nih teza o odnosu pre­fe­ren­cije, izbora i delovanja:

Ako osoba čini A, onda je ta osoba pre­fe­ri­rala činje­nje A pre nego činje­nje nekog dru­gog postupka koji joj je bio (vero­vala je) dostu­pan u datom vremenu.
Ne postoji evi­den­cija kojom se može usta­no­viti da osoba pre­fe­rira A u odnosu na B, upr­kos izboru B–a onda kada joj je bilo dostupno A.
Pojam pre­fe­ren­cije nema nika­kvog smi­sla odvo­jen od stvarno izvr­še­nog izbora.1

Da li svako delo­va­nje poka­zuje pre­fe­ren­ciju? (Dru­gim rečima, da li je 1 isi­nito?) Zar osoba ne bi mogla da bude indi­fe­rentna između onoga što je ura­dila i neke druge alter­na­tive koja joj je dostupna? Možemo imati sle­deću sliku: od rad­nji koje su osobi dostupne, neke će biti rada da izvrši, a neke ne. Ona pre­fe­rira A u odnosu na B ako i samo ako je u izboru između A i B rada da izvrši A i ne želi da izvrši B. Dopu­stimo da ako čini A, ovo uka­zuje da je rada da učini A. Ali, činje­nje A ne poka­zuje da nije spremna da učini B. Možda je takođe bila rada da učini B. Dakle, činje­nje A ne poka­zuje da osoba pre­fe­rira činje­nje A pre nego činje­nje B.

Autori pone­kad pišu o sla­boj pre­fe­ren­ciji, o osobi koja slabo pre­fe­rira vrše­nje jedne rad­nje u odnosu na vrše­nje druge. "Osoba slabo pre­fe­rira činje­nje A u odnosu na činje­nje B" možemo razu­meti kao: osoba pre­fe­rira činje­nje A u odnosu na činje­nje B, ili je osoba indi­fe­rentna u odnosu na činje­nje A i činje­nje B. Rečeno jezi­kom rela­cije slabe pre­fe­ren­cije, osoba je indi­fe­rentna između činje­nja A i činje­nja B ako i samo ako slabo pre­fe­rira A u odnosu na B, i slabo pre­fe­rira B u odnosu na A. Osoba jako pre­fe­rira A u odnosu na B ako i samo ako ona slabo pre­fe­rira A u odnosu na B i ne pre­fe­rira slabo B u odnosu na A. Izbor postupka može biti dovo­ljan razlog da se on slabo pre­fe­rira u odnosu na činje­nje neke od nje­go­vih alter­na­tiva. Ali, on nije nužan uslov, te stoga nije dovo­ljan uslov za jaku pre­fe­ren­ciju. Postoje i drugi poka­za­te­lji indi­fe­ren­cije – na pri­mer, osoba baca nov­čić da bi odlu­čila da li da učini A ili da učini B i deluje u skladu sa isho­dom baca­nja; ili, pri­hvata sred­stvo za nasu­mično izvla­če­nje da bi iza­brala između činje­nja A, činje­nja B i baca­nja nov­čića da bi odlu­čila između činje­nja A i činje­nja B, itd.

Zai­sta, austrij­skim teo­re­ti­ča­rima je potre­ban pojam indi­fe­ren­cije da bi obja­snili i odre­dili pojam robe ácom­mo­di­tyñ i jedi­nice robe. Ako svi ili jedna osoba pre­fe­rira jednu homo­genu grupu stvari u odnosu na drugu homo­genu grupu istih stvari istog oblika (možda će želeti da iza­beru onu s leve strane, ili onu koja je prva isko­pana), one nisu ista roba. One će imati razli­čite cene. Poje­di­načne stvari x i y biće ista roba (pri­pa­daće istoj vrsti robe) samo ako su sve osobe indi­fe­rentne između x i y. Bez pojma indi­fe­ren­cije, a time i ekvi­va­lentne klase stvari, ne možemo imati pojam robe, ili jedi­nice robe; bez pojma jedi­nice ("zamen­ljive jedi­nice") robe, ne postoji način uspo­sta­vlja­nja zakona (uma­nji­va­nja) gra­nične kori­sti.2

Da li posto­ja­nje pona­ša­nja, onda kada je nači­njen izbor, poka­zuje šta je iza­brano i šta je pre­fe­ri­rano? Izvr­šeno pona­ša­nje ne poka­zuje u odnosu na šta je nešto pre­fe­ri­rano, jer ne poka­zuje ni koje je pona­ša­nje odba­čeno. To zavisi od vero­va­njâ osobe o tome koje su joj alter­na­tive bile dostupne, a to se ne vidi u nje­nom aktu­al­nom pona­ša­nju. Mogli bismo pomi­sliti da se to dâ uvi­deti na osnovu nje­nog govora, ali zašto govor može da pokaže vero­va­nja o dostup­nim alter­na­ti­vama a da ipak ne pokaže pre­fe­ren­ciju? Ne treba da odgo­vo­rimo: "Zato što se vero­va­nja javljaju u govoru, a pre­fe­ren­cije se javljaju u postu­pa­nju". Jer, ne javljaju li se vero­va­nja pone­kad u postu­pa­nju, a pre­fe­ren­cije u govoru? Nisu li pre postu­pa­nje i govor pro­i­zvod vero­va­nja i pre­fe­ren­cija zajedno?

Da li makar znamo koja je alter­na­tiva pre­fe­ri­rana? Zapam­tite da se izve­deno pona­ša­nje može opi­sati razli­čito, na pri­mer, "putuje do prvog sprata", "dolazi do ovog poseb­nog mesta", "vrši izve­stan pri­ti­sak". Šta je osoba pre­fe­ri­rala da učini u odnosu na nešto drugo? Pre­fe­ren­cija se, izgleda, ne odnosi na stvari direktno, već se pri­me­njuje preko opisâ, preko nečega nalik na jezik. Ne možemo pro­sto reći "to pona­ša­nje" i uka­zati prstom. Jer koje je to to? Mogli bismo poku­šati da suzimo stvari zapa­ža­jući da je ono što je pre­fe­ri­rala nešto o čemu je nešto znala; zato opis mora biti nešto što je znala u vreme kada je delo­vala ili birala. Ali, koji je od ovih opisa za koje zna pove­zan sa nje­nom pre­fe­ren­ci­jom? Možda je odgo­vor – svi za koje je znala: ona pre­fe­rira kom­bi­na­ciju svih opisa za koje zna za pona­ša­nje koje čini, u odnosu na kom­bi­na­ciju svih opisa za koje zna za svako od alter­na­tiv­nih pona­ša­nja koja ne čini. Ali, možda je ona zane­ma­rila ili čak poti­snula mnoge opise za koje zna. Za mnoge zna da o njima nije sve­sno raz­mi­slila u bilo kojem momentu pro­cesa odlu­či­va­nja; mislila je na neke koje je zabo­ra­vila, ali ih se može pri­se­titi samo sa napo­rom, i tako dalje.

Ume­sto toga bi se moglo pre­dlo­žiti da ona pre­fe­rira onu kom­bi­na­ciju opisâ koja (za koju je mislila da) odgo­vara izvr­še­nom pona­ša­nju i na koju je u stvari mislila kada je odlu­či­vala, u odnosu na kom­bi­na­ciju za koju je tada tre­nutno mislila da odgo­vara odba­če­nom pona­ša­nju. Zar možda tada nije mislila samo o naj­go­rem opisu, te onda odlu­čila "Ura­diću to mimo svega"? Da li je tada uop­šte tre­balo da misli o opisu? Je li mogla da nastavi sa opre­de­lji­va­njima, i da onda kada je došlo vreme, deluje bez sve­snog raz­mi­šlja­nja o njima?

Čini se da je ono što je pre­fe­ri­rano skri­veno od posma­trača. Naj­više što neki posma­trač može sa sigur­no­šću reći jeste to da kada se postu­pak dogodi, nešto se (slabo) pre­fe­rira u odnosu na nešto drugo; pot­pu­nije rečeno, nešto što je pove­zano sa izvr­še­nim pona­ša­njem bilo je (slabo) pre­fe­ri­rano u odnosu na nešto drugo što nije bilo (pod­jed­nako bli­sko) pove­zano sa izvr­še­nim pona­ša­njem. Često se kaže da spo­lja­šnji posma­trač ne može pred­vi­deti pona­ša­nje na osnovu pre­fe­ren­cije. Sada vidimo kako on ne može ni da retro­spek­tivno opiše pre­fe­ren­ciju, čak ni na osnovu izvr­še­nog pona­ša­nja!

Da li makar mora biti da osoba koja deluje zna šta sama pre­fe­rira? Zar ona ne može reći: "Raz­mi­šljao sam o mno­gim stva­rima povo­dom onoga što treba da ura­dim, a kasnije sam delo­vao upravo ne raz­mi­šlja­jući o njima. Ne znam šta sam od toga pre­fe­ri­rao"? Da li je to nemo­guće? Ili samo retko? "Ali, ona zna da je pre­fe­ri­rala da to učini!" Mora li ona da zna šta je to to koje je pre­fe­ri­rala? "Pa ipak, ona je to uči­nila!" To je istina, ali ko to poriče?

Vra­timo se sada na naj­jači od gore­na­ve­de­nih sta­vova o pove­za­no­sti pre­fe­ren­cije i delo­va­nja, na 3: pojam pre­fe­ren­cije nema smi­sla odvo­jeno od stvar­nog postu­pa­nja koje ga poka­zuje. Uočite da je ovo jače od tvr­đe­nja da je pre­fe­ren­cija nekako pove­zana sa izbo­rima, sa onim što bi osoba iza­brala u izve­snim okol­no­stima. Ovim se tvrdi da je taj pojam nera­ski­divo pove­zan sa stvar­nim izborima.

Nei­zve­sno je mogu li austri­janci da kon­si­stentno tvrde ovu jaku tezu. Raz­mo­trite, na pri­mer, Mize­sovo gle­di­šte o delo­va­nju kao raz­meni.3 Postu­pak A je izvr­šen ume­sto nekog dru­gog postipka B. Ono što nije izvr­šeno, B, jeste cena činje­nja A. Vred­nost B je ono­lika koliko košta činje­nje A. Mizes onda nasta­vlja time što govori o dobiti od činje­nja, a takođe i o (pret­po­sta­vljam, ex post) gubitku. No, cena činje­nja A ne može biti vred­nost svega pro­pu­šte­nog, odno­sno ne može biti zbir svega pro­pu­šte­nog. Kada bi bilo tako, gotovo nikada ne bismo imali dobit. Pret­po­sta­vite da postoji pet alter­na­tiv­nih postu­paka, bli­sko pove­za­nih, i da činite jedan, A, koji je naj­bo­lji. Cena A nije zbir vred­no­sti pre­o­stale četiri. (Ovo bi umno­gome nad­ma­šilo vred­nost A.) Cena A je vred­nost naj­bo­lje od odba­če­nih alter­na­tiva. Naj­bo­lja od odba­če­nih alter­na­tiva je ona koja se jako pre­fe­rira u odnosu na sve druge, ili (ako postoji nere­še­nost na vrhu hije­rar­hije odba­če­nih alter­na­tiva) ona koja se slabo pre­fe­rira u odnosu na svaku drugu odba­čenu alter­na­tivu. Uočite da govo­rimo o pre­fe­ren­ciji osobe neza­vi­sno od bilo kog aktu­al­nog izbora pre­fe­ri­rane alter­na­tive. Druga naj­bo­lja alter­na­tiva posle A, nazo­vimo je B, je pre­fe­ri­rana u odnosu na druge C, D, E, premda sámo B nije iza­brano. Ako treba da govo­rimo o ceni A onda kada postoji više od jedne odba­čene alter­na­tive, mora imati smi­sla govo­riti o pre­fe­ren­ciji neza­vi­sno od stvar­nog izbora ili činje­nja pre­fe­ri­rane alter­na­tive. Ako to nema smi­sla, onda nema ni pojam cene postupka koji je stvarno iza­bran.4

Kako može imati smi­sla govor o pre­fe­ren­ciji bez stvar­nog izbora? Kako je to moguće ako dopu­štamo da austri­janci greše što poriču da to ima smi­sla? Dozvo­lite mi da nači­nim skicu povolj­nog pri­kaza. Pre­fe­ren­cija je pove­zana sa kon­di­ci­o­na­lom: reći da osoba pre­fe­rira A u odnosu na B u odre­đe­nom vre­menu znači reći da bi iza­brala pre A nego B ako bi joj u datom vre­menu bio pru­žen izbor (samo) između A i B. Postoji nešto u vezi s njom na osnovu čega će iza­brati pre A nego B. To nije, na pri­mer, nasu­mi­čan događaj.

To što se doga­đaj stvarno zbiva ne poka­zuje da je kon­di­ci­o­nal isti­nit. Raz­mo­trite fotone emi­to­vane na ekran sa dva otvora, i pret­po­sta­vite da je zai­sta nasu­mi­čan doga­đaj pro­la­zak fotona kroz neki od otvora. Ako se dvoje ljudi kladi kroz koji će otvor proći sle­deći foton, pri čemu jedan kaže da je to jedan, a drugi da je drugi otvor, pobed­nik će biti onaj koji iza­bere otvor za koji se ispo­stavi da je ispra­van. Indi­ka­tivni stav se poka­zuje kao isti­nit na osnovu doga­đaja. Nasu­prot tome, ako neko kaže "ako bi foton bio emi­to­van u sle­de­ćoj sekundi, pro­šao bi kroz otvor sa moje desne strane", a ako je emi­to­van i zai­sta prođe kroz otvor sa nje­gove desne strane, to ne poka­zuje da je bio u pravu. Kon­di­ci­o­nalni stav se ne poka­zuje kao isti­nit na osnovu događaja.

Možda se ovo može uči­niti intu­i­tivno oči­gled­ni­jim putem savre­me­nog obja­šnje­nja kon­di­ci­o­nalâ. Prema ovom pri­kazu, kon­di­ci­o­nal oblika "ako je p isti­nito, q će biti isti­nito" i sâm je isti­nit ako i samo ako u svim onim mogu­ćim sve­to­vima koji su bli­ski stvar­nom svetu, u kojima p važi kao isti­nito, q takođe važi kao isti­nito. Mini­malna pro­mena unu­tar aktu­al­nog sveta potrebna da bi se p uči­nilo isti­ni­tim daje zajedno sa time i isti­ni­tost q–a (u tim naj­bli­žim sve­to­vima).5

No, moglo bi se dogo­diti da ti naj­bliži sve­tovi u kojima je p isti­nito ne čine jed­no­o­bra­znim ni q ni ne–q. U tom slu­čaju u aktu­al­nom svetu nije­dan od kon­di­ci­o­nalâ "ako bi p bilo isti­nito, i q bi bilo isti­nito" i "ako bi p bilo isti­nito, ne–q bi bilo isti­nito" neće važiti. Ako je zai­sta stvar slu­čaja kroz koji će otvor proći foton, onda će pre nego što je foton emi­to­van, za svaki mogući svet u kojem je foton emi­to­van i pro­lazi kroz desni (levi) otvor, posto­jati drugi mogući svet, jed­nako bli­zak stvar­nom svetu, u kojem emi­to­vani foton pro­lazi kroz levi (desni) otvor. Pre­ci­znije rečeno, sused­stvo stvar­nog sveta takvo da "foton je emi­to­van" sadrži sve­tove u kojima foton pro­lazi kroz desni otvor i sve­tove u kojima pro­lazi kroz levi otvor. Kon­di­ci­o­nal "ako bi foton bio emi­to­van, pro­šao bi kroz ovaj otvor" nije istinit.

Reći da je osoba uči­nila pre A nego B zato što je pre­fe­ri­rala A u odnosu na B znači reći da je radije uči­nila A nego B zato što je za nju isti­nito da bi iza­brala A ume­sto B. Ovo nije naro­čito moćno obja­šnje­nje, ali ono ipak sta­vlja delo­va­nje u obra­zac – ono kaže da delo­va­nje polazi od neke temeljne dis­po­zi­cije (koja može biti vrlo nepo­sto­jana) da se iza­bere A naspram B. Nastu­pa­nje delo­va­nja ne doka­zuje da je kon­di­ci­o­nal isti­nit; osoba je takođe mogla da bude i indi­fe­rentna. Ali, često će delo­va­nje poti­cati od temeljne pre­fe­ren­cije i uka­zi­vati na to da postoji takva preferencija.

Prema ovom gle­di­štu o pre­fe­ren­ciji kao kon­sti­tu­i­sa­noj kon­di­ci­o­na­lom, s isho­dom da bi osoba iza­brala A naspram B ako bi joj bila data moguć­nost izbora između njih, možemo videti kako da uči­nimo smi­sle­nom pre­fe­ren­ciju bez stvar­nog izbora pre­fe­ri­ra­nog čina. Možda bi osoba iza­brala A naspram B pri­li­kom izbora između njih, ali budući da nije morala da načini izbor između njih, pre­fe­ren­cija nije izvr­šena; ona nije stvarno iza­brala A ume­sto B, te nije uči­nila A.

Neka sup­stanca je ras­tvor­ljiva u vodi ako bi se ras­tvo­rila kada bi se sta­vila u vodu. Sup­stance koje nisu sta­vljene u vodu mogu ipak biti ras­tvor­ljive u vodi, premda nikada nisu stvarno ras­tvo­rene. "Pre­fe­rira A u odnosu na B" nalik je "ras­tvor­lji­vom"; "bira A naspram B" nalik je ''ras­tvara se". Tvr­đe­nje da nema smi­sla govo­riti o tome da osoba pre­fe­rira A u odnosu na B uko­liko nije stvarno iza­brala A naspram B, nalik je tvrd­nji da nema smi­sla reći kako je nešto ras­tvor­ljivo uko­liko nije već stvarno ras­tvo­reno. Obe tvrd­nje su pogre­šne.6

Videli smo da je cena postupka vred­nost naj­više pre­fe­ri­rane alter­na­tive koja nije iza­brana. Reći da je neka nei­za­brana alter­na­tiva pre­fe­ri­rana u odnosu na svaku drugu znači reći da bi bila iza­brana pre nego bilo koja druga u naspram­nim izbo­rima (pai­rwise cho­i­ces). Sve ovo bi takođe moglo da bude isti­nito. Ako bi austri­janci bili u pravu kada su govo­rili o ska­lama vred­no­sti samo u slu­čaju stvar­nih izbora, ne bi mogla da postoji poje­di­načna cena izbora.

Kon­di­ci­o­nali nam pru­žaju moguć­nost da damo smi­sao raci­o­nal­nim uslo­vima pre­fe­ren­cije, npr. uslovu da pre­fe­ren­cija bude tran­zi­tivna. Reći da je pre­fe­ren­cija tran­zi­tivna u vreme t znači reći: ako je za bilo koja tri čina X, Y i Z

1. isti­nito da bi osoba iza­brala X naspram Y ako joj je data moguć­nost izbora u vreme t između (samo) X i Y

i

2. isti­nito da bi osoba iza­brala Y naspram Z ako joj je data moguć­nost izbora u vreme t između (samo) Y i Z

onda

3. isti­nito je da bi osoba iza­brala X naspram Z ako joj je data moguć­nost izbora u vreme t između (samo) X i Z.

Moguće je da i (1) i (2) budu isti­niti za neke X, Y i Za da (3) to ne bude, te da to pre bude (4):

4. isti­nito je da bi osoba iza­brala Z naspram X ako joj je data moguć­nost izbora u vreme t između (samo) X i Z.

Takođe, moguće je da nije­dan kon­di­ci­o­nal, ni (3) ni (4), nije isti­nit za izbor između X i Z. U tom slu­čaju, dakle, pre­fe­ren­cija ne uspeva da bude tran­zi­tivna. Moguće je da je (4) isti­nito zajedno sa (1) i (2), zato što svaki od ovih kon­di­ci­o­nala govori o razli­či­tim hipo­te­tič­kim okol­no­stima. Budući da (1) i (2) ne govore o izboru između (samo) X i Z, oni, čak ni zajedno, ne odre­đuju šta bi se dogo­dilo pod tim uslo­vom. Među­tim, neo­sporno je da one odre­đuju šta treba da se dogodi, tako da dobi­jamo pro­stor za uslov raci­o­nal­no­sti.7

Mizes raz­ma­tra i kri­ti­kuje zahtev da pre­fe­ren­cija bude tran­zi­tivna (Human Action, str. 103):

Uči­njen je poku­šaj da se do pojma ne-racionalnog delo­va­nja dođe sle­de­ćim rasu­đi­va­njem: Ako se a pre­fe­rira u odnosu na b, a b u odnosu na c, logički gle­dano, a treba pre­fe­ri­rati u odnosu na c. Ali, ako se c u stvari pre­fe­rira u odnosu na a, suo­čeni smo sa obli­kom delo­va­nja kome ne možemo pri­pi­sati kon­zi­stent­nost i raci­o­nal­nost. Ovo raz­ma­tra­nje se ne oba­zire na činje­nicu da dva čina poje­dinca nikada ne mogu da budu sin­hrona. Ako se u jed­nom postupku a pre­fe­rira u odnosu na b, a u dru­gom b u odnosu na c, onda, bez obzira na to koliko je mali inter­val između postu­paka, nije dozvo­ljeno kon­stru­i­sati uni­formnu skalu vred­no­sti u kojoj a pret­hodi b i b pret­hodi c. Niti je dozvo­ljeno sma­trati kasniji treći postu­pak kao podu­da­ran s pret­hodna dva postupka. Sve što pri­mer doka­zuje jeste da vred­no­sni sudovi nisu nepro­men­ljivi i da stoga skala vred­no­sti, koja je apstra­ho­vana iz od razli­či­tih i nužno nesin­hro­nih postu­paka poje­di­naca, može biti samoprotivrečna.

Činovi ne mogu biti sin­hroni, ali kon­di­ci­o­nali mogu važiti u isto vreme. Tako možemo osmi­sliti ne-tranzitivne pre­fe­ren­cije u neko vreme. (Pa ipak, iz toga ne sledi da je delo­va­nje ira­ci­o­nalno, već samo da struk­tura koja se sastoji od delo­va­nja uz doda­tak pre­fe­ren­cija naru­šava nor­ma­tivni zahtev. Šta treba da bude pro­me­njeno, još uvek je otvo­reno.) Osta­vlja­jući pre­fe­ren­ciju po strani, šta možemo da kažemo o odgo­va­ra­ju­ćim ne-tranzitivnim kon­di­ci­o­na­lima? Da li je ira­ci­o­na­lan neko ko (1), (3) i (4) sma­tra isti­ni­tim?8

Ako je pre­fe­ren­cija pobliže odre­đena izbo­rima koji će biti izvr­šeni u situ­a­ci­jama naspram­nih izbora, ima pro­stora za nor­ma­tivne uslove pored tran­zi­tiv­nih. Jer će posto­jati uslovi koji pove­zuju naspramne izbore sa izbo­rima koji nisu takvi. Na primer:

Ako, ako bi posto­jao izbor samo između X i Y, X bi bilo iza­brano, onda, ako bi posto­jao izbor između X, Y i nekih dru­gih alter­na­tiva, Y ne bi bilo izabrano.

i

Ako bi u izboru između čla­nova skupa S, bilo iza­brano X, onda bi u izboru između čla­nova pod­skupa T skupa S čiji je X član, takođe bilo iza­brano X.9

Zašto Mizes sma­tra da je toliko zna­čajno tvr­diti kako struk­tura pre­fe­ren­cije ne može biti ira­ci­o­nalna? Možda zato što ne želi da se iko upliće izbore, na osnovu toga što izviru iz ira­ci­o­nalno struk­tu­ri­ra­nih pre­fe­ren­cija. To je, među­tim, drugo pita­nje, a moglo bi se pomi­sliti kako je moguće da ljudi imaju ira­ci­o­nalno struk­tu­ri­rane pre­fe­ren­cije i takođe držati da je to nji­hovo pravo, tako da ne smeju biti ome­tani na osnovu toga što su nji­hove pre­fe­ren­cije ira­ci­o­nalno struk­tu­ri­rane (osim uko­liko su ekspli­citno oba­ve­zani na takvu shemu upli­ta­nja). Neću zane­ma­riti da pome­nem kako gle­di­šte da pre­fe­ren­cije ote­lo­tvo­ruju kon­di­ci­o­nale o izboru (i u njima su ote­lo­tvo­rene) otvara moguć­nost for­mu­li­sa­nja daljih uslova za pre­fe­ren­ciju unu­tar meša­vine vero­vat­noćâ ishoda (na način Fon Noj­mana i Mor­gen­šterna) ili između nei­zve­snih postu­paka (pre­sli­ka­va­njâ sta­njâ sveta na posle­dice, na način L. Dž. Sevi­dža), tako da se pruži mera kori­sno­sti na osnovu inter­valne skale.10

Od tri teze koje pove­zuju pre­fe­ren­ciju, izbor i delo­va­nje koje su gore nave­dene, tvr­dili smo da su prva i treća nei­spravne. Šta je sa dru­gom? Mogu li sve­do­čan­stva da uspo­stave pre­fe­ren­ciju A naspram B u sve­tlu suprot­nog izbora B–a, kada je osobi bilo dostupno A? Mogu li posto­jati indi­rektna sve­do­čan­stva da bi osoba iza­brala A naspram B ako joj je data moguć­nost izbora (samo) između A i B, tako da zaklju­ču­jemo da je zai­sta pre­fe­ri­rala A u odnosu na B, upr­kos činje­nici da je iza­brala B kad je bilo dostupno A? Osoba bi možda bila iza­brala B naspram A i mno­štva dru­gih stvari, naspram toliko mnogo stvari da je u stvari izgu­bila iz vida A. Ovo bi bio slu­čaj u kome bi iza­brala A ako postoji izbor (samo) između A i B, a u izboru između A, B i mno­štva dru­gih stvari iza­brala bi B, zato što je izgu­bila vezu sa A. Ili, možda, u vezi sa ovim ne postoji nika­kvo "bi", ona je samo zbu­njena i deluje; nije isti­nit nije­dan kon­di­ci­o­nal o širo­kom izboru. Osoba je zai­sta birala i uči­nila B (kršeći jedan od ranije nave­de­nih uslova raci­o­nal­no­sti), a ovo ipak ne poka­zuje da nije pre­fe­ri­rala A u odnosu na B. Mogli bismo ostati pri tvrd­nji da ona ne pre­fe­rira A naspram B, nudeći neko posebno obja­šnje­nje zašto je tada iza­brala B.

Ovi pri­meri, koji su smi­šljeni da bace sum­nju na gore­na­ve­denu tezu (2), uklju­čuju izbor između veli­kog broja alter­na­tiva. Ne može posto­jati sli­čan pro­tiv­pri­mer koji uklju­čuje samo naspramni izbor ako pre­fe­ren­cija ide zajedno sa kon­di­ci­o­na­lom koji uklju­čuje "uvek bi ura­dila A pre nego B". Ako, među­tim, pre­fe­ren­cija ide zajedno sa kon­di­ci­o­na­lom koji uklju­čuje "bi… osim ako…", onda postoji moguć­nost pro­tiv­pri­mera naspra­mnog izbora tezi (2). Ostaje, među­tim, još jedna teškoća sa tvrd­njom iz (2) da se nika­kvim sve­do­čan­stvima ne može usta­no­viti da osoba pre­fe­rira A u odnosu na B upr­kos izboru B kada joj je bilo dostupno A. Na osnovu toga što osoba čini B ne možemo znati da li je vero­vala da joj je A dostupno, ili kako je shva­tala odba­čene alter­na­tive. Ako je bilo ispravno naše pret­hodno raz­ma­tra­nje o tome da li možemo znati u odnosu na šta je nešto pre­fe­ri­rano, nikako ne možemo, kakav god da je zaklju­čak, da se uspro­ti­vimo izboru B naspram A. Jer, to nikad nije činje­nica sa kojom se suo­ča­vamo.

Uslovi raci­o­nal­no­sti su uslovi koje je moguće pre­kr­šiti. Nasu­prot tome, teško je uvi­deti na koji bi način pre­fe­ren­cija mogla pro­pu­stiti da bude nere­flek­sivna i asi­me­trična. Čini se da je ovo deo pojma pre­fe­ren­cije, a vrlina je kon­di­ci­o­nal­nog pri­kaza što obe­smi­šljava slu­ča­jeve u kojima je pre­fe­ren­cija reflek­sivna i sime­trična. Među­tim, iako (u suprot­no­sti sa kon­sti­tu­tiv­nim uslo­vima) uslovi raci­o­nal­no­sti jesu uslovi koje je moguće pre­kr­šiti, bilo bi bolje ne kršiti ih odviše, bez poseb­nog obja­šnje­nja. Jer, ako bi ih neko stvo­re­nje skoro uvek kršilo, bilo bi neja­sno da li pose­duje upravo pre­fe­ren­cije, čak i ako bi za njega zai­sta važili binarni kon­di­ci­o­nali. (Ako alfa-centurioni uvek imaju intran­zi­tivnu struk­turu kon­di­ci­o­nala koji za njih važe, da li su to što imaju pre­fe­ren­cije?) Stvo­re­nje ima pre­fe­ren­cije, izgleda, ne samo zato što i kada su za njega isti­niti binarni kon­di­ci­o­nali. Binarni kon­di­ci­o­nali koji su za njega isti­niti moraju biti među­za­vi­sni na razbo­rit način. Stvo­re­nje mora poka­zi­vati neku malu koli­činu raci­o­nal­no­sti da bi se uop­šte raču­nalo kao nešto što ima pre­fe­ren­cije. U slu­čaju bića čiji kon­di­ci­o­nali često i uobi­ča­jeno ne dostižu raci­o­nalnu kohe­ren­ciju (bez poseb­nog obja­šnje­nja ovog neu­speha), postoji sum­nja da su ono što biće ima pre­fe­ren­cije.11

Robert Nozik
Pre­vod: Alek­san­dra Zorić

KATALAKSIJA






(This post was last modified: 02-03-2013, 01:27 AM by ЈорданПетровски.)
02-03-2013, 01:26 AM
Reply
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,201
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#5

Quote:O Austrijskoj Metodologiji (IV deo)


IV Vre­men­ski odre­đena preferencija

Vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija ima u toj meri zna­čajnu ulogu u austrij­skom pri­stupu (kamati, teo­riji kapi­tala, poslov­nom ciklusu itd.) da ne možemo zavr­šiti a da je ukratko ne ispi­tamo. Tri čuvena Bem-Baverkova razloga za vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju često su bila ispi­ti­vana,1 te se okre­ćemo sko­ra­šnjim gledištima.

Možemo se kratko poza­ba­viti Rot­bar­do­vim argu­men­tom:2

“Osnovna i nepro­men­ljiva istina o ljud­skom delo­va­nju jeste da čovek pre­fe­rira da nje­gov cilj bude dostig­nut u naj­kra­ćem vre­menu. Što pre se dođe do spe­ci­fič­nog zado­vo­lje­nja, to bolje. Ovo pro­i­stiče iz činje­nice da je vreme uvek nedo­voljno, a sred­stvima valja eko­no­mi­sati. Što je ranije neki cilj postig­nut, uto­liko bolje. Tako za bilo koji dati cilj koji treba da bude postig­nut, što je kraće raz­do­blje delo­va­nja, tj. pro­i­zvod­nje, uto­liko povolj­nije za delat­nika. Ovo je unver­zalna činje­nica vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije.

Ovaj argu­ment ne doka­zuje vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju na osnovu nedo­volj­no­sti vre­mena. Vreme je ogra­ni­čeno i mi želimo da njime eko­no­mi­šemo, da u posti­za­nju svo­jih ciljeva utro­šimo što manji nje­gov deo. Ako je dat način da postig­nemo naš cilj za dva minuta, i drugi način koji zahteva pet minuta, iza­bra­ćemo dvo­mi­nutni način, osta­vlja­jući time dodatna tri minuta za sle­đe­nje nekog dru­gog cilja. Ipak, vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija nije isto što i eko­no­mi­sa­nje vre­me­nom. Pret­po­sta­vite da postoje dva čina, A i B, koja vode istom cilju i od kojih svaki za svoje ostva­re­nje zahteva pet minuta, ali jed­nim se cilj dostiže ranije nego dru­gim. Pret­po­sta­vite da se pomoću A cilj dostiže sedam minuta posle, a pomoću B jednu godinu pošto je on izvr­šen. Među­tim, oba jed­nako eko­no­mišu vre­me­nom, budući da oba zahte­vaju po pet minuta za svoje izvr­še­nje. Vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija stoga ne može da se izvede iz eko­no­mi­sa­nja vre­me­nom. Ona može sa njim doći i u kon­flikt, na pri­mer, kada delo­va­nje koje dovodi do cilja ranije izi­skuje duže izvo­đe­nje nego delo­va­nje koje dovodi do cilja kasnije.”

Mizes pove­zuje vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju sa delo­va­njem na dru­ga­čiji i upe­ča­tlji­viji način3 :

“Vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija je kate­go­ri­jalni pred­u­slov ljud­skog delo­va­nja. Ne može se smi­sliti nije­dan način delo­va­nja u kojem se zado­vo­lje­nje u bli­žem peri­odu buduć­no­sti ne – ako su druge stvari jed­nake – pre­fe­rira u odnosu na ono u kasni­jem peri­odu. Sâm čin zado­vo­lja­va­nja želje impli­cira da se zado­vo­lje­nje u sada­šnjem tre­nutku pre­fe­rira u odnosu na ono u nekom kasni­jem tre­nutku. Onaj koji troši neko nekvar­ljivo dobro ume­sto da odloži potro­šnju za neki neo­dre­đeni budući tre­nu­tak, time otkriva da sada­šnje zado­vo­lje­nje pro­ce­njuje kao više u pore­đe­nju s kasni­jim zado­vo­lje­njem. Ako on ne bi pre­fe­ri­rao zado­vo­lje­nje u bli­žem peri­odu buduć­no­sti u odnosu na ono u uda­lje­ni­jem peri­odu, on nikada ne bi tro­šio i time zado­vo­lja­vao želje. Uvek bi nago­mi­la­vao; nikada ne bi tro­šio i uži­vao. On ne bi tro­šio danas, ali ne bi tro­šio ni sutra, mada bi ga sle­deći dan suo­čio sa istom alternativom.”

Prema ovom gle­di­štu, delo­va­nje poka­zuje vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju, jer ako osoba ne bi pre­fe­ri­rala da ga učini sada, ne bi ga sada ni uči­nila. Nada­lje, ako osoba nikad ne bi pre­fe­ri­rala da ga učini pre u nekom vre­menu nego u nekom kasni­jem, ona nikada ne bi delo­vala u tom tre­nutku, te stoga ne bi delo­vala nikada.

Pro­u­čimo ovaj argu­ment nešto bliže. Prvo, osoba bi mogla biti indi­fe­rentna između činje­nja neke rad­nje sada i nje­nog činje­nja kasnije, a da je učini sada. ("Zašto je ne uči­niti sada?")4 Tako delo­va­nje sada može poka­zati (slabu) vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju, ali ne mora da pokaže (jaku) vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju. Drugo, osoba bi sada mogla delo­vati da bi posti­gla poje­di­načno zado­vo­lje­nje a da se ne oba­zire na to da li ono nastupa ranije ili kasnije. Ona deluje sada zato što je opcija dobi­ja­nja zado­vo­lje­nja nešto pro­la­zno, što neće biti dostupno kasnije. Stoga, osoba može imati razlog, dru­ga­čiji od vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije, da deluje sada; pre­fe­ri­ra­nje sko­ra­šnjeg zado­vo­lje­nja u odnosu na kasnije nije neop­hodno da bi se delo­valo sada. Treće, činje­nica da kon­stantno delu­jemo ne može poka­zati da uvek imamo vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju za sva dobra. Naj­više što ona poka­zuje je da kada osoba deluje (a opcija je dostupna kasnije), ona tada ima vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju u odnosu na poje­di­načno dobro, koje delo­va­njem nastoji da dobije. Ovo je kom­pa­ti­bilno sa izme­nama peri­odâ vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije u odnosu na dobro G i peri­oda u kome ne postoji vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija u odnosu na dobro G. Osoba deluje da dobije G tokom nekog od peri­oda vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije u odnosu na G. Ovo je pri­lično sla­bije od opšte vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije, što bi se moglo videti na osnovu raz­ma­tra­nja kako bi izgle­dala teo­rija kamate ako bi u njoj posto­jala jedino ova sla­bija forma vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije. Konačno, čak i ako bi Mizes svo­jim pri­stu­pom pru­žao jači zaklju­čak nego što on zami­šlja (što, veru­jem, nije slu­čaj), to bi vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju osta­vilo miste­ri­o­znom. Delo­va­nje poka­zuje vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju; ali zašto postoji vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija? Vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija još uvek treba da bude obja­šnjena.5

Pri­stu­pimo vre­men­ski odre­đe­noj pre­fe­ren­ciji raz­ma­tra­njem pri­vidno nepo­ve­za­nih iskaza, koje austrij­ski teo­re­ti­čari obično navode kao dodatne (ne–apri­orne) pret­po­stavke, naime, slo­bodno vreme je potro­ša­čevo dobro, a rad pose­duje neko­ri­snost.6 Tre­balo bi da je moguće izve­sti prvu od ove dve iz dru­gih dubljih činje­nica (koje neće i same biti nužne istine). Prvo uočite da slo­bodo vreme ne mora da bude potro­ša­čevo dobro, za svaku osobu. To zavisi kakav je njen posao. Na pri­mer, pret­po­sta­vite da nemate nika­kvu želju za pri­vat­no­šću, i da psi­ho­log želi da pro­u­čava vaš život. On želi da vas posma­tra izda­leka, nena­me­tljivo, i da vam plati utvr­đenu nadok­nadu po satu. Ne postoji ogra­ni­če­nje koli­čine vre­mena u kome ćete uno­sno raditi, možete raditi šta god hoćete. Nemojte reći da ovo nije rad zato što nema neko­ri­snost, jer to bi uči­nilo nužnom istinu da rad ima neko­ri­snost. Ne mora li rad, makar, da bude aktiv­nost? Unaj­mljena osoba uvek deluje. Ona pro­daje baš pravo – pravo da je posma­tramo. To što oba­vlja mogao bi biti neki naro­čit posao; njeno zapo­sle­nje može od nje zahte­vati da ne vrši neki tri­vi­jalni čin A za koji ne mari.

Uočite koliko se ovaj oso­beni rad koji sam opi­sao razli­kuje od skoro sva­kog dru­gog rada. Karak­te­ri­stika je skoro sva­kog rada da je inkom­pa­ti­bi­lan sa isto­vre­me­nim upra­žnja­va­njem dru­gih aktiv­no­sti koje osoba želi da čini i koje za nju imaju neku vred­nost. Neka potro­šnja (con­sump­tion) zahteva vreme i ne može se upra­žnja­vati zajedno sa nekim dru­gim aktiv­no­stima; na pri­mer, slu­ša­nje Beto­ve­no­vih kvar­teta i rad na hidra­u­lič­noj buši­lici, opu­šteno leža­nje na plaži i drža­nje filo­zof­skog pre­da­va­nja. Stoga će osoba sa mno­go­stru­kim željama, od kojih neke ne mogu da budu zado­vo­ljene isto­vre­meno sa spe­ci­fič­nim poslom koji oba­vlja, želeti slo­bodno vreme u kojem bi zado­vo­ljila te druge želje. Vred­nost sata slo­bod­nog vre­mena će za osobu biti vred­nost zado­vo­lje­nja nje­nih naj­više ran­gi­ra­nih želja ili kom­bi­na­cijâ želja koje mogu biti zado­vo­ljene za sat, čije je zado­vo­lje­nje inkom­pa­ti­bilno sa isto­vre­me­nim oba­vlja­njem nje­nog spe­ci­fič­nog oblika rada. Ne treba nam dodatna pret­po­stavka da rad pose­duje neko­ri­snost. Čak i ako je rad dobro, još uvek možemo imati raz­menu rada i slo­bod­nog vre­mena; odno­sno, raz­menu rada za druga dobra koja se mogu pose­do­vati samo u ne-radnom vre­menu te osobe. (Zato austrij­ski pisci ne moraju pori­cati da rad može sâm po sebi da ima intrin­sični kva­li­tet zadovoljenja.)

Ovo su empi­rij­ske činje­nice viso­kog nivoa opštosti:

(a) postoje više­struka dobra;
(b) rad većine ljudi (što će im drugi pla­titi) inkom­pa­ti­bi­lan je sa isto­vre­me­nim sti­ca­njem nekih dru­gih dobara (kako ih oni pro­ce­njuju). Ova druga dobra (takođe) se ne mogu steći isto­vre­meno sa radom;
© unu­tar ovog polja, moguće su kori­sne razmene.

No, raz­mo­trite u sve­tlu ovoga vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju.7 Ako bi osoba znala tre­nu­tak svoje smrti i znala svaku od želja koju bi mogla da zado­vo­lji, onda bi inkom­pa­ti­bil­nost razli­či­tih želja (nemo­guć­nost nji­ho­vog isto­vre­me­nog zado­vo­lje­nja) od nje zahte­vala, ako sve želje treba da se zado­vo­lje, da uredi želje una­zad od posled­njeg tre­nutka, dovoljno daleko da sve mogu da se slože. Ovo, među­tim, neće kon­sti­tu­i­sati vre­men­ski odre­đenu preferenciju.

Pret­po­sta­vite da je uve­dena nei­zve­snost; nei­zve­snost koja se pomi­nje u ovom kon­tek­stu je nei­zve­snost u pogledu tre­nutka nečije smrti ("jedi, pij i budi veseo, jer koliko sutra možemo umreti"), i u pogledu toga da li će tre­nutno moguća potro­šnja ostati moguća i u buduć­no­sti. Postoji druga vrsta nei­zve­sno­sti, koju ovde želim da istak­nem (ako ništa drugo, zato što je opšte zane­ma­ri­vana), ona koja se tiče raz­ma­tra­nja toga za koje druge sada­šnje želje (ili za koje želje što će se javiti u buduć­no­sti) možete biti u polo­žaju da ih zado­vo­ljite u buduć­no­sti. Ova nei­zve­snost će osobu nave­sti da pre­fe­rira pre zado­vo­lje­nje jedne ili druge želje sada nego da odloži svako nji­hovo zado­vo­lje­nje za kasnije. Jer bi se kasnije se moglo ispo­sta­viti da se neka druga jača želja može zado­vo­ljiti samo tada, što je inkom­pa­ti­bilno sa zado­vo­lje­njem bilo koje od želja koje je tre­nutno moguće zado­vo­ljiti. Ovo može biti isti­nito za sve "kasnije" tre­nutke. (Dodajte ovome nei­zve­snost u pogledu toga da li će ostati moguće da se zado­vo­lji neka od tre­nut­nih želja.) Ako ne zado­vo­ljite neku od želja sada, možda to nikada nećete uči­niti, jer kasnije može imati pri­o­ri­tet inkom­pa­ti­bilna želja. Na osnovu ovoga, ne postoji ništa što se može dobiti odla­ga­njem zado­vo­lje­nja neke želje i postoji nešto što se može izgu­biti. Prema tome, zado­vo­lje­nje neke želje sada slabo domi­nira (u smi­slu teo­rije odlu­či­va­nja) u odnosu na odla­ga­nje zado­vo­lje­nja svih želja za kasnije. Otuda imamo raci­o­nal­nost ana­lo­gonu Mize­so­voj vre­men­ski odre­đe­noj pre­fe­ren­ciji, premda ne takvu koja povlači za sobom pre­fe­ri­ra­nje veće tre­nutne potro­šnje i manje buduće potro­šnje naspram rav­no­merne potro­šnje (koja vodi istom ishodu kao i pret­hodna alter­na­tiva) tokom vremena.

Opor­tu­ni­tetni tro­šak (oppor­tu­nity cost) pro­pu­šta­nja da se zado­vo­lji neka želja sada jeste vred­nost te želje, ako postoji, tre­nutne ili buduće, koja se umno­žava kasnije. Budući da može posto­jati takva umno­žena želja, može posto­jati i takav opor­tu­ni­tetni tro­šak. Ako su date dve želje koje mogu biti zado­voljne sada ili kasnije, ona veća ne mora da bude zado­vo­ljena prva; opor­tu­ni­tetni tro­škovi nje­nog zado­vo­lje­nja kao prve mogli bi biti veći nego ako se zado­vo­lji kao druga. Ana­liza opor­tu­ni­tet­nih tro­škova obja­šnjava raspo­re­đi­va­nje zado­vo­lje­nja želja. Ne postoji opor­tu­ni­tetni tro­šak zado­vo­lje­nja poje­di­načne želje sada pre nego nijedne, osim uko­liko ne izmi­slimo razlog da je pre želimo kasnije nego sada. Ali, ne pola­zeći, kao što pret­po­sta­vljamo, ni od kakve pre­fe­ren­cije ni na koji način, raz­ma­tra­nja o domi­nant­no­sti (opcijâ) pruža nam vre­men­ski odre­đenu preferenciju.

Čini se da ovo nije čitava priča o vre­men­ski odre­đe­noj pre­fe­ren­ciji. Ova­kva pre­fe­ren­cija je otkri­vena u ekspe­ri­men­tima sa živo­ti­njama, gde efek­tiv­nost nagrade opada s nje­nom uda­lje­no­šću u vre­menu prema nekoj kon­kav­noj krivi. Ako je kriva kon­kav­nija od ekspo­nen­ci­jalne, na pri­mer, ako je hiper­bola, onda postoji moguć­nost ukr­šta­nja dveju takvih kriva. (Vidi shemu 5.3.) Visina krive na sva­koj tački vre­mena poka­zuje koliko je vredna kasnija nagrada za stvo­re­nje u toj vre­men­skoj tački. U sva­kom tre­nutku stvo­re­nje iza­bira da dostigne naj­viši nivo krive. Stoga, na pri­ka­za­nom dija­gramu, u vreme I osoba će iza­brati da čeka veću kasniju nagradu pre nego da uzme raniju manju nagradu koja isklju­čuje dobi­ja­nje veće, u vreme II orga­ni­zam će iza­brati raniju manju nagradu, čak iako bi, uko­liko se uzdrži i sačeka, bila dostupna veća, a ako bi orga­ni­zam nekako mogao da zane­mari vreme dosti­za­nja manje nagrade, iza­braće i požnjeti veću. Zato su hiper­bo­lične krive koje se ukr­štaju kadre da na rasve­tlja­va­jući način obja­sne dono­še­nje i poto­nje odu­sta­ja­nje od odluka (prva je u vreme I, a druga u vre­meII), pro­bleme samo­kon­trole (u vreme II) itd.8

Pret­po­sta­vljam da se vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija pro­na­đena u ekspe­ri­men­tima sa živo­ti­njama ne može obja­sniti nji­ho­vim izvo­đe­njem raci­o­nal­nog pro­ra­čuna, čak ni impli­citno. Kako ona treba da bude obja­šnjena? Ako je moj pret­hodni argu­ment o domi­na­ciji u pogledu zado­vo­lje­nja jedne ili druge želje u sada­šnjo­sti ispra­van, onda će orga­ni­zam koji to čini i ispo­ljava takav oblik vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije, u pro­seku, zado­vo­ljiti više svo­jih želja. Posto­jaće i drugi argu­menti koji će poka­zati da će u veli­kom broju situ­a­cija, vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija voditi većem ukup­nom zado­vo­lje­nju želja. U nei­zve­snom svetu, u kome se nepre­dvi­đene situ­a­cije često pre­pliću sa posti­za­njem poje­di­nač­nih budu­ćih zado­vo­lje­nja, vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija omo­gu­ćava takvim orga­ni­zmima, koji nisu u moguć­no­sti da rasu­đuju o takvim nepre­dvi­di­vo­stima, da zado­vo­lje mnoge od svo­jih želja.

Ako pret­po­sta­vimo da je takva ten­den­cija vre­men­ske odre­đe­no­sti pre­fe­ren­cija nastala slu­čaj­nom muta­ci­jom i pre­no­šena genet­ski, i da su želje koje su tu uple­tene bile pove­zane sa opstan­kom do repro­duk­tiv­nog uzra­sta, spo­sob­no­šću zaštite potom­stva itd, onda bi vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija bila evo­lu­ci­ono pri­la­go­dljiva i iza­brana u pro­cesu evo­lu­cije čim bi se poja­vila. Ako neko od takvih obja­šnje­nja obja­šnjava njeno pri­su­stvo u nižim orga­ni­zmima, onda je razlo­žno sma­trati da i mi imamo neki oblik genet­ski zasno­vane vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije. Pro­ces evo­lu­cije nam je usa­dio vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju, jer se unu­tar tog pro­cesa njena raci­o­nal­nost odra­žava kao vred­nost prilagođavanja.

Moje obja­šnje­nje je bilo pri­lično šturo, ali se mora dati neko evo­lu­ci­ono obja­šnje­nje vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije u nižim orga­ni­zmima, da bismo na taj način bili u kon­ti­nu­i­tetu sa njima. Eko­no­mi­sti ne treba da okle­vaju da kori­ste ove bio­lo­ški ute­me­ljene činje­nice o lju­dima ništa više nego što je Mizes okle­vao da uvr­sti opšte (ne–apri­orno) tvr­đe­nje da rad odli­kuje neko­ri­snost. Ipak nas to ne osta­vlja zbu­nje­nima. Pro­ces evo­lu­cije usa­đuje vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju u orga­ni­zme koji ne pro­ra­ču­na­vaju, kao (grubo) prak­tično pra­vilo da se pri­bli­žno odredi ono do čega bi dovelo pro­ra­ču­na­va­nje. Ura­ču­na­va­nje budu­ćih dobara je zamena za pro­ra­čun na osnovu argu­menta domi­na­cije (možda uz doda­tak dru­gih mak­si­mi­zu­ju­ćih argu­me­nata). Raz­mo­trimo sada situ­a­ciju orga­ni­zama koji uistinu vrše pro­ra­čune, i koji u svo­jim pro­mi­šlja­njima mogu da uzmu u obzir razli­čite buduće moguć­no­sti. Ako ovi orga­ni­zmi (nazo­vimo ih lju­dima) vrše takve ekspli­citne pro­ra­čune, i takođe unose u ove pro­ra­čune sta­vove o (budu­ćim) željama koje su bile odlo­žene da bi se već uzela u obzir takva račun­ska raz­ma­tra­nja, zar tu onda ne postoji dvo­struko ura­ču­na­va­nje (double-counting), odno­sno dvo­struko odla­ga­nje (double-discounting)? Prva odlaže vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija, a kasnije naš pro­ra­čun ekspli­citno obja­šnjava čini­oce i vodi, u stvari, do ekspli­cit­nog odla­ga­nja. Da li onda kada i sami možemo ekspli­citno uzeti u obzir razli­čite kon­tin­gen­cije, želimo da budemo oba­ve­zani vrstom odla­ga­nja koja se sma­tra adap­ta­tiv­nom kao pro­sečno prak­tično pra­vilo u evo­lu­ci­o­noj isto­riji vrsta? Zar ne treba da poku­šamo da ispra­vimo takvo odla­ga­nje koje nam je usa­đeno, i da odla­ga­nje une­semo u naše pro­ra­čune? Ili, ume­sto toga, svako takvo odla­ga­nje treba da otklo­nimo iz naših pro­ra­čuna?

Pro­blem dvo­stru­kog odla­ga­nja nastaje kada naši pro­ra­čuni kori­ste sada­šnju vred­nost za nas budu­ćih dobara, koju ekspli­citno uzi­mamo u obzir, da bismo uzeli u obzir nei­zve­sno­sti rea­li­zo­va­nja dobara. Odla­ga­nje je dvo­struko zato što sada­šnja vred­nost za nas budu­ćeg dobra ispo­ljava vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju, odno­sno impli­citno odla­ga­nje buduć­no­sti oda­brane u evo­lu­ci­o­nom pro­cesu zbog adap­tivne pred­no­sti odla­ga­nja budu­ćih nei­zve­sno­sti i dru­gih takvih činilaca.

Pro­blem dvo­stru­kog odla­ga­nja bio bi izbeg­nut ako bi naši pro­ra­čuni, ume­sto da kori­ste sada­šnju vred­nost za nas budu­ćih dobara, kori­stili neki oblik mere vred­no­sti tih dobara za nas u onom vre­menu u buduć­no­sti u kome će biti rea­li­zo­vana. Neće biti dvo­stru­kog ura­ču­na­va­nja u ekspli­cit­nom odla­ga­nju takvih budu­ćih vred­no­sti koje još uvek nisu uzete u obzir čak ni impli­citno, usled neizvesnostî.

Među­tim, mera prema kojoj će vaše pre­fe­ren­cije sada o tome koliko će neko buduće dobro biti vredno za vas tada ne slaže se naj­bo­lje sa austrij­skom teo­ri­jom odre­đi­va­nja pre­fe­ren­cije strogo u odnosu na stvarne izbore, ili pak sa flek­si­bi­li­zo­va­njem na osnovu kon­di­ci­o­nalâ, što smo pre­dlo­žili ranije.9 Stoga je pro­blem dvo­stru­kog odla­ga­nja naro­čito ozbi­ljan za austrij­sku teo­riju. Pošto imamo usa­đenu vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju i uvi­đamo koje je evo­lu­ci­ono obja­šnje­nje takve vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije, kako treba da se, kao raci­o­nalna bića, ponašamo?


Robert Nozik
Pre­vod: Alek­san­dra Zorić

KATALAKSIJA









(This post was last modified: 02-03-2013, 01:29 AM by ЈорданПетровски.)
02-03-2013, 01:28 AM
Reply