Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
234
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 14,034
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#2

Quote:DODACI

Tito i nacionalizam

Sredinom šezdesetih Tito je popustio unutrašnju policijsku kontrolu i otpočeo  administrativnu reformu prepuštajući znatan autoritet republičkoj upravi. Međutim, kada se u republikama pojavila posleratna generacija nacionalističkih lidera – najvidljivije u Hrvatskoj – pokazalo se da Tito nije u stanju da prihvati političke posledice oslabljene federacije i partije. Krajem 1971. izvršio je čistku u hrvatskoj partiji, žestoko se okomio na „nacionalističke ekstremiste“, kao i na liberale u Srbiji, Sloveniji i Makedoniji. Time je eliminisao mlađe, dinamične i nacionalistički nastrojene pripadnike partijske elite. Oni su možda mogli da postignu dugoročni, izvodljivi kompromis između suprotstavljenih nacionalnih težnji i federalnih struktura. U konačnom ishodu pokazalo se da Tito nije umeo da se na konstruktivan način izbori sa nacionalnim težnjama južnoslovenskih naroda. Umesto toga on ih je potiskivao pod partijskim sloganom „bratstva i jedinstva“. Tako je posle njegove smrti Titova višenacionalna jugoslovenska država postala izazovima nacionalizma.

Kosovo – jugoslovenska polja smrti

Albansko-srpsko neprijateljstvo potiče iz vremena otomanske imperije, kada je veliki broj Albanaca prešao u islam i tako zadobio uticaj u turskom carstvu, koje je bilo represivno prema svojim hrišćanskim srpskim podanicima. Albanski odmetnici su 1915. napadali Srbe koji su se povlačili preko njihove teritorije. Italijani i Nemci su 1941. u Albancima našli dobrovoljne saveznike. Pojedine naoružane albanske antikomunističke jedinice ostale su netaknute do 1948. Te godine Tito je svom šefu bezbednosti Aleksandru Rankoviću dao odrešene ruke da pokrene kampanju protiv albanskih gerilaca, koja je bila okrutna čak i po balkanskim merilima (jedva pomenuta epizoda u jugoslovenskim udžbenicima istorije). Tri puta od tada, 1968, 1981. i 1989-1990, jedinice redovne armije slate su da uguše pobune Albanaca na Kosovu.
Albanska populacija na Kosovu dramatično se uvećala posle Drugog svetskog rata. Uz najveću stopu nataliteta u zemlji i egzodus Srba i Crnogoraca, albansko stanovništvo na Kosovu se uvećalo sa 65% po popisu iz 1971. na 77% po poslednjem popisu iz 1981. Veruje se da oni danas čine preko 90% stanovnika Kosova. Srbi tvrde da su Albanci sistematski proterivali Srbe i Crnogorce iz pokrajine, navodeći razne primere zastrašivanja. Srbi takođe tvrde da postoji zavera Albanaca da se Jugoslavija rasparča tako što bi se Kosovo pripojilo Albaniji, što je izdaja koju oni imaju pravo i dužnost da spreče. Međutim, još nisu predstavljeni pouzdani dokazi o takvoj izdajničkoj zaveri.
Raniji pokušaji Beograda da kooptira albanske lidere pokazali su se uspešnima samo kratkoročno; ovakve lokalne predstavnike Albanci su doživljavali kao marionete Beograda. Danas ne postoji nijedno albansko rukovodstvo na strani Beograda koje uživa poverenje Albanaca. (Jedan visoki slovenački zvaničnik oprezno je izneo komentar američkom zvaničniku: „Sve ove godine trebalo je da zapošljavamo Albance, umesto da tražimo kvislinge.”) Uprkos masovnom prisustvu srpske policije i strogim sudskim procesima prema svakom Albancu koji se javno zalaže za autonomiju, razvila se „alternativna” albanska politička organizacija koja deluje sve definisanije. Moguće je da su te tajne aktivnosti opsežnije nego što nam se čini.
Srpska represija na Kosovu poslednjih meseci stalno raste. Posebno su teško pogođene male privatne albanske radnje: one koji su vlasnici zatvorili u znak protesta zbog srpskog ugnjetavanja srpska policija je zapečatila i sada im ne dozvoljava da ih ponovo otvore. Demokratski savez Kosova – najveća partija u pokrajini – naglašava nenasilje kao svoj princip, ali sve češće ističe da će, ukoliko Srbija ne prekine sa represijom, biti primorana da se tog principa odrekne. Odluka da se Kosovo proglasi republikom u okviru Jugoslavije i da se donese njen ustav, doneta na tajnom sastanku raspuštene skupštine Kosova 07.09.1990. predstavlja  direktan izazov Srbima i dovodi međunacionalne odnose na ivicu pucanja.

Težak izbor

Ključno pitanje za Srbiju je “sudbina” Srba koji ostaju van granica Srbije. To je pitanje od najvećeg psihološkog značaja za Srbiju i nijedno beogradsko rukovodstvo ne može lako da prihvati odgovornost za cepanje jedinstva srpskog naroda, cilj za koji Srbi veruju da su se borili – i ostvarili ga – u četiri krvava rata u XX veku. Konfederalni kompromis bi u Srbiji bio doživljen kao fragmentacija srpskog naroda i “gubitak” srpskog narodnog jedinstva.
Može se desiti i da Srbija odbije da pregovara o konfederaciji, što bi bio uvod u raspad države. U tim pregovorima nijedna alternativa nije sasvim povoljna za Srbiju: insistiranje na očuvanju federacije pod pretnjom korišćenja sile značilo bi građanski rat sa neizvesnim izgledima na “pobedu”; secesija Srbije, koja bi kao suverena država pre ostvarila svoj suverenitet nego kao “uškopljeni” entitet u okviru labave konfederacije; ili pristanak na labavu konfederaciju koju zahtevaju Hrvatska i Slovenija.
Ukratko, Srbija može da sačuva jedinstvo srpskog naroda samo uz rizik građanskog rata. Čak i ako Srbija izađe kao “pobednik”, ona će biti međunarodno diskreditovana, bankrotirana, u situaciji da silom nameće svoju volju jednom ili više neprijateljski nastrojenih naroda i izolovana kada su u pitanju problemi Kosova i Makedonije.

Markovićeva reforma

Jugoslovenski program stabilizacije trenutno je presekao inflaciju, ali nije doneo strukturne ekonomske promene potrebne za tržišnu ekonomiju. Ekonomski indikatori i dalje su u padu. Inflacija ponovo preti. Nekoliko „dostignuća“ koje jugoslovenski lideri često pominju – porast izvoza i povećanje deviznih rezervi – uglavnom su iluzija.
Industrijska proizvodnja opala je za 10,9% u periodu od januara do avgusta 1990. Narodna banka je povećala novčanu masu u julu i avgustu i za 5% prebacila neto domaću aktivu preko granice propisane u sporazumu sa MMF-om. Mesečna inflacija porasla je sa 0% u drugom kvartalu na 4,9% u julu (78% godišnje) i 1,9% u avgustu (25% godišnje). Porast cena krupne infrastrukture u septembru doveo je do inflacije od 7,1% (128% godišnje). Prosečni lični dohodak je porastao za 30% u prethodna dva meseca.
Iako su devizne rezerve porasle na oko 10 milijardi dolara:
  • Bar dve trećine „porasta“ rezervi od januara čini „vruć novac“, to jest unapred plaćeni, a neisporučeni izvoz, odložene isplate za uvoz i kratkoročni krediti.
  • Znatan deo „porasta“ je rezultat konverzije deviznih ušteđevina u dinare, jer su se domaćinstva suočila sa visokom inflacijom u prvih nekoliko meseci 1990.
Konvertibilni izvoz porastao je od januara do avgusta za 30% u odnosu na prošlu godinu. Ali:
  • Ukupan izvoz porastao je samo 16,3%, a uvoz je porastao 29,4%.
  • Izgleda da je za veliku deo izvoza odgovoran tzv. „distress export“, koji vrše firme koje žele da prodaju robu u inostranstvu, bez obzira na gubitke.
  • Kao indikator nevolje, vrednost izvoza je porasla za 30% u dinarima, ali prosečni troškovi su u istom periodu porasli mnogo više.
Uprkos nešto većoj efikasnosti jugoslovenske „samoupravne“ privrede u odnosu na plansku privredu, zemlja nema jedinstveno domaće tržište robe, kapitala i radne snage. Prema konzervativnim jugoslovenskim procenama, jedna trećina privrednih subjekata ne bi imala opravdanje za poslovanje pod tržišnim uslovima.
Bez efektivnog tržišta, sloboda da se određuju cene raspiruje inflaciju:
  • Monetarne vlasti mogu da potisnu inflaciju kroz restriktivnu monetarnu politiku, kao u prvoj polovini 1990. Novčana masa je sredinom februara bila na nivou za 15% višem nego krajem 1989, a u odnosu na taj isti nivo pala je za 30% do kraja marta. To je rezultiralo dubokom recesijom.
  • Novčane infuzije za ublaživanje recesije smesta su aktivirale stare inflatorne pritiske.
Istovremeno, restruktuiranje poslovnog sektora teklo je strahovito sporo. Od kada je Marković postao premijer, nijedna velika firma nije zatvorena zbog bankrotstva, uprkos navodno strogim novim zakonima.
Nenaplaćeni dugovi – ili knjiženje fiktivnih sredstava – naizgled su znatno porasli tokom 1990.
Privatizacija društvenog sektora deljenjem deonica radnicima kao dela plate nije zainteresovalo, već je razbesnelo radnike. Da bi se ovaj program dovršio, čak i da je efikasan, bilo bi potrebno 10 godina.
Narodna banka ima pravo da zabrani rad komercijalnim bankama koje ne poštuju proceduru. U prvoj reviziji 1990. Narodna banka je otkrila da komercijalne banke imaju 10 milijardi dolara fiktivnih sredstava. Samo je jedna banka od tada izgubila dozvolu za rad, uprkos javnim priznanjima visokih vladinih zvaničnika da se mnoge banke ponašaju isto kao i ranije – odobravaju zajmove na političkoj, etničkoj, regionalnoj ili personalnoj osnovi ne vodeći računa o sposobnosti da dug bude vraćen. Nova tržišta deonica i obveznica praktično nemaju čime da trguju, a novo tržište novca jedva da funkcioniše.
Tržište rada karakteriše prekomerno zapošljavanje i nedostatak socijalne sigurnosti. Većina jugoslovenskih ekonomista veruje da je 20-30% radne snage u društvenom sektoru višak.
Jedina svetla tačka u privredi je rast nepoljoprivrednog privatnog sektora. Beograd očekuje da će se tokom 1990. otvoriti 60.000 novih privatnih preduzeća. Ali većinu do sada formiranih čine izuzetno mala preduzeća u uslužnom sektoru, koja nisu u stanju da apsorbuju veći deo radne snage iz urušenog društvenog sektora.

Sever i Jug

Sve veću političku tenziju dugi niz godina stvara rastući jaz između razvijenog severozapada i nerazvijenog jugoistoka, naročito Kosova i Metohije. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika u Sloveniji 1989. iznosio je 12.600 dolara, u Hrvatskoj 7.176, u Makedoniji 3.300 i na Kosovu 1.500 dolara.
Kako su decenije prolazile, teret velikih godišnjih priloga za Fond federacije za kreditiranje bržeg razvoja privredno nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajina padao je na razvijene republike. Slovenci i Hrvati tvrde da je, iako prihvataju odgovornost za pomaganje siromašnim oblastima, Fondom loše upravljano. U prilog tome navode činjenicu da je osamdesetih godina povećana razlika u životnom standardu između razvijenih i nerazvijenih delova zemlje.
I Slovenija i Hrvatska odbijaju da i dalje ulažu u razvojni fond, čekajući ishod pregovora o konfederativnom sporazumu, po kojem bi, kako tvrde, oni određivali kako se njihovi prilozi troše.

Malo verovatan ishod

Šanse da Jugoslavija opstane su veoma male. Ako se taj malo verovatan scenario ipak ostvari, evo kako bi on izgledao.
Sećanja na krvavi međusobni građanski rat tokom Drugog svetskog rata i strah od novog razornog sukoba uticali bi na dva najbrojnija južnoslovenska naroda – Srbe i Hrvate – da ostvare neku vrstu političkog prilagođavanja. Kompromis za očuvanje Jugoslavije podrazumevao bi sledeće:
  • Osnovni principi:
– Nema promena postojećih republičkih granica.
– Nema promena postojećeg međunarodnog statusa Jugoslavije.
– Uzajamno priznavanje suverenosti svake republike.
  • Konfederalne institucije:
– Jedno ministarstvo spoljnih poslova za koje bi se birali diplomatski predstavnici, sa jednim mestom u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim telima.
– Centralna vojna organizacija sa zajedničkim generalštabom, odgovorna za planiranje, obaveštajni rad, obuku, nabavke u mirnodopskim uslovima, i sa kontrolom nad svim oružanim snagama, ali samo u ratnim uslovima.
– Centralna banka koja utvrđuje makroekonomsku politiku, izdaje zajedničku valutu, određuje zajedničku kursnu stopu, i centralna carinska uprava koja primenjuje zajednički carinski režim.
  • Ovlašćenja republika:
– Pravo veta na odluke konfederalne vlasti.
– Kontrola unutrašnje bezbednosti, uključujući garantovanje prava manjina.
– Operativna kontrola nad nekim ili svim vojnim jedinicama stacioniranim na teritoriji te republike (uz mogući izuzetak jedinica mornarice i vazduhoplovstva).
– Prikupljanje poreza i raspodela sredstava u skladu sa međusobno dogovorenim konfederalnim obavezama.
Jedino Srbi mogu da otvore vrata konfederalnoj Jugoslaviji, a lider Srbije Slobodan Milošević jedini ima ključ. Neki posmatrači tvrde da je on izložen pritiscima da to pokuša. Ako to ne bude uradio, njegovi protivnici će dobiti priliku da ga smene.
Posledice neuspelog kompromisa su prevelike da bi narodi i lideri Jugoslavije lako odustali od svakog pokušaja da se dogovore.
 
NIE 15-90, 18.10.1990.
Preveli: Ivica Pavlović i Sonja Mušicki
Original dokumenta
Peščanik.net, 10.02.2009.
18-09-2017, 01:14 AM
Reply


Messages In This Thread
234 - by ЈорданПетровски - 18-09-2017, 01:13 AM
RE: 234 - by ЈорданПетровски - 18-09-2017, 01:14 AM