Добредојдовте
  • Users with e-mails at mail ·ru, aol ·com and gmx ·com to contact admins for registration.
  • Новорегистрираните членови повратниот одговор од форумот за активирање на сметката нека го побараат и во Junk на нивните пошти.
  • Сите регистрирани членови кои неучествуваат во дискусиите три месеци автоматски им се брише регистрацијата

 

Thread Rating:
  • 0 Vote(s) - 0 Average
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
ЛИБЕРТАРИЈАНИЗМОТ НА РОБЕРТ НОЗИК
Author Message
ЈорданПетровски Online
ЈорданПетровски-ЦРНИ
*****

Posts: 16,723
Joined: Mar 2010
Reputation: 36
#5

Quote:O Austrijskoj Metodologiji (IV deo)


IV Vre­men­ski odre­đena preferencija

Vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija ima u toj meri zna­čajnu ulogu u austrij­skom pri­stupu (kamati, teo­riji kapi­tala, poslov­nom ciklusu itd.) da ne možemo zavr­šiti a da je ukratko ne ispi­tamo. Tri čuvena Bem-Baverkova razloga za vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju često su bila ispi­ti­vana,1 te se okre­ćemo sko­ra­šnjim gledištima.

Možemo se kratko poza­ba­viti Rot­bar­do­vim argu­men­tom:2

“Osnovna i nepro­men­ljiva istina o ljud­skom delo­va­nju jeste da čovek pre­fe­rira da nje­gov cilj bude dostig­nut u naj­kra­ćem vre­menu. Što pre se dođe do spe­ci­fič­nog zado­vo­lje­nja, to bolje. Ovo pro­i­stiče iz činje­nice da je vreme uvek nedo­voljno, a sred­stvima valja eko­no­mi­sati. Što je ranije neki cilj postig­nut, uto­liko bolje. Tako za bilo koji dati cilj koji treba da bude postig­nut, što je kraće raz­do­blje delo­va­nja, tj. pro­i­zvod­nje, uto­liko povolj­nije za delat­nika. Ovo je unver­zalna činje­nica vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije.

Ovaj argu­ment ne doka­zuje vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju na osnovu nedo­volj­no­sti vre­mena. Vreme je ogra­ni­čeno i mi želimo da njime eko­no­mi­šemo, da u posti­za­nju svo­jih ciljeva utro­šimo što manji nje­gov deo. Ako je dat način da postig­nemo naš cilj za dva minuta, i drugi način koji zahteva pet minuta, iza­bra­ćemo dvo­mi­nutni način, osta­vlja­jući time dodatna tri minuta za sle­đe­nje nekog dru­gog cilja. Ipak, vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija nije isto što i eko­no­mi­sa­nje vre­me­nom. Pret­po­sta­vite da postoje dva čina, A i B, koja vode istom cilju i od kojih svaki za svoje ostva­re­nje zahteva pet minuta, ali jed­nim se cilj dostiže ranije nego dru­gim. Pret­po­sta­vite da se pomoću A cilj dostiže sedam minuta posle, a pomoću B jednu godinu pošto je on izvr­šen. Među­tim, oba jed­nako eko­no­mišu vre­me­nom, budući da oba zahte­vaju po pet minuta za svoje izvr­še­nje. Vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija stoga ne može da se izvede iz eko­no­mi­sa­nja vre­me­nom. Ona može sa njim doći i u kon­flikt, na pri­mer, kada delo­va­nje koje dovodi do cilja ranije izi­skuje duže izvo­đe­nje nego delo­va­nje koje dovodi do cilja kasnije.”

Mizes pove­zuje vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju sa delo­va­njem na dru­ga­čiji i upe­ča­tlji­viji način3 :

“Vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija je kate­go­ri­jalni pred­u­slov ljud­skog delo­va­nja. Ne može se smi­sliti nije­dan način delo­va­nja u kojem se zado­vo­lje­nje u bli­žem peri­odu buduć­no­sti ne – ako su druge stvari jed­nake – pre­fe­rira u odnosu na ono u kasni­jem peri­odu. Sâm čin zado­vo­lja­va­nja želje impli­cira da se zado­vo­lje­nje u sada­šnjem tre­nutku pre­fe­rira u odnosu na ono u nekom kasni­jem tre­nutku. Onaj koji troši neko nekvar­ljivo dobro ume­sto da odloži potro­šnju za neki neo­dre­đeni budući tre­nu­tak, time otkriva da sada­šnje zado­vo­lje­nje pro­ce­njuje kao više u pore­đe­nju s kasni­jim zado­vo­lje­njem. Ako on ne bi pre­fe­ri­rao zado­vo­lje­nje u bli­žem peri­odu buduć­no­sti u odnosu na ono u uda­lje­ni­jem peri­odu, on nikada ne bi tro­šio i time zado­vo­lja­vao želje. Uvek bi nago­mi­la­vao; nikada ne bi tro­šio i uži­vao. On ne bi tro­šio danas, ali ne bi tro­šio ni sutra, mada bi ga sle­deći dan suo­čio sa istom alternativom.”

Prema ovom gle­di­štu, delo­va­nje poka­zuje vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju, jer ako osoba ne bi pre­fe­ri­rala da ga učini sada, ne bi ga sada ni uči­nila. Nada­lje, ako osoba nikad ne bi pre­fe­ri­rala da ga učini pre u nekom vre­menu nego u nekom kasni­jem, ona nikada ne bi delo­vala u tom tre­nutku, te stoga ne bi delo­vala nikada.

Pro­u­čimo ovaj argu­ment nešto bliže. Prvo, osoba bi mogla biti indi­fe­rentna između činje­nja neke rad­nje sada i nje­nog činje­nja kasnije, a da je učini sada. ("Zašto je ne uči­niti sada?")4 Tako delo­va­nje sada može poka­zati (slabu) vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju, ali ne mora da pokaže (jaku) vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju. Drugo, osoba bi sada mogla delo­vati da bi posti­gla poje­di­načno zado­vo­lje­nje a da se ne oba­zire na to da li ono nastupa ranije ili kasnije. Ona deluje sada zato što je opcija dobi­ja­nja zado­vo­lje­nja nešto pro­la­zno, što neće biti dostupno kasnije. Stoga, osoba može imati razlog, dru­ga­čiji od vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije, da deluje sada; pre­fe­ri­ra­nje sko­ra­šnjeg zado­vo­lje­nja u odnosu na kasnije nije neop­hodno da bi se delo­valo sada. Treće, činje­nica da kon­stantno delu­jemo ne može poka­zati da uvek imamo vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju za sva dobra. Naj­više što ona poka­zuje je da kada osoba deluje (a opcija je dostupna kasnije), ona tada ima vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju u odnosu na poje­di­načno dobro, koje delo­va­njem nastoji da dobije. Ovo je kom­pa­ti­bilno sa izme­nama peri­odâ vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije u odnosu na dobro G i peri­oda u kome ne postoji vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija u odnosu na dobro G. Osoba deluje da dobije G tokom nekog od peri­oda vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije u odnosu na G. Ovo je pri­lično sla­bije od opšte vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije, što bi se moglo videti na osnovu raz­ma­tra­nja kako bi izgle­dala teo­rija kamate ako bi u njoj posto­jala jedino ova sla­bija forma vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije. Konačno, čak i ako bi Mizes svo­jim pri­stu­pom pru­žao jači zaklju­čak nego što on zami­šlja (što, veru­jem, nije slu­čaj), to bi vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju osta­vilo miste­ri­o­znom. Delo­va­nje poka­zuje vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju; ali zašto postoji vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija? Vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija još uvek treba da bude obja­šnjena.5

Pri­stu­pimo vre­men­ski odre­đe­noj pre­fe­ren­ciji raz­ma­tra­njem pri­vidno nepo­ve­za­nih iskaza, koje austrij­ski teo­re­ti­čari obično navode kao dodatne (ne–apri­orne) pret­po­stavke, naime, slo­bodno vreme je potro­ša­čevo dobro, a rad pose­duje neko­ri­snost.6 Tre­balo bi da je moguće izve­sti prvu od ove dve iz dru­gih dubljih činje­nica (koje neće i same biti nužne istine). Prvo uočite da slo­bodo vreme ne mora da bude potro­ša­čevo dobro, za svaku osobu. To zavisi kakav je njen posao. Na pri­mer, pret­po­sta­vite da nemate nika­kvu želju za pri­vat­no­šću, i da psi­ho­log želi da pro­u­čava vaš život. On želi da vas posma­tra izda­leka, nena­me­tljivo, i da vam plati utvr­đenu nadok­nadu po satu. Ne postoji ogra­ni­če­nje koli­čine vre­mena u kome ćete uno­sno raditi, možete raditi šta god hoćete. Nemojte reći da ovo nije rad zato što nema neko­ri­snost, jer to bi uči­nilo nužnom istinu da rad ima neko­ri­snost. Ne mora li rad, makar, da bude aktiv­nost? Unaj­mljena osoba uvek deluje. Ona pro­daje baš pravo – pravo da je posma­tramo. To što oba­vlja mogao bi biti neki naro­čit posao; njeno zapo­sle­nje može od nje zahte­vati da ne vrši neki tri­vi­jalni čin A za koji ne mari.

Uočite koliko se ovaj oso­beni rad koji sam opi­sao razli­kuje od skoro sva­kog dru­gog rada. Karak­te­ri­stika je skoro sva­kog rada da je inkom­pa­ti­bi­lan sa isto­vre­me­nim upra­žnja­va­njem dru­gih aktiv­no­sti koje osoba želi da čini i koje za nju imaju neku vred­nost. Neka potro­šnja (con­sump­tion) zahteva vreme i ne može se upra­žnja­vati zajedno sa nekim dru­gim aktiv­no­stima; na pri­mer, slu­ša­nje Beto­ve­no­vih kvar­teta i rad na hidra­u­lič­noj buši­lici, opu­šteno leža­nje na plaži i drža­nje filo­zof­skog pre­da­va­nja. Stoga će osoba sa mno­go­stru­kim željama, od kojih neke ne mogu da budu zado­vo­ljene isto­vre­meno sa spe­ci­fič­nim poslom koji oba­vlja, želeti slo­bodno vreme u kojem bi zado­vo­ljila te druge želje. Vred­nost sata slo­bod­nog vre­mena će za osobu biti vred­nost zado­vo­lje­nja nje­nih naj­više ran­gi­ra­nih želja ili kom­bi­na­cijâ želja koje mogu biti zado­vo­ljene za sat, čije je zado­vo­lje­nje inkom­pa­ti­bilno sa isto­vre­me­nim oba­vlja­njem nje­nog spe­ci­fič­nog oblika rada. Ne treba nam dodatna pret­po­stavka da rad pose­duje neko­ri­snost. Čak i ako je rad dobro, još uvek možemo imati raz­menu rada i slo­bod­nog vre­mena; odno­sno, raz­menu rada za druga dobra koja se mogu pose­do­vati samo u ne-radnom vre­menu te osobe. (Zato austrij­ski pisci ne moraju pori­cati da rad može sâm po sebi da ima intrin­sični kva­li­tet zadovoljenja.)

Ovo su empi­rij­ske činje­nice viso­kog nivoa opštosti:

(a) postoje više­struka dobra;
(b) rad većine ljudi (što će im drugi pla­titi) inkom­pa­ti­bi­lan je sa isto­vre­me­nim sti­ca­njem nekih dru­gih dobara (kako ih oni pro­ce­njuju). Ova druga dobra (takođe) se ne mogu steći isto­vre­meno sa radom;
© unu­tar ovog polja, moguće su kori­sne razmene.

No, raz­mo­trite u sve­tlu ovoga vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju.7 Ako bi osoba znala tre­nu­tak svoje smrti i znala svaku od želja koju bi mogla da zado­vo­lji, onda bi inkom­pa­ti­bil­nost razli­či­tih želja (nemo­guć­nost nji­ho­vog isto­vre­me­nog zado­vo­lje­nja) od nje zahte­vala, ako sve želje treba da se zado­vo­lje, da uredi želje una­zad od posled­njeg tre­nutka, dovoljno daleko da sve mogu da se slože. Ovo, među­tim, neće kon­sti­tu­i­sati vre­men­ski odre­đenu preferenciju.

Pret­po­sta­vite da je uve­dena nei­zve­snost; nei­zve­snost koja se pomi­nje u ovom kon­tek­stu je nei­zve­snost u pogledu tre­nutka nečije smrti ("jedi, pij i budi veseo, jer koliko sutra možemo umreti"), i u pogledu toga da li će tre­nutno moguća potro­šnja ostati moguća i u buduć­no­sti. Postoji druga vrsta nei­zve­sno­sti, koju ovde želim da istak­nem (ako ništa drugo, zato što je opšte zane­ma­ri­vana), ona koja se tiče raz­ma­tra­nja toga za koje druge sada­šnje želje (ili za koje želje što će se javiti u buduć­no­sti) možete biti u polo­žaju da ih zado­vo­ljite u buduć­no­sti. Ova nei­zve­snost će osobu nave­sti da pre­fe­rira pre zado­vo­lje­nje jedne ili druge želje sada nego da odloži svako nji­hovo zado­vo­lje­nje za kasnije. Jer bi se kasnije se moglo ispo­sta­viti da se neka druga jača želja može zado­vo­ljiti samo tada, što je inkom­pa­ti­bilno sa zado­vo­lje­njem bilo koje od želja koje je tre­nutno moguće zado­vo­ljiti. Ovo može biti isti­nito za sve "kasnije" tre­nutke. (Dodajte ovome nei­zve­snost u pogledu toga da li će ostati moguće da se zado­vo­lji neka od tre­nut­nih želja.) Ako ne zado­vo­ljite neku od želja sada, možda to nikada nećete uči­niti, jer kasnije može imati pri­o­ri­tet inkom­pa­ti­bilna želja. Na osnovu ovoga, ne postoji ništa što se može dobiti odla­ga­njem zado­vo­lje­nja neke želje i postoji nešto što se može izgu­biti. Prema tome, zado­vo­lje­nje neke želje sada slabo domi­nira (u smi­slu teo­rije odlu­či­va­nja) u odnosu na odla­ga­nje zado­vo­lje­nja svih želja za kasnije. Otuda imamo raci­o­nal­nost ana­lo­gonu Mize­so­voj vre­men­ski odre­đe­noj pre­fe­ren­ciji, premda ne takvu koja povlači za sobom pre­fe­ri­ra­nje veće tre­nutne potro­šnje i manje buduće potro­šnje naspram rav­no­merne potro­šnje (koja vodi istom ishodu kao i pret­hodna alter­na­tiva) tokom vremena.

Opor­tu­ni­tetni tro­šak (oppor­tu­nity cost) pro­pu­šta­nja da se zado­vo­lji neka želja sada jeste vred­nost te želje, ako postoji, tre­nutne ili buduće, koja se umno­žava kasnije. Budući da može posto­jati takva umno­žena želja, može posto­jati i takav opor­tu­ni­tetni tro­šak. Ako su date dve želje koje mogu biti zado­voljne sada ili kasnije, ona veća ne mora da bude zado­vo­ljena prva; opor­tu­ni­tetni tro­škovi nje­nog zado­vo­lje­nja kao prve mogli bi biti veći nego ako se zado­vo­lji kao druga. Ana­liza opor­tu­ni­tet­nih tro­škova obja­šnjava raspo­re­đi­va­nje zado­vo­lje­nja želja. Ne postoji opor­tu­ni­tetni tro­šak zado­vo­lje­nja poje­di­načne želje sada pre nego nijedne, osim uko­liko ne izmi­slimo razlog da je pre želimo kasnije nego sada. Ali, ne pola­zeći, kao što pret­po­sta­vljamo, ni od kakve pre­fe­ren­cije ni na koji način, raz­ma­tra­nja o domi­nant­no­sti (opcijâ) pruža nam vre­men­ski odre­đenu preferenciju.

Čini se da ovo nije čitava priča o vre­men­ski odre­đe­noj pre­fe­ren­ciji. Ova­kva pre­fe­ren­cija je otkri­vena u ekspe­ri­men­tima sa živo­ti­njama, gde efek­tiv­nost nagrade opada s nje­nom uda­lje­no­šću u vre­menu prema nekoj kon­kav­noj krivi. Ako je kriva kon­kav­nija od ekspo­nen­ci­jalne, na pri­mer, ako je hiper­bola, onda postoji moguć­nost ukr­šta­nja dveju takvih kriva. (Vidi shemu 5.3.) Visina krive na sva­koj tački vre­mena poka­zuje koliko je vredna kasnija nagrada za stvo­re­nje u toj vre­men­skoj tački. U sva­kom tre­nutku stvo­re­nje iza­bira da dostigne naj­viši nivo krive. Stoga, na pri­ka­za­nom dija­gramu, u vreme I osoba će iza­brati da čeka veću kasniju nagradu pre nego da uzme raniju manju nagradu koja isklju­čuje dobi­ja­nje veće, u vreme II orga­ni­zam će iza­brati raniju manju nagradu, čak iako bi, uko­liko se uzdrži i sačeka, bila dostupna veća, a ako bi orga­ni­zam nekako mogao da zane­mari vreme dosti­za­nja manje nagrade, iza­braće i požnjeti veću. Zato su hiper­bo­lične krive koje se ukr­štaju kadre da na rasve­tlja­va­jući način obja­sne dono­še­nje i poto­nje odu­sta­ja­nje od odluka (prva je u vreme I, a druga u vre­meII), pro­bleme samo­kon­trole (u vreme II) itd.8

Pret­po­sta­vljam da se vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija pro­na­đena u ekspe­ri­men­tima sa živo­ti­njama ne može obja­sniti nji­ho­vim izvo­đe­njem raci­o­nal­nog pro­ra­čuna, čak ni impli­citno. Kako ona treba da bude obja­šnjena? Ako je moj pret­hodni argu­ment o domi­na­ciji u pogledu zado­vo­lje­nja jedne ili druge želje u sada­šnjo­sti ispra­van, onda će orga­ni­zam koji to čini i ispo­ljava takav oblik vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije, u pro­seku, zado­vo­ljiti više svo­jih želja. Posto­jaće i drugi argu­menti koji će poka­zati da će u veli­kom broju situ­a­cija, vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija voditi većem ukup­nom zado­vo­lje­nju želja. U nei­zve­snom svetu, u kome se nepre­dvi­đene situ­a­cije često pre­pliću sa posti­za­njem poje­di­nač­nih budu­ćih zado­vo­lje­nja, vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija omo­gu­ćava takvim orga­ni­zmima, koji nisu u moguć­no­sti da rasu­đuju o takvim nepre­dvi­di­vo­stima, da zado­vo­lje mnoge od svo­jih želja.

Ako pret­po­sta­vimo da je takva ten­den­cija vre­men­ske odre­đe­no­sti pre­fe­ren­cija nastala slu­čaj­nom muta­ci­jom i pre­no­šena genet­ski, i da su želje koje su tu uple­tene bile pove­zane sa opstan­kom do repro­duk­tiv­nog uzra­sta, spo­sob­no­šću zaštite potom­stva itd, onda bi vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija bila evo­lu­ci­ono pri­la­go­dljiva i iza­brana u pro­cesu evo­lu­cije čim bi se poja­vila. Ako neko od takvih obja­šnje­nja obja­šnjava njeno pri­su­stvo u nižim orga­ni­zmima, onda je razlo­žno sma­trati da i mi imamo neki oblik genet­ski zasno­vane vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije. Pro­ces evo­lu­cije nam je usa­dio vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju, jer se unu­tar tog pro­cesa njena raci­o­nal­nost odra­žava kao vred­nost prilagođavanja.

Moje obja­šnje­nje je bilo pri­lično šturo, ali se mora dati neko evo­lu­ci­ono obja­šnje­nje vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije u nižim orga­ni­zmima, da bismo na taj način bili u kon­ti­nu­i­tetu sa njima. Eko­no­mi­sti ne treba da okle­vaju da kori­ste ove bio­lo­ški ute­me­ljene činje­nice o lju­dima ništa više nego što je Mizes okle­vao da uvr­sti opšte (ne–apri­orno) tvr­đe­nje da rad odli­kuje neko­ri­snost. Ipak nas to ne osta­vlja zbu­nje­nima. Pro­ces evo­lu­cije usa­đuje vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju u orga­ni­zme koji ne pro­ra­ču­na­vaju, kao (grubo) prak­tično pra­vilo da se pri­bli­žno odredi ono do čega bi dovelo pro­ra­ču­na­va­nje. Ura­ču­na­va­nje budu­ćih dobara je zamena za pro­ra­čun na osnovu argu­menta domi­na­cije (možda uz doda­tak dru­gih mak­si­mi­zu­ju­ćih argu­me­nata). Raz­mo­trimo sada situ­a­ciju orga­ni­zama koji uistinu vrše pro­ra­čune, i koji u svo­jim pro­mi­šlja­njima mogu da uzmu u obzir razli­čite buduće moguć­no­sti. Ako ovi orga­ni­zmi (nazo­vimo ih lju­dima) vrše takve ekspli­citne pro­ra­čune, i takođe unose u ove pro­ra­čune sta­vove o (budu­ćim) željama koje su bile odlo­žene da bi se već uzela u obzir takva račun­ska raz­ma­tra­nja, zar tu onda ne postoji dvo­struko ura­ču­na­va­nje (double-counting), odno­sno dvo­struko odla­ga­nje (double-discounting)? Prva odlaže vre­men­ski odre­đena pre­fe­ren­cija, a kasnije naš pro­ra­čun ekspli­citno obja­šnjava čini­oce i vodi, u stvari, do ekspli­cit­nog odla­ga­nja. Da li onda kada i sami možemo ekspli­citno uzeti u obzir razli­čite kon­tin­gen­cije, želimo da budemo oba­ve­zani vrstom odla­ga­nja koja se sma­tra adap­ta­tiv­nom kao pro­sečno prak­tično pra­vilo u evo­lu­ci­o­noj isto­riji vrsta? Zar ne treba da poku­šamo da ispra­vimo takvo odla­ga­nje koje nam je usa­đeno, i da odla­ga­nje une­semo u naše pro­ra­čune? Ili, ume­sto toga, svako takvo odla­ga­nje treba da otklo­nimo iz naših pro­ra­čuna?

Pro­blem dvo­stru­kog odla­ga­nja nastaje kada naši pro­ra­čuni kori­ste sada­šnju vred­nost za nas budu­ćih dobara, koju ekspli­citno uzi­mamo u obzir, da bismo uzeli u obzir nei­zve­sno­sti rea­li­zo­va­nja dobara. Odla­ga­nje je dvo­struko zato što sada­šnja vred­nost za nas budu­ćeg dobra ispo­ljava vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju, odno­sno impli­citno odla­ga­nje buduć­no­sti oda­brane u evo­lu­ci­o­nom pro­cesu zbog adap­tivne pred­no­sti odla­ga­nja budu­ćih nei­zve­sno­sti i dru­gih takvih činilaca.

Pro­blem dvo­stru­kog odla­ga­nja bio bi izbeg­nut ako bi naši pro­ra­čuni, ume­sto da kori­ste sada­šnju vred­nost za nas budu­ćih dobara, kori­stili neki oblik mere vred­no­sti tih dobara za nas u onom vre­menu u buduć­no­sti u kome će biti rea­li­zo­vana. Neće biti dvo­stru­kog ura­ču­na­va­nja u ekspli­cit­nom odla­ga­nju takvih budu­ćih vred­no­sti koje još uvek nisu uzete u obzir čak ni impli­citno, usled neizvesnostî.

Među­tim, mera prema kojoj će vaše pre­fe­ren­cije sada o tome koliko će neko buduće dobro biti vredno za vas tada ne slaže se naj­bo­lje sa austrij­skom teo­ri­jom odre­đi­va­nja pre­fe­ren­cije strogo u odnosu na stvarne izbore, ili pak sa flek­si­bi­li­zo­va­njem na osnovu kon­di­ci­o­nalâ, što smo pre­dlo­žili ranije.9 Stoga je pro­blem dvo­stru­kog odla­ga­nja naro­čito ozbi­ljan za austrij­sku teo­riju. Pošto imamo usa­đenu vre­men­ski odre­đenu pre­fe­ren­ciju i uvi­đamo koje je evo­lu­ci­ono obja­šnje­nje takve vre­men­ski odre­đene pre­fe­ren­cije, kako treba da se, kao raci­o­nalna bića, ponašamo?


Robert Nozik
Pre­vod: Alek­san­dra Zorić

KATALAKSIJA









(This post was last modified: 02-03-2013, 01:29 AM by ЈорданПетровски.)
02-03-2013, 01:28 AM
Reply


Messages In This Thread
RE: ЛИБЕРТАРИЈАНИЗМОТ НА РОБЕРТ НОЗИК - by ЈорданПетровски - 02-03-2013, 01:28 AM